[Шумадинац]

.
ДА ЛИ ЈЕ СТАЉИН ЗАИСТА ПРЕКИНУО ПРОГОНЕ
НА ПРАВОСЛАВНЕ И ПРЕПОРОДИО РУСКУ ЦРКВУ?


https://i.postimg.cc/MZhpBr37/stljun-pre...PAB3-1.jpg

Апологете (агитпропови) деветомајског победобесија (тзв. Дана победе) шире тврдње како је Стаљин током Другог светског рата наводно вратио слободу Руској Цркви, прекинуо прогоне на православне, укинуо агитацију милитантног атеизма и отворио храмове. Да ли је то заиста тако?

Масовна стрељања свештенства трајала су до 1943. године. Само у периоду 1937-1938. год. стрељано је 106. 800 свештеника, током 1939. године – 900, током 1940. – 1100, током 1941. – 1900, током 1943. – још 500 православних свештенослужитеља. До 1943. године међу живима и на слободи остало је само 4 епископа од некадашњих 200 - и то оних најпокорнијих слугу совјетске власти.

Већ у децембру 1944. године Совнарком (Савет народних комесара) наредио је затварање отворених храмова, њих око 1150; Током 1946-1947. ликвидирано је 16 манастира. Ако су током 1947. године понегде и отварани храмови на упорне захтеве верних, у периоду од 1948. до 1953. године ни један нови храм није био отворен, без обзира на многобројне молбе верника.


„Стаљин је ради достизања својих циљева, био спреман на све. Њему је свеједно, на који начин ће насамарити руског човека, само да би он приносио своју крв као жртву за остварење његових циљева, очувања крваве власти у својим рукама:“Б. В. Камински

Покушаји совјетског патријарха Алексеја I да се сретне са Стаљином нису уродили плодом. У периоду 1946. године свештенство официјелне цркве било је обремењено огромним порезима. Убрзо после Другог светског рата поново је обновљена активна атеистичка пропаганда. У ту сврху 1947. године било је основано „Свесавезно друштво за ширење политичког и научног знања“ ради општенародног атеистичког васпитања. 1948. године забрањене су све црквене литије и отпочела су затварања преосталих отворених храмова и манастира. Од 1. јануара 1947. до 1. јуна 1948. године ухапшено је 679 свештеника. Све до пред сам крај Стаљиновог живота било је затворено око хиљаду храмова.

Стаљинов амандман на устав из 1929. године о забрани религиозне пропаганде, у складу са којим су верници били лишени права „слободе религиозне пропаганде“, а да је при томе атеистичка пропаганда у потпуности сачувана, све до саме његове смрти није укинут, исто као ни једна безбожна лењинско-стаљинска одредба од 1917. године.

Напротив, Стаљин се увек изјашњавао само у контексту подршке тим одребама. Пример је брутална Лењинова политика у вези са црквеним драгоценостима, о којој је он писао:
„Баш сада и само сада, када у регионима у којима влада глад једу људе и на путевима се ваљају стотине, ако не хиљаде лешева, ми можемо (и зато морамо!) спровести одузимање црквених драгоцености са најљућом и беспоштедном енергијом без устручавања гушења било каквог отпора“, - коју је Стаљин окарактерисао овако: „Постојали су тада некакви чудаци у нашој партији, који су мислили, да је Лењин схватио нужност борбе са црквом тек 1921. године (смех), а као до тада он то није схватао. То је, другови, чиста глупост. Лељин је, наравно, схватао нужду борбе са црквом и пре 1921. године. Али поента није у томе. План је био, да се уједини широка масовна антирелигиозна кампања са борбом за виталне егзистенционалне интересе народних маса, и да се она покрене на такав начин, да би та кампања, била разумљива за масе, да би она, та кампања, била подржана од стране маса“.

Никакве одредбе или личне изјаве Стаљина о било каквом, чак делимичном препороду православља и уопште религије у СССР - не постоје.


https://i.postimg.cc/QxHdKZqx/Suo-Xi-Dal-LKQ.jpg

Све до краја Стаљинове страховладе у Совјетском Савезу се настављао жестоки прогон на веру. Ни Библије, ни Јеванђеље, нити било шта друго од религиозне литературе није се могло нигде наћи. Ако је код некога још и преостала нека религиозна литература, чувала се у страху у дубоким скривницама.

Без обзира на све ово, период током Другог светског рата као и послератни период, како видимо ни најмање смањеног богоборачког терора у Совјетији, данас неки безумници у жељи да одбране фингиране поставке о Стаљину и Црвеној армији као ослободиоцима, називају „повратком Русије Православљу“.

[ОРЈУНА]

Шта је било са осталим црквама?

[херцеговац]

Црква је једна.

[ОРЈУНА]

Црква је једна.

Мислио сам на римокатолике, унијате, муслимане. Да ли је покушано нешто као са "Македонском православном црквом" код нас?

[Шумадинац]

Црква је једна.

Мислио сам на римокатолике, унијате, муслимане. Да ли је покушано нешто као са "Македонском православном црквом" код нас?

Све верске заједнице је затирао. Православне, католичке, будистичке, муслиманске и др.
.

[херцеговац]

Црква је једна.

Мислио сам на римокатолике, унијате, муслимане. Да ли је покушано нешто као са "Македонском православном црквом" код нас?

Све верске заједнице је затирао. Православне, католичке, будистичке, муслиманске и др.
.

Православље није верска заједница.

[Шумадинац]

Православље није верска заједница.

https://i.postimg.cc/5tPLwmHy/12376625-1...7066-n.jpg
.

[херцеговац]

Оно јес', код вас је и 'аре кришна вјерска заједница!

[Чавез]

смеће од чланка чим га је овај усташа поставио а и писао га неки усташа коме је криво шчто је пао Берлин и Хитлер. Стаљин је дао РП статус Патријаршије, Св Владика Лука кримски је имао лепе речи о Стаљину. Стаљин је склонио највећег скота Троцког, да је он остао Црква би имала 100 пута веће проблеме.

[Шумадинац]

смеће од чланка чим га је овај усташа поставио а и писао га неки усташа коме је криво шчто је пао Берлин и Хитлер. Стаљин је дао РП статус Патријаршије, Св Владика Лука кримски је имао лепе речи о Стаљину. Стаљин је склонио највећег скота Троцког, да је он остао Црква би имала 100 пута веће проблеме.

Овај чланак је лек за такве билмезе из КрушеБачког клана који готиве највећег убицу хришћана. Дух Стаљинов нек је с тобом! :
.

[Чавез]

То ти са Степинцем тако се дружи

[ХраброСрце]

Коментар???

[Чавез]

Овај усташа Шумадинаџ који воли Степица нека објани одакле икона.

[Шумадинац]

Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова.

Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака.

Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство. Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“. Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца.

Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу.

Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата.



Митрополит Иларион Алфејев