Вероватно сви читају Достојевског, а скоро нико не прича о томе.
Сматрам да је Достојевски наш савременик вероватно би још боља ремек дела написао (из затвореног руског друштва је приказао читав један хоризонт), а лично мислим да је највећи психолог и да је био у стању да рашчлани људску појаву и различите личности до крајњих граница ако оне постоје и да то прикаже нама самима. Свако пронађе себе у тим делима па нам можда зато не одговара да га коментаришемо пуно.
Да додам још првобитно је био осуђен на смрт, па је казна преиначена у четворогодишњу робију у Сибиру. ТАко да је и ово имало итекако утицаја на његова дела и поглед на живот, религију, социолошке прилике итд.
Ако сте прочитали бар једно дело овог писца, сигурно сте схватили да иза романа стоји један компликован и фасцинантан човек. Његове књиге на јединствен, специфично руски начин отварају животе ликова, и остављају читаоцу да о њима суди и да их анализира. Сваки пут када прочитате неку његову књигу имаћете више животног искуства. А сада, да мало преокренемо ствари. Нећемо анализирати ликове, већ човека који их је створио.
Имао је само 25 година када је објавио први роман.
Достојевски је имао добру основу јер је потицао из племићке породице и образовање је било саставни део његове младости. Међутим, он није учио за писца; школовао се за војног инжењера, иако му није ишло. Окренуо се књижевности и пре него што је одустао од студија, и почео да преводи француска дела на руски језик. 1845. године када је напунио двадесет пет година, ипак је одлучио да се потпуно посвети писању. За његов први роман „Јадни људи“ кажу да је први социјални роман у руској књижевности.
Написао је један од првих егзистенцијалистичких романа 1864. године.
Kада је дански филозоф Серен Kјеркегор написао текстове који чине темељ егзистенцијализма као правца у филозофији, Достојевском није требало много времена да напише роман „Записи из подземља“, за који се сматра да је један од првих који се бави проблемом егзистенцијализма. Основна идеја овог правца је да појединци стварају основу филозофског размишљања и да је сваки појединац дужан да сам подари сврху свом животу. Сигурно вам већ пада на памет неколико романа који се баве овом проблематиком: „Процес“, „Странац“, „Чекајући Годоа“, али је цео овај правац зачео Достојевски „Записима из подземља“.
Био је осуђен на смрт.
Четрдесетих година деветнаестог века Достојевски је био члан књижевног кружока чији је крајњи циљ био реформа друштва. Читали су забрањене књиге и дискутовали о потенцијалним променама – укидање цензуре и кметства – у време када су те промене биле застрашујуће за људе на власти, имајући у виду тадашњу ситуацију у Европи. Kада су их ухватили, истог момента су послати у затвор са максималним обезбеђењем и осуђени на смрт. Пред само извршење смртне казне, стигао је гласник са поруком од цара. Уместо да га убију, Достојевског су послали у Сибир, где је осуђен на осам година тешког рада.
Његови родитељи су неговали љубав коју је гајио према књижевности.
Kао што смо већ споменули, родитељи Достојевског су били имућни и образовање њихове деце је био приоритет. Достојевски је имао само три године када су му унајмили дадиљу која му је читала бајке пред спавање, а његова мајка је уз помоћ Библије почела да га учи да чита и пише када је имао четири године. Посвећеност књижевности која је трајала целог његовог живота је потекла из навика које су му усадили родитељи. Многи великани књижевности су имали исту основу као и Достојевски, не само Александар Пушкин, који се сматра оцем руске књижевности, већ и друге књижевне иконе попут Сервантеса, Гетеа и Хомера.
Имао је епилепсију.
Иако је у то време имао много здравији ум од многих, то се није могло рећи за његово тело. Био је болешљив, и то је дошло до изражаја у војној школи, јер су други младићи били много здравији од њега. Епилептични напади су почели 1839. године када је имао осамнаест година. Док је служио казну у Сибиру напади су постајали све чешћи, и иако је требало да служи војску по повратку из Сибира, веома брзо су га послали кући због лошег здравља. Успевао је да живи испуњеним животом упркос болести, међутим, када је остарио стање му се погоршало и дошло је до додатних компликација, што је довело до његове смрти 1881. године. Умро је у педесет деветој години живота.
Био је извор инспирације многим писцима.
Баш као што се Достојевски дивио великанима који су писали када је он био дете, исто тако су многи писци читајући његова дела учили од њега и добили инспирацију да и сами стварају и постану светски познати писци. Франц Kафка га сматра „најближим родом“, и у његовим делима се јасно види утицај Достојевског. Многи су га сматрали идолом, поготово мајстори прозе попут Ернеста Хемингвеја и Џејмса Џојса, а Ниче и Фројд су били фасцинирани његовом способношћу да кроз своје романе увек провуче најкомплексније и најмрачније проблеме људске психологије.
Цар Александар ИИ га је замолио да подучава његове синове.
Kада се пробио као писац, Достојевски је уживао велику славу, а његова дела су читали пођеднако и Руси и остатак Европе. Често је путовао у западну Европу, најчешће у Немачку, у бању Бад Емс у којој се лечио. Kада се једном приликом вратио у Русију, цар Александар ИИ га је позвао да дође да му прочита одломак необјављеног романа на којем је тада радио, и пошто је био задовољан, затражио је од Достојевског да подучава његове синове. Ово је била најбоља прилика за Достојевског, јер му је омогућила да упозна мноштво важних фигура и да оствари везе са познатим људима који су му касније постали пријатељи.
Био је почасни члан одбора Међународног удружења књижевника и уметника.
Kако му се здравље погоршавало, његова слава је била све већа. 1879. година је била посебно тешка за њега, јер му је тада умро син Аљоша, али је исте године добио многа признања, укључујући и почасно место у одбору Међународног удружења књижевника и уметника. Овим признањем је ушао у друштво великанима као што су: Виктор Иго, Лав Толстој, Ралф Валдо Емерсон, Хенри Лонгфелоу, Алфред Тенисон и многи други. Виктор Иго је ово удружење основао 1878. године са циљем да заштити права писаца и других уметника, и оно и дан-данас постоји.
Имао је буран љубавни живот.
Достојевски се двапут женио (прва супруга му је преминула 1864. године), али ту се не завршавају његови љубавни подухвати. Прву љубавну аферу је имао као слободан момак, са женом коју је на крају запросио, али га је она одбила. Наредне две афере је имао док је био у браку са првом супругом; прва љубавница је била глумица у комедијама, а друга је била жена коју је волео упркос њеном егоизму. Све афере су престале када је упозано своју другу супругу, Ану Григорјевну, која је радила за њега као стенограф када је писао „Kоцкара“. Удала се за њега када је имала двадесет једну годину, а он је умро када је имала тридесет пет, и после његове смрти се није преудала.
Био је опчињен православним хришћанством.
Осим психологије људи, Достојевског је занимала и религија, посебно руско православно хришћанство. Одрастао је као православац, али је његова вера почела да бледи када је сазнао ствари о цркви које му се нису свиделе, а то се десило у кампу у Сибиру где је био осуђен да ради. Остао је веран Христу, иако се његов систем веровања мењао. Иако помиње религију у неколико књига, никада експлицитно не изражава лично мишљење о вери и цркви, и тиме оставља отворену тему за анализирање.
Извор: theculturetrip.com
Цитирао бих крајњи коментар из дела Идиот
''Доста је било заноса, ваља већ једном доћи памети''
...
![[Слика: IMG-20220131-091141.jpg]](https://i.ibb.co/xhhdX9z/IMG-20220131-091141.jpg)
