[Шумадинац]

.
Неосновано хвалисање председника, премијера или министара за успешност економских мера Владе већ дуго у стручној јавности изазивају подсмех и не узимају се озбиљно.

Ових дана председник лично је наметнуо једну дилему – да ли је нула (0) нечега много или мало?! Ако питате обичног човека, рећи ће вам да нула значи ништа! Немаш ништа! Председник Александар Вучић, на привредним форумима и у јавности говори да се он нада да ће привредни раст до краја године бити нула процената (0%) и да ћемо по томе бити најбољи у Европи?! Тужно је слушати представнике власти да се хвале тиме да немамо ништа и да нас убеђују да смо најбољи у Европи! Никаква стручност не треба да схватимо и видимо бесмисленост реченог.

Велики проблем је то што Влада Србије нема јасну, конзистентну и предвидиву политику у кратком и средњем року. Узрок томе је да привредници не могу да планирају своје пословање и зато се у Србији општа привредна клима дефинише као несигурна и непредвидива, а код привредника влада велико неповерење и несигурност у мере Владе Србије. Ту никакво убеђивање представника власти да смо на добром путу и да је код нас боље него на другим местима не даје резултат.

Да су проблеми велики и озбиљни говори податак да је око 90% правних и физичких лица тражило и користило први мораторијум на плаћање обавеза који је Влада Србије понудила. Према подацима из Удружења банака, други мораторијум на плаћање обавеза према банкама искористило је невероватних 82% грађана и 69% предузећа. Укупна вредност првог и другог застоја у отплати обавеза износи око 3 милијарде евра. На то треба додати и 2 милијарде евра директних подстицаја привреди датих кроз „гарантну шему“. Ово нам све указује да је и привредни и банкарски систем у Србији пред сломом, јер је неликвидан да редовно сервисира месечне обавезе и поред око 5 милијарди евра директних и индиректних подстицаја које је добио у претходном периоду.

Из анкете о кредитној активности банака видимо да банке у наредном периоду перцепирају повећани ризик пословања, што ће исходити пооштравањем стандарда одобравања кредита. Видимо, такође, да се највећи део захтева, у делу привреде, односи на кредите за обртна средства и за кредите за реструктурирање постојећих обавеза, а веома мало за инвестиционе кредите.

На ово треба додати и пад индустријске производње за период јануар-јун за око 1,4% у односу на исти период 2019. године, као и пад спољнотрговинске размене за око 8% у истом периоду. Да се ствар неће завршити на овоме, говори нам податак о расту цена пољопривредних производа у јуну месецу текуће године од око 7% у односу на годину дана раније, као и да је продаја некретнина у Србији у периоду јануар-јун опала за око 14%. То нам у перспективи говори да ће се проблеми манифестовати и у грађевинској индустрији у другој половини текуће године и у првој половини наредне године, ако се нешто не промени на боље.

Као одговор на проблеме, Влада Србије се вратила опробаним рецептима вођења политике – узимање од домаћих правних лица, посебно од микро, малих и средњих предузећа и предузетника, кроз слање инспекција и писање казни!! Навешћемо неколико примера вођења овакве политике владе Србије. Наиме, пореска инспекција је средином августа контролисала пекаре у Србији и констатовала „огромне“ проблеме у овом сегменту привреде, у виду неевидентирања промета и непријављивања радника. Такође, привредници су принуђени да о свом трошку издавајају додатна средства и доносе Правилнике у вези заштите од корона вируса! Напоменућемо да казнена политика може бити и до милион динара по прекршају, што је свакако озбиљна цифра за свакога, а дошло је и до затварања више стотина објеката микро, малих и средњих предузећа и предузетника!

Из Владе Србије и од њених саветодаваца поново се враћају предлози економских политика у виду замрзавања плата и пензија и покретање наградних игара у виду извлачења фискалних рачуна! Све то је јако неозбиљно и неодговорно од стране представника власти и посебно утиче на један од највиталнијих и значајних сектора српске привреде, а реч је о сектору микро, малих и средњих предузећа и предузетника. Једином генератору стварања средње класе, која је носилац друштва. Подсетићемо да последњих година овај сектор значајно учествује у економским показатељима. Он чини око 99% свих активних предузећа, запошљава око 2/3 свих запослених у нефинансијском сектору земље, учествује са преко 30% у извозу Србије и ствара око 30% БДП-а Србије!!

Стога, уместо размишљања колико ПДВ-а, пореза, акциза је наплаћено, председник и Влада морају да размишљају како да база, коју доминанто чине домаћа правна лица и из које се скупљају сви ти порези, преживи и ојача у наредном периоду.




Александар Танасковић
.

[Шумадинац]

НЕОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ НЕБОЈШЕ КАТИЋА ИЗ МАРТА 2021.



Једно од кључних питања с којима се срећемо је питање дејства корона вируса на светску привреду. Какву ће економску пустош овај период оставити иза себе? Колико ће трајати привредни опоравак после короне?

Волим да парафразирам чувеног економисту Галбрајта који је иронично приметио да економске пројекције служе само да помогну астрологији да делује као репутабилна наука. Отуда економске прогнозе и пројекције увек треба узимати са разумном дозом опреза. Узгред, у периодима криза, пројекције су обично нешто лошије од исхода који на крају и уследи.

Последње пројекције говоре да би се светска економија (као целина) могла вратити на преткризни ниво током 2022, с тим да ће се брзина опоравака значајно разликовати од земље до земље и од региона до региона. Најбрже ће расти Кина која није ни имала пад у 2020. Од развијених држава, САД ће се опоравити најбрже, већ током 2021, док ће се најспорије опорављати ЕУ и Уједињено Краљевство (УК). Када се гледају велике целине, Латинска Америка је најтежој ситуацији када је о опоравку реч.

Ова криза је продубила социјалне разлике у свим државама и повећала сиромаштво великог дела светске популације. Последице кризе ће се тек осетити када земље у развоју буду морале да враћају дугове које су акумулирале током кризе. Ове државе тек чека друго полувреме, вероватно теже од овог првог. За њих ће највећа опасност бити евентуални раст каматних стопа до кога може доћи ако инфлација крене да расте.

Скренуо бих пажњу на један много тежи проблем који је прекривен сенком пандемије. Западне економије су већ улазиле у рецесију и у нову финансијску кризу још крајем 2019. Епидемија је сјајно послужила да се та чињеница прикрије. Од 2008. свет живи у стању готово перманентне кризе која се санира незабележеним штампањем новца највећих светских економија. Сведоци смо сулудог феномена – привредна активност бележи највећи пад у последњих сто година, док берзе бележе велики раст. Не морате бити марксиста па да уочите да живимо у ненормалном времену и да је реч о структурној кризи капитализма, једној од оних које у правилу доводе до тешких политичких ломова или још горе, до ратова.

Српска изрека каже: ”Неком рат, неком брат“. Свакако има оних који су се боље снашли од осталих у доба корона кризе. Како су се одређене државе снашле у пандемији? Ко је имао највише материјалне користи од онога што нас је снашло?

Како и колико ће криза погодити неку земљу зависи пре свега од њене привредне структуре. Што је структура економије једноставнија, што је мање зависна од светског тржишта и глобалне тражње, што се мање ослања на приходе од туризма и повезаних услуга, она је овом кризом мање погођена.

Колико ефикасно ће се држава борити са кризом зависи пре свега од снаге њене економије и њеног капацитета да се задужује и да се ослања на сопствену штампарију новца. Ово су датости и ту „сналажљивост“ не помаже превише. Све државе данас раде исто – троше новац на терет будућности како би спречиле привредни и социјални колапс. Разлика је само у томе што неке то раде задужујући се у својој валути, а оне друге, несретне, у туђој.

Из ове кризе су највише профитирале технолошке компаније и њихови власници, као и финансијски сектор. Технолошке компаније су капитализовале своју специфичну позицију и профитирале од великог „пресељења“ трговине и укупне пословне активности на интернет и у виртуелну сферу. Финансијски сектор је профитирао јер је успео да сакрије своју кризу, а успео је чак и да заради на новцу који су централне банке штампале. Некоме се може учинити и да се арбитрарне активности централних банака, које никоме не полажу рачуне, некада граниче и са криминалом.

У Србији се, са највиших места, често може чути да смо имали и имамо сјајан „менаџмент“ кризе? Како Ви, као својеврсни „економски реалиста“, оцењујете ове похвале на сопствени рачун? Колико се Србија задужила у последњих неколико година? Да ли можемо да поднесемо спољни дуг?

У карактеру је сваке власти да буде задовољна собом. Ова власт међутим није као друге – она је усхићена собом и то усхићење је одавно прешло све границе не само доброг, него и лошег укуса. Ова моја констатација је врло, врло уздржана. Али … Ако се изузме период санкција деведесетих година прошлог века, ниједна српска власт се никада у мирнодопском периоду није суочавала са оваквом кризом – економском и здравственом истовремено. То се не сме ни заборавити нити потценити и отуда свака критика власти мора имати мере.

Домаће власти су, у границама могућности а можда и преко њих, правовремено реаговале на кризу. Највећи број мера је једноставно конципиран и ефикасно спроведен. То је помогло да се, бар за сада, сачувају радна места и одржи економска активност.

Слабост мера је њихова неселективност, мада се и то може разумети. Комплексније конципиране мере би вероватно компликовале и успориле њихово спровођење. Али, ако за претходно има оправдања, за пакет помоћи од 100 евра сваком пунолетном грађанину, оправдања нема. Иза тако бесмисленог арчења новца свакако нису стајали ни економски ни социјални мотиви. Било би опасно да се овај вид политичко-пропагандне помоћи понови.

Од 2017. закључно са трећим кварталом прошле године, последњим за који имамо податке, спољни дуг (дуг привреде и државе странцима) повећан је за преко пет милијарди евра. То је огроман пораст, тим пре што је то период и великог прилива страних инвестиција које би по логици ствари требало да успоре раст спољног дуга.

Оно што мене брине и што ће се осветити, јесте управо убрзано ино задуживање и бесмислено истрајавање на одржавању нереалног курса динара које траје већ годинама. Бојим се и упозоравам да је реч о опасној политици која у правилу завршава у тешкој дужничкој кризи. А када већ упозоравам, да кажем и да је раст ино дугова привреде исто тако опасан по финансијску стабилност система колико и раст дугова државе.

Како оцењујете српску привредну политику? Колико је утемељена прича о економском расту и привредном буму?

Власт је успела значајно да подигне запосленост довођењем страних инвеститора, као и да делимично санира разорне последице економске политике које су водиле претходне власти. Нажалост, ослањање на стране инвестиције не доводи до великог привредног раста и то је у економији добро познато. Србија нема економску политику, игнорише сва корисна светска искуства и о њима не жели ни да дебатује. Али то није само кривица власти. Озбиљан разговор не желе ни економисти. Изузев фраза о врлинама тржишта, о амбијенту и владавини права они немају шта да понуде.

У Србији нема привредног бума нити га може бити у економији чија је просечна стопа раста од 2009. до данас мања од два процента годишње. Од 2013. до 2019. раст је тек око 2,4 процента. Мерено БДП-ом по становнику, Србија је на дну Европе и иза ње су само Молдавија, Украјина, Албанија, БиХ и С. Македонија. Ако би БДП по становнику сваке године растао за један и по проценат брже од суседа, а то је оптимистичан сценарио, Србија би могла стићи Бугарску за око 13 година, Румунију за око 32, а Хрватску за пола века. Ове тужне чињенице свакако нису кривица само актуелних власти. Српско заостајање има дугу и несретну генезу, али је кривица ове власти што озбиљну дебату о економској политици замењује гротескном самохвалом и што грађане третира као малоумне.

Неки скептици тврде да је Србија економски поробљена држава, која је продала и своју последњу – Комерцијалну банку. Колико смо економски поробљени и да ли је било мудро продавати Комерцијалну банку?

Србија је економска колонија и то није ни левичарска ни суверенистичка флоскула, већ чињеница. Готово сви кључни економски сегменти су у страном власништву и тај тренд колонизације се наставља. Наравно, са економским потчињавањем иде и политичко. Запањујуће је да ни властима, ни највећем делу опозиције, ни најутицајнијим или бар најгласнијим деловима интелектуалне елите, ова суморна чињеница не смета.

Када је о банкарском систему реч, не знам ни за један истински успешан модел који је реализован у финансијском амбијенту у коме је банкарски сектор био у страним рукама. У том контексту, и продаја Комерцијалне банке је један у низу чинова економског самоубиства – на рате. Истини за вољу, Комерцијална банка је припремана за продају још за време мандата претходних власти.

Опет скептици: тврде да се Телеком, као компанија у већинском власништву државе, недомаћински понаша и да се новац троши непрозирно ( продавци језичке магле би рекли „нетранспарентно“ ). С друге стране, Ви сте били противник продаје Телекома и ЕПС-а. Шта нам је чинити?

Свако ко се залаже за приватизацију великих јавних предузећа, залаже се за њихову продају странцима. Највећи заговорници продаје јавних предузећа су само боље или лошије маскирани лобисти страних интереса. По њима је само приватно предузеће, поготово ако је у западним рукама, добро предузеће. Овај став потпуно игнорише чињеницу да диљем света имате успешна државна предузећа. И још важније, државе у правилу задржавају бар део контроле када приватизују јавне монополе. Да не заборавим – и концепт приватног и јавног партнерства који се данас промовише је доказано лош модел.

Није спорно да се јавна предузећа злоупотребљавају и третирају као партијска, а често и као лична имовина. Многи верују – ја се овде правим невешт – да су ова предузећа легла бруталне корупције. Али заговорницима продаје јавних предузећа корупција служи само као угодан изговор. Да је другачије, критичари би захтевали да се јавна предузећа професионализују, а не да се продају. Професионализација јавних предузећа је једини прави пут.

И коначно, ако би сутра Србија продала преостала јавна предузећа, њима би се боље управљало него што се данас управља, али грађани од тога не би имали ништа. Профит се не би преливао у џепове домаћих јунака али би се одливао у иностранство и све ефекте бољег управљања би присвојили странци. Странци би пре подизали цене него квалитет услуга. Страни власници неће трошити новац и умањивати свој профит како би усрећили грађане Србије. Они то не раде ни у својим земљама када су монополисти или квазимонополисти.

Живите у Великој Британији после брегзита. Због чега је дошло до брегзита и каква је будућност узајамних односа Лондона и Брисела?

По мом уверењу, брегзит је био погрешна одлука. Велики број осиромашених грађана је у гневу гласао против лошег живота, а локални демагози су им понудили ЕУ као кривца. Када УК напусти ЕУ и врати тобоже изгубљени суверенитет, потећи ће мед и млеко. Данас се од владиних званичника може чути да ће се користи од брегзита видети, али у далекој будућност. Бојим се да многи који су гласали за брегзит неће дочекати ту сретну будућност, а да ће у садашњости управо они бити његове највеће жртве.

Будући односи са ЕУ, а то се већ сада види, биће компликовани и често напети. ЕУ стрепи да ће УК покушати да постане нека врста офшор зоне која ће пореском политиком, обарањем стандарда социјалне заштите и заштите потрошача покушати да привуче стране инвеститоре. Наравно, ЕУ ровита каква је, нема никакав интерес да помогне да брегзит буде успешан. Напротив.

Шта се у Енглеској променило од оног времена када сте отишли до данас? Како се живи, шта друштво очекује, колике су социјалне разлике? Коме припада Енглеска – себи или олигархији?

Иако то није баш „научно“, државе делим у две групе – оне које добро симулирају демократију и оне које то лоше раде. УК свакако припада првој групи држава. Све институције су ту, делују импресивно, имају пријатну патину, али супстанце је све мање. Мој је утисак да је у последњих тридесет година дошло до стерилизације јавног дискурса, а тиме и до стерилизације демократије у УК. То су можда и најважније промена коју видим од како живим у Лондону.

Квалитет политичке елите је значајно опао. У правилу је реч о људима без чврстих политичких уверења којих се за неку годину нико неће сећати. За велики број њих политика је само пролазна станица до каквог уносног ухлебљења. Чињеница да политичар профила Бориса Џонсона може да буде премијер УК можда најбоље говори о промени коју је земља доживела.

У парламенту су две партије које се гурају око центра и чије се политике не разликују битно. Верујем да би се велики број лабуриста подједнако добро осећао и међу конзервативцима. Покушај да лабуристи под Корбином постану права, лева алтернатива, брутално је сасечен. За мене је то најинтересантнији догађај овдашњег политичког живота. Естаблишмент и дубока држава су веома ефикасни па и сурови, када се осете угроженим.

Државе у правилу припадају оваквој или онаквој олигархији. То по себи није проблем, све док олигархија колико-толико води рачуна и о онима испод себе. Локална олигархија о томе води све мање рачуна и социјалне разлике у УК су веће него у другим европским државама. Оваква политика, за сада без побуне, олакшана је менталитетом грађана. Англосаксонци су издржљив свет који се ретко жали на живот и који традиционално поштује хијерархију, чак и онда када се некоме са стране то може учинити бесмисленим.

[Милослав Самарџић]

НЕОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ НЕБОЈШЕ КАТИЋА ИЗ МАРТА 2021.

Свако ко се залаже за приватизацију великих јавних предузећа, залаже се за њихову продају странцима. Највећи заговорници продаје јавних предузећа су само боље или лошије маскирани лобисти страних интереса. По њима је само приватно предузеће, поготово ако је у западним рукама, добро предузеће. Овај став потпуно игнорише чињеницу да диљем света имате успешна државна предузећа. И још важније, државе у правилу задржавају бар део контроле када приватизују јавне монополе. Да не заборавим – и концепт приватног и јавног партнерства који се данас промовише је доказано лош модел.

Није спорно да се јавна предузећа злоупотребљавају и третирају као партијска, а често и као лична имовина. Многи верују – ја се овде правим невешт – да су ова предузећа легла бруталне корупције. Али заговорницима продаје јавних предузећа корупција служи само као угодан изговор. Да је другачије, критичари би захтевали да се јавна предузећа професионализују, а не да се продају. Професионализација јавних предузећа је једини прави пут.

И коначно, ако би сутра Србија продала преостала јавна предузећа, њима би се боље управљало него што се данас управља, али грађани од тога не би имали ништа. Профит се не би преливао у џепове домаћих јунака али би се одливао у иностранство и све ефекте бољег управљања би присвојили странци. Странци би пре подизали цене него квалитет услуга. Страни власници неће трошити новац и умањивати свој профит како би усрећили грађане Србије. Они то не раде ни у својим земљама када су монополисти или квазимонополисти.

Занимљиво је како један професионални економиста размишља у оквиру две категорије:
- јавна предузећа (то је добро, иако каже да је ипак лоше, а лошем се не види крај),
- страна предузећа (то је такође лоше, мада има и нешто добро, али у основи је лоше.

Трећа категорија су приватна домаћа предузећа, којих је на хиљаде, и којих већ има и доста великих, са до 1.000 запослених. Ова предузећа је 1945. уништио комунизам и она се обнављају од 1990-те. Њихов тренд раста је сталан. Она ће, дакле, обновити српску привреду и она ће куповати јавна предузећа (већ их и купују).
Иначе, држава, укључујући и јавна предузећа, тренутно је власник 57% капитала у Србији. И има највише запослених, преко 600.000. То је типично за социјалистичке земље.
Дакле, преосталих 33% капитала отпадају и на домаћа приватна предузећа и на странце.
Поређења ради, када је овде почео да се рекламира ''шведски социјализам'', Шведска је имала само 13% капитала, све остало било је или приватно, или, мањи део, капитал страних предузећа. Шведска је, дакле, типична капиталистичка држава.

[Vlad Alekš]

НЕОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ НЕБОЈШЕ КАТИЋА ИЗ МАРТА 2021.

Свако ко се залаже за приватизацију великих јавних предузећа, залаже се за њихову продају странцима. Највећи заговорници продаје јавних предузећа су само боље или лошије маскирани лобисти страних интереса. По њима је само приватно предузеће, поготово ако је у западним рукама, добро предузеће. Овај став потпуно игнорише чињеницу да диљем света имате успешна државна предузећа. И још важније, државе у правилу задржавају бар део контроле када приватизују јавне монополе. Да не заборавим – и концепт приватног и јавног партнерства који се данас промовише је доказано лош модел.

Није спорно да се јавна предузећа злоупотребљавају и третирају као партијска, а често и као лична имовина. Многи верују – ја се овде правим невешт – да су ова предузећа легла бруталне корупције. Али заговорницима продаје јавних предузећа корупција служи само као угодан изговор. Да је другачије, критичари би захтевали да се јавна предузећа професионализују, а не да се продају. Професионализација јавних предузећа је једини прави пут.

И коначно, ако би сутра Србија продала преостала јавна предузећа, њима би се боље управљало него што се данас управља, али грађани од тога не би имали ништа. Профит се не би преливао у џепове домаћих јунака али би се одливао у иностранство и све ефекте бољег управљања би присвојили странци. Странци би пре подизали цене него квалитет услуга. Страни власници неће трошити новац и умањивати свој профит како би усрећили грађане Србије. Они то не раде ни у својим земљама када су монополисти или квазимонополисти.

Занимљиво је како један професионални економиста размишља у оквиру две категорије:
- јавна предузећа (то је добро, иако каже да је ипак лоше, а лошем се не види крај),
- страна предузећа (то је такође лоше, мада има и нешто добро, али у основи је лоше.

Трећа категорија су приватна домаћа предузећа, којих је на хиљаде, и којих већ има и доста великих, са до 1.000 запослених. Ова предузећа је 1945. уништио комунизам и она се обнављају од 1990-те. Њихов тренд раста је сталан. Она ће, дакле, обновити српску привреду и она ће куповати јавна предузећа (већ их и купују).
Иначе, држава, укључујући и јавна предузећа, тренутно је власник 57% капитала у Србији. И има највише запослених, преко 600.000. То је типично за социјалистичке земље.
Дакле, преосталих 33% капитала отпадају и на домаћа приватна предузећа и на странце.
Поређења ради, када је овде почео да се рекламира ''шведски социјализам'', Шведска је имала само 13% капитала, све остало било је или приватно, или, мањи део, капитал страних предузећа. Шведска је, дакле, типична капиталистичка држава.

Самарџићу, ја разумем шта ти хоћеш да кажеш. Али авај, након национализације капитала од стране државе (после 1945. године), Срби (појединци, акционари) имају слаб капацитет поседовања крупног капитала.
Дакле, што се тиче приватизације и поседовања великих капитала, ми тренутно, а то ће вероватно трајати још дуго, имамо само две опције: или да крупни капитал буде у власништву странаца или у власништву државе. Мени се не свиђа ни једна од ове две опције. Али, ако бих морао да бирам под претњом пиштољем упереним у чело, ипак бих изабрао мање зло, а то је државно власништво. Ма како и колико партијски менаџмент био неспособан и крумпиран.

[Ђорђе]

Али, ако бих морао да бирам под претњом пиштољем упереним у чело, ипак бих изабрао мање зло, а то је државно власништво. Ма како и колико партијски менаџмент био неспособан и крумпиран.

Међутим, ово је потпуно нерационално са економске тачке гледишта.

[Шумадинац]

ДА ЛИ ПРЕДСЕДНИКА НЕКО ОБМАЊУЈЕ ?



Привредни раст се не израчунава преко БДП-а исказног у еврима. Разлог је једноставан - БДП исказан у еврима почива на динарском, номиналном БДП-у који у себи садржи инфлацију и који се потом дели курсом динара. Реч је о показатељу који је деформисан комбинацијом раста инфлације и политиком курса динара Када председник Србије говори о економској будућности земље и слика је ведрим, ружичастим бојама, он ће се можда показати као визионар и изванредан прогнозер, а можда ће будућност изневерити председника, као толико пута до сада. Сасвим је другачије када се анализира прошлост, будући да о њој постоје подаци које је лако проверити. Како председник често даје погрешне изјаве о домаћим економским кретањима, а како он није економски стручњак, мора бити да му економски саветници намерно подмећу погрешне податке како би га дискредитовали.

"Вучићу, можда је на твом Инстаграму златно доба, али Србија се гаси“

Када нпр. председник саопшти да је Србија са Литванијом у 2020. била најуспешнија европска земља мерено кретањем БДП-а, то је нетачно и у раскораку је са објављеним статистичким подацима. Србија по овом параметру није ни прва ни друга у Европи, како то председник упорно тврди, већ је шеста. Иако је исказ фактографски нетачан, грешка није велика – Србија је заиста веома добро прошла кроз 2020. годину и налази се у невеликој групи земаља коју је криза најмање погодила.

Сасвим другачије врсте је недавно изречена председникова тврдња да је Србија за девет година, укључујући ту и пројекције раста за 2021, кумулативно увећала свој БДП за око 50 процената. Како је БДП у еврима у 2012. био око 33,7 милијарди, а како се очекује да на крају ове године БДП буде нешто преко 50 милијарди, дошло се до кумулативног раста од око 50 процената. Нажалост, неко је грубо обмануо председника користећи јефтин статистички трик.

Привредни раст се не израчунава преко БДП-а исказног у еврима. Разлог је једноставан – БДП исказан у еврима почива на динарском, номиналном БДП-у који у себи садржи инфлацију и који се потом дели курсом динара. Реч је о показатељу који је деформисан комбинацијом раста инфлације и политиком курса динара. На пример, ако је привредни раст једнак нули али инфлација расте док се курс динара не мења, БДП у еврима ће показати раст којег у стварности нема – тај „раст” ће бити једнак расту инфлације. Или, ако нема ни реалног привредног раста, па чак ни инфлације али динар ојача у односу на претходну годину, БДП у еврима ће показати „раст” за онолико процената за колико је динар ојачао. (Ово сам веома давно назвао економском алхемијом.)

Реални економски раст, онај на бази којег се упоређује економски успех држава, базира се на номиналном динарском расту БДП-а из кога се искључује ефекат инфлације и на чији обрачун не утиче политика курса динара. Одступања стопе реалног раста и „евро БДП раста” на који се председник позива, могу бити драстична и Србија је ту одличан пример. У периоду сулуде политике јаког динара у амбијенту високе инфлације – 2002, 2006, 2007. или 2008. – деформације су биле огромне. Илустрације ради, годишњи „евро БДП раст” у 2002. био је око 24,5 одсто иако је реални раст био 6,4 одсто.

За актуелну власт није мудро да истрајава на методу обрачуна раста који председник промовише. Опозиција би, користећи тај исти (погрешан) метод, могла тврдити да су претходне власти од 2001. до 2012, за само једанаест година, успеле да БДП подигну за 131 проценат.

Но, вратимо се периоду од последњих девет година о коме председник говори. Иако је инфлација од 2013. била ниска, иако политика курса није сумануто прецењивала динар као у првој деценији овог миленијума, кумулирана разлика између „евро БДП раста” и реалног раста српске економије је огромна. Ако се пројекције реалног раста за 2021. остваре и буду на нивоу од око шест процената, БДП ће на крају 2021. бити реално већи за само 24 процента, а не за 50 процената у односу на 2012. Деветогодишњи реални прираст српског БДП-а је дупло мањи него што председник тврди.

Стварност се не може преварити јефтиним статистичким триковима ко год да их пласира, нити се сретнија будућност може призвати ружичастим најавама. Досадно је понављати да је Србија по нивоу БДП-а по глави безнадежно на дну Европе, или још црње да Србија тек сада достиже економски ниво на коме је била 1990. године. О невољама српске економије би се морало озбиљно разговарати, а то није посао стручњака за медијске обмане.

Аргументована економска расправа је одавно блокирана и она се само симулира. Трагично је да у томе огромну улогу има најутицајнији део економске струке који већ 20 година рециклира исту неолибералну фразеологију о амбијенту, институцијама и корупцији као кључним факторима српског заостајања. Поменути дефекти свакако отежавају развој, они су одурни, изазивају мучнину и један су од фактора моралног пропадања, али они нису кључни фактори економског заостајања. Србија нема ни индустријску, ни развојну политику, нити има кредитно-монетарну политику која би поспешила развој и омогућила раст и развој домаћих предузећа. Или краће, Србија живи од данас до сутра, од једне стране инвестиције до друге – то је колонијални а не развојни модел.




Небојша Катић