[Александар Динчић]

Тежња Краљевине Србије у ратовима 1912-1913, поред ослобођења од вишевековног ропства под Турцима, био је и излазак на Јадранско море. У том смислу су политичари припремали будуће циљеве и програме, чврсто верујући да ће их подржати велике силе, првенствено Русија.

Царска Русија никада није прешла преко ревизије српско-бугарског војног споразума по завршетку Првог балканског рата који је довео до избијања међусавезничког сукоба, тј. Другог балканског рата. Тачније, преко српске тежње да, пошто је за зеленим столом остала без скадарског краја и Јадранског приморја, односно, без изласка на Јадранско море, све то надокнади држећи читаву територију ослобођене Македоније. На један део територије која се простирала источно од Родопа и реке Струме, такође је право полагала и Бугарска према војном споразуму потписаном у септембру 1912. године. Гарант тог истог споразума била је управо царска Русија.

Основни разлог за ревизију српско-бугарског споразума лежао је формулисању националног питања. Управо је српски географ Јован Цвијић своје непотпуне скице о етнопсихичким групама и антропографским проблемима наметнуо Пашићу одмах након завршетка Првог балканског рата. С тога је српски премијер изменио политику у Македонији. Ратни циљеви Србије, по мишљењу Николе Пашића, могли су да се остваре једино постојаношћу, лојалношћу и солидарношћу са савезницима.

Србији је стварањем Албаније, уз британско одобравање и руско ћутање, спречен излаз на Јадранско море. Једино је Македонија остала као алтернатива, како би се обостраним територијалним разменама са Грчком прокрчио пут ка Егејском мору. У том смислу је Србија са Грчком закључила савез у мају 1913. године против Бугарске. Суштина свега је била да се евентуалним поразом и одузимањем дела бугарске територије размена најбоље изведе и на обострано задовољство. Русија је целокупни тајни српско-грчки аранжман преко својих агената дознала, пратила и била страшно љута на Србију што је радила њој иза леђа. Отуда су српско-руски односи у предвечерје Првог светског рата били врло сложени, без обзира колико су се политичари, а затим и поједини историчари покушавали да их прикажу срдачним.

Руско негодовање након завршетка балканских ратова и видно нарушених односа двеју суседских држава на Балкану, каналисао је Никола Хартвиг. Заговорао је српске интересе у Петрограду. Службе које су пратиле његов рад јављале су да је већи Србин неголи премијер. Међутим, напрасна и уједно мистериозна смрт осведоченог српског пријатеља пред сам почетак новог рата све је изменила.

По завршетку Другог балканског рата у Скопљу се из уста српских војника могло чути да је дошао ред и на Аустрију. Један такав осећај довео је младог Гаврила Принципа из Сарајева у Београд. Тај исти осећај одвео је српског мајора Војислава Воју Танкосића у Топчидер да учи Принципа гађању из револвера. Најзад, тај осећај руководи ђенералштабног пуковника Драгутина Димитријевића Аписа да изда наредбу својим официрима на Дрини да пропусте Принципа натраг у Босну, противно стогој наредби српске владе да се нико не сме пустити да пређе Дрину из Србије.


[img][/img]
Српска војска у Скопљу 


Принцип је на Видовдан, 28. јуна 1914. године пуцао у Сарајеву и усмртио престолонаследника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Нешто касније сазнало се да је ово убиство заправо организовао Димитријевић како би се осветио радикалима због осуде тајне организације „Црна рука“, покушаја њеног цепања и како би истовремено онемогућио Николу Пашића да после притиска јавности поново постане српски премијер. Било је то време када је Народна скупштина била распуштена и када су се припремали нови избори. Такође је српска обавештајна служба слала извештаје да је Фердинанд непопуларан у монархији понајвише због његовог морганатског брака и душевне болести, да му мађарски премијер озбиљно ради о глави и да физичка ликвидација не би имала неке теже последице.

Немачка обавештајна служба имала је сазнања да се непосредно пре извршење атентата Апис са још неких официрима састајао са руским војним изаслаником у Београду.  Немачки обавештајци већ су слали извештаје да Руси имају видног удела у Фердинандовом убиству. Официри су додатно пунили информацијама немачког цара. Надвојводину смрт руска штампа је прокоментарисала речима да је то испаштање за злочин који је учинила Аустрија против словенства анектирајући Босну и Херцеговину. Немачки амбасадор у Санкт Петербургу обавестио је руског како Немачка подржава захтеве Аустроугарске, али ако их Србија одбије, царска влада нема другог избора већ да примени строге мере, укључујући и војне. На тај начин је немачки посланик најавио у којем смеру ће се ствари кретати.

Немци су разоткрили читаву преписку, која је била сакривена у актима код погинулог Војина Поповића (Војводе Вука). Доспела им је у руке на Солунском фронту. За време окупације (1941-1944), Недићева влада ју је морала обелоданити, а комунистичка власт након рата уништила у жељи да се освети Карађорђевићима које је Црна рука довела на власт у Србији и касније настрадала од њих. Епилог свега је био да су Апис и његови другови били судски рехабилитовани 1953. године као Југословени-револуционари. Напослетку, као жртве режима Карађорђевића.

Аустријска и мађарска штампа почели су све више оптуживати Србију да је имала великог удела у видовданском атентату. Немачка је повољно подупирала атаке и пратила извештаје својих агената из Београда. Тако је српско-аустријска криза лагано прерастала у рат.

У читавој ствари која је последњих јулских дана кренула по злу није стајао цар Фрања Јосиф већ немачки Вилхелм, одлучујући о судбини Србије након видовданских догађаја. Уз то је на један вешт начин увучен у сукоб са својим братом од ујака, односно великим руским царем. Наивно је допустио пораженим некадашњим официрима у турској војсци, а у време јулске кризе немачким генералима, да из једне класичне освете због пораза у руско-турском рату, протуре лажну вест како царска Немачка мобилише своје снаге против Русије. Тачније, да би се изазвао цар Николај и на немачку мобилизацију одговори контрамобилизацијом што би онда приморало цара Вилхелма да и он изврши стварну мобилизацију и да се затим исценираним инцидентима на граници упали велики ратни пожар. Мање или више – то је суштина стварног почетка Великог рата, а не видовдански догађај у Сарајеву.

Аустроугарска је спремила свој војно-офанзивни план против Србије још након анексије Босне и Херцеговине. Међутим, историја још увек није дала одговор на питање: зашто је аустроугарска војска званично прешла границу тек 10. августа 1914. године. Исто питање је својевремено поставио и командант 5. аустроугарске армије генерал Франк својим колегама-официрима. Али, због пораза на српском бојишту 1914. године, био је заједно са генералом Оскаром Поћореком смењен. Самим тим је било незгодно уопште разматрати нешто што је могло да буде повољно да се друкчије радило. Тако је ово његово питање остало у сенци заборава. Генералу Франку је висио преки суд над вратом, јер је аустроугарска војна кампања коштала царевину избацивањем из строја пола милиона војника због лошег рада Главне команде.


[img][/img]

Објава рата Србији

Краљевина Србија, видно неопорављена од балканских ратова, у читавом војно-обавештајном процесу великих сила у Европи и након видовданског догађаја, представљала је само полигон за испитавање руске реакције. При томе је искоришћено бомбардовање Београда и још неких пограничних вароши као конкретна акција ради изазова и као акција са покрићем. Уколико би царска Русија након једне такве акције и провокације објавила рат Немачкој, онда Аустроугарска коначно добија зелено светло из Берлина и војно напада Србију, прелазећи преко границе. Отуда и касни напад трупа Двојне монархије. У супротном, српско-аустријски новонастали сукоб ће се разматрати на међународној конференцији у Хагу, где би се решавало питање атентата, ултиматума, бомбардовања српске престонице и друго. Аустроугарска би тада непријатељства према суседу приказала као „нужну самоодбрану“, освету за сарајевски догађај.

Закаснела инвазија аустроугарских трупа ће се на крају показати спасоносним догађајем за Србију, јер су јој се армије могле на време концентрисати. Да су трупе цара Фрање Јосифа преко Дрине и према офанзивном плану из 1908. године кренуле само једну недељу раније, тј. четири дана након званичне објаве рата, велико је питање како би се уопште држала српска војска.

***

Руска подршка није изостала Србији у судбоносним данима што је пак челичило, како српског премијера, тако и престолонасленика Александра Карађорђевића. Ипак, да ли је то царска Русија учинила на бази традиционалног славјанства (православни штит) или схвативши да би Србија била једна добра заштита од аустро-немачког продирања на исток (стратешки штит) и да је с тога треба подржати свим средствима, укључујићи и војна, остаје велика дилема у историјским круговима.
Енглески амбасадор у Санкт Петерсбургу (Петрограду) је још 1910. године, знао за сложене руско-немачке односе. Јулску кризу, четири године касније, посматрао је у контексту тих односа, никако конфликта између Београда и Беча. Руски амбасадор у Лондону изјавио је да би прихватањем услова из ултиматума, који је упућен 24. јула, Србија постала Аустроугарски вазал. Његово мишљење је било да Русија то не сме дозволити. Врло је загонетна ова изјава и свакако се може тумачити двоструко. Или је Русија видела Србију као поданика Аустроугарске и тиме као потенцијалну претњу руским интересима на Балкану. Или, пак, као поробљену од Двојне монархије. Руски министар иностраних послова Сазонов саопштио је енглеском амбасадору да Русија не дозвољава да се Србија нагоди са Аустроугарском, јер су акција и притисак монархије заправо уперени против Русије и да је прави циљ да се на Балкану прекине статус quo и на истом подручју успостави хегемонија Централних сила. То је конкретно значило да ће Русија ући у рат како би Србија исто тако војним ангажовањем била тампон зона аустроугарског продора према истоку.

На том истом путу стајала је такође и Бугарска. С тога није чудно што је на самом почетку српско-аустријских сукоба Сазонов саопштио Пашићу, да је његова земља ушла у рат ради заштите Србије и да очекује да ће српска влада без колебања поћи у сусрет заветној жељи, да се успостави братство међу словенским народима, у првом реду међу Србима и Бугарима. Пашићу је било јасно да се под тим подразумева давање територијалних уступака Бугарској. Такође ће у својим забелешкама ставити да ће Русији српски источни сусед много више требати за будуће активности. Што се испоставило као исправно гледиште.

Победама у биткама на Церу, касније Дрини и Колубари постаје јасно да је Краљевина Србија видно ојачала своје позиције. Зато уопште није случајно због чега је и једно заседање Народне скупштине најављено за 7. децембар. Тачније, четири дана након противофанзиве у Колубарској бици и поузданих сазнања да се аустроугарска војска повлачи. То је учињено највише због тога што новопостављени руски изасланик још увек није допутовао у Србију. Наиме, у Петроградским круговима је владало мишљење да је његов претходник био превише попустљив према српским питањима. Нови изасланик је лако могао да одложи заседање, јер ту се врло озбиљно радило против руских интереса на Балкану. Зато је из српских позиција требало убрзано радити и искористи период одласка старог и не доласка новог руског изасланика. Србија је на поменутом заседању званично истакла свој ратни циљ којим ће тежити ослобођењу, али и уједињењу свог, хрватског и словеначког народа у једну заједничку државу.

Управо се у тој прокламацији, познатијој као Нишка декларација огледа мудрост српских политичара. Очигледно да она није правилно схваћена у ширим историјским круговима. Поједини антијугословенски заговорници оптуживали су и владу и регента да су овим актом заправо утирали пут будућем југословенству, великој утопији и узалудним жртвама.

Ипак, сам процес се мора посматрати и мало шире. Србија је још на почетку рата била сарадница Антанте, али и поборник Балканског савеза, где су видну улогу имали савезници сила Антанте, који су притом покушали окупити балканске државе у циљу војног деловања према потребама и савезничким плановима. Истом савезу нарочито је тежила Велика Британија због помоћи уједињених балканских хришћанских држава око лакшег освајања Босфора и Дарденала и отварања поморског коридора са царском Русијом у случају да Турска приступи Централним силама.

Да цепање Аустроугарске државе уједињењем тамошњег хрватско-словеначко-српског живља са оним из Србије није стављено као главно – онда би српска војска морала да испуњава обавезе из Балканског савеза. Без савезничке војне помоћи, изузимајући Црну Гору, војнички усамљена на Балкану, морала је да наступа на територији Аустроугарске небили олакшала притисак на другим савезничким фронтовима. Изнуђеним решењем, а такво и јесте било доношење Нишке декларације, политичари су се одрекли Балканског савеза. Практично га и напустили и прокламовали свој ратни циљ с којим су се савезници у време евидентног аустроугарског пораза на територији Србије морали некако помирити. С тога је национални ратни циљ предочен великим силама у предвечерје велике српске, уједно и Антантине победе на Балкану. Мада им је упућен срдачан позив, на том заседању од иностраних дипломата није присуствовао ни један. Сви су се изговарали неким обавезама.

Србија је децембарском декларацијом јасно поставила захтеве за оним територијама на које су претендовали Италија и Румунија с обзиром да су на истим подручјима живели народи који су требали да се уједине под круном Карађорђевића. Русија је подржавала италијанске захтеве. Као и другим чланицама Антанте, био јој је потребан још један савезник који ће одвлачити аустроугарску и немачку војску са Источног фронта. Тако су силе Антатне по сваку цену желеле поменуте државе придобити на своју страну. С друге стране, Србији су узимане територије како би се практично наградили будући балкански савезници (Италија и Бугарска) с циљем очувања и јачања војног савеза. Када се све то има у виду, онда је јасно да се једним дипломатско-политичким маневром од савезника у последњи час купљен преко потребан мир. Требали су се војнички редови мало опоравили након силних искушења у првој ратној години и када је напао нови непријатељ-пегави тифус. То је било време велике кризе савезничких снага и апела за везивањем што већег броја непријатељских трупа.

Велико је питање да ли би се добро истрошена српска војска из похода на територији Дунавске монархије могла вратити као победник.  Истине ради, у периоду између Церске и Дринске битке, покушала је да следи савезничку стратегију Балканског савеза и напала је Аустроугарску на њеној територији. Међутим, доживела је војничку катастрофу на Сави. Одмах након те катастрофе, Пашић је са политичарима увелико почео да спрема југословенски програм.

Прва је српску поруку са нишког заседања схватила Велика Британија, која није смела да заоштрава ситуацију услед припрема за почетак Дарданелске експедиције. Уз то је искористила Русију за сређивање ситуације са балканским државама. Такође је одобрила кредите које је тражила српска влада. Исто тако је рачунала на учешће српске војске у офанзиви против Аустроугарске на територији Двојне монархије. С тога јој никако није било у интересу да се противи званичној српској политици и на тај начин поколеба српске војне кругове. У Србији се у исто време налазе британски војни аташе, пуковник Френсис Харисон, испектор британске мисије, генерал Ралф Пеџет као и пуковник Филипс, истакнути британски командант у будућој Галипољског (Дарданелској) експедицији. Већ се воде озбиљни разговори око ангажовања српске војске када се прилике буду мало средиле.

Србија и Црна Гора су цену велике победе у првој ратној години платили са 200.000 избачених војника из борбеног строја.

***

Улазак Турске у рат на страни Централних сила у новембру 1914. године у великој је мери изменио ратну слику. Објављен је џихад и Србија се нашла под свакодневним ударима побуњених арнаутских племена на југу земље. Побуњеници су запретили у фебруару 1915. године заузимањем Призрена, док су побуне регрута са подручја Косова и Метохије и Македоније (Старе Србије) у српској војсци биле честе појаве. На тај начин се српска војска и даље ангажовала након затишја у рату против Аустроугарске.

Бугарска је у новонасталим околностима дошла на дневни ред по питању војног ангажовања. Са њом и Грчка и Румунија. Последње државе су према војном споразуму из 1913. године имале напасти Бугарску уколико би ова напала Србију или једну од ових држава. Пред руским војним круговима је у првом плану стајала превласт на Босфору и битка за Дарданеле. Русија је у том циљу подупирала Бугарску не би ли њеним приласком на страни Антанте и она напала Турску. Велики утицај на Балканском полуострву због битке за Дарданеле поново почиње да добија и Енглеска иако је она знатно раније тај део Европе препустила Русији. Иако се дуго времена у нашим и иностраним историјским круговима веровало да је Енглеска организовала Дарданелску поморску  експедицију, где је учешће узело милион њених војника, испоставило се да је Русија због угрожавања Крима била главни заговорник највеће поморске битке. Енглеска је само испуњавала савезничке захтеве.

Цену Бугарског уласка у рат на страни Антанте имала је да плати Србија уступањем Македоније. С друге стране, обећане су је поратне компезације у Хрватској, Босни и Словенији услед чега су настали мучни преговори који су се протезали све до септембра 1915. године и коначног прилажења Бугарске табору Централних сила.

[img][/img]

Никола Пашић у свом кабинету

Српска врховна команда размишљала је мало друкчије и позитивније. За разлику од политичара гледала је да држава има свој ратни циљ, али и даље остане у Балканском савезу и да војска ипак нападне територију Двојне монархије, на опште задовољство савезника. Али, није било паметно да 300.000 изморених војника, 200.000 војника који су припадали трећем позиву и последњим одбранама и још 60.000 црногорских војника буде напросто гурнуто у велику војну авантуру на територији Аустроугарске и са неизвесним исходом. Српским предвиђеним снагама требало је да се прикључи барем 300.000 свежих савезничких војника предвиђених за предстојећу Дарданелску експедицију и да тако скупа нападну војнички уздрману Аустроугарску. Све што су савезници требали учинити јесте да из Солуна у Македонију пошаљу трупе које би се спојиле са српским и скупа кренули преко Дрине и Саве. Овако велика савезничка војска застрашила би Турску. Свакако и Бугарску, која би онда или остала неутрална или би пришла савезницима, баш као и Грчка, Румунија и Италија. И ове државе би у складу са савезничким општим планом, скупа напале Аустроугарску, смењујући српску, енглеску и француску војску. Аустроугарска такав снажан и комбиновани притисак балканских војски сигурно не би издржала. Немачка би остала усамљена након њеног избацивања из рата. На тај начин би се избацивањем Двојне монархије завршио не само рат у Европи већ и читав светски рат.

Савезници нису разматрали ове захтеве, мада је у појединим француским војним круговима постојало одобравање овакве комбиноване балканске акције. Ипак је Антанта пристала да жртвује милион својих војника у Дарданелској експедицији од које су много очекивали. Немачко појачање је стигло на време и створен је поморски гвоздени бедем. Тако је Дарданелски поход преживљавао своју кризу. Положај савезничких трупа био је и са копна и мора готово очајан. Русија је инсистирала да се што пре отвори пут за снабедевање муницијом и ратним материјалом, јер је изостанак поменутог био узрок руском повлачењу и губитком Варшаве, Лазберга, Пшемисла и Ковна. Губитак последњег места, где је у августу 1915. године заробљено скоро 100.000 војника, пресудило је да бугарски војни и политички кругови процене да је Русија пред издисајем и да је зато потребно што пре приступити Централним силама.

Савезничка тактика је била да имају осигуран бок док нападају на Мраморном мору. То је било  мировање Бугарске или макар њено прилажење Антанти на штету узимања српских територија, али такође и српско војно ангажовање на територији Аустроугарске. Српска акција је била неопходна како би се спречио евентуални аустроугарски напад, што је могло озбиљно Бугарску да поколеба, натера је да се прикључи Централним силама и поквари савезничке планове.

Другим речима, по сваку цену су се морале штитити британске колоније на Блиском истоку, али исто тако и затворити јужни прилази Русији. Велика Британија је такође намеравала да преотме Турској Месопотамију, Палестину и најзад чврсто загосподари Египтом, тиме и Средоземљем.

Србија је без савезничке сагласности и пристанка напала северну Албанију крајем маја 1915. године. Изговор је био да спречава свакодневне арнаутске упаде. За врло кратко време је загосподарила и централним делом - Елбасаном и Тираном. Истог месеца је Италија званично пришла блоку сила Антанте и оптужила Србију за улазак на албанску територију. Русија је запретила ускраћивањем војне помоћи Србији, док је Енглеска тражила објашњење за војну акцију у Албанији.

У војним круговима није се искључивала и могућност освајања целокупне Албаније, по цену сукоба са Италијом која је освојила Валону. Тиме би се обезбедио излазак на Јадранско море уз помоћ Есад-паше. Исти албански првак се раније показао као српски савезник који је вољан за сарадњу. Још приликом његовог тајног боравка у Нишу крајем септембра 1914. године постигнут је споразум према којем је требало да се изгради пруга на јадранском Драчу, док би Србија дала надокнаду власницима одузетог земљишта за ту изградњу.

[img][/img]

Есад-паша стоји између принца Вида и принцезе Софије

Српска војска је приликом напада успела да зароби Хаџи-Ћамила из Тиране, његовог великог противника, вођу муслиманског устанка против албанског кнеза Вилхлема (Вида) и човека који је имао велики углед код Албанаца и бунио их против Есад-паше. Предат је Есад-паши који га је погубио у Драчу.
 
Поседање једног дела Албаније показаће се у датим приликама и тешких притисака као још један прорачунат и паметан потез српске стране. Нешто касније ће се преко заузетих територија повлачити путем спаса главнина српске војске са старим краљем Петром. У противном би држава доживела судбину Црне Горе.

Уласком Бугарске у рат на страни Централних сила британска и руска дипломатија су на Балкану доживеле тотални неуспех.

Због велике привржености Русији и ценећи све њене доприносе према српској држави, српски политичари никада нису говорили о стварним разлозима уласка Бугарске у рат на страни противника Србије. Тачније, да су је руски порази сврстали на страну руских противника. Увек су говорили о бугарском неверству, жељом за осветом, упливом германофилских елемената још од почетка рата, упадом бугарских комита у пролеће 1915. године и сл.

Србија је цену савезничког неразумевања и наопаког тактизирања у другој ратној години платила са 300.000 избачених из борбеног строја, највише након њеног повлачења преко Албаније.

***

Док су на императивно тражење руског цара српске изгладнеле, уморне и болесне војнике и са Албанског приморја на опоравак превозиле италијанске лађе и бродови, дотле су их поново на бојишта враћале француске и енглеске лађе. Тако је настала позната песма "Креће се лађа Француска са пристаништа Солунска". Не говори о превожењу изморених војника на опоравак већ опорављених са солунског пристаништа на фронт и у нове борбе. Српска војска је претходно дошла из привремених логора на Крфу и још неких острва где се једно дуже време опорављала.

Српска војска представља у трећој ратној години управо што су савезници желели још у првој. Радила је према савезничким плановима и потребама. Реорганизована, наоружана савезничким наоружањем и опремом и видно смањена на 122.000 људи, у августу 1916. године, започиње своје ангажовање на новоформираном Македонском (Солунском) фронту. Била је то општа савезничка офанзива како би се смањио притисак на савезничку Румунију. Иста балканска земља ће ускоро неславно завршити рат. Бугарска армија ће умарширати у Добруџу а потом се вратити на Солунски фронт и повратити пређашње стање. Немачка војска ће заузети Букурешт и Темишвар. Судбина Румуније условила је да Грчка још годину дана остане формално неутрална, мада су се на њеној територији налазили контигенти савезничких војника.

За то време један део балканског бојишта некако је држала Италија. Међутим, после великих пораза на Сочи било је видљиво да се нешто значајније може учинити само на Солунском фронту. Зато савезници додатно појачавају фронт и смењују француског генерала Мауриса Сараја због огромних губитака и малог успеха. Претходно је смењен и са положаја команданта због неуспеха у Аргони. Упућен је у Солун где се није најбоље снашао. Заменио га је генерал Гијом, припремајући одлучни удар када се стекну прилике за тако нешто.

У трећој ратној години српска војска остаје без 34.000 војника који су погинули, рањени или нестали у борбама на македонском бојишту, где је највећи успех било ослобођење Битоља. Међутим, даље на север није могла. Највећи број погинулих у борбама од 1916 до 1918. године сахрањен је на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, мада се расути гробови српских војника и данас налазе на падинама Кајмакчалана, Селечних планина, Козјака, по брдима Црне реке-од Добровена до Мељнице и од Брода па све до Битоља, односно по читавој Пелагонији и Морихову.

Због откривања официрске завере „Црне руке“, каснијег суђења у Солуну и стрељања тројице главних виновника на челу са Аписом, као и пензионисања великог броја официра, изостала је српска офанзива у 1917. године. Борбе су се свеле на рововско међусобно бомбардовање положаја у којима је српска војска имала 5.000 избачених из борбеног строја.

[img][/img]

Јабланички четнички одред 1916. године

Услед необавештености, али и тешког положаја становништва, од којих су војно способни мушкарци првобитно били предвиђени за слање на фронт против савезника, у фебруару 1917. године је пре времена избила народна буна (Топлички устанак). Устанак на српској окупираној територији су предводили четнички одреди организовани најпре од стране Косте Војиновића, затим Косте Миловановића Пећанца. Устанак је попут какве битке однео око 10.000 људи (погинули, убијени и стрељани), 30.000 интернираних, од чега је велики број умро у интернацији. Такође је било и 43.484 спаљених кућа и помоћних зграда.