[Шумадинац]

Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.
Тако и човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.
Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта се додирује. 
Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња - у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе - изгореће.
Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.


Св. Јован Шангајски

[Шумадинац]

Крај света не значи уништење света него његов преображај... Огласиће се трубе Архангелске. Оне ће да брује у душама и савестима! Све ће тада да буде јасно човековој савести... Тај огањ ће се упалити у сваком човеку: Гледајући Крст, један ће се обрадовати а други ће пасти у очајање. Тако ће људи бити раздвојени за један трен. Само унутарње стање човекове душе опредељује га на једну или другу страну, на десну или леву од Господа. Ако свесније и упорније човек стреми ка Богу у свом животу на земљи, силнија ће бити његова радост када чује Бога: „Дођите ви благословени”, а, обратно, исте Божје речи изазваће огањ ужаса и муке код оних који Га нису желели, који су од Њега бежали и са Њим се борили или хулили Га током целог свог живота. ,,Када књиге буду отворене” биће обнажени корови свих порока у људској души. Неко може да помисли да смрћу тела умире и грех. Није тако! Душа у којој је остала наклоност ка греху, уколико се није одрекла и покајала, и на Страшном Суду ће васкрснути са истом жељом за грехом. Она неће моћи никада да задовољи ту жељу, и зато ће се у њој појавити бол и мржња. Она ће оптуживати свакога и све у своме мучном стању, мрзеће све и свакога. То се подразумева у изразу, ,,шкргут зубима". Огњени пакао - то је унутарња ватра у души грешника.


Св. Јован Шангајски

[Шумадинац]

Заједничко место у учењу Светих Отаца Цркве је став, да рај и ад постоје само с тачке гледишта човека али не и с тачке гледишта Бога. Наравно, и рај и ад постоје реално, као два различита облика постојања, али Бог није направио ту разлику. Из светоотачког предања је очигледно да се рај и ад не могу разматрати као два различита места. Сам Бог је рај за Свете и ад за грешнике.


Митрополит Јеротеј Влахос

[Шумадинац]

Рај и пакао нису награда или казна, него начин постојања који ствара сам човек. Пакао настаје када у човеку усахне делотворна љубав, додир са Божанском вечношћу.

Онај који је занемарио драгоцене „тренутке љубави“... може да угледа рај, може да се уздигне до Господа, али оно што га управо мучи, то је да он није за Земљи волео, он долази у додир са онима који су волели, али он је презрео њихову љубав. Он је сасвим свестан свог положаја и сам себи каже: „Сада ја знам шта је требало но, и поред жеље за љубављу, моја љубав не вреди ништа, не представља никакву жртву, јер земаљски живот је окончан... Сад бих са радошћу дао свој живот за друге, али то је немогуће, јер живот, који сам могао посветити љубави, истекао је, провалија га одваја од овог пакленог стања“.

Међутим, сама жеља за „обостраном, делотворном и захвалном љубављу“, као одговор на љубав праведних, постаје сама по себи моћ која спасава грешнике. Достојевски из дубине срца одбија неподносиви сукоб између радости праведних и мучења грешника. По њему радост праведних има моћ да спасава грешнике у њиховој беди, „јер прихвативши љубав праведних без могућности да на њу узврате, њихова смерна послушност створила би само неку врсту слике или имитације оне делотворне љубави коју су они презрели на земљи“. Смирење (скрушеност) постаје огромна снага којом се остварује, чак и у паклу, метаноија (промена ума, покајање).

У паклу, најзад, остају само „добровољни мученици који су у потпуности постали плен Сатане и његове гордости“. Људи су слободни између Бога и Сатане – то је избор који се намеће и „немогуће их је од њега ослободити, јер та мука избора је у њима самима, а не изван њих“, јер човек се никуда не одводи, него се његово унутарње стање изражава или као рај или као пакао. На овај начин се испуњава највиша правда, љубав и хармонија.


Павле Евдокимов