[Шумадинац]

https://i.postimg.cc/YCDGVnsH/000001.jpg


ПРОСТАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА СРБСКОГ ПО Г. ВУКУ У ПРЕВОДУ ЊЕГОВОМ НОВОГ ЗАВЈЕТА


Из дела г. Вука видимо, да је он простим начином писања свог намеравао постићи, да га проста наша браћа разумети могу, шта пише. Та је намера лепа и похвална; ал је г. Вук у намери својој границу умерености прешао, пак је с претераннм простачењем језика нашег место добра зло учинио. Он је, као што смо видили, наше лепе умне речи изоставио, које Рјечник његов довољно сведочи, и место наших изображених изражаја, неприличне, да не рекнем неотесане речи употребио, као што из превода његовог Новог Завјета у Берлину 1857. године печатаног видимо.

Но пре него што би истину ову с примерима доказао, морам приметити, да нијe г. Вук предречено Нови Завјет из нашег Светог Писма, као што ми у цркви нашој читамо, превео, него да га је из превода Лутеровог с немачког језика на србски преводио. Ово се од туд јасно види, што је г. Вук у преводу свом оне речи, и онај значај речи употребио, које у немачком преводу Новог Завјета код браће наше протестанта налазимо; а не оне, које ми у нашим црквеним књигама имамо. Тако на пример:

Ми имамо у молитви „Оче наш“ но избави нас от лукаваго; а г. Вук превео је то: но избави нас ода зла. Јер у немачком стоји: Sondern erlöse uns von dem Uebel тј. од зла. (Мат. гл. 6 ст. 13.)

У нашем славенском Евангелију читамо: мнозѣхъ птицъ лучши есте вы (Мат. гл. 10 ст. 31.) тј. ви сте бољи од млогих птица. А г. Вук на стр. 24 превода свог од године 1857. у стиху 31. вели: ви сте бољи од млого врабаца. Јер у немачком стоји место речи птица, реч врабац (Sperling).

У славенскомъ имамо дщи моя злѣ бѣснуется тою кћи моја зло бесни (Мат. гл. 15 ст. 22) а г. Вук вели: кћер моју врло мучи ђаво, јер у немачком стоји: Maine Tohtel wird übel vom Teufel geplagt. Даље имамо у нашем Евангелију: Бѣси моляху его тј. беси молише га (Мат. гл. 8 ст. 31), а г. Вук на стр. 18. ст. 31. каже: а ђаволи мољаху га: јер у немачком стоји: Dа bathen ihn die Teufel. Зашто се није држао нашег израза, кад и наjпростijи Србин говори: бес га знао, — шта му је те зија и виче као бесан — однео га бес итд. Ал у немачком стоји Teufel, дакле мораше бити: мољаху га ђаволи.

Ми у нашем Светом Писму имамо: Огладни и дадосте ми јести, ожедни и напојисте ме, стран бих, и примисте ме (Мат. гл. 25 ст. 35) а г. Вук на стр. 66 ст. 35. вели: огладњех, и дасте ми јести, ожедњех и напојисте ме, гост бих и примисте ме. Зашто гост а не стран кад код Србаља сасвим друго значи гост, а друго стран; ал у немачком стои; ich bin Gaft gewefen, дакле мораде бити: гост бих, а не стран бих. На другом месту имамо: купиша село скуделниче въ погребаніе странимъ тј. купише земљиште или поље лончарско за сарањивање странних (Мат. гл. 27 ст. 7) а г. Вук на стр. 73 ст. 7 вели: купише лончареву њиву за гробље гостима итд. итд.

Из ових примера, а и из целог превода сваки се може лако уверити, да г. Вук Нови Завјет није из књига наше свете Цркве, него из немачког језика преводио.

Ал да се вратимо на наш предмет, што се тиче простачења језика, и од туд што је с претераним простачењем чисто обезсвестио наше свето писмо:

Ми имамо у нашем Евангелију да је Јуда, кад је Христа предао, казао му: Радуйся Рави тј. радуј се учитељу! и да га је пољубио (Мат. гл. 26 ст. 49) а г. Вук на стр. 71, ст. 49 превео је то овако: Добро јутро Рави, и цјеливао га.

На другом месту имамо, да су се војници Христу ругали при страданију његовом говорећи: радуј се царе јудејски (Мат. гл. 27 ст. 29) а г. Вук на стр. 75 ст. 29 место радуј се царе јудејски вели: како си царе јудејски?

На трећем месту имамо, да је Христос после воскресенија свог мироносицама рекао: радујте се (Мат. гл. 28 ст. 9) а г. Вук на стр. 78, ст. 9, место поздрава тог радујте се, вели да им је Христос казао: ПомозБог!

По овом начелу г. Вука морали би превести поздрав Архангела Гаврила Матери Божијој: Богородице дѣво радуйся благодатная Маріе овако: Богородице дјево добро јутро благодатна Марије, или к а к о с и благодатна Марије, или П о м о з’ Б о г благодатна Марије! — Е, сад нека ми каже ма који правдољубив Србин православног верозакона, који је од маније претераног простачења слободан: је ли то начин Свето Писмо наше преводити? Не значи ли то соблажњавати (шкандализирати) побожне христијане наше свете Цркве? —

Даље на стр. 13. ст. 23 превода тог (у Берлину 1857. године печатаног) пише г. Вук место лукаво око: кварно око. Питам: је ли то простије? разуму ли наши Србљи боље кад му кажем кварно или кад рекнем лукаво око? Та у целом Подунавију, тј. Банату, Бачкој, Срему, Славонији и подунавској, а и посавскоj Србији, не знам хоћеш ли наћи једног Србина који зна шта је то кварно око? осим ако ти не одговори да је то: покварено око; а шта је лукав, или лукаво око, то од мора Адријатическог пак до Балкана и најпростији Србин разуме.

На стр. 16, ст. 24, и на стр. 97, ст. 13, место речи п о д о б а н пише г. Вук к о ј е ш т а, и као, тако место: и тога подобна такова творите вели: млого к о ј е ш т а овакова чините, (Марка гл. 7 ст. 13} место уподобићу га мудроме мужу вели: казаћу, да је као мудар човјек (Мат. гл. 7 ст. 26).

На стр. 516 у посланици 1. к Солуњанима, гл. 2. ст. 13 пише: Чини у нама место дејствује у нама. Та друго је, господине, чинити, а друго дејствовати! Чинити значи facere machen, а дејствовати operari, wirfen. Не могу казати: дух чини у мени, него дејствује у мени. Тако ова ил’ она медицина не чини у човеку, него дејствује. А ко не зна шта та реч дејствује значи, нека пита оног, који зна, пак ће и он знати. Нитко се није научен родио, него смо сви учили говорити. А ми, богме, за љубов незналица нећемо с нашим лепим и правилним речма под купус, пак кубурити, како ћемо овај ил онај смисао изразити, нити ћемо сами себе незналицама правити зато, што има и такове браће наше, која свој матерњи језик тако не знају, да и учене изразе разумети могу.

На стр. 84, ст. 26 (Марка гл. 2. ст. 26), каже г. Вук кућа Божија место дом Божји. Ја нигда нисам из србских уста чуо кућа Божија, него свагда дом Божји или црква. А да је та реч дом чиста србска реч, то нам засведочава свакидашњи говор Србаља, кад један другог питају: како ти је, брате, на дому ? шта ти раде твоји домаћи? у здравицама пак велимо: да Бог живи нашег домаћина итд.

На стр. 514, ст. 3, у посланици к Солуњанима, направио је реч нâд место речи уздање, упованије, или као што Србљи то прекраћено изговарају, уфање. Читао сам реч нада у женском роду место речи надежда, код наших реформатора језика србског; али реч нâд у мушком роду место речи уздање до г. Вука јошт од нитког чуо нисам.

На стр. 13, ст. 19 (Мат. гл. 6 ст. 19), пише лупежи место крадљивци. Гди је г. Вук чуо, да Србљи крадљивце зову лупежима; кад лупеж само толико значи, колико скитница, који се тамо и амо луња; а крадљивац је онај, који краде. Колико има, господине, лупежа који се скитају, али не краду, а колико крадљиваца који нису лупежи, него се пред светом тако показују, као да су најпоштенији људи.

На стр. 17, ст. 12, и 56 ст. 13 (Мат. гл. 8, ст. 12 и гл. 22, ст. 13), има шкргут зуби место шкрип или шкрипење зуби. Да људи шкрипе са зуби то знамо, ал да шкргућу са зуби, то ће г. Вуку боље бити познато.

На стр. 22, ст. 8 (Мат. гл. 10, ст. 8) вели г. Вук дизати мртве место воскрешавати. Мртве дижу људи, и над мртво тело на носила мећу, ал их не воскрешавају. Да је бар рекао из мртвих дизати, то би имало свог смисла, ал не мртве дизати.

На стр. 54, ст. 31 и 32 (Мат. гл. 21, ст. 31 и 32) пише курве место блуднице. Истина да сви Србљи у приватном разговору те речи курва, и курве употребљавамо; ал то није израз за Свето Писмо, кад место њега имамо речи блудник или блудница. Зашто дакле да каљамо Свето Писмо с тим скаредним изразом, кад можемо тај исти смисао удесније и склонитије исказати.

Даље у нашем светом Евангелију имамо, да је Христос на тајној вечери казао: онај, који са мном заједно умочи руку у солило, тј. у сланик или сланицу, тај ће ме предати (Мат. гл. 26, ст. 23 и Марка гл. 14, ст. 20) а г. Вук на стр. 69, ст. 23 преведе то овако: који умочи са мном руку у здјелу, онај ће ме издати. Зашто здјела место сланице или сланика? Ал да, да — у немачком, од куд је г. Вук наше Евангелије преводио, не стоји солило као што ми имамо у славенском, него Schüssel – чинија или чанак, дакле мораде бити здјела, коју реч, осим једне мање части браће наше, нити који Србин говори, нити разуме шта значи.

Зашт’ не завири наш православни Србин, кад је Свето Писмо преводио, и у своју црковну књигу, да види, како ми у цркви нашој читамо, пак би нашао био, да на вопросном месту није разговор о чинији, него о сланици у нашем Светом Писму.

На стр. 69, ст. 31, и 119, ст. 27 (Мат. гл. 26, ст. 31 и Марка гл. 14, ст. 27) вели: ударићу пастира, и овци ће се разбећи, место поразићу пастира. Друго је, господине, ударити кога, а друго поразити. Ударити можемо кога, без да он зато снагу и власт своју изгуби; ал поразити не значи оборити, а сатарити кога.

На стр. 75, ст. 40 (Мат. гл. 27, ст. 40 има: Ти који цркву разваљујеш, и за три дана начињаш место: и за три дана сазиђујеш, помози сам себи. Познато је, да Србљи говоре: ја правим, ти правиш, и ја градим, ти градиш; али ја начињам, т и н а ч и њ а ш, то нигда нисам од Србина чуо, а како ми се чини, ваљда ни г. Вук тако говорити није могао чути; јер је глагол начинити глагол совршен као и учинити, написати, уписати итд. Не могу га дакле продужително спрезати и рећи: ја начињам, ти начињаш, и ја написам, ти написаш итд.

Тако исто налазимо на стр. 436, ст. 4 у Посланици 1. ко Коринтјаном гл. 8, ст. 4, жртава место жертви, а на стр. 570, ст. 4 у Одкривању светог Јована Богослова гл. 1. ст. 4, Цркава место Цркви у родит. мложест. пак и поред очевидне те неправилности последоватељима г. Вука све је то добро, лепо, и правилно, јер αυιος εφα дакле мора добро бити, и начињат, и жртава, и цркава и све друго ма и наопако било, што начелник реформе језика србског за добро налази. Е ако ћемо тако у свачем слепо г. Вуку следовати, онда збогом лепото језика србског, збогом граматико, и без уздржања ваљда би могли рећи, и збогом памети.

Овде не могу пропустити да не споменем шта ми је један бранитељ Вуковог начина писања одговорио, кад сам му рекао: зашто пише жртава, и цркава, кад то не ваља?! — а он ми рече: Немате право; и код нас говоре Србљи цркава, то је чиста и правилна србска реч; тако на пр. кажемо: цркава марва, цркава за њим од љубови итд., а кад се извести, да је овде разговор о цркви у мложест. родителном, а не о глаголу цркавати; а он се насмеја, и окрете главу, с неким речма, које нисам могао разумети.

На стр. 126, ст. 8 (Марка гл. 16, ст. 8) има др’хат место дрктање. Знам да говоримо дрктање од глагола дрктати, ал да је др’хати место дрктати или стрепити добро србски речено, то остављам г. Вуку на његово благоразсуждење.

У нашем Евангелију Марка, гл. 11. ст. 25 имамо: кад се молите, простите, ако што на кога имате, да и Отац ваш на небесима опрости вам сагрѣшеніја ваша; а г. Вук на стр. 110, ст. 25 вели, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вам ваше погрјешке. Погрјешка, господине, значи мана, ein Fehler, error, а согрѣшеніе – грех, Sünde, peccatum; ове речи дакле не могу се узети у промену. Ал да, да — у немачком од Лутера преведеном Евангелију, из ког је г. Вук своје дело преводио стой: Das auch euer Bater im Himmel euch vergebe euere Fehler, а не Sünden; дакле наравно, мораше бити погрјешка место согрѣшеніе.

На стр. 114, ст. 1. и 2. (Марка гл. 13, ст. 1 и 2) узео је реч грађевина место речи зданије. Грађом називамо она дрва, која за прављење куће употребљавамо, и зато ону кућу, која је од дрва направљена, добро називамо грађевином, али кућа, или ма какво друго зданије, које се од камена или цигаља зида, није грађевина, него је зданије. На предреченом пак месту светог Евангелија није реч о дрвеним грађевинама, него о каменитим зданијама; јер је Христос предсказивао разореније Јерусалима кад је казао: видиш та велика зданија, ни камен на камену остати неће.

Зашто дакле на силу Божију простачити речи, и претераним простачењем изопачивати смисао речи?

Даље у нашем Евангелију имамо: приспѣ конецъ и пріиде часъ, се предается синъ человѣческій въ руки грѣшникомъ (Марка гл. 14, ст. 41). А г. Вук на стр. 120, ст. 41, место приспѣ конецъ, тј.: дође крај, вели: доста је. Јер у немачком стоји: Es ist genug, дакле мораде по немачком преведено бити доста је.

На стр. 116, ст. 18, има: молите се, да не буде бјежан ваша у зиму, место: бежање, бѣгство, или као што обично кажемо бежанија. Реч бјежан место бежање или бежанија нисам од нитког чуо говорити; — пак баш да има гдигод Србаља, који и тако говоре, то је провинцијализам, који се за обште правило србског писања узети не може.

На страни 108, ст. 45, пише одкуп, место речи избавленије. Ето нам опет претераног простачења; зашто одкуп, кад и најпростији Србин вели : избави ме брате из ове ил’ оне невоље, — избавио га је из беде, из робства итд.

На стр. 118, ст. 12 (Марка гл. 14, ст. 12), вели: У први дан п р и j е с н и j е х хљебова, кад су к л а л и пасху, место: на први дан безквасних лебова, кад су жрели или жертвовали пасху. Овде приметити имам

а) да Србљи не говоре у први дан ускрса, или у први дан божића; него на први дан Ускрса, на први дан Божића.

б) да нису били пресни лебови, него безквасни или некисели лебови; пресан лебац значи тесто непечено; а не без квасца.

в) да се не коље пасха, него се жре или жертвује. И сâм Лутер, из чијег је дела г. Вук свето Евангелије преводио, не каже да се коље пасха, него вели: Dа man das Dfterlamm opferte, — дакле жрети или жертвовати, а не клати.

Ето у једном стиху три погрешке због претераног простачења језика нашег.

На стр. 21, ст. 29 (Мат. гл. 9 ст. 29), пише: дохвати се очију, место: косну се очију, или додирну очи. Дохватити се чега значи: штогод у руке своје узети, или ухватити, а коснути се чега, значи: штогод додирнути. Христос кад је слепима отварао очи, није их ухватио за очи, као што г. Вук вели, него им се очију коснуо, тј. само им је додирнуо очи, пак су прогледали.

На тој истој страни 21, ст. 31 (Мат. гл. 9 ст. 31), вели: разгласите га по свој земљи, место: прославите га по свој земљи, као што то ми у нашем Евангелију читамо. Разгласити можемо човека или као добра или као неваљала; али прославити човека, господине, сасвим друго значи!

На стр. 26, ст. 17 (Мат. гл. 11 ст. 17), вели: жалисмо вам се, и не јаукасте, место: жалисмо вам се и не плакасте. Кад се коме тужимо, или жалимо, ваљда неће онај ком се тужимо јаукати, него може се нашом тужбом на плач побудити, и с нама плакати, ал не јаукати.

На стр. 28, ст. 14 (Мат. гл. 12 ст. 14), има: начинише вијећу место саветоваше се, или скупише се на савет. Читао сам да браћа наша Хорвати пишу и говоре већати, место саветовати се, и веће место совѣтъ, али вијећа у женском роду место речи совѣтъ ни од ког јошт чуо нисам.

Даље налазимо у том преводу г. Вука млого и премлого у књижеству србском до данас необичних изражаја као нпр. повика иза гласа, место: из гласа. — Предлог иза код Србаља значи остраг и после а не из, ех, aus, нпр. иза куће, иза цркве, иза села — не значи из куће, из цркве, из села, него остраг за кућом, за црквом и за селом. Тако читамо пошљедњи место п о с л е д њ и, нашљедник место наследник, — шћађаху, место хтеше, или хтедоше; — Ј у д е ј ц и место Јуде; — К р о з а њ место кроз њега; — д у б и н а место дубљина, сахат место сат итд. Тако пише: трпљети место трпити, — живљети место живити, — незнабожци место поганици, јазичници, итд, итд.

Напротив тога налазимо по мести у том преводу сасвим славенске речи, које Србљи по већој части не употребљавају, а млоги их и не разуму шта значе, тако на стр. 98, ст. 30 има о д а р место кревет, или постеља.

На стр. 71, ст. 51, има ухо место уво.

На стр. 44, ст. 8, каже кљаст, место сакат, без руку.

Како се слажу дакле те славенске речи и ти славенски изрази са преднаведеним претераним простачењем?

Ал овде не могу пропустити истини за љубов, и на похвалу г. Вука и такових неколико примера навести, који нам показују, да је г. Вук у том преводу свом и доста лепих и Светом Писму сходних речи и израза употребио. Тако нпр.

на стр. 134, ст. 30 и 31 (Луке гл. 2 ст. 30 и 31), вели: јер видјеше очи моје спасеније твоје, које си уготовио пред лицем свију народа, дакле, не спас или спасење него спасеније, — не пред образом, него пред лицем.

на стр. 185, ст. 11 (Луке гл. 18 ст. 11), каже: Боже х в а л и м т е, дакле не валим те, или фалим те. Овде приметити могу да је г. Вук од првог свог начина писања, по ком је писмо х из азбуке србске сасвим изоставио био, одступио, пак је то писмо опет у азбуку узео. То је добро и паметно учинио, јер нам је писмо х нуждно, и к совршенству азбуке наше служи: Sapientis est mutare Consilium in melius. У овом преводу већ не пише, као што је пређе писао: Ристос него Христос, не пише вала него хвала, не пише дук или дув, него дух итд. Ал у том повратку свом писмена х опет је претерао, пак сад и онде пише, гди га Србљи баш сасвим не употребљавају. Тако пише: с а х а т место сат, ухо место уво, храна место раана, сахранити место саранити итд. Ово не ваља: јер Србљи не говоре сахат, него сат; не кажу ухо, него уво; не веле сахранити него саранити; сахранити значи сачувати, а не мртво тело погребсти; тако не говоримо хранити место раанити, јер хранити значи чувати, а раанити значи питтати; пак од туд не можемо казати храна, него раана итд.

на стр. 10, ст. 32 (Мат. гл. 5 ст. 32), пише: који пусти жену своју осим за прељубу, наводи је, те чини прељубу. Тако треба, господине! учтиво писати, а не саблажњавати своjе једноверне с речма: курва, курвање, и курварство; јер то нису изрази за Свето Писмо, и за просвештеног и изображеног списатеља.

на истој стр. 10, ст. 34 и 35, вели: не куните се ни небом; јер је престол божји; ни земљом, јер је подножије његово. Дакле престол а не престо, подножије а не подножје, дакле и птица а не тица, пчела а не чела, жертва а не жртва итд.

на стр. 13, ст. 25 (Мат. гл. 6, ст. 25), вели: није ли живот претежнији од хране (од раане) а тијело од одијела дакле одело, а не одећа.

на стр. 22, ст. 6 (Мат. гл. 10, ст. 6), пише: Идите к изгубљеним овцама дома Израилевог; дакле не куће, него дома Израилевог.

на стр. 10, ст. 29 (Мат. гл. 5, ст. 29), вели: ако те око твоје саблажњава. — На стр. 25, ст. 6 (Мат. гл. 11, ст. 6): благо оном који се н е с а б л а з н и о мени; а на стр. 44, ст. 7 (Мат. гл. 8, ст. 7), вели: тешко свијету од саблазни, и тешко оном човеку кроз кога долази с а б л а з н. Тако, драги господине! Видите, како се славенска реч лепо даје употребити онде, гди друге немамо. Тако да су и ваши последоватељи радили, пак би боље чинили, него што су нове речи којекако ковали, своје рођене изопачавали, те тако од језика свог дар-мар правили.

на стр. 45, ст. 11 (Мат. гл. 18, ст. 11), вели: Син човјечији дође, да изнађе и спасе изгубљене. Тако, да спасе, а не одкупи.

На стр. 101, ст. 38 (Марка гл. 8, ст. 38), вели: Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворноме. Тако, а не курварскоме.

На стр. 256, ст. 24 (Јована гл. 15, ст. 24), вели: Да нисам био дјела творио међу њима. Дакле творио, а не градио.

На стр. 529, ст. 10 (у посланици к Тимотеју 1. гл. 4, ст. 10), вели: Уздамо се у Бога жива, који је спаситељ свима људма, а особито вјернима, итд.


Да је г. Вук овако цело Свето Писмо Новог Завета преводио, тј. да је учтиве, учене, ал зато опет разумителне речи и изражаје употребљавао, онда би му сваки на љубови и ревностном труду његовом од срдца благодарио; јер како данас ионако мало Србаља има, који славенски језик разуму, заиста нуждно је, да Свето Писмо на нашем језику преведено имамо, као што је и то одвећ нуждно, да молитвеник србски имамо, и разумемо шта се Богу молимо; а не да говоримо речи, које не разумемо, и место да се Богу молимо, а ми хтели, не хтели, друго што мислимо. Молитва је разговор с Богом, треба дакле да разумемо шта Богу говоримо и како му се молимо.

Срдечна дакле хвала гдну Вуку на оном што је добро, и учтиво преводио, и што је за књижество наше сходним речма писао; ал му мислим ни један изображен Србин одобрити не може, што се млогим неотесаним изражајима служио, који нису ни за какву светску књигу, а камоли за Свето Писмо.

Све ово, што сам досад приметио, само зато овде наводим, да покажем како не ваља силом простачити речи, кад можемо лепо, чисто, изображено, пак зато опет разумително писати. Није ми дакле задатак овде био, као што сам већ казао, критику писати на превод Новог Завета од г. Вука; јер би онда морао од почетка до свршетка дела тог све што би за неуредно нашао опровр’гавати; а што би за добро судио, као добро признати, који би посао читаву једну књигу испунио, — него сам само неколико речи и изражаја, колико сам их превртајући тај превод овде и онде спазио, или право рећи, које су ми речи баш сасвим у очи упале, побележио, да их почитајемим читатељима мојима, а и самим реформаторима језика нашег на безпристрастно разсуждење предложим, да по души и совести својој кажу нам: треба ли да Србљи по начину г. Вука србски пишу, или онако, како изображена класа народа нашег, која није обчињена и занешена простачењем језика србског, говори и пише?




Поглавље из књиге "Обрана језика србског од изопачивања и простачења његовог и кирилице од вуковице" Евстатија Михајловића, Велики Бечкерек, 1863, стр. 48-68.

[Шумадинац]

ПРОСТАЧЕНѢ ЄЗИКА СРБСКОГ ПО НОВОЙ РЕФОРМИ



Докле годъ єдни успишемо дѣте, други дете,трећи дите, четврти диєте, а пети ђете, нигда єдне литературе кодъ насъ не би; него ће насъ оно проклетство, коє неслогомъ зовемо, іоштъ даље и даље раздѣлявати, слабити, и таманити.


а) Промена писмена е на а — а писмена а на е у речма честь, часть, и т. д.

Изъ међъ млогихъ другихъ преиначенихъ речи найзазорнія є Србльима промена речи честь die Ehre y часть; a речи часть ein Theil y честь, и од тудъ одъ речи честанъ начинѣно частанъ a одъ речи участіє преиначено учешће. Ту промену, као што самъ одъ премлогихъ Србаля разумети могао, нитко осимъ Реформатора, и ньіовихъ приврженика не одобрава, него сваки на начинѣну съ тимъ забуну у єзику нашемъ срдито виче‚ и поступакъ тай опорачава.

Узрокъ промени той, колико самь чути могао, наводе тай, да су Србльи у старо доба говорили и писали часть а не честь, и да и данъ данашньи говоримо: частни или као што они веле: часни постъ, часни крстъ, далѣ кажу, да у старима рукописима, и кньигама налазимо часть honor die Ehre а не честъ.

У првомъ погледу, рекао би човекъ, да тіи люди право имаю; єръ се не дâ одрицати истина, да не само наши прости, него да и изображени Србльи говоре: Частни постъ, частни крстъ, и частна трапеза (у цркви), алъ кадъ стваръ болѣ испитамо, нађемо, и уверићемо се, да ако Србльи и говоре частни постъ, частни крстъ и т. д. опетъ зато да Реформатори наши немаю право, што променюю честь у часть а часть у честъ; єръ

1) Ніє истина, да су наши стари вопросну речь честь са писменомъ а писали часть. Завиримо само у наше старе писмене изворе, а нарочито у законикъ цара Душана, кои намъ є лѣтопис србски саобштио, пакъ ћемо наћи, да та речь честь нити є са е, нити са а написана, него у ньой налазимо место е, писмо ь — тако благочестивѣйшій налазимо написано: благочьстивѣйшіи а не благочастивѣйшіи. Али дозволимо, да су Србльи писмо ь, уместо а, употреблявали, зато опеть одъ тудъ не слѣдує, да ми данасъ говорити и писати морамо часть, а не честь. Єръ

2) Ако то начело примимо, да данасъ онако треба писати. како су наши стари писали, то би онда морали млого више славенскихъ речи употреблявати, него што ихъ данасъ употреблявамо. У старимъ писменимъ остатцима налазимо: аще место ако, дващъ, трищъ место двапутъ, трипутъ, еще место іошть, вещи место ствари, въсаки место сваки, благочьстивѣйши место найблагочестивіи, церква, место црква, отвращають место отвраћаю, — кои се нехотетъ възвратетъ, да имъ се возметъ въсе имен і е место кои се не усхте вратити, да имъ се узме све иманѣ, и т. д. Съ овимъ и млогимъ другимъ славенскимъ или славеносрбскимъ речма пунъ є предречени законикъ Душановъ, пуне су старе повелѣ и друга писма. Ако дакле наши Реформатори мисле, да онако валя србски писати, као што су наши праотци писали, то би онда морали понайвише славенске речи употреблявати, одъ коихъ се они башъ тако яко чуваю, и као грома боє.

3) Истина, да и данасъ говоримо частни постъ, и частни крстъ; алъ треба знати, да ту речь частни Србльи у вишемъ значаю, и другомъ смислу узимаю, него честанъ или поштенъ; єръ кадъ кажемо частни постъ и частни крстъ, не разумевамо са тимъ поштовани постъ или крстъ, него свети постъ и свети крстъ, као што той речи частни и сâм. г. Вукъ у свомъ рѣчнику значай дає. Да є пакъ то заиста тако, то намъ засведочаваю речи нечастивъ, и нечастиви, съ коима не разумемо штогодъ непоштено, или безчестно, него нечисто, или као што обично узимамо, нечистогъ духа. Изъ овогъ ясно видимо, да народъ нашъ речь частни не употреблява онде, гди хоће честь и почитанѣ да искаже, него онде, гди неку светињу жели изразити.

4) Алъ башъ кадъ би и то допустили, да речь частни значи честни, опетъ зато одтудъ не слѣдує, да ју свуда и на свакомъ месту место честни употреблявати можемо; єръ знамо, да Србльи говоре и ч а р н и место црни, тако на пр. у песмама имамо: Чарна горо пуна ти си лада, — чарноока дѣва и т. д. алъ зато не можемо казати чарни ти образъ био, — чарна чоя, чарна свила; него црнъ ти образъ био, црна чоя, црна свила и т. д. Изъ овогъ видимо, да какогодъ што то прилагателно име чарни, чарна, чарно не да се свуда место црни, црна, црно, употребити, тако и частни, частна, частно не можемо место честни, честна, честно на свакомъ месту казати.

То є браћо! башъ оно, што свойствомъ єзика називамо. Не дâ се кодъ Србаля све на єданъ калупъ дотерати, него морамо поредъ правила, и на изузиманя пазити. Тако дакле частни употреблявамо као изятіє съ именима суштествителнима постъ, крстъ, и трапеза у цркви; а чарни съ речма гора, око, и може бити са јоштъ којомъ речју, алъ правило остає, честни, а, о, и црни, а, о. Таковихъ изятія имамо ми у єзику нашемъ доста, шта више налазимо, и одъ самогъ изятія опетъ изятиє. На пр. све речи, коє се окончавају на а, али мушко лице значе, у єдинственомъ су брою мушкогъ, а у мложественомъ женскогъ рода, као: тай войвода, тай владика, тай паша, тай слуга; а у мложественомъ брою: те войводе, те владике, те паше, те слуге; пакъ и одъ овогъ изятія имамо у речи слуга опетъ изятиє, и певамо: ой Јоване, моя верна слуго!

5) Кадъ би речь частни значила честни, и часть честь, онда би и у нашимъ народнима песмама певали: частита ћу тебе учинити; алъ Србльи тако не веле, него: честита ћу тебе учинити, т. є. честна и славна. — Тако кадъ єданъ другомъ праздникъ или именданъ и рођенданъ поздравлямо, не кажемо: частитамъ ти праздникъ, него честитамъ ти праздникъ.

6) Вараю се наши Реформатори кадъ веле: и сами изразъ на часть му доказує да треба говорити часть а не честь мислећи, да овде речь часть значи честь honor, die Ehre; алъ ниє тако, него башъ у томъ изразу кадь кажемо: на часть му, речь часть значи део, pars der Theil. Єръ кадь кажемо: на часть му са тимъ не оставлямо нашемъ противнику на нѣгову честь, да ради шта хоће, него тај изразъ онда употреблявамо, кадь намъ се што преко или противъ наше праве волѣ одузима, пакъ велимо: на часть му, т. є. нека му буде на нѣгову страну, на нѣговъ део, да се само не премо, и не протеруємо.

7) Читамо у сачиненіяма нашихъ реформатора: почашћен место почествованъ. Ко невиди овде наопако извртање речи почествовати, у почастити. Та почашћенъ значи угошћенъ бити, а почествованъ, кадь се комъ каква честь укаже. Друго є кога частити, а друго кога чествовати; не можемо ми смисао речи кварити, и забуну чинити.

8) Цели народъ србски восточне цркве одъ Адріє до Балкана, пакъ и сама наша браћа Бугари пишу и говоре честь honor, die Ehre, а не часть; тако су намъ оцеви и дедови говорили, тако у свима нашимъ кньигама и црквенимъ и светскимъ читамо, ємуже честь и поклоненіє; а не часть и поклоненіє, а у светомъ Евангелію: даждь ми достойную часть имѣнія а не честь имѣнія. — Тай значай речи честь и часть укоренио се у срце Србаля: пакъ зашто, и коме за љубовь, да преврћемо наопако, и правимо забуну у народу нашемъ.

Кадь є дакле честь honor, die Ehre, а часть pars der Theil, онда само по себи слѣдує, да не валя писати у ч е ш ћ е место участіє; єрь учешће кодъ Србаля не значи участіє, него сравнителни степень одъ речи често чешће, и одъ тудъ учешће, н. пр. мети у чешће сито, у чешће решето и т. д.

То извртање писмена налазимо у речма: божанство место божество, величанство место величество, б л а ж а н с т в о место блаженство, єстаство место єстество, човечанство место човечество, отачаство место отечество, владачаство место владичество и т. д. Тако исто и у странимъ речма, као што смо горе напоменули, изврћу писмо е, на а, на пр. Театеръ пишу Театаръ, Министеръ Министар, Канцлеръ Канцлар, Майстеръ маистаръ. Чуо самъ да Србльи говоре Театоръ, Майсторъ ал Театаръ, и Майстаръ само кодъ Реформатора нашихъ наћи можемо.

Народъ є србски усвоио речи: божество, величество, блаженство, єстество, човечество, отечество, владичество, суштество и т. д. При томъ дакле треба да останемо; а ’ко не зна шта є величество, єстество, божество и т. д. заиста неће знати: шта є величанство, єстаство, божанство и т. д. Све пакъ речи на єданъ калупъ дотеривати, значи самовольно єзикъ кварити; єръ нема тогъ єзика, башъ кадъ би се сасвимъ изъ нова кроио, кои не би одъ правила изятія трпіо.


в) Промена писмена „ѣ“ на „е“ у свима речма безъ разлике.

Како годъ што є зазорна промена писмена е, у речма: честъ, божество, човечество и т. д. на а, те пишу часть, божанство, човечанство, отачаство, владачаство и т. д. тако намъ исто упада яко у очи промена писмена ѣ, на е, у речма:
Г д е, а іоштъ горе д е место гдѣ или гди.
несамъ место нѣсам или нисамь.
видети место видѣти или видити,
гнездо место гнездо или гньиздо.
желети место желѣти или желити.
живети место живѣти или живити.
летети место летѣти или летити.
с т и д е т и с е место стидѣти се, или стидити се и т. д. и т.д.

Чудо како не начинише творителни падежъ одъ тай, та, то, съ темъ место съ тѣмъ или съ тимъ; а одъ савъ, сва, све, с а с в е м ъ место са свѣмъ или са свимъ.

Познато є, да писмо ѣ народъ србски различно изговара:

єдни га по изворномъ нѣговомъ гласу изговараю као сливено „іе“ н. пр. дѣло, сѣно, дѣте, лѣто, сѣме, мѣра, вѣра и т. д.

Други га изговараю као „е“ и пишу е место ѣ н. пр. дело, сено, дете, лето, семе, мера, вера и т. д.

Трећи меняю му гласъ на „и“ и веле; дило, сино, дите, лито, симе, мира, вира и т. д.

Четврти се придружаваю првима, али предугачко га изговараю и пишу „иіє“ место „ѣ“ н. пр. диієло, сиієно, диієте, лиієто, сиієме, миієра, виієра и т. д.

А пети га сливаю съ предидућимъ писменомъ д, и праве одъ овогъ писмена ђ, н. пр. ђете, ђевойка, ђедъ, ђедовина, — а у осталомъ , изговараю га као први т. є. као сливено „іє“ н. пр. мѣра, вѣра, сѣно, лѣто и т. д.

Ова разлика изговора предреченогъ писмена главни є узрокъ различнихъ нарѣчія у єзику србскомъ. Ако дакле збогъ те разлике не можемо єдинство свију нарѣчия имати; а ми се постараймо баръ єданъ кньижевни єзикъ увести, као што су то мудри, сложни, и зато благословени Нѣмци учинили. Оставимо пркосе на страну, него прво и прво примимо сви писмо „ѣ“ у кирилици, а је у латиници, место различногъ његовогъ изговора, пакъ ћемо съ тимъ коракомъ више одъ поле саєдиненя постићи, а оно ће друго временомъ мало по мало и само по себи слѣдовати. Докле годъ єдни успишемо дѣте, други дете, трећи дите, четврти диєте, а пети ђете, нигда єдне литературе кодъ насъ не би; него ће насъ оно проклетство, коє неслогомъ зовемо, іоштъ даље и даље раздѣлявати, слабити, и таманити. Ту би требало, да се господа уредници новина, и другихъ періодическихъ листова сложе, да сви писмо „ѣ“ гди му є место пишу, као што є Гднъ Медаковић у свомъ „Напредку“ учинио, и тако да на путь саєдиненя литералногъ ступе, ако роду и кньижеству добро желе. Єр отъ ньихъ млого зависи то саєдиненѣ . У ньіовимъ рукама стои данасъ єзикъ нашъ изобразити, полепшати и усавршенствовати; а одъ ньихъ богме зависи и изпростачити и изопачити га, и одъ нашегъ кньижества дармаръ учити; єръ младежъ читајући новине и друге периодическе листове навикава се тако исто писати и говорити, како новине пишу; а на млађима светъ остає, вели наша пословица.

Зато би добро било, да уредници явнихъ листова дописе не даю печатати онако, како имъ се пошлю; него нек’ такове, што се тиче правописа и Грамматике, гди погрешке нађу, поправе, и по свомъ начину писаня удесе ихъ; єръ заисти смешно є у єдномъ и истомъ листу єданъ чланакъ съ іоттама, љ и њ и са испростаченимъ речма, други съ є, я, ю, ѣ, ь, ъ, съ правилнимъ и изабранимъ речма, а трећи другчиє написанъ читати.

До скора су сви готово списательи србски писмо „ѣ“ употреблявали, а млоги іоштъ и данасъ пишу, дѣло, лѣто, тѣло, дѣте, мѣра, вѣра и т. д. Алъ садашњи реформатори повикаше на те: распни, распни, — то ниє србски, него є славенски. Што више и у онимъ речма, коє већина народа заєднички равногласно изговара почеше насъ цепати. Тако на пр. они Србльи, кои писмо „ѣ“ као „е“ изговараю, примили су изговоръ његовъ у речма: гдѣ , нѣсамь, видѣти, гнѣздо, желѣти, живѣти, летѣти и т. д. на и, пакъ ихъ већина Србаля изговара гди, нисамь, видити, гньиздо, желити, живити, летити, и т. д. и т. д. Алъ нашима реформаторима и то мало слоге не би право, него све тераю на єданъ калупъ, пакъ пишу у пркосъ обштемъ изговору где и іоштъ горе де место гди, несамь место нисамь, видети место видити, желети, живети, место желити, живити и т. д.


г) Промена писмéна „іе“ у „ѣ“ на краю речи безъ разлике.

Видили смо како безместно променюю писмо „ѣ“ на е у онимъ речма, гди га Србльи као „іе“ и као „и“ изговараю; садъ да видимо, како то исто писмо „ѣ“ на силу употребляваю онде, гди му места ніє, него гди „іє“ писати треба.

Истина да србльи писмена і и є, кадъ на краю речи стоє, обично у писмо „ѣ“ променюю н. пр. писаніє кажу писанѣ, створенієстворенѣ, почитаніє почитанѣ, колебанієколебанѣ, страданієстраданѣ, просвештенієпросвештенѣ и т. д. алъ свако правило има своє изятіє, тако речи: званіє, мнѣніє, спасеніє, владѣніє, сретеніє, благовештеніє, воведеніє, успеніє, усекованіє и т. д. не можемо казати званѣ, мнѣнѣ, зданѣ, спасенѣ, владѣнѣ, сретенѣ, благовештенѣ и т. д.

Наши реформатори пишу место речи званіє з в а н ѣ, алъ званѣ значи оно дѣйство, кадъ кога зовемо, а званіє чинъ, officium, das Umt; пишу мнѣнѣ а іоштъ горе менѣ место мнѣніє, алъ мнѣнѣ или менѣ кодъ Србаля не значи ништа, и пре би се могло употребити место меняня него место мнѣнія. Спасенѣ види се приличніє, него горнѣ две речи званѣ и мнѣнѣ; алъ Србльи одъ найманѣгъ до найвећегъ говоре спасеніє, а не спасенѣ; єръ и найпростіи Србинъ кадъ му наздравимо чашу вина, и кажемо спаси Богъ, одговара намъ чисто и ясно: на спасеніє. Има гдикои, кои вели: на спасъ; алъ то є аченѣ и прекраћенѣ речи спасеніє, као што смо већъ казали, за речи п р и л ь место пріятель, д а и ш ь место да видишь и т. д. Истина да имамо речь „Спасъ“ алъ та речь не значи спасеніє него Спаситель, на пр. Богъ и Спасъ мой, Спасъ душа нашихъ, Спасовъ дань т. є. Спасителѣвъ данъ и т. д.

Тако речь владѣніє не можемо казати владѣнѣ него владѣніє, а комъ се речь владѣніє славенска чини, онъ каже влада, єръ Србльи и єдно и друго употребляваю.

Исто тако не можемо одъ речи преданіє, начинити преданѣ (traditio die Tradition, die Ueberlieferung) на пр. по преданію нашихъ отцева и дедова т. є. како су намъ наши оцеви и дедови казивали; а не по преданю, єръ преданѣ значи оно дѣйство, кадъ се ко другомъ предає, или кадъ што коме предаємо, кои смисао болѣ изражавамо съ речію: предая.

Напоследакъ речи: сретеніє, благовештеніє, или благовести, воведеніє, успеніє, усекованіє и т. д. не можемо на силу далѣ простачити и одъ ньихъ правити, сретенѣ, воведенѣ, успенѣ и т. д. єръ и найпростіи православанъ Србинъ те речи на краю са „іє“ изговара.

А шта ћемо съ речма: богословіє, братолюбіє, краснорѣчіє, нарѣчіє, разстояніє, зданіє, подножіє, средоточіє, правосудіє, условіє, тврдоглавіє и т. д. хоћемо л’ ихъ задржати, или на силу кварити, као што наши реформатори чине, и пишу: богословље, братољубље, правосуђе, условље, тврдоглавље и т. д. Речи пакъ красноречіє, нарѣчіє, средоточіє, равновѣсіє и т. д. не могавши покварити, или ихъ обилазе, или преко волѣ употребляваю, — и пишу красноречѣ, нарѣчѣ, средоточѣ, равновѣсѣ и т. д. само да є другчіє, него што су Србльи до садъ писали, — пакъ ма и наопако било.


д) Преиначенѣ предлога „воз“ на уз, или ус, на из или ис, и на ваз или вас.

Не манѣ неволѣ имамо съ предлогомъ воз и нѣговимъ умекшаванѣмъ вос, коє наши реформатори изъ єзика србскогъ са свимъ изтурую, и место нѣга часъ уз или ус, часъ из или ис, а часъ ваз или вас узимаю.

Тако изгнаше изъ єзика србскогъ речь востокъ, и употребляваю исключително истокъ. Истина да наши селяни обично говоре истокъ место востокъ; алъ є истина и то, да грађани, варошани, и изображени Србльи речь востокъ место истокъ и говоре, и пишу: треба дакле и єдно и друго употреблявати, а не само, и исключително истокъ, као да востокъ — ніє речь србска зато, што ю простъ народъ нашъ не употреблява. Ако ћемо ми то начело узети, да є само оно србски, што наша проста браћа говоре, то ћемо врло ограничени бити у єзику нашемъ; єръ ћемо се онда понайлепшихъ умнихъ речи нашихъ лишавити морати, коє нашъ простъ народъ нити разуме, нити употреблява, алъ коє изображени грађани и учени Србльи говоре, и безъ коихъ просвећенъ човекъ бити не може.

Далѣ пишу у с т р г ъ место восторгъ das Entzücfen. Добри нашъ простакъ нит’ зна шта є восторгъ нити разуме шта є устргъ; шта више устргъ пре може значити натрагъ тргнути, него особито радостно чувствованѣ.

Место воздржаніє пишу уздржање. Уздржанѣ значи што натрагъ задржати retentio Zurückhaltung, а воздржаніє себе задржaти одъ чега, н. пр. одъ єла или пића и т. д. abstinentia Enthaltsamkeit. Будимо справедльиви спрамъ себе и єзика нашегъ, и разликуймо речи наше, колико се разликовати даю, да савршено изразити можемо, шта желимо казати, а не тераймо све на єданъ калупъ, и не правимо забуне у изразима безъ сваке нужде.

Тако место воздухъ пишу уздух, уздук, а неки и зрак. Речь уздукъ или уздухъ нитко одъ Србаля не говори, нити ће ю кадъ говорити: а зракъ кодъ Србина не значи воздухъ него зраку — radius, der Lichtstrahl — н. пр. зракъ одъ сунца, одъ свеће, одъ ватре, и т. д., дакле треба и морамо задржати обште примлѣну и свима изображенимъ Србльима познату речь воздухъ.

В о с п и т а т и, и воспитанѣ неће да пишу зато, што та речь предлогъ „вос“ у себи има, пакъ имъ є то одма славенски; него пишу у с п и т а т и, и у с п и т а н ѣ, а неки претерани реформатори веле: гоити и гоєнѣ. Ми гоимо свинѣ, марву и т. д. а децу нашу воспитамо; а успитати значи кодъ Србина запитати, н. пр. ако те успитаю. шта радимъ, а ти кажи да пишемъ. Кудъ смо нагли браћо! противъ нашегъ чистогъ и болѣгъ знаня у пркосъ не знамъ коме, и за любовъ не знамъ чію єзикъ свой на силу кварити и изопачивати? —

Тако воскресеніє веле ніє србски него ускрсанѣ, знамъ да имамо речь ускрсъ и да значи праздникъ воскресенія (pascha Ostern); алъ ускрсанѣ место воскресенія изъ србски уста іоштъ чуо нисамъ. Не могу казати Хрістосъ є ускрсао Лазара изъ гроба, него морамъ рећи воскресао изъ гроба.

Тако избегаваю речи воспоставити, wiederherstellen, и воспослѣдовати erfolgen; а кадъ би башъ преморани били употребити ихъ, а они веле успоставити, и успоследити. Запитаймо пакъ нашъ народъ, шта є то успоставити, пакъ ће намъ одговорити: узъ или поредъ кога или чега штогодъ поставити; — а успоследити нема смисла, и неће нитко знати, шта є хтео списатель да каже. —

Тако возлюбити кажу омиловати, а место возлюблѣни, а, о, міо, мила, мило. Знамъ и признаємъ, да су обе речи те, и омиловати, и міо бити, лепе и чисте србске речи; алъ ми сваки допустити мора, кои добро єзикъ нашъ познає, да не изражаваю смисао речи возлюбити и возлюблѣнъ бити; єръ возлюбити могу само човека, а омиловати могу и коня, псето, птицу и т. д. Возлюбити значи у вишемъ степену любити, као што велимо душом’ и срдцемъ кога любити; а омиловати є само мало миловати. Тако исто и міо, мила, мило, значи кога или што раддо имати, алъ возлюблѣнъ, а, о, показує вишши степень любови т. є. изъ свегъ срдца люблѣнъ бити. — Неки пакъ избегаваюћи речи возлюбити и возлюблѣнъ, пишу облюбити, и облюблѣнъ бити; алъ облюбити не значи возлюбити, него означава постигнути любовь мужке особе спрамъ женске, или женске особе спрамъ мужкогъ; н. пр. кадъ є любу облюбіо, и чедо є съ ньомъ родіо.

Пакъ кадъ све то наши Реформатори добро знаю, зашто не употребляваю речи наше онако, како лепота и совршенство єзика нашегъ са собомъ доноси, него волу и комрчити и читателѣ одъ лепоте єзика свогъ одвраћати, него се своимъ благомъ служити.

Поредъ тогъ имамо речи, гди се предлогъ „воз“ изоставити, и са ,,уз“ изменити не може. Н. пр. возсилити се, не можемо казати узсилити се; єръ возсилити се значи machtig werden, а узсилити се sich anstrengen. Тако превозићи, и превозилазити не можемо казати преузићи, и преузилазити и т. д.


е) Превратъ причастія страдателногъ одъ крайнѣгъ слога ми на ни и падежа творителногъ у трећемъ склоненію одъ ю и у на и.

Реформатори наши нађоше за добро и причастіє страдателно настоєћегъ времена на ми са свимъ изоставити, и време прошасто на ни употреблявати. Тако н. пр. не кажу почитаєми, него почитани, или поштовани, не веле: незаборавими, него незаборавлѣни, немаю неутрудими него неутруђени, тако не пишу неумолими, неизмерими, неизлечими, неувредими и т. д. него неумолѣни, неизмерени, неизлечени, неувређени и т. д. Алъ за волю божію браћо! како могосте прека срдца пренети, и тако безобзирно сами смисао речи кварити? Та знамъ, да вамъ є добро познато, да друго значи неумолими, а друго неумолѣни, друго є незаборавими, а друго незаборавлѣни, — друго неутрудими, а друго неутруђенъ и т. д.

Єръ неумолимъ є онай кога не можемо умолити; а неумолѣнъ онай, кои ніє умолѣнъ, тако незаборавимо є оно, што се не може заборавити; а незаборавлѣно є оно, што се ніє заборавило, алъ се може заборавити. Неутрудимъ є онай, кои се не може утрудити или уморити, а неутруђенъ є онай, кои само ніє утруђенъ или уморенъ, алъ се зато може уморити и т. д. и т. д.

Пакъ іоштъ поредъ толикихъ незгода почеше намъ кварити и саму србску Грамматіку, и пишу съ радости место съ радошћу, съ жалости место съ жалошћу — съ кости место съ кошћу, съ крви место съ крвлю, са смрти место са смрћу, съ любави, место съ любовію, и т. д. Познато є, да они, кои текъ уче србски говорити, алъ іоштъ нашъ єзикъ добро научили нису, говоре сасъ тебе, сасъ мене, сасъ крви, сасъ кости, сасъ радости, сасъ жалости и т. д. алъ Србльи, кои чисто и правилно србски говоре, нигда тай падежъ съ „и“ не изговараю; него са „у“ или ,,ю“ н. пр. съ радошћу съ крвлю и т. д.

Шта є навело Гдна Вука, да є у своюй Грамматіки тай падежъ трећегъ склоненія са „и“ за правилно, а са у и ю, за мимогредно узео, то не знамъ; алъ толико видимъ, да є съ томъ погрешкомъ послѣдователе своє навео, да и они поредъ нѣга тако пишу; єръ они не питаюћи, шта є правилно шта ли ніє, све оно, што є Вукъ казао, за аутентічно држе. Могао є г. Вукъ одъ онихъ, кои єзика нашегъ добро не знаю, чути съ радости, съ жалости и т. д. и то може бнти и одъ правихъ и рођенихъ Србаля; алъ што гдикои Србльи погрешно србски говоре, зато не можемо казати, да є и тако добро говорити, како ови илъ они говоре.

У Темишвару млоги тамо рођени Србльи говоре: біо самъ кући, и идемъ кући, біо самъ у цркву и идемъ у цркви, біо самъ у дућанъ, а идемъ у дућану — біо самъ у градъ, а идемъ у граду и т. д. Тако говоре: самъ га видіо, место видіо самъ га — самъ му казао, место: казао самъ му и т. д.; а у Новомъ Саду можемо одъ млогихъ србскихъ лепотица чути како писмо ћ промениваю на ч, и говоре на пр. шечеръ место шећеръ, челавъ место ћелавъ, хочу, нечу, место хоћу, нећу, вечь место већъ, казачу му, место казаћу му и т. д., а на противъ тога говоре: ћамацъ, место чамацъ, ћавка место чавка, далѣ писмо ђ, променюю на џ и кажу: џаво место ђаво, џока место ђока, џакъ место ђак и т. д. алъ зато не можемо казати, да є тако добро србски говорити, пакъ да можемо и тако србски писати; єръ има Србаля, кои тако србски говоре.

Погрешно то изговаранѣ речи тако се яко увукло у обичай, да и сами гдикои наши списательи, не могу ихъ се опростити. Тако налазимо у нашимъ явнимъ листовима обично: срета место срећа, и сретанъ место срећанъ, као да є срета и сретанѣ лепше речено; срета кодъ Србаля не значи ништа, осимъ кадъ одъ глагола сретати произведе се у трећемъ лицу єдинственогъ броя: онъ срета; а срећа са писменомъ ћ значи благополучие das Glück.

Збогъ тогъ погрѣшногъ изговора речи нашихъ покварише и правописъ србски, пакъ пишу: іошъ место іоштъ, чела, тица, шеница, место пчела, птица, пшеница и т. д. Тако по Гдну Вуку пишу грацки, место градски, люцки, место людски, свецки место светски, шньимъ место съ ньимъ, гозба место гостба и т. д. — Єръ веле тако народъ говори, пакъ тако валя и писати; шта се ньихъ тиче Етімологіа, и правила Грамматіке?

Шта би рекли Нѣмцы, да имъ се какавъ Філологъ появи, и почне учити, да мораю тако писати, како народъ речи изговара, не гледаюћи на правила Грамматіке, зато да пишу: nix а не nichts, (ништа) i hob gsegn, a не ich habe gesehen (видіо самь) Vrod а не Brot (лебацъ), Vaum а не Baum (воћка, дрво) trei a не drei (три), Toch a не Dach (кровь), trogen a не tragen (носити), turt a не dort (тамо), Tunnerwetter a не Donnerwetter (грмлявина), Tumherr а не Domherr (Арҳімандрітъ), и т. д. и т. д. Не би ли се Нѣмци томь човеку смѣяли, и болю му паметъ желили? Аль кодъ насъ ніє тако. Кодъ насъ ћешъ наћи одма послѣдователя колико хоћешъ, кои су одма на сваку промену готови — пакъ било правилно или не било, било добро или не, то є све шецко єдно. Удри, квари и обарай светиню нашихъ отаца, дедова и прадедова, кою су намъ у доданашньимъ кньигама и писмама оставили, и не обзири се на старіє, и искусніє люде; єръ тій не знаю ништа, што се єзика тиче.

Зато башъ и онде, гди народъ правилно говори, речи извр’ћу и противъ обичногъ изговора нашегъ пишу: по Луци место по Луки, у муци, место у муки, у Африци место у Африки, у Амеріци место у Амеріки и т. д. Истина да Србльи као и други Славени у извѣстнимъ падежима променюю г на з, а к на ц; алъ то кодъ насъ Србаля ніє правило, да се башъ променявати мораю, него само да се та писмена у гдикоимъ речма променявати могу. Єръ одъ речи драга не кажемо моіой дрази, и одъ речи слуга не велимо момъ слузи; тако не говоримо у вици и хуци место у вики и хуки, не у сенци, него у сенки, не подай ту ябуку Симцы него Симки, не сеци него секи (т.є. сестри) и т. д. и то у нашимъ србскимъ речма не менямо свугди к на ц; а камоли у странима, коє свагда своє корено писмо к задржаваю. Не валя дакле писати у Трафіці, у Афріци, у Амеріци, у Меци, у політици и т. д. место у Траффіки, Африки, Амеріки, Мекки у политики и т. д.

Што више Србльи подунавски, т.є. у Банату, у Бачкой, Срему, Славоніи, у Сербіи подунавской и посавской, а и сами поморски Србльи башъ и у онимъ речма, где се г на з, и к на ц згодно меня, говоре и єдно и друго. Тако веле: у кньиги, и у кньизи, у руки и руци, на ноги и нози, у снаги и у снази, и т. д. Алъ наши Реформатори тераю све на єданъ калупъ, било комъ право ил’ не било; єръ они граде нову Грамматіку, по какой се сваки, кои ньіовомъ друштву принадлежи, владати мора, ма и наопако било.


з) Употребленѣ предлога „по“ место „за“ — „съ“ или „са“ место збогъ, и зато, „у“ место ,,кодъ” — „иза“ место „по“ или „после“ — и „око“ место „о“.

Што съ поєдинимъ речма бива, то се чини и съ некимъ предлозима. Тако место предлога „за“ употребляваю исключително предлогъ „по“, н. пр. место Петаръ є добро говоріо за тебе, пишу: Петаръ є добро говоріо по тебе; место то є за тебе зло, кажу: то є по тебе зло. Дозволявамъ да нашъ народъ и єдно и друго говори; алъ башъ зато, што се ова обадва предлога одъ Србаля употребляваю, не треба предлогъ „за“ сасвимъ изъ єзика избацити, и само „по“ употреблявати; него валя и єдно и друго на свомъ месту писати. „По“ исключително само онда пише се, кадъ хоћемо користь да означимо, н. пр. Петаръ по Павлу говори, т. є. на користь Павла говори, или како є за Павла добро. Алъ не можемо рећи: Петаръ по Павлу моли место за Павла моли, не можемо казати, овай прстенъ ніє по тебе, него ніє за тебе, не — задржао по себе него задржао за себе.

На противъ тога налазимо, да предлогъ „по“ кадъ значи „после“ изоставляю, и пишу место по „иза“. Тако читамо кодъ нашихъ Реформатора: иза савршеногъ рата, место по савршеномъ рату: иза тогъ разговора, место после тогъ разговора. Предлогъ „иза“ значи острагъ а не после, н. пр. иза села, иза града т. є. острагъ за селомъ, за градомъ: аль не могу казати: иза ручка, иза подне, иза два три сата, него: после ручка, после подне, после два три сата и т. д.

То исто бива съ предлогомъ „са“ или „съ“ кадъ га безъ разлике употреблявамо место чрезъ, збогъ, зато, и изъ узрока; н. пр. съ тога є у зло пао, место збогъ тога є у зло пао, съ тога є слѣдовало место зато є слѣдовало и т. д. добро є речено; аль зато не валя предлогъ чрезъ, зато, збогъ, изъ узрока, са свимъ изоставляти, и само „са“ или ,,съ“ употреблявати; єръ се у томь состои богатство єзика, кадъ мисли наше различнимъ начиномъ изразити можемо. Поредъ тогъ тай предлогъ „са“ или „съ“ употреблява се место узрока обично, кадъ хоћемо слѣдство узрока да искажемо, а не башъ сами узрокъ, н. пр. не могу казати Петаръ є туженъ съ црквеногъ дуга, него збогъ црквеногъ дуга; —не постао є учителѣмъ съ нѣговихъ наука, него збогъ или чрезъ нѣговихъ наука.

Далѣ налазимо предлогъ „у“ место „кодъ“ кадъ добро кадъ зло употреблѣнъ н. пр. добро речено: у Петра има доста новаца, видіо самь тай прстенъ у твогъ брата и т. д. кадъ притяжаніє или поседство хоћу да искажемъ, алъ не онда, кадъ место означуемъ; не могу казати на пр. Петаръ станує у Павла, него кодъ Павла, не кућа се нѣгова налази у цркве, него кодъ цркве.

Къ томе налазимо да нарѣчіє „но“ свуда безъ разлике употребляваю; „но“ кадъ значи али, sed, aber, онда добро се употреблява, н. пр. я самь му казао да то не чини, но онъ ме ніє хтео послушати. Али кадъ хоћу сравненіє да изразимъ, онда се са „но“ не могу служити н. пр. Петаръ є већи но Паво не валя, него морамъ казати већи него Паво; више є землѣ присвоіо, но што му принадлежи не валя, него више є землѣ присвоіо, него што му принадлежи.

Тако употребляваю погрешно предлогъ „око“ место предлога „о“ — н. пр. Петаръ є говоріо око успитаня деце — место: о воспитаню деце. „Око“ значи около, а не о, н. пр. скупили су се око нѣга, т.є. около нѣга; аль не говорили су око нѣга, него о нѣму.




VI поглавље књиге Обрана језика србског од изопачивања и простачења његовог и кирилице од вуковице Евстатија Михајловића, Велики Бечкерек, 1863, стр. 69-97.

[Шумадинац]