Ушао је Перица у 10 деценију живота и нек нам је жив и здрав, али... или је он због година измешао неке датуме или су ови што су га интервјуисали погрешно записали.
Батаљон Гаврило Принцип је постојао до 12. Априла 1942. године, када је ликвидиран његов политички комесар Петар Кесић звани Бићо и кад се људство ослобођено комунистичог секташења вратило у четнике. Убиству Кесића је претходила четничка понуда партизанском вођству за размену заробљеника, јер су партизани у међувремену заробили породице четничких првака које су остале на територији коју су контролисали комунисти. Та понуда је од стране комуниста одбијена и те четничке породице су убијене у грачачком селу Брувно. За одмазду су четници убили Бићу Кесића и још неке, а онда је кренула пропаганда и пренемагање како су домаћи издајници убили борца за слободу народа и народности.
Иначе све ове податке, детаљно и прецизно је пописао покојни Богдан Л. Болта 1987. године у својој књизи „Грачачка Четничка Бригада“, па кога интересује нешто више има моје топле препоруке.
Ајде кад сам у елементу да напишем и коју о партизанским вођама у Лици.
Отац Биће Кесића, Миле је био познати предратни шверцер, као и отац Радета Жигића, Исо. Обојица су шверцовали стоку за Задар који је у то време био Италија. Та стока је често била и крадена, јер нису могли да „задовоље потребе тржишта сопственом производњом“. У тај посао су биле укључене целе породице и од тих пара су школована деца.
У зборнику памфлетског имена и садржаја „Поп-изда-је“ комунисти оптужују војводу Ђујића да је од пре рата био на платном списку италијанске квестуре у Задру иако за то не нуде никакве доказе. Поп Ђујић није шверцовао крадену стоку у Задар, па самим тим није ни био у искушењу да постане предмет обраде страних обавештајних служби које су врбовале људе за своје циљеве.
Али Бићо Кесић, будући укључен у шверцерске послове свог оца јесте, али о томе нема ни слова.
Ђоко Јованић је дете америчког печалбара Милана, који је пред први светски рат доживео несрећу на радном месту и остао без обе ноге, преко којих је прешао вагон. За то је добио неко обештећење и са парама се вратио у Лику. Након првог светског рата, Милан Јованић са уштеђевином одлази у Ђенерал Хаџићево, данашњи Нови Жедник, село солунских добровољаца и тамо отвара кафану.
Претпостављам да је тамо отишао јер је са неким од солунских добровољаца заједно радио у Америци а можда би и сам дошао на солунски фронт да није доживео ту несрећу. Његов син Ђоко постаје бунџија и на крају комуниста из комплекса што једини у селу солунских добровољаца није дете Солунца.
Након априлског рата, целу Бачку а самим тим и Ђенерал Хаџићево анектира Мађарска. Већ у мају 1941. године Мађари протерују све који нису имали „старо угарско држављанство“ тачније све оне који нису били староседеоци Бачке пре 1918. године, а то је нарочито важило за добровољачка насеља на које се гледало као на експоненте „великосрпске хегемоније“.
Као последица тога, породица Ђоке Јованића се враћа у Лику, у родно село Сувају, које се такође котирало као четничко, и у ком је пар година након другог светског рата пуцао топ на Ђурђевдан, сваке године, сваки пут са различитог брда, и онда је следило Ознашко јурцање и ислеђивање. Током рата командир Сувајске четничке чете се звао Светиша Јованић, а има и на интернету она чувена слика четника ДЧД Давида Јованића из Суваје, али они су или погинули или емигрирали, тако да су ово са топом радили неки други који су остали. Њих помињем чисто да бих илустровао у којој војсци су били сувајчани.
Уопште, долазак тих избеглица из Бачке у Лику је био ветар у леђа комунистичкој ствари, јер су многи индоктринирани у Суботичкој гимназији и били су у најмању руку симпатизери Ској-а.
Ђоко Јованић је један од потписника Отрићког споразума па је после морао да се правда пред вишим инстанцама КП, говорећи како у том тренутку није имао никакву везу са „друговима одозго“ и како је потпао под „малограђански“ утицај који је тада доминирао устанком.
Да би се опрао пред партијом, Ђоко Јованић је прво оформио Одред „Чапајев“ који је крстарио слободном територијом, које као Србе нико није дирао, а који су под велом ноћи ликвидирали све људе за које је КП посумњала да ће кочити њихову пропаганду у одређеном месту.
На крају је организовао убиство поручника Стојана Матића, приликом фингираног напада на талијански гарнизон у Доњем Лапцу, чији је главни циљ уствари био ликвидација Матића у згодном тренутку, пошто је Матић био врло популаран међу народом и борцима, и било је немогуће оптужити га за петоколонаштво и кукавичлук.
Главна подела међу јединственим устаницима-четницима у Лици током зиме 1941/ 42. године коју је наметнула КП је била на оне који хоће одмах и без одлагања да зарате са Италијанима, и на оне који би се за прву руку примирили док се не стекну повољни услови за то, обзиром да тренутно већ имамо фронт према хрватима и не треба нам још један према талијанима који јесу непријатељи државе, али нису зликовци и могу се још увек толерисати.
Стојан Матић, активни ваздухопловни поручник ВКЈ, се изјаснио за моменталну борбу против талијана јер су они објективно били највећи спољнополитички непријатељ Краљевине Југославије, а њихови прсти су били дебело умешани у атентат на Краља Александра и тако се обрео у партизанима. Међутим, то је био само први ниво игрице, да се тако фигуративно изразим. Други ниво игрице је била исто тако бескомпромисна борба против „домаћих издајника“ – четника на шта Матић већ није био спреман. Главе му је дошао одговор свом класићу са Војне Академије, поручнику домобранства Благомиру Веберу. Наиме, након априлског рата поручник Матић је поведен у заробљенишво у Немачку. Приликом транспорта је видео Вебера, који је већ прешао у Домобране и који је обезбеђивао тај транспорт у једној деоници. Ту је Вебер предложио Матићу да се и он, обзиром да је рођен на територији нове НДХ, изјасни за Домобранство уместо да иде у ропство. Матић га је привидно послушао, узео објаву, отишао кући и правио се луд, тачније није се пријавио у најближу домобранску команду. У родном селу Небљусима, срез Доњи Лапац, поручник Матић је дочекао устанак и одмах постао један од главних оперативних команданата. Да би угушили устанак Хрвати су нагомилали снаге у Бихаћ, а међу њима је био сад већ сатник (капетан) Вебер. Унапређен за издају у априлском рату. Е тај Вебер је јавно поручио Матићу да је овај изгубио своју војничку част јер је прекршио своју официрску реч дату њему приликом које је ослобођен. Матић му је такође јавно поручио да не може њему о војничкој части и официрској речи говори неко ко је, за разлику од њега издао своју војничку заклетву. То је преломило комунисте да убзају ликвидацију поручника Матића, нарочито што је те зиме 1942. године у Лику са Равне Горе дошао капетан Станко Шакић, рођени брат послератног партизанског хероја Милана Мићуна Шакића. Обзиром да је Стојан Матић истицао своју верност војничкој заклетви, а заклео се Краљу и отаџбини, из комунистичке визуре требало је по сваку цену спречити да се оствари контакт између Стојана Матића и Станка Шакића, јер би се они као предратни официри могли лако споразумети, а онда комунисти неби имали шта да траже у Лици. Ту је на сцену ступио Ђоко Јованић који је у замену за сопствену „аболицију“ због потписа на Отриком споразуму организовао убиство Стојана Матића приликом финираног напада на Италијане у Лапцу.
Милан Жежељ је предратни жандарм. Научен да беспоговорно слуша претпостављени ауторитет. Само што је следом догађаја након априлског рата у Лици ауторитет Милану Жежељу постала КП.
Илија Радаковић, послератни партизански херој, један од председника ЈСД Партизан, који је 90-их подржао словеначко сецесионистичко руководство и преселио се из Београда у Словенију, код тазбине. За споственог оца Тривуна, који је погинуо у првим данима устанка је говорио да је добро што су га усташе убиле, јер какав је био да је поживео морао би га он убити?! Рођена сестра Даница му је била удата за Ђоку Марића, умрла у емиграцији. Рођени брат Војин цео рат био у четницима. Вратио се са границе, кад се ДЧД пробила и отишла у сусрет западним савезницима у Италију. Ухапшен у Велебиу 1945/46 а Илија прстом није мрднуо да га заштити већ му је псовао мајку четничку иако их је иста мајка родила.
Милан Шакић Мићун, предратни учитељ, легални мачековац (преко Прибићевићеве Самосталне ДС) и илегални комуниста је наместио комунистима за ликвидацију свог рођеног брата Станка Шакића Танета, капетана ЈКВ и делегата ког је Дража послао са Равне Горе у Лику да би онемогућио контакт између њега и поручника Стојана Матића.
Буквално се овако понашају људи кад их заврбује нека сатанистичка секта.
Са друге стране политички комесар Хрват Шиме Бален је својевремено ухапшен као усташки симпатизер приликом „велебитског устанка“ 1932. године. На робији је од усташе постао комуниста. На крају је 90-их јавно и отворено подржао хрватски сецесионизам и Фрању Туђмана. У међувремену се солидарисао са Хембрангом 1948. као и са Маспоком 1968. године.
Што би клинци рекли, уочите разлику
![[Слика: Petar-Perica-Sovilj-NET.jpg]](https://i.postimg.cc/XJjJFSZP/Petar-Perica-Sovilj-NET.jpg)
