[Monarhist]

Драгишин чукун унук Austin Smith је озбиљан финансијски маг у САД. Иначе нема благе везе о свом пореклу.

Да није можда политичар у Аризони?

[sagus]

Наиђох на овај текст

?ДРАГИША ВАСИЋ: ИЗГУБЉЕН У ЦРВЕНИМ МАГЛАМА‼️
После мистериозне смрти проглашен "издајником народа", а његово дело - проскрибовано
У изузетно бурној биографији Драгише Васића, писца ретког дара и антологијских дела, остале су две енигме које, по свему судећи, тешко да ће икада бити решене.
Како је завршио живот: да ли су га убиле усташе у Новој Градишки?
Или припадници Озне код Бањалуке?
Или је пак по неким сведочењима, успео да побегне у Москву где је и умро 1956?
И, да ли је "Чича број два", како су га звали, у штаб Драже Михаиловића, где је провео читав рат, отишао по задатку совјетске обавештајне службе, као шпијун НКВД?
Рођен 1885. у Горњем Милановцу, Васић је завршио права у Београду, учествовао у балканским ратовима као резервни пешадијски официр. Потом је био борац и у Првом светском рату, прошавши Колубарску битку, повлачење преко Албаније, Крф, Солунски фронт. Те године ратног ужаса биће моћна инспирација за његова дела. Већ за прву причу "Пацко" (1914) - о несрећном српском војнику који страда сахрањујући бугарског подофицира, свог непријатеља - добио је награду жирија у коме су били Јован Скерлић и Исидора Секулић. Осам година касније изашла му је књига прича. Утуљена баштина са предговором Слободана Јовановића, а одмах затим роман "Црвене магле". Уследиле су још две књиге "Приповетке" (за које је предговор написао Милан Богдановић, 1929) и збирка прича "Пад с грађевине" (1932).
Као припадник Републиканске странке уређивао је независни дневни лист "Прогрес" који је окупљао ондашње најзначајније модерне ствараоце, од Ујевића, Манојловића, Винавера, Кракова, до младог Растка Петровића. Његови политички уводници често су цензурисани и били повод за забрањивање листа.
Као млад адвокат, близак идејама левичара бранио је комунисте, међу којима је био и Спасоје Стејић, неуспешни атентатор на краља Александра Карађорђевића. Био је близак пријатељ Мирослава Крлеже (коме је био и кум) и сарадник у његовом часопису "Књижевна република", а од краја двадесетих је члан редакције левичарског часописа "Нова литература" који су покренули браћа Павле и Ото Бихаљи. Остало је забележено и да је 1931. године, преко генерала Петра Живковића успео да из затвора буде пуштен Ђука Цвијић, ранији генерални секретар КПЈ који је требало да буде ликвидиран.
Од средине тридесетих година, као један од водећих људи Српског културног клуба, Васић се све више и жешће окреће националним темама и разилази са својим дотадашњим пријатељима. Почетком рата приступио је четничком покрету, постао после Драже Михаиловића друга личност по важности и утицају, уређивао два листа, био главни равногорски идеолог. То му, наравно, нова комунистичка власт није могла да опрости па је одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача окривљен као "издајник народа". Одузета му је сва имовина, књиге повучене из књижара и библиотека, као и списи из Српске краљевске академије чији је био члан.
Име "српског Хемингвеја" како га је назвао угледни "Хералд трибјун", деценијама готово да се није смео ни помињати. Његов повратак у српску књижевност започео је тек самим крајем осамдесетих година, захваљујући најпре упорности књижевног историчара Гојка Тешића. Постепено су објављиване његове књиге, изабрана, па сабрана дела, одржани округли столови, а званично је рехабилитован 2009, пуне две деценије пошто је то захтевало УКС.
- У двадесетим годинама Васић је књигама "Утуљена кандила" и "Витло и друге приче", сасвим сигурно, уз Црњанског и Станислава Кракова, с једне, и Андрића и Настасијевића, с друге стране, најзначајнији посленик модерне прозне уметности - каже Гојко Тешић.
А колико је Васић данас значајан за српску прозу једном реченицом је илустровао Мирослав Јосић Вишњић: "Ако је руска проза изашла из Гогољевог ’Шињела’, онда је сва српска проза спала с Драгишиног ’Витла’".
Веза са Мустафом Голубићем
Да је Васић све "време био руски човек у Дражиној команди" писао је Крлежа, а слично и Владимир Дедијер у "Историји Југославије".
По Дедијеровом тумачењу Васић је то "радио из убеђења, а не за новац", а његови извештаји совјетској обавештајној служби ношени су у Праг. Дедијер је навео и овај детаљ:
- Када је 1940. Мустафа Голубић дошао у Југославију, где је преузео дужност шефа совјетске обавештајне службе био је у уском контакту са Драгишом Васићем. Овај му је крио радио-станицу у Београду.
Крлежа о пријатељу
Иако је у једном тренутку, прикључујући се оштрим гласовима идеолошких осуда, Мирослав Крлежа изјавио како ће се "Васић наћи на ђубришту историје", ипак је гајио велико поштовање према свом пријатељу. То је показао приликом посете Горњем Милановцу, шездесетих година, када је од градских челника тражио да види Васићеву кућу. "Друже Крлежа, није згодно, знате ко је био Васић", рекли су бојажљиво домаћини. "Знам, био је мој пријатељ, водите ме тамо", узвратио је Крлежа, и отишао да види кућу.