11-11-2022, 02:56 PM
У исто време, у свету се догађају крупне промене. Излазак царске Русије из рата након бољшевичке револуције 1917. године, закључење мира између Централних сила и Румуније и слом италијанског фронта на Сочи, принудили су Антантине снаге на стратегијску дефанзиву, којој се крај почетком 1918. године није назирао. С друге стране, како је Италија једина опстала на северозападном балканском бојишту после 1916. године, а била је у великој мери под британским утицајем, нарочито након потписивања тајног Лондонског уговора у априлу 1915. године, Велика Британија у потпуности преузима примат на Балкану. Русија је повела и организовала балканске народе на ослобођење од вишевековног турског ропства, док је Британија имала да настави исту политику и сачува своје интересе у Средоземљу и на Блиском истоку. Поред сузбијања руског утицаја, демонстрирала је и своју раскошну дипломатску снагу. Италија је обилатим обећањима најпре извучена из аустро-немачког савеза, а потом је још већим пришла блоку Антанте.
Тако је на Балкану издоминирао једино британски и француски утицај. Најпре у Албанији, чији се један део налазио под италијанском влашћу, а нарочито у Грчкој, где се налазио део Солунског фронта са британским, француским и осталим савезничким снагама које су чланице Антанте обилато снабдевале.
Непрестано притицање појачања Сједињених Америчких Држава није могло надокнадити руску војску од седам милиона људи. До новембра 1918. године је у Европи било око два милиона америчких војника. У појединим дипломатским круговима владало је уверење да је то заправо почетак англоамеричке политичко-војно-економске доминације у Европи. Тачније, делимично остваривање Монроеве антиратне доктрине из 1823. Уместо што ове атланске земље непотребно крваре око северних колонија, оне требају да удруженим снагама економски овладају европским континентом и притом користе британско-немачке супротности. Догађаји су недвосмислено потисли царску Русију са територије Балкана, још од закључења споразума између Антанте и Италије, а на њено место довели Велику Британију. Ова европска земља одавно је имала пројекције око контроле Средоземља и Блиског истока, стратешки најважнијих области због којих ће подешавати своју политику и наредних деценија.
Бољшевици убијају породицу Романов и стварају своју војску – Црвену армију. Истовремено закључују примирје са Немачком и продужавају рат за још годину дана. Омогућавају немачким трупама да се свом снагом пребаце на Западни фронт и сузбију започету савезничку противофанзиву која је много обећавала.
Вишегодишњу непомеривост Западног фронта и велика страдања у бици за Ипр, на Марни, за Верден, у Шампањи и након обостране употребе отровних гасова како би се противнички војници избацили из добро поседнутих ровова, прекида француски маршал Фердинанд Фош. Као командант обједињених савезничких трупа на Западном фронту, његова офанзивна тактика и напади чак и када нема изгледа за успех, успели су постепено да померају немачке одбрамбене линије. Видну улогу имала је и свежа америчка војска која је успешно разбила немачку линију одбране у Аргони, док се опоравила и енглеска армија, нарочито након великог пораза генерала Гуфа код Сан Кантена. Ови савезнички успеси на Западном фронту у великој мери су анулирали лоше стање на балканском бојишту, али су се истовремено поклопили и са успесима на Солунском фронту и што је нарочито уздрмало Немачку.
* * *
Француски генерал Гијом је 15. јуна 1918. године наименован за војног гувернера Париза. За новог главног заповедника солунске војске постављен је маршал Франше Д`Епере. Његов долазак на Солунски фронт пресудно је утицао на припрему пробијања истог фронта и излазак из предуге рововске борбе којом се ништа није добило. Након дугих прешишљања и калкулисања одлучено је да пробој отпочне 14. септембра 1918. године услед повољних временских прилика и како би се избегло кишно време. Српска војска, груписана у две армије, знатно смањена од почетних операција, али са великим појачањима у добровољцима, од којих је формирана посебна дивизија, била је решена више него икад да изгине или пробије фронт и ослободи своју земљу.
[img]![[Слика: Djeneral-Bojovic-sa-stabom.jpg]](https://i.postimg.cc/0N9BJfbY/Djeneral-Bojovic-sa-stabom.jpg)
[/img]
Ђенерал Петар Бојовић (у средини) са штабом Прве српске армије на Солунском фронту
Најпре је извршена даноноћна артиљеријска припрема (бомбардовање) приликом које је потрошено рекордних милион граната и шрапнела. И када је почео пешадијски напад у ушима бугарских војника су одзвањале детонације од јучерашњег дана и ноћи. Из минута у минут, сата у сат, разбијани су последњи одбрамбени бедеми и крчио се пут за Србију. Српска војска је у садејству са француском за свега десет дана тактички и стратешки пробила Солунски фронт у ширини 45 км, натерала бугарску војску на опште одступање, касније и капитулацију. Немачку војску је приморала на повлачење 300 км уназад и организовање одбране тек испред Ниша. Аустроугарске војске готово и да није било.
Слаб бугарски отпор испред српских и савезничких армија лежао је у великим потресима унутар саме бугарске царевине. Још 24. септембра у Ћустендилу су се окупили војни бегунци који су напали Главни штаб бугарске војске. Војничка побуна се затим проширила и на друге градове. Из центра побуне у Радомиру окупљено је 30.000 војних бегунаца који су говорили да им је доста рата, тражили да Бугарска постане република и да се збаци цар Фердинанд и влада. Под заповедништвом Рајка Даскалова и Александра Стамболијског кренули су и на Софију. Борбе поданика цара Фердинанда којима су помагале поједине немачке јединице са побуњеницима водиле су се све до 2. октобра. Губици су били велики на свим странама. Тада је побуна угушена, али већ сутрадан бугарски цар је морао да абдицира у корист свог млађег сина Бориса III. Потом је наређена демобилизација читаве војске. У време док су текли грађански сукоби у Бугарској, 2. српска армија налази се испред Царевог села, спремајући се да пређе границу. Нова бугарска влада, знајући за велике грешке почињене према Србији, није смела да дочека српске трупе у престоници и хитно се обратила Француској као гарант примирја. Француски војници 12. октобра стижу возовима у Софију и на тај начин је српска војска заустављена.
Српска војска је у пробоју Солунског фронта имала 1000 војника и старешина избачених из строја.
Већ 1. новембра 1918. године избила је побуна немачких морнара, 4. новембра је капитулирала Аустроугарска, док је четири дана касније почела револуција у Немачкој, проглашена република и затражена абдикација цара Виљема. У таквим околностима рат се ближио свом крају. Немачки представници затражили су услове за потписивање примирја. Маршал Фош их је формулисао напуштањем Елзаса, Лорене, Белгије, Луксембурга, Бугарске, Румуније и капитулацијом целокупне војске. Нарочито је нагласио да има 25 спремљених дивизија које ће ударити у срце Немачке.
Коначно, 11. новембра, у Компијенској шуми у специјалном вагону маршала Фоша немачки изасланици су потписали примирје. Послат је дипломата Матијас Ерзбергер који је у име Немачке потписао примирје. Примирје је српску војску затекло на територији срушене Аустроугарске царевине. С друге стране, политичари су завршавали свој програм југословенског уједињења, које је и званично проглашено 1. децембра.
Први светски рат је званично завршен 28. јуна 1919. године Версајским миром.
* * *
Пре рата је у Краљевини Србији живело скоро 4.500.000 становника. У Првом светском рату мобилисано је 2.050.000 војно способних мушкараца док је цена победе плаћена са 378.489 погинулих и умрлих од рана и заразних болести. Српска делегација је на конференцији мира у Версају такође поднела званичне податке да је за време Првог светског рата укупно било 1.247.435 погинулих, убијених и умрлих становника. У време подношења извештаја на мировној конференцији нису постојали подаци о умрлим ратним заробљеницима у логорима.
Године 1924, у књизи под насловом „ Der Weltkrieg in Zahlen„ појавио се податак о губицима Антанте и Централних сила за време Првог светског рата. Када је реч о Србији и губицима њене војске, стоји да је мобилисано 600.000 људи и да је за време рата 120.000 погинуло и 200.000 заробљено. То је скоро три пута мање губитака војног људства од података које изнела српска делегација у Паризу. Није познато одакле су ови подаци потекли и како су приређивачи уопште дошли до њих. Коначно, тешко да су приређивачи имали податке о броју настрадалих српских војника приликом повлачења из Србије и боравка у Албанији и Грчкој. Услед уништене и некомплетне архиве они нису били познати ни послератним властима.
Једини званични попис страдалих у Првом светском рату изашао је 2019. године у виду вишетомне едиције под називом „Попис војних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – архивска грађа Војног архива“. У истој едицији је именом и презименом евидентирано 280.000 погинулих, рањених и несталих (заробљених или погинулих).
Као приближно се може узети да је за време Првог светског рата око 300.000 српских војника и старешина настрадало. Било да су погинули или умрли од рана, болести, погинули за време народног устанка и умрли у заробљеничким и интернирским логорима. То Краљевину Србију сврстава на пето место када је реч о погинулим савезничким снагама у великој ратној победи. Најзад, ако се придодају губици у балканским ратовима, онда излази да је Србија своја три рата у XX веку платила огромним жртвама. То се видно одразило у демографском погледу, с обзиром да су највећи проценат погинулих чинили првопозивци од 21 до 31 године.
Додају ли се овом броју погинули и умрли од епидемије колере за време балканских ратова и број оних који су остали привремено или трајно онеспособљени у свим тим ратовима, као и они који нису преболели ране и умирали и после рата, онда је више него јасно да је Краљевина Србија у ратовима била потпуно демографски оштећена. Само територијално проширење народним уједињењем од 1. децембра 1918. године замаскирало је стварно стање. Међутим, оно ће се и те како огледати у будућности.
Александар Динчић
Тако је на Балкану издоминирао једино британски и француски утицај. Најпре у Албанији, чији се један део налазио под италијанском влашћу, а нарочито у Грчкој, где се налазио део Солунског фронта са британским, француским и осталим савезничким снагама које су чланице Антанте обилато снабдевале.
Непрестано притицање појачања Сједињених Америчких Држава није могло надокнадити руску војску од седам милиона људи. До новембра 1918. године је у Европи било око два милиона америчких војника. У појединим дипломатским круговима владало је уверење да је то заправо почетак англоамеричке политичко-војно-економске доминације у Европи. Тачније, делимично остваривање Монроеве антиратне доктрине из 1823. Уместо што ове атланске земље непотребно крваре око северних колонија, оне требају да удруженим снагама економски овладају европским континентом и притом користе британско-немачке супротности. Догађаји су недвосмислено потисли царску Русију са територије Балкана, још од закључења споразума између Антанте и Италије, а на њено место довели Велику Британију. Ова европска земља одавно је имала пројекције око контроле Средоземља и Блиског истока, стратешки најважнијих области због којих ће подешавати своју политику и наредних деценија.
Бољшевици убијају породицу Романов и стварају своју војску – Црвену армију. Истовремено закључују примирје са Немачком и продужавају рат за још годину дана. Омогућавају немачким трупама да се свом снагом пребаце на Западни фронт и сузбију започету савезничку противофанзиву која је много обећавала.
Вишегодишњу непомеривост Западног фронта и велика страдања у бици за Ипр, на Марни, за Верден, у Шампањи и након обостране употребе отровних гасова како би се противнички војници избацили из добро поседнутих ровова, прекида француски маршал Фердинанд Фош. Као командант обједињених савезничких трупа на Западном фронту, његова офанзивна тактика и напади чак и када нема изгледа за успех, успели су постепено да померају немачке одбрамбене линије. Видну улогу имала је и свежа америчка војска која је успешно разбила немачку линију одбране у Аргони, док се опоравила и енглеска армија, нарочито након великог пораза генерала Гуфа код Сан Кантена. Ови савезнички успеси на Западном фронту у великој мери су анулирали лоше стање на балканском бојишту, али су се истовремено поклопили и са успесима на Солунском фронту и што је нарочито уздрмало Немачку.
* * *
Француски генерал Гијом је 15. јуна 1918. године наименован за војног гувернера Париза. За новог главног заповедника солунске војске постављен је маршал Франше Д`Епере. Његов долазак на Солунски фронт пресудно је утицао на припрему пробијања истог фронта и излазак из предуге рововске борбе којом се ништа није добило. Након дугих прешишљања и калкулисања одлучено је да пробој отпочне 14. септембра 1918. године услед повољних временских прилика и како би се избегло кишно време. Српска војска, груписана у две армије, знатно смањена од почетних операција, али са великим појачањима у добровољцима, од којих је формирана посебна дивизија, била је решена више него икад да изгине или пробије фронт и ослободи своју земљу.
[img]
[/img]Ђенерал Петар Бојовић (у средини) са штабом Прве српске армије на Солунском фронту
Најпре је извршена даноноћна артиљеријска припрема (бомбардовање) приликом које је потрошено рекордних милион граната и шрапнела. И када је почео пешадијски напад у ушима бугарских војника су одзвањале детонације од јучерашњег дана и ноћи. Из минута у минут, сата у сат, разбијани су последњи одбрамбени бедеми и крчио се пут за Србију. Српска војска је у садејству са француском за свега десет дана тактички и стратешки пробила Солунски фронт у ширини 45 км, натерала бугарску војску на опште одступање, касније и капитулацију. Немачку војску је приморала на повлачење 300 км уназад и организовање одбране тек испред Ниша. Аустроугарске војске готово и да није било.
Слаб бугарски отпор испред српских и савезничких армија лежао је у великим потресима унутар саме бугарске царевине. Још 24. септембра у Ћустендилу су се окупили војни бегунци који су напали Главни штаб бугарске војске. Војничка побуна се затим проширила и на друге градове. Из центра побуне у Радомиру окупљено је 30.000 војних бегунаца који су говорили да им је доста рата, тражили да Бугарска постане република и да се збаци цар Фердинанд и влада. Под заповедништвом Рајка Даскалова и Александра Стамболијског кренули су и на Софију. Борбе поданика цара Фердинанда којима су помагале поједине немачке јединице са побуњеницима водиле су се све до 2. октобра. Губици су били велики на свим странама. Тада је побуна угушена, али већ сутрадан бугарски цар је морао да абдицира у корист свог млађег сина Бориса III. Потом је наређена демобилизација читаве војске. У време док су текли грађански сукоби у Бугарској, 2. српска армија налази се испред Царевог села, спремајући се да пређе границу. Нова бугарска влада, знајући за велике грешке почињене према Србији, није смела да дочека српске трупе у престоници и хитно се обратила Француској као гарант примирја. Француски војници 12. октобра стижу возовима у Софију и на тај начин је српска војска заустављена.
Српска војска је у пробоју Солунског фронта имала 1000 војника и старешина избачених из строја.
Већ 1. новембра 1918. године избила је побуна немачких морнара, 4. новембра је капитулирала Аустроугарска, док је четири дана касније почела револуција у Немачкој, проглашена република и затражена абдикација цара Виљема. У таквим околностима рат се ближио свом крају. Немачки представници затражили су услове за потписивање примирја. Маршал Фош их је формулисао напуштањем Елзаса, Лорене, Белгије, Луксембурга, Бугарске, Румуније и капитулацијом целокупне војске. Нарочито је нагласио да има 25 спремљених дивизија које ће ударити у срце Немачке.
Коначно, 11. новембра, у Компијенској шуми у специјалном вагону маршала Фоша немачки изасланици су потписали примирје. Послат је дипломата Матијас Ерзбергер који је у име Немачке потписао примирје. Примирје је српску војску затекло на територији срушене Аустроугарске царевине. С друге стране, политичари су завршавали свој програм југословенског уједињења, које је и званично проглашено 1. децембра.
Први светски рат је званично завршен 28. јуна 1919. године Версајским миром.
* * *
Пре рата је у Краљевини Србији живело скоро 4.500.000 становника. У Првом светском рату мобилисано је 2.050.000 војно способних мушкараца док је цена победе плаћена са 378.489 погинулих и умрлих од рана и заразних болести. Српска делегација је на конференцији мира у Версају такође поднела званичне податке да је за време Првог светског рата укупно било 1.247.435 погинулих, убијених и умрлих становника. У време подношења извештаја на мировној конференцији нису постојали подаци о умрлим ратним заробљеницима у логорима.
Године 1924, у књизи под насловом „ Der Weltkrieg in Zahlen„ појавио се податак о губицима Антанте и Централних сила за време Првог светског рата. Када је реч о Србији и губицима њене војске, стоји да је мобилисано 600.000 људи и да је за време рата 120.000 погинуло и 200.000 заробљено. То је скоро три пута мање губитака војног људства од података које изнела српска делегација у Паризу. Није познато одакле су ови подаци потекли и како су приређивачи уопште дошли до њих. Коначно, тешко да су приређивачи имали податке о броју настрадалих српских војника приликом повлачења из Србије и боравка у Албанији и Грчкој. Услед уништене и некомплетне архиве они нису били познати ни послератним властима.
Једини званични попис страдалих у Првом светском рату изашао је 2019. године у виду вишетомне едиције под називом „Попис војних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – архивска грађа Војног архива“. У истој едицији је именом и презименом евидентирано 280.000 погинулих, рањених и несталих (заробљених или погинулих).
Као приближно се може узети да је за време Првог светског рата око 300.000 српских војника и старешина настрадало. Било да су погинули или умрли од рана, болести, погинули за време народног устанка и умрли у заробљеничким и интернирским логорима. То Краљевину Србију сврстава на пето место када је реч о погинулим савезничким снагама у великој ратној победи. Најзад, ако се придодају губици у балканским ратовима, онда излази да је Србија своја три рата у XX веку платила огромним жртвама. То се видно одразило у демографском погледу, с обзиром да су највећи проценат погинулих чинили првопозивци од 21 до 31 године.
Додају ли се овом броју погинули и умрли од епидемије колере за време балканских ратова и број оних који су остали привремено или трајно онеспособљени у свим тим ратовима, као и они који нису преболели ране и умирали и после рата, онда је више него јасно да је Краљевина Србија у ратовима била потпуно демографски оштећена. Само територијално проширење народним уједињењем од 1. децембра 1918. године замаскирало је стварно стање. Међутим, оно ће се и те како огледати у будућности.
Александар Динчић
![[Слика: FB-IMG-1668265099107.jpg]](https://i.postimg.cc/GpkJYKFw/FB-IMG-1668265099107.jpg)