21-04-2022, 06:35 PM
Откуд ова тема на Политици? Па, зато што се не ради о фабрици крај Мариупоља, у којој последње дане и сате броје азовци и разни белосветски хохштаплери.
Рано јутрос преминуо је (липсало је - како рекоше часни Драгачевци) Радош Миловановић, директор фабрике "Милан Благојевић" -Наменска у Лучанима. Овај човек је ведрио и облачио фабриком, а и у добром делу Драгачева, готово четири деценије. Нешто после Брозове смрти, на место директора поставио га је чувени по злу за Србе, неуништиви дуо - адмирал Бранко Мамула (једини адмирал у историји наше војске (ако је ЈНА била наша војска)) и генерал армије (једини генерал армије ЈНА уз Јосипа Броза) Никола Љубичић. Само га је привремено, у једном моменту, успео сменити Милошевић, али то није дуго трајало, док "генерал" Миловановић није поново зајахао. За време његовог директоровања погинуо је велики број радника Наменске, али за то он никада није одговарао. Једина кривична пријава због погибије двојице радника, сведок је српска јавност, вукла се годинама у суду у Ивањици и остаће без епилога.
За то време, Миловановић је произвео и продао гомилу малокалибарске муниције, коју је, преко Словачке, где постоји слична фабрика, или преко Босне, односно једног муслимана који је агент НАТО, продао украјинској војсци, па и нацистичким формацијама, попут Азова или Десног сектора, којим су у овом рату убијани наша браћа Руси, и која управо недостаје азовцима и другим псима рата, опкољеним у кругу Азовстаља.
Поред часних Драгачевца, наравно, постоје и они други. Нарочито у Лучанима. Они данас "сузе роне, јер изгубише милионе", пошто се Миловановићу у продају "робе" није могао мешати нико.
Нигде се у Србији јасније не види преумљење једног народа уз помоћ комунистичког титоизма, колико у Лучанима. За време Другог светског рата, истим географским простором чуло се само за име војводе Милутина Јанковића, једног од најхрабријих Дражиних четника за време рата, а данас већина становништва Лучана је у жалости, али не због сутрашњег Великог Петка, него због одласка Радоша Миловановића.
Зато треба нагласити да не постоји ништа лицемерније од оних који славе ослобођење Азовстаља у Мариупољу, док у исто време хвале српски Азовстаљ и жале за смрћу Врховног команданта фабричких јединица.
Данас, ко је млађи и не памти смрт Јосипа Броза и све што се тада десило у Југославији, могао је доћи у Лучане и види репризу тог догађаја. Ово ће се и наставити до сахране, када ће стотине, ако не и хиљаде идолопоклоника доћи да се "у мимоходу поред одра Врховног команданта, поклоне његовим сенима" и изразе сућут његовој Ожалошћеној породици. Наравно, ту ће бити и највише руководство Србије.
Јер, знају угузљуби (како их је звао покојни Просветар) да је после Тита, дошао Тито, како је то мудро смислио генерал армије Никола Љубичић. Сви су они сигурни да ће место Радоша доћи Радош, па треба бити у видокругу да се не изгубе стечене позиције добијене ничим другим него високом милошћу Врховног команданта, а можда се појави и нека нова и боља опција, захваљујући високој милости новог Врховног команданта. А ако не буде он на том месту (Ненад Нешко Миловановић, Радошев син, "фудбалски тренер"), о чему је већ било доста разговора на "највишем нивоу", онда ће ту бити атрактивне унуке, које такође сматрају, свака од њих, да управо њима припада место калифа место умрлог калифа.
На жалост, веровао неко или не, у том контексту одиграва се "драма" у српском Азовстаљу, у тренутку док ту фабрику муниције контролише ко зна ко, и српска јавност не зна колики је годишњи профит те државне/војне фирме, и на шта се тај новац троши. Осим ако оде у Азовстаљ и само се мало распита ко је где, зашто и када. Тада би сазнали у каквој катастрофалној ситуацији се налази не само Азовстаљ, него цела наша Украјина, где неки од становника, можда и сваки трећи Србин, живи у сиромаштву или на самој граници беде, а неки Украјинци живе деценијама као да су пијани и однарођени руски племићи с краја 19 века, трошећи украдени државни новац за најбоље куће у велеградима, најпознатије школе на западу Европе или најскупље аутомобиле са најновијег сајма аутомобила у Франкфурту.
Циркус Азовстаљ у Србији задржаће се у Србији још дуго, много дуже него његов имењак у Мариупољу, који ових дана или сати престаје са радом.
Рано јутрос преминуо је (липсало је - како рекоше часни Драгачевци) Радош Миловановић, директор фабрике "Милан Благојевић" -Наменска у Лучанима. Овај човек је ведрио и облачио фабриком, а и у добром делу Драгачева, готово четири деценије. Нешто после Брозове смрти, на место директора поставио га је чувени по злу за Србе, неуништиви дуо - адмирал Бранко Мамула (једини адмирал у историји наше војске (ако је ЈНА била наша војска)) и генерал армије (једини генерал армије ЈНА уз Јосипа Броза) Никола Љубичић. Само га је привремено, у једном моменту, успео сменити Милошевић, али то није дуго трајало, док "генерал" Миловановић није поново зајахао. За време његовог директоровања погинуо је велики број радника Наменске, али за то он никада није одговарао. Једина кривична пријава због погибије двојице радника, сведок је српска јавност, вукла се годинама у суду у Ивањици и остаће без епилога.
За то време, Миловановић је произвео и продао гомилу малокалибарске муниције, коју је, преко Словачке, где постоји слична фабрика, или преко Босне, односно једног муслимана који је агент НАТО, продао украјинској војсци, па и нацистичким формацијама, попут Азова или Десног сектора, којим су у овом рату убијани наша браћа Руси, и која управо недостаје азовцима и другим псима рата, опкољеним у кругу Азовстаља.
Поред часних Драгачевца, наравно, постоје и они други. Нарочито у Лучанима. Они данас "сузе роне, јер изгубише милионе", пошто се Миловановићу у продају "робе" није могао мешати нико.
Нигде се у Србији јасније не види преумљење једног народа уз помоћ комунистичког титоизма, колико у Лучанима. За време Другог светског рата, истим географским простором чуло се само за име војводе Милутина Јанковића, једног од најхрабријих Дражиних четника за време рата, а данас већина становништва Лучана је у жалости, али не због сутрашњег Великог Петка, него због одласка Радоша Миловановића.
Зато треба нагласити да не постоји ништа лицемерније од оних који славе ослобођење Азовстаља у Мариупољу, док у исто време хвале српски Азовстаљ и жале за смрћу Врховног команданта фабричких јединица.
Данас, ко је млађи и не памти смрт Јосипа Броза и све што се тада десило у Југославији, могао је доћи у Лучане и види репризу тог догађаја. Ово ће се и наставити до сахране, када ће стотине, ако не и хиљаде идолопоклоника доћи да се "у мимоходу поред одра Врховног команданта, поклоне његовим сенима" и изразе сућут његовој Ожалошћеној породици. Наравно, ту ће бити и највише руководство Србије.
Јер, знају угузљуби (како их је звао покојни Просветар) да је после Тита, дошао Тито, како је то мудро смислио генерал армије Никола Љубичић. Сви су они сигурни да ће место Радоша доћи Радош, па треба бити у видокругу да се не изгубе стечене позиције добијене ничим другим него високом милошћу Врховног команданта, а можда се појави и нека нова и боља опција, захваљујући високој милости новог Врховног команданта. А ако не буде он на том месту (Ненад Нешко Миловановић, Радошев син, "фудбалски тренер"), о чему је већ било доста разговора на "највишем нивоу", онда ће ту бити атрактивне унуке, које такође сматрају, свака од њих, да управо њима припада место калифа место умрлог калифа.
На жалост, веровао неко или не, у том контексту одиграва се "драма" у српском Азовстаљу, у тренутку док ту фабрику муниције контролише ко зна ко, и српска јавност не зна колики је годишњи профит те државне/војне фирме, и на шта се тај новац троши. Осим ако оде у Азовстаљ и само се мало распита ко је где, зашто и када. Тада би сазнали у каквој катастрофалној ситуацији се налази не само Азовстаљ, него цела наша Украјина, где неки од становника, можда и сваки трећи Србин, живи у сиромаштву или на самој граници беде, а неки Украјинци живе деценијама као да су пијани и однарођени руски племићи с краја 19 века, трошећи украдени државни новац за најбоље куће у велеградима, најпознатије школе на западу Европе или најскупље аутомобиле са најновијег сајма аутомобила у Франкфурту.
Циркус Азовстаљ у Србији задржаће се у Србији још дуго, много дуже него његов имењак у Мариупољу, који ових дана или сати престаје са радом.
