[Sima]

Ne mogu da nadjem nikakve Cercilove izjave/zapise u vezi Mihailovica ili cetnika posle DSR. Kod Carlsa de Gola je bilo daleko poznato njegov stav o tada novonastaloj komunistickoj upravi, na koju nije aminovao, i kod Amerikanaca tj. kroz odlikovanje Harija Trumana. Ali kod Cercila i Britanaca kao da se ova tema precutkuje. Da li sam propustio nesto, ili Cercil posle rata uopste nije komentarisao JVuO ili Mihailovica? Da li je postojao ikakav vid pokajanja?

[Chicot]

Pokajanja?
Toga nije bilo.
Ali se recimo zalagao da se Mihailović izvuče iz zemlje i da mu se obezbedi časno izgnanstvo (zima 1944). Zalagao se za njega tokom sudjenja 1946..

Postoje dokumenti iz kojih se vidi da nije bio zadovoljan posledicama odluke da se podrži Tito.

Pisao je Idnu da uvidja da su (sa Titom) gajili zmiju u nedrima. (Novembar 1944)
U par naveata je tražio izgovore da se partizanima obustave snabdevanja.
Slao mu je nekoliko vrlo krutih i "opominjućih" telegrama.
Na kraju , u maju 1945 , bio je na ivici da zarati sa Titom.

Iz njegove i britanske perspekrive, kako su se stvari odvijale na medjunarodnom planu , pa i u Jugoslaviji,
oni nisu imali drugog izbora.
To je bio njihov jedini način da ispod žita zadrže kakav - takav uticaj ovde.

[Александар Динчић]

Чико, он није никако могао да опрости Србима 1915. годину. Да је Н.Чембрлен остао премијер убеђен сам да би било нешто друкчије. Чембрлен није од војне струке а Черчил јесте.
То његово накнадно покајање је препознатљива лордовска перфидија.

[Chicot]

Pa, ja napisah da pokajanja nije bilo.

Za ostalo, ne bih se slozio. Al, duga priča

Apropo teme, ima jedna odlična knjiga Dejvida Rejnoldsa, In Command of History, o tome kako je pisao memoare, gradio mit o sebi i mnogo čemu. Značajno je uporediti stvsrnost sa onim kako je on to posle prikazivao.