14-12-2022, 03:29 PM
Оно што је добро по питању српске историографије јесте што се уназад неколико година доста пише и објављује. Нарочито када је реч о ратној проблематици.
Такође је за похвалу што се много младих и паметних људи хвата у коштац са великим научним изазовима. А Други светски рат у Југославији је вероватно највећи изазов за писање.
Зато користим прилику да у овом краћем осврту укажем будућим писцима на неке ствари како би били још бољи. Наиме, уколико претендују да њихова књига има научну позадину, морају да избегавају секундарне наслове, који су пак врло заступљени. Такође да их не допуњују примарним који су терминолошки исправни. На пример: „За Краља и Отаџбину (четнички одреди за време рата 1941-1945)".
Књигу увек треба насловити терминолошки исправно и прецизно: „Четнички одреди за време рата 1941-1945“.
Коришћење секундарних наслова у књигама које претендују да буду стручне и научне (такве књиге требају српској историографији) и уједно задовоље потребне критеријуме (рецензент мора бити магистар или доктор наука), више упућује на маркетиншку позадину, која притом даје непотребан критички материјал.
Зато то не треба радити. Ове књиге ће се самим научним квалитетом (рецензент им својим потписом даје на тежини) куповати, читати, коментарисати, цитирати итд.
Ово не важи када је реч о приређиваштву. Рукописне заоставштине требају да имају секундарне наслове и то је шта више пожељно. На пример Девићева „Српска прича“, тј. приређени мемоари мајора Александра Милошевића, је у том смислу одлично урађена књига. Други пример су записи потпуковника Сергија Живановића (Трећи српски устанак). Његове записе би требало поново приредити, али уз одговарајућу научну апаратуру (примедбе у фуснотама). Тако би овом капиталном делу, али које, на жалост, није стручна књига – требало дати потребну стручну подлогу.
Секундарне наслове треба користити само када је књига намењена за обичног-простог читаоца, не претендује да буде стручна-научна и када је реч о приређиваштву. С тим што се поједине рукописне заоставштине могу подесити и у стручном смеру.
То је моја најдобронамернија примедба ради просперитета српске историографије.
Такође је за похвалу што се много младих и паметних људи хвата у коштац са великим научним изазовима. А Други светски рат у Југославији је вероватно највећи изазов за писање.
Зато користим прилику да у овом краћем осврту укажем будућим писцима на неке ствари како би били још бољи. Наиме, уколико претендују да њихова књига има научну позадину, морају да избегавају секундарне наслове, који су пак врло заступљени. Такође да их не допуњују примарним који су терминолошки исправни. На пример: „За Краља и Отаџбину (четнички одреди за време рата 1941-1945)".
Књигу увек треба насловити терминолошки исправно и прецизно: „Четнички одреди за време рата 1941-1945“.
Коришћење секундарних наслова у књигама које претендују да буду стручне и научне (такве књиге требају српској историографији) и уједно задовоље потребне критеријуме (рецензент мора бити магистар или доктор наука), више упућује на маркетиншку позадину, која притом даје непотребан критички материјал.
Зато то не треба радити. Ове књиге ће се самим научним квалитетом (рецензент им својим потписом даје на тежини) куповати, читати, коментарисати, цитирати итд.
Ово не важи када је реч о приређиваштву. Рукописне заоставштине требају да имају секундарне наслове и то је шта више пожељно. На пример Девићева „Српска прича“, тј. приређени мемоари мајора Александра Милошевића, је у том смислу одлично урађена књига. Други пример су записи потпуковника Сергија Живановића (Трећи српски устанак). Његове записе би требало поново приредити, али уз одговарајућу научну апаратуру (примедбе у фуснотама). Тако би овом капиталном делу, али које, на жалост, није стручна књига – требало дати потребну стручну подлогу.
Секундарне наслове треба користити само када је књига намењена за обичног-простог читаоца, не претендује да буде стручна-научна и када је реч о приређиваштву. С тим што се поједине рукописне заоставштине могу подесити и у стручном смеру.
То је моја најдобронамернија примедба ради просперитета српске историографије.
