Ево једног занимљивог чланка (подужег) о факторима који су определили комунизацију Југославије. Пошто планирам да касније поставим неке делове Робертсове књиге није згорег да поставим то овде.
SAVEZNICI, PARTIZANI I ČETNICI U DRUGOM SVETSKOM RATU - dr. Kosta Nikolić
Problem odnosa „velikih saveznika“ (Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Sovjetski Savez) prema pokretima otpora u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu predstavlja jedno od najdugotrajnijih, najspornijih i najviše iskutovanih pitanja. Ono je u direktnoj vezi sa problemom „četničke коlaboracije“ i gotovo da se ništa nije promenilo u polaznim stavovima i tumačenjima još od kraja Drugog svetskog rata. Čak i u naučnoj istoriografiji mnogi ratni događaji i dalje su predmet suprotnih tumačenja i na činjeničnom nivou. Centralno mesto u svim analizama predstavlja odgovor na pitanje: da li je uzrok odbacivanja srpskog nacionalnog pokreta otpora u njegovoj saradnji“ sa osovinskim snagama u Jugoslaviji, ili je u pitanju bila isključivo politička odluka kako bi se održalo jedinstvo u antifašističkoj koaliciji? Svaka od tri velike sile antifašističke koalicije u svojoj politici prema Jugoslaviji imala je kratkoročne i dugoročne ciljeve. Prvi su se odnosili na pobedu nad silama Osovine, a drugi na uređenje posleratne Evrope (i sveta). U ostvarivanju prvih saveznici su bili saglasni, a u postizanju drugih znatno su se razlikovali.
Posebno su odnosi između Velike Britanije i Sovjetskog Saveza bili na velikoj
probi: obe zemlje želele su da pobedu u ratu iskoriste za uvećanje moći, a težište sukoba interesa moglo je da bude u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Odnosi između ove dve zemlje još više su iskomplikovani kada su se na Balkanu (u Jugoslaviji i Grčkoj) pojavila dva pokreta otpora sa suprotnim ideološkim obeležjem: jedan sa građansko-nacionalnim, a drugi sa revolucionarno-komunističkim. Ni o jednoj drugoj zemlji koja se borila u Drugom svetskom ratu nije u inostranstvu napisano toliko knjiga, rasprava i sećanja (istoričari, saveznički oficiri, književnici, novinari) kao o Jugoslaviji. Dominantna je anglosaksonska literatura, u kojoj je vremenom došlo do evolucije u pristupu ratu u Jugoslaviji – od ideološkog ka naučnom. Sve do kraja 80-ih godina 20. veka na snazi je bila ona verzija istorije koja je veličala vrline komunističkog pokreta otpora i partizane prikazivala toliko vojno superiornijim da zapadni saveznici nisu imali drugi izbor osim da ih podrže. Tako je kreiran mit da su komunisti uvek želeli da budu nezavisni od sovjetskog Saveza i da su bili skloniji patriotizmu a ne komunizmu sovjetskog
tipa. Bilo je, naravno, objavljenih svedočenja savezničkih oficira koji su boravili u Jugoslaviji i čije su priče išle u prilog nacionalistima. Te knjige su, međutim, previđane ili zanemarivane na račun prvih i ostale su na društvenoj i naučnoj margini.1
Tempo je bio različit u SAD od onoga u Britaniji. Odsustvo kritičnosti prema komunističkom pokretu otpora nije proizlazilo samo iz činjenice da su pojedinci
lično učestvovali u kreiranju jugoslovenske i srpske politike, već je bilo i posledica podrške Jugoslaviji posle njenog sukoba sa Sovjetskim Savezom 948. kada je trebalo stvoriti sliku o ispravnosti savezničke, pre svega britanske politike u ratu i njenom tačnom predviđanju budućih događaja. Kada je na kraju Drugog svetskog rata u Srbiji uspostavljena jednopartijska komunistička diktatura, mnogi od onih koji su znatno doprineli takvom ishodu shvatili su da to nije odgovaralo njihovim namerama. Ali, pošto je veoma brzo došlo do sukoba Beograda i Moskve, zapadnim zemljama je izgledalo da je njihova odluka o podršci partizanima bila opravdana. Tako su oni koji su tokom rata podržavali partizane sada mogli da pišu o Jugoslaviji kao o „nezavisnoj komunističkoj državi“.2
Alternativna interpretacija rata u Jugoslaviji na Zapadu saopštena je u punom obimu 1985. u knjizi Nore Belof (Nora Beloff) Tito’s Flawed Legacy. Ona je „dirnula u osinjak“ jer je ne samo kritikovala britansku podršku Titovom režimu, već je korene te podrške pratila sve do „komunističke zavere“ u kairskom štabu britanske obaveštajne službe. Nora Belof je zaključila kako je britanski premijer Vinston Čerčil bio prevaren da bi preneo podršku sa Mihailovića na Tita. Mihailović je istovremeno prikazan kao tragična figura, jer je bio „izdan“ i „odbačen“ od svojih saveznika. Od novijih radova treba izdvojiti knjigu Simona Treja (Simon Trew) Britain, Mihailovic and The Chetnicks 1941–1942 (1998) . Knjiga Heder Vilijams je njena doktorska disertacija odbranjena na Univerzitetu u Sautemptonu 1994. Objavljena je 2003. u Londonu (Parachutes, Patriots, and Partisans. The Special Operations Executive and Yugoslavia 1941–1945), a u Srbiji je prevedena kao Padobranci, patrioti i partizani. Uprava za specijalne operacije u Jugoslaviji 1941–1945. Heder Vilijams je uspela da izbegne osnovnu zamku svih istraživača koji su se bavili jugoslovenskim pokretima otpora u Drugom svetskom ratu – njena studija lišena je emotivnog naboja, u njoj nema mitova, zabranjenih tema i ćutanja. Ona je uspešno napravila razliku izme-đu ideologije i nauke i tako je odgovorila na pitanje čemu još jedna knjiga kada se čini da je o radu SOE3 u Jugoslaviji, bar na engleskom jeziku, već sve napisano. I jeste gotovo sve napisano, ali na ličan i predvidiv način. Vilijams smatra da je SOE bila kontroverzna organizacija, a da njena uloga u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji još uvek može da razbukta strasti. Autorka je posebno naglasila da je za nju istorija više „sumrak ili zora u čijoj svetlosti pokušavamo, koliko je moguće, da uvidimo istorijske istine i da budemo što pravičniji prema prošlosti i prema učesnicima“.4
Knjiga engleske istoričarke pokazuje da je politika Velike Britanije prema Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu doživela potpun poraz. Stavovi vlade u Londonu prema oružanom otporu u Srbiji od početka su bili protivrečni. Na jednoj strani, potcenjivala se odlučnost i sposobnost nemačkih snaga da nemilosrdno i svim sredstvima uguše otpor, a na drugoj, precenjivala se volja i mogućnost naroda da se organizuje za borbu protiv nemačke okupacije. Iz ovih protivrečnosti, već u ranoj fazi nastali su prvi nesporazumi na relaciji sa srpskim rojalistima. Jedan od osnovnih uzroka ležao je u izneverenim nadama: na jednoj strani, očekivana je invazija Balkana, a na drugoj da srpska gerila bude ono što nije mogla: efikasna vojna sila i ravnopravan protivnik nemačkoj vojsci.
Postoji više objašnjenja zašto antiosovinski otpor u Srbiji nije imao očekivane domete. Najvažniji razlog je priroda rata u Srbiji i okupacioni poredak koji je sprovođen. Stvoriti stalnu vojsku bilo je nemoguće. Sa snagama koje je imao na raspolaganju, posebno ako imamo u vidu njihovo naoružanje i opremljenost ostalom ratnom opremom, general Mihailović nije mogao da razmišlja o, recimo, proterivanju Nemaca iz Srbije. Krajnji rezultat rata nikada nije zavisio od stanja na srpskom frontu. Strategija nanošenja sitnih udaraca, uz istovremeno obavljanje priprema za završnu fazu, imala je dubok smisao i vojničku logiku. Mihailović i ljudi oko njega nisu ni mogli da osmisle nešto drugačije. Nasleđena vojna doktrina upućivala je na koncept pokretne gerile i osposobljavanje naroda za mobilizaciju prilikom opšteg ustanka. Posle svih iskušenja koje su Srbi preživeli tokom 1941. svako drugo rešenje bilo je unapred osuđeno na neuspeh.
Drugi razlog koji je opredeljivao Mihailovićevu strategiju proizlazio je iz duboke povezanosti gerile i naroda. Ona je bila dvostruko uslovljena: opštim načelima da ne treba žrtvovati sopstveni narod zarad privremene ratne slave i izazivati nepotrebne žrtve. U pitanju je takođe bila i spremnost srpskog naroda za primanje žrtve, za materijalna odricanja i polaganje života za „Kralja i Otadžbinu“, za slobodu. Tu specifičnu vezu veoma rano su uočile brojne nemačke institucije u Srbiji i od samog početka okupacije, kao najefikasniju meru zaštite od gerile, sprovodile masovne odmazde nad civilima. To je znatno kočilo otpor i sužavalo gerili polje rada.
Ovakva Mihailovićeva strategija dobila je od njegovih suparnika u ratu žig kolaboracije, koji će živeti i dugo posle rata. Ta ocena je, naravno, imala samo propagandni okvir. Ako se pojam „kolaboracije“ definiše kao svesna želja i konkretna aktivnost na uspostavljanju „novog poretka“ u Jugoslaviji pod dominacijom Nemaca kao gospodarske rase onda, svakako, ni Mihailović ni JVUO nisu bili kolaboracionisti. Što se tiče pokreta otpora, u celoj Evropi mogu se naći primeri taktičkog snalaženja u postojećim prilikama kako bi se predahnulo u borbi protiv neprijatelja i našle nove snage u borbi protiv gerilskog suparnika, tamo gde je postojao.5
U prve dve ratne godine Mihailović je u potpunosti odgovarao britanskim potrebama: bio je koristan za propagandu kako bi, osim britanske, ohrabrio i javnost unutar nacističke „evropske tvrđave“. Njegova politika izgradnje tajne organizacije imala je smisao. Britanske službe su zato u početku ohrabrivale diverzije a ne oružanu pobunu. Mihailović je, osim toga, shvatan kao „bastion reda i kontinuiteta“ u poređenju sa potencijalnom opasnošću koju je predstavljao komunistički pokret.6 Promena je nastupila sredinom 1942, od kada su britansku politiku prema pokretima otpora u Jugoslaviji sve više usmeravali odnosi sa Sovjetskim Savezom. Stalno odlaganje otvaranja drugog fronta u zapadnoj Evropi ostavilo je zapadne saveznike ranjivim pred optužbama Sovjeta za nepošten odnos, jer su oni osećali da u krvavim bitkama na Istočnom frontu nose glavni teret rata. To je na Zapadu proizvelo strah od separatnog mira između Sovjetskog Saveza i Nemačke ukoliko Sovjetima ne bude pruženo nekakvo olakšanje. Nastavljanjem sovjetske propagandne kampanje protiv Mihailovića, Forin ofis i britanska vojska postajali su sve zabrinutiji zbog nesporazuma sa Moskvom oko Jugoslavije.
Forin ofis ni u jednom trenutku nije odustao od obnavljanja Jugoslavije; smatralo se da male države koji bi se pojavile posle rata ne bi bile dovoljno jake da same opstanu. Iako Mihailović nikada nije lično optužen da je, na primer, „veliko Srbin“, ipak je prihvaćen komunistički koncept obnavljanja Jugoslavije koji je imao dosta sličnosti sa stavovima hrvatskih političara u emigraciji, što je bio jedan od ključnih argumenata britanske politike, jer se verovalo da je predratna Jugoslavija bila samo „proširena Srbija“. U kreiranju takvog mišljenja presudnu ulogu odigrao je Ficroj Meklin. On je neprestano savetovao da je jedini mogući pravac za britansku vladu da bude sa partizanima a ne protiv njih. Velika pomoć koja će biti data Titu obezbediće nastavljanje britanskog uticaja i u posleratnoj Jugoslaviji, u kojoj će sve razlike između jugoslovenskih naroda biti potisnute i prevladane zbog multietničkog karaktera partizanskog pokreta.
U politici odbacivanja Mihailovićevog pokreta bilo je mnogo tamnih mrlja koje se još uvek ne mogu rekonstruisati u potpunosti. Ipak, izvesne kontradiktornosti su lako uočljive, što naravno ne znači da je postojala klasična zavera, niti da je to imalo presudnu ulogu u britanskoj politici. Najveća optužba protiv srpskih rojalista odnosila se na njihovu navodnu kolaboraciju sa Osovinom, najviše sa Italijanima u Crnoj Gori i NDH. Pukovnik Bejli svedoči da je posle prvih Hadsonovih izveštaja o lokalnoj saradnji četničkih komandanata u Crnoj Gori sa Italijanima, kairski štab SOE odlučio da „zažmuri“ pred takvim pogodbama kad god one budu sklopljene u „dobroj nameri“, odnosno, ako im je krajnji cilj da se Italijani iskoriste kako bi se preko njih došlo do oružja koje će biti upotrebljeno protiv tih istih Italijana kada to jednom naredi saveznička Vrhovna komanda. Čak su i Hadsonu poslate instrukcije u tom smislu. Britanski servisi ohrabrivali su crnogorske i prekodrinske četnike da sklapaju ograničene sporazume sa italijanskom vojskom iz praktičnih razloga u vremenu kada nije bilo mogućnosti za slanje bilo kakve pomoći. Kako zaključuje H. Vilijams, od saradnje sa Italijanima napravljena je velika igra: „To je bila beznačajna dvoličnost Britanaca koji su davali zlato Mihailoviću sa izričitom namenom da njime kupuje oružje od Italijana u vreme kada SOE nije bila u mogućnosti da ga sama snabdeva“.7
Da je pitanje Mihailovićeve „kolaboracije“ bilo inicirano, a zatim prikriveno od britanske strane kako bi se upotrebilo u odgovarajućem trenutku, ukazao je i Ralf Stivenson u pismu Orme Sardžentu od 25. februara 1944: „U vezi sa našim teškoćama sa generalom Mihailovićem, mislim da za Vašu ličnu informaciju treba da Vam saopštim nešto iz lične istorije SOE. Čuo sam od dva nezavisna iz-vora da u svoje vreme, kada SOE nije bio u mogućnosti da mu dostavi bilo kakvo snabdevanje, oni su mu savetovali da načini najbolji mogući aranžman sa Italijanima i dobije oružje iz tog izvora, ako može“.8 Stivenson je još naglasio da mu je ovu priču i privatno potvrdio jedan agent SOE. Izrazio je strah da jednoga dana Britanci ne budu suočeni sa javnom izjavom generala Mihailovića „da je za saradnju sa neprijateljem dobio prećutnu saglasnost ili bio čak podstaknut od strane britanskih agenata“. Stoga bi, poručio je Stivenson, možda jedino vredelo „uništiti svaki pisani trag koji možda postoji“.9
Kada je promenjena politika prema Mihailoviću, „saradnja“ sa neprijateljem postala je ključni argument za odbacivanje, mada je Antoni Idn sve do septembra 1944. isticao da ne postoji nezavisan dokaz za generalovu „izdaju“.Da li su pojedini agenti u Kairskom štabu SOE bili samo neskloni „podređivanju hijerarhiji i mandarinskom etosu“ i oduševljeni pobedama Crvene armije, ili je u pitanju bilo nešto drugo? Komunistička ćelija u Kairu bila je izuzetno jaka. Njen vodeći čovek, Džejms Klugman, bio je član KP Velike Britanije od 1933. pa sve do smrti 14. septembra 1977, do kada je bio i urednik teorijskog časopisa britanskih komunista Marxisam today. Uoči rata bio je i predsednik međunarodne Unije studenata u Parizu koju je finansirala Kominterna. Tri agenta iz ove grupe prebegla su u Sovjetski Savez: Berdžis i Meklin 25. maja 1951, a Kim Filbi 1963. Oni su, zajedno sa Entoni Blantom, poznati kao „špijuni sa Kembridža“ zato što ih je sovjetska obaveštajna služba regrutovala još na studijama.10
Bilo je mnogo netačnosti i nepreciznosti u informacijama o Mihailoviću tako da se ne može govoriti o slučajnostima. Osim toga, operativni dnevnik britanskih oficira za vezu kod Mihailovića koji je svakodnevno dostavljan u Kairo, ostajao
je sakriven od svih viših instanci, jer je sadržavao precizne podatke o borbama rojalista protiv Nemaca i Bugara u periodu od avgusta do decembra 1943. kada je definitivno prelomljena politika prema Jugoslaviji, a JVUO optuživana za neaktivnost i kolaboraciju. Uprkos svim raspravama o dugoročnim političkim interesima Velike Britanije koji su podređeni kratkoročnim (vojnim), efekat britanske politike masovne pomoći i javnog priznanja partizana kao savezničke vojske bio je da su partizani krajem 1943. izgubili sve teritorije koje su iznenada dobili posle kapitulacije Italije. Sve do aprila 1945. Nemci su bili u stanju da koriste sve važne saobraćajnice i povukli su svoju vojsku sa Balkana na uredan način. Od trenutka kada su došli do masovnog oružja, partizani su svoje napore usmerili na dva prioriteta: 1) prodiranje na zapad kako bi se zauzeo Trst pre zapadnih saveznika; 2) da se pobedi u građanskom ratu u Srbiji i uđe u Beograd. Obe ove velike operacije preduzete su tek kada su Nemci otpočeli sa povlačenjem i nisu im nanele veliku štetu. Ujedinjavanje svih pokreta otpora ostvareno je preko širenja i prihvatanja propagandne parole da su partizani jedini patriotski pokret u Jugoslaviji. Svi drugi bili su ili pasivni, ili kolaboracionisti ili otvoreni izdajnici. Tako su znatan deo savezničke pomoći partizani upravo upotrebili za njihovu likvidaciju.
Ficroj Meklin, čovek koji je najviše doprineo promociji Tita i partizana na Zapadu, u februaru 1945. znatno je revidirao svoje ocene o partizanima. Konstatovao je da je još od šumske faze u razvoju partizanskog pokreta bilo jasno da oni grade autoritaran sistem vlasti. Meklin se veoma negativno osvrnuo na vojnu sposobnost NOVJ u završnoj fazi rata: Nemci su uspešno štitili svoju liniju povlačenja. Partizani su nesposobni da spreče nemačko povlačenje i ništa, osim prodora Crvene armije širokih razmera, neće osujetiti nemačke planove. Partizani mogu samo da povremeno uznemiravaju neprijatelja u povlačenju i da osvajaju već napuštene položaje. Meklin se pokajnički osvrnuo i na to kako partizani upravljaju zemljom: neka vrsta reda je uspostavljena, ponekad i brutalnim sredstvima. Partizani poseduju ogromnu energiju i entuzijazam, a stvara se potpuno nov političko-socijalni i privredni sistem. Sistem vlasti je autoritaran, zasnovan na jednoj partiji i koncentraciji celokupne vlasti u rukama jednog čoveka. Glavni oslonac vlasti je tajna policija (OZN-a) koja progoni jeretike i neprijatelje naroda:
„Kao i obično u takvim sistemima, mnogo se govori o demokratiji i demokratskim institucijama. Partizanska koncepcija demokratije se, međutim, vrlo razlikuje od naše. Na prvom mjestu, apsolutna vlast i dalje pripada jednom čovjeku i jednoj političkoj grupi. Čvrsto je zacrtano da ne može biti legalne političke aktivnosti izvan Narodno-oslobodilačke fronte. Tako ne može biti nikakve prave kritike ni legalne opozicije. Što se tiče glasa biračkog tijela, nema razloga vjerovati da bi izbori, ako se održe, bili slobodni ili da bi, čak i ako budu slobodni, ispali protiv režima. Pod takvim sistemom, vladajuća stranka može se istisnuti jedino revolucionarnim sredstvima“.11
Meklin je primetio da u kulturi i duhovnom životu dominira totalitaran stil. Iako privatno vlasništvo nije ukinuto, svi vlasnici su optuženi za saradnju sa neprijateljem. Komunisti su kontrolisali sva radnička, omladinska i ženska udruženja, a stanovništvo je polako gubilo individualnost. Meklin je na kraju zaključio da Jugosloveni, zbog svoje prošlosti, kulture i ukupnog razvoja, nisu ništa bolje ni zaslužili, jer nisu bili sposobni „vladati u duhu parlamentarne linije britanskog tipa“, pa je komunistički režim, uprkos rušenju svih individualnih vrednosti, imao mnogo više praktičnih vrednosti u odnosu na predratne, a najvažnija je bila – nacionalno jedinstvo. Procenio je da će nova Jugoslavija u svim važnijim političkim pitanjima dobijati uputstva iz Moskve i da treba da predstavlja bedem sovjetske moći. Ali, nacionalna nezavisnost u ovom delu Evrope „ionako predstavlja relativan termin“. Britanija je, stoga, imala samo jedan put: uspostavljanje zadovoljavajućih odnosa sa novim vladarima Jugoslavije i priznavanje njihove vlasti.12
Čerčil je 10. marta 1945. razmišljao i o potpunoj reviziji britanske politike prema Jugoslaviji – o prepuštanju „te zemlje njenim vlastitim, odnosno Titovim ili ruskim zamislima“.13 Antoni Idn je 18. marta odgovorio premijeru da kompletna promena politike ne bi .bila mudraЃg, iako Jugoslavija vi.e nije imala dugoro.an strate.ki i politi.ki zna.aj za Britaniju kao Gr.ka ili Italija: .Jugoslavija
bi trebala biti neka vrsta neutralnog podru.ja izme.u britanske i ruske sfere uticaja. S obzirom da nam polovicni udio u utecaju na jugoslovenske poslove ne pripada kao nesto sto se razume samo po sebi, mi se moramo potruditi da ostvarimo stanovit upliv na zbivanja u Jugoslaviji kako bi smo ostvarili protivtezu inace nadmocnom ruskom uticaju. Moja zamisao je da nastojimo da od Jugoslavije stvorimo sto je vise moguce neutralno podru.je, .ime .emo znatno pridoneti za.titi na.eg polo.aja u Gr.koj kao i, u manjoj meri, u Italiji. Ne vidim na koji bismo na.in promenu na.e politike mogli objasniti Amerikancima. Vlada Sjedinjenih Dr.ava nije bila odu.evljena na.om propartizanskom politikom i uvek smo imali dosta te.ko.a da ih privolimo da nas nevoljno slede. Zar .emo im sada, upravo u casu kad je sporazum Tito-Subasi. stupio na snagu, morati obja.njavati da se, nakon svega, Tito nije pokazao da je onakav kakav smo se nadali da jeste i da se, kao posledica toga, polako i neopazice izvla.imo iz jugoslovenskih zbivanja? U Jugoslaviji ne postoji neka druga snaga iza koje bismo stali. Ni kralj Petar, ni Mihailovi., ni bilo ko drugi nema dovoljnu podrskuЃg.14
O pogresnoj politici Zapada prema Jugoslaviji pisao je 27. septembra 1945. i Harold Sanc, sekretar ameri.ke ambasade u Beogradu. Neposredan povod za njegov istup bila je odluka ostataka gra.anske opozicije (od 20. septembra) da zbog nedostatka osnovnih politi.kih sloboda ne u.estvuje na izborima zakazanim za 11. novembar. .anc je tvrdio da je mala grupa komunista, podr.ana iz Moskve, uspela da uspostavi .nemilosrdan i totalitarni policijski re.imЃg u Jugoslaviji. Za takav razvoj doga.aja odgovornost su nosile ameri.ka, a jo. vi.e britanska vlada: .Sveop.ti strah preovla.uje u zemlji. Primetan je svuda i u javnom i u privatnom zivotu. U gradovima re.im ima odbore i .pijune u svakom bloku i u svakoj zgradi. Protivnici re.ima .ive u stalnom strahu da .e ih Ozna uhapsiti i da ce kao ЃЊnarodni neprijateljiЃЊ biti uhapseni. Sigurni smo da su hiljade izbrisani sa birackih spiskova jedino zato .to oni ili njihovi ro.aci nisu pristalice Narodnog fronta. Nema tu.nijeg komentara aktuelne situacije nego primedbe ljudi koji su se suprotstavili nacisti.koj vojnoj ma.ini kada je bila na vrhuncu snage da je ЃЊHitler ipak mo.da bio u pravuЃЊ. Na sve strane se .uje da je, u pore.enju sa Oznom, Gestapo bio blaga ustanovaЃg.15
Jugoslavija je u Drugom svetskom ratu bila primer toga .ta prakti.no zna.i ulazak neke zemlje u interesnu sferu Sovjetskog Saveza. Iako je britanski premijer Vinston .er.il u srpskim nacionalnim krugovima do.ivljavan kao apsolutno negativna li.nost i najodgovorniji za slom Kraljevine Jugoslavije, vlada u Va.ingtonu je jo. 24. marta 1943. jasno saop.tila Vladimiru Ribaru, jugoslovenskom otpravniku poslova, da SAD ne.e da se me.aju u jugoslovenske unutra.nje probleme i da .ele da do.e do ujedinjavanja svih Jugoslovena u borbi protiv Osovine. Osim toga, jugoslovenskom diplomati je re.eno da SAD ne .ele da se izja.-njavaju ni o nagoveštajima da postoje sovjetski planovi za osvajanje Balkana –Sovjetski Savez je, navodno, samo zahtevao teritorije koje su se nalazile u okviru njegovih granica pre nemačkog napada 1941. Svaka diskusija o namerama partizana da u Jugoslaviji uvedu boljševički sistem bila je bespredmetna, jer su SAD već Atlantskom poveljom proklamovale načelo da su slobodni i demokratski izbori jedini način za donošenje političkih odluka.16
I sporazum Tito-Šubašić inicirala je američka administracija, jer nije želela da zbog Jugoslavije dođe do sukoba Britanije i Sovjetskog Saveza, a i da bi smena vlasti u Jugoslaviji zadržala demokratsku formu. Iz tih razloga, srpski političari u emigraciji nisu mogli da shvate zašto vlada SAD ne reaguje na očigledno nasilje i kršenje svih demokratskih principa za koje se oduvek zalagala. Američka diplomatija nije odobravala osnovu na kojoj je zaključen sporazum Tito-Šubašić, ali nije preduzela nikakve korake da mu se suprotstavi. Iako je postojala javno ispoljena svest o razmerama stradanja Srba u NDH, uvek je naglašavano da to nije prepreka za obnavljanje Jugoslavije na federalnim osnovama. Briga za sudbinu Srba nije bila povod ni za jednu praktičnu intervenciju u njihovu korist. Položaj u kome se srpski narod našao usled ustaških zverstava u NDH i komunističke revolucije primorao je srpske političare u Londonu na defanzivu i nastojanja da odbrane kako srpski narod, tako i predratni društveni poredak. Svest da od njenih odluka zavisi sudbina srpskog naroda i jugoslovenske države navela je srpsku elitu da sledi politiku koja je bila u raskoraku sa osnovama savezničke koalicije. Braneći Srbe od ustaša i predratni ustavni poredak od komunista,
srpski građanski političari očekivali su da im američka vlada pomogne da sprovedu politiku koja je po etničkoj i ideološkoj osnovi sejala razdor u savezničkoj koaliciji. Hrvatski političari su uspeli da stvore utisak da dosledno prate osnovnu savezničku liniju – da se rat ne vodi samo protiv Nemačke i njenih saveznika, već i za stvaranje novog poretka koji će obezbediti i međunarodni mir ali i stvoriti novi politički poredak. Od saveznika je zato tražena ustavna prekompozicija Jugoslavije u duhu, kako se jednom prilikom izrazio Juraj Krnjević, „podmlađene demokratije“ u kojoj će volja naroda biti presudna.
Sudbina Jugoslavije odlučena je u trouglu odnosa „velikih Saveznika“, a najvažniji je bio globalni sporazum između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Nepotrebno je postaviti pitanje da li su jugoslovenski komunisti razumeli njegovu prirodu – oni su samo dosledno sledili uputstva Moskve. Revolucionarna logika pokazala se vrlo delotvornom i u kontaktu sa američkim oficirima: svi su oni izveštavali da se partizani bore. Od iskustva i pronicljivosti pojedinih oficira zavisila je i ocena protiv koga, u kojoj meri i sa kojim ciljem, ali prvi zahtev savezničke koalicije partizani su uvek ispunjavali: oni su se borili ili davali utisak da to čine. Američka vlada svesno je stvorila iluziju da Jugoslavija nije prepuštena Sovjetima, već autonomnom pokretu otpora nejasne političke orijentacije. Kasniji izveštaji koji su svedočili o komunističkom karakteru NOP-a, o jasnoj nameri KPJ da svim sredstvima preuzme vlast u zemlji, o direktnom nepriateljskom odnosu prema SAD, o vladavini terora, o postojanju agresivne mešavine nacionalizma i komunizma, o dokazima da je novi jugoslovenski režim kopija sovjetskog poretka a da je Tito najbolji učenik Moskve, nisu izazvali reakciju američke administracije. Jugoslavija je bila u sovjetskoj interesnoj sferi.17
Uporedna analiza britanskog i američkog uticaja na rasplet građanskog rata i posleratno uređenje Jugoslavije pokazuje kako je ponekad prividna nezainteresovanost pogubnija i značajnija nego preterano angažovanje. Američki vojni establišment odlučio je da drugi front u Evropi neće biti otvoren preko Balkana, a Ruzvelt je iz ove odluke izveo političke zaključke i prepustio Jugoslaviju Sovjetskom Savezu. U ovim okvirima moraju se sagledavati i Čerčilova nastojanja da sopstvenim umećem utiče na Tita i tako zadrži određeni politički uticaj. Sjedinjene Američke Države imale su i vojnih i političkih mogućnosti da utiču na sudbinu Jugoslavije, a Britanija nije. SAD su vodile isključivo brigu o svojim interesima a ne o proklamovanim načelima spoljne politike. Trebalo je samo sačuvati privid demokratije.18
---------------
1.Prve su se pojavile knjige britanskog majora Džaspera Rutama (Jasper Rootham) Miss Fire. The chronicle of a british mission to Mihailovich (1946) i američkog pukovnika Alberta Sajca (Albert B. Seitz) Mihailovic – hoax or hero (1948). Obe knjige su objavljene u Srbiji 2004. (Dž. Rutam, Pucanj u prazno i A. Sajc, Mihailović – prevarant ili heroj?).
2 Najpoznatije su knjige Ficroja Meklina (Fitzroy Maclean) Eastern Approaches (Istočni pristupi) i Vilijama Dikina (F. W. D Deakin) Embattled Mountain (Bojovna planina). Dikinova knjiga je objavljena 1973. u Jugoslaviji, a od Meklinove knjige 1980. objavljen je samo deo – Rat na Balkanu (Balkan War). Od radova koji nisu sledili taj stereotip treba izdvojiti knjige Valtera Robertsa
(Walter R. Roberts) – Tito, Mihailović and The Allies (1973), Lusijena Karčmara (Lucien Karchmar) Draža Mihailović and The Rise of The Četnik Movement 1941–1942 (I–II, 1983), Matea Milaca (Matteo J. Milazzo) The Chetnik Movement and The Yugoslav rezistance (1975) i Marka Vilera (Mark C. Wheeler) Britain and The War for Yugoslavia 1940–1943 (1980).
3 U junu 1940. Generalštab britanske armije zacrtao je opštu politiku podrške grupama otpora u okupiranoj Evropi. Britansko strateško planiranje nije predviđalo brzu i široku invaziju evropskog kontinenta. Uloga subverzivne delatnosti bila je, po mišljenju vojnih stručnjaka, definisana kao „osnovni kapital“ oslobodilačke ofanzive koja će, kako se predviđalo, doći kao vrhunac
rata protiv Osovine. Zato je premijer Vinston Čerčil istog meseca osnovao specijalni, četvrti vid oružanih snaga za vođenje tajnog rata, poznat pod nazivom Uprava za specijalne operacije (The Special Operations Executive – SOE) i stavio je pod direktnu kontrolu Hjua Daltona (Hugh Dalton), ministra za ekonomsko vođenje rata (Ministry of Economic Warfare). Uprava je trebalo da vrši sabotaže protiv Nemaca u okupiranoj Evropi, da podržava i pomaže grupe otpora i prikuplja podatke o neprijateljskim snagama. Takav specijalistički odsek nikada ranije nije stvaran, niti je gerilski rat bio predmet koji je u prošlosti privlačio pažnju britanskih generalštabova. Agenti SOE bili su novinari kojima je profesija omogućavala pokriće za boravak u regionu, kao i inženjeri koji su bili korisni za diverzije. Nedostatak iskustva nadoknađen je, kako ističe V. Dikin, „oduševljenom improvizacijom i optimističkim neshvatanjem teškoća“. Sveobuhvatan plan za Evropu nije postojao i akcija koja je preduzeta na polju tajnog rata bila je delo odanih amatera. Strategija SOE definisana je 19. jula 1940. u memoaru šefova britanskog Glavnog generalštaba, podnesenog premijeru Čerčilu.Kao jedina mogućnost da usamljena Britanija nastavi rat istaknuta je sledeća opcija: „Jedini način da dođe do sloma Nemačke, bilo bi podsticanje revolta u pobeđenim zemljama. Okupirane teritorije vrlo će se verovatno pokazati kao plodno tlo za ovakve operacije, osobito kad ekonomske prilike počnu slabiti. Stoga mi gledamo na ovaj oblik aktivnosti kao od najveće važnosti“. (Navedeno prema: Vane Ivanović, Drugo zvono, I, Beograd 1995, 205–206). Od leta 1940. Uprava se usredsredila na pripremanje sabotaža i pritiske na određene političke krugove u slučaju da se Jugoslavija pridruži Osovini. Zadaci su bili dosta magloviti i određivani su u skladu sa razvojem organizacije. Od ljudi ubačenih na teren očekivalo se ne samo da obavljaju poslove obaveštajaca nego i da učestvuju u složenim političkim intrigama i ideološkim razmimoilaženjima koja će pocepati evropske pokrete otpora, u Jugoslaviji najbolnije od svih zemalja.
4 Хедер Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани. Управа за специјалне операције у Југославији 1941–1945, Београд 2009, 15.
5 Heder Vilijams o tome piše: „Britanci koji su imali dovoljno sreće da ne žive pod okupacijom, verovatno nisu mogli da razlikuju kolaboraciju od prilagođavanja. Da je Britanija bila okupirana, ne bi joj manjkalo ni Petena ni Nedića, ali to niko tada nije želeo da prizna. Jedina britanska teritorija koja je bila pod okupacijom bila su ostrva u Lamanšu. Primeri kolaboracije njenih
stanovnika kasnije su gurnuti pod tepih, kao nepodesni za javnost. Dokumenti Vajthola objavljeni 1. decembra 1992. otkrili su obim saradnje između uprave Džersija i Gernsija i okupatora, kao i činjenicu da nikakav postupak nije pokrenut protiv učesnika“. (Х. Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, 302).
6 Х. Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, 294.
7 Х. Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, 262.
8 Navedeno prema: Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca,Beograd–Zagreb 1979, 219.
9 Isto.
10 Kim Filbi je 1967. proglašen za „heroja Sovjetskog Saveza“. Umro je u Moskvi 1988.
11 Tito-Čerčil. Strogo tajno, priredio Dušan Biber, Zagreb–Beograd 1981, 459–460.
12 Isto, 465.
13 Isto, 496.
14 Isto, 496–497.
15 Navedeno prema: Војислав Павловић, Од монархије до републике. САД и
Југославија 1941–1945, Београд 1998, 506.
16 The National Archives Washington, State Department. Мemorandum o razgovorima Adolfa Berlea, pomoćnika američkog državnog sekretara i V. Ribara, Vašington, 24. маrt 1943.
17 В. Павловић, Од монархије до републике, 524–525.
18 Исто, 526.
(Последња измена: 10-12-2013, 09:45 PM од
Chicot.)
