26-04-2022, 01:50 PM
Видим да су овде већ биле теме које су већ скоро исцрпеле чињенично стање слабости демократије као облика усаглашавања политичке воље у друштву.
Похвалио бих неке од тема:
САБЛАЗАН ДЕМОКРАТИЈЕ (покренуо Шумадинац)
ВЕЛИКА ЛАЖ ДЕМОКРАТИЈЕ (опет покренуо Шумадинац)
Демократија (покренуо Србин)
Полемика у „Слободи“ Демократе или комунисти? (покренуо Милослав Самарџић)
Демократија или Српство, шта одабрати? (покренуо Лепи Бора)
Ту је то јако лепо већ расправљено, нема шта да се дода, сем поенте.
Зато ћу бити кратак.
Каква је суштинска, па ако хоћемо, и техничка, разлика између демократског и саборног начина одлучивања?
У демократском начину одлучивања је битан број гласова. Маса. Количина. До крајње одлуке се долази привидном сагласношћу – већине, и прикривеним насиљем политичке већине над политичком мањином. Не прате се и не поштују ставови, интереси и мишљења мањих и слабих, и ако ћемо за право, и тихих. Демократија је – васпостављање суштинске „неједнакости“ у политичком процесу, у коме се фаворизује оно што је бучније, бројније, јефтиније и масовније. Комунизам и бољшевизам зато имају свој – демократски – идеолошки корен.
У православно-саборном начину одлучивања сам чин доношења одлуке је светиња. Призива се Дух Свети, па се одлуке доносе, не ни по својој памети, не ни по „бабу ни по стричевима“ (тј. интересима појединаца), него по Духу правде и истине. („већ по правди Бога истинога“). У таквом начину одлучивања нема терора ни насиља већине над мањином. Док је и један глас против – не може се донети одлука. Некад уме и цео сабор – сем тог једног, усамљеника – бити у криву. То се многи пут доказало историјски и емпиријски. На крају би тај, многоусамљени глас ако је довољно упоран и утемељен у истини – однео превагу, јер је – Дух Истине (сам Бог) – на његовој страни.
Демократија је дакле – декларативна једнакост и стварна неједнакост – и представља суштински, прикривено насиље над истином, и прикривен терор над врлином, поштењем, мишљењем, и на крају крајева – над човековом личношћу, па стога, не може да донесе никакав – ни бољитак, ни друштвени напредак.
Друштво у коме се одомаћи демократија, постаје тромо, лењо, среброљубиво, користољубиво, прзнично, осветољубиво, сластољубиво. Управо онако како је то и приметио добри песник ДИС у својој песми: „Наше доба“ 1910. „Своју храброст расточисмо на изборе, своју мудрост на подвале и обеде, будућности затровасмо све изворе, а поразе прогласисмо за победе“. То је све у кратком року, (лепо набројано) учињено у Србији, која се отварила за отровне идеје Џ.С.Мила, и у коме су се оне у, моменту писања песме, 1910. године већ 7 година -примењивале практично.
Ово помињем јер је била једна фина полемика на ту тему, на једној од горепоменутих тема.
Да не остану без закључка.
Похвалио бих неке од тема:
САБЛАЗАН ДЕМОКРАТИЈЕ (покренуо Шумадинац)
ВЕЛИКА ЛАЖ ДЕМОКРАТИЈЕ (опет покренуо Шумадинац)
Демократија (покренуо Србин)
Полемика у „Слободи“ Демократе или комунисти? (покренуо Милослав Самарџић)
Демократија или Српство, шта одабрати? (покренуо Лепи Бора)
Ту је то јако лепо већ расправљено, нема шта да се дода, сем поенте.
Зато ћу бити кратак.
Каква је суштинска, па ако хоћемо, и техничка, разлика између демократског и саборног начина одлучивања?
У демократском начину одлучивања је битан број гласова. Маса. Количина. До крајње одлуке се долази привидном сагласношћу – већине, и прикривеним насиљем политичке већине над политичком мањином. Не прате се и не поштују ставови, интереси и мишљења мањих и слабих, и ако ћемо за право, и тихих. Демократија је – васпостављање суштинске „неједнакости“ у политичком процесу, у коме се фаворизује оно што је бучније, бројније, јефтиније и масовније. Комунизам и бољшевизам зато имају свој – демократски – идеолошки корен.
У православно-саборном начину одлучивања сам чин доношења одлуке је светиња. Призива се Дух Свети, па се одлуке доносе, не ни по својој памети, не ни по „бабу ни по стричевима“ (тј. интересима појединаца), него по Духу правде и истине. („већ по правди Бога истинога“). У таквом начину одлучивања нема терора ни насиља већине над мањином. Док је и један глас против – не може се донети одлука. Некад уме и цео сабор – сем тог једног, усамљеника – бити у криву. То се многи пут доказало историјски и емпиријски. На крају би тај, многоусамљени глас ако је довољно упоран и утемељен у истини – однео превагу, јер је – Дух Истине (сам Бог) – на његовој страни.
Демократија је дакле – декларативна једнакост и стварна неједнакост – и представља суштински, прикривено насиље над истином, и прикривен терор над врлином, поштењем, мишљењем, и на крају крајева – над човековом личношћу, па стога, не може да донесе никакав – ни бољитак, ни друштвени напредак.
Друштво у коме се одомаћи демократија, постаје тромо, лењо, среброљубиво, користољубиво, прзнично, осветољубиво, сластољубиво. Управо онако како је то и приметио добри песник ДИС у својој песми: „Наше доба“ 1910. „Своју храброст расточисмо на изборе, своју мудрост на подвале и обеде, будућности затровасмо све изворе, а поразе прогласисмо за победе“. То је све у кратком року, (лепо набројано) учињено у Србији, која се отварила за отровне идеје Џ.С.Мила, и у коме су се оне у, моменту писања песме, 1910. године већ 7 година -примењивале практично.
Ово помињем јер је била једна фина полемика на ту тему, на једној од горепоменутих тема.
Да не остану без закључка.