Карма и Милован Бркић
Унаточ томе како делује, ова дама није покупљена на Булевару Сен-Жермен у Паризу, мада не знамо тачно где она проводи слободно време. Њено званично радно место је у Палати правде у Београду, где је запослена као тужитељка. Зове се Љиљана Комненовић и заступала је оптужницу на суђењу утамниченом новинару Миловану Бркићу. Током претреса, ничим изазвана, изјавила је присутнима да је распуштеница а мушкарцима у публици раскалашно је добацила реторичко питање: „Шта ми фали?“ У професионалном и моралном погледу, ако је на то мислила, по нашем суду недостаје јој – много.
А ово је Душан Агатоновић, судија на монтираном суђењу Миловану Бркићу:
Његов унезверени изглед на овој фотографији делимично дочарава и његово понашање у судници, где се од страха и нелагодности тресао док је по налогу виших политичких (а вероватно и партијских) органа дрхтавим гласом читао четрнаестомесечну пресуду Миловану Бркићу за вербални деликт. Нимало изненађујуће, од професионалног колеге сазнајемо да је Агатоновићев надимак „Зец.“
Слике ових бедних каријериста доносимо за то да би грађани, ако би их срели на улици, могли да их препознају и да им пљуну у лице.
Трећа фотографија коју предлажемо пажњи јавности је ова, америчке комичарке Кети Грифин како стоји држећи у руци одрубљену главу Доналда Трампа, чији симпатизер по свему судећи она није.
Слика је објављена 2017. године, а то значи док се Трамп налазио на положају председника САД и могао је – да је био склон репресији и злоупотреби својих овлашћења – да мобилише полицијски и правосудни апарат да у стилу српског режима Кети Грифин жестоко казни за покушај убиства и обарања уставног поретка. Да му се прохтело, и да је био балкански тиранин, као онај који је пред њиме на хохлици понизно седео, Трамп је могао Кети Грифин да прогласи за терористу и да је упути у Гвантанамо на издржавање казне. Чињеница да се то није догодило и да Кети није провела ни један дан иза решетака за одмазду што је користила своје уставно право на слободу изражавања говори да негде нешто није у реду. Није у реду или у данашњој Србији или у Сједињеним Америчким Државама које су, лишене стручних талената тужитељке Комненовић и судије Агатоновића, очигледно неспособне да свој уставни поредак адекватно одбране.
Случај Милована Бркића није личне него је принципијелне природе. Небитно је како ко гледа на Бркића и шта мисли о новинама које он уређује. Његово хапшење, варварско држање у притвору када исто правосуђе за неупоредиво теже злочине оптужене пушта да се бране са слободе, и драконска казна за измишљени деликт без упоришта у кривичном законику, Србију ставља на моралну раскрсницу. Сваког српског родољуба, ма где био, то ставља у положај који је непосредно пред крај нацистичког режима утамничени свештеник Дитрих Бонхофер овако описао: „Дошли су по Јевреје, и ја нисам учинио ништа да их заштитим, дошли су по ... (и тако редом ...) најзад дошли су и по мене, али тада више није преостао нико да дигне глас у моју одбрану.“
Прогоњени Милован Бркић је новинар осредњег ранга и уређује новину која се издваја само захваљујући катастрофалном срозавању квалитета у свим областима. Али ако његов прогон не изазове гнев и оштру друштвену осуду, репресија ће се устостручити. На нишану подивљалог режима следећи ће бити људи и гласила који имају стварну тежину и који заиста могу да оборе тиранију и подигну Србију из мртвих.
Ако наредне жртве буду ћутале и не предузму ништа – сада, ако не буду одлучно захтевали Бркићево безусловно пуштање на слободу и поништење лажних оптужби против њега – сада, ускоро, када неминовно буде дошао ред на њих , као што је Бонхофер предсказао, више неће преостати нико да њих подржи. Тешка судбина која ће их задесити биће заслужена.
По истим духовним законима, мада је правно и политички невин, заслужена је и судбина која је задесила Милована Бркића. Као што Никита Михалков истиче у наслову најновије емисије свога ауторског програма Бесогон ТВ, „Не всë золото, что блестит.“ Случајним сплетом околности, Милован Бркић се претворио у икону борбе за слободу мисли и савести у тешко осакаћеној Србији. Али морално, као изданак исте средине, осакаћен је и он, ништа мање од посрнулог окружења. Као што се каже у популарном шпанском рефрену где су описани односи међу живином у кокошињцу налик оном у коме се налазимо, las gallinas de arriba cagan a las de abajo. Бркић несумњиво јесте жртва амбијента где се достојанство и права слабијих уобичајено и безобзирно газе. Али истовремено он је производ и органски део тог нељудског амбијента. Бркића су згазили и повредили јачи од њега. Али то није уродило емпатијом према слабијима од себе. Када би му се указала прилика, ни он се није устручавао да сурово повређује друге и да се над слабијима и беспомоћнијима од себе немилосрдно иживљава.
Начин како је нељудски, бахато, без икаквог личног разлога или повода, згазио осећања уцвељене мајке Драгице Милошевић, бар док се не буде јавно покајао и из затворске ћелије измолио опроштај, каљаће иконичну представу о Бркићу као жртви тираније и борцу за узвишене вредности. Госпођа Милошевић је мајка деветогодишње девојчице Иванке Милошевић, која је у Чикагу у јуну 1977. године била невина жртва Удбиних убица. Те убице послате су по задатку из Београда да убију Драгишу Кашиковића, српског емигрантског новинара (да, колегу Милована Бркића) и уредника листа „Слобода“ у Чикагу. Када су се убице појавиле, мала Иванка се задесила поред Драгише Кашиковића, мете Удбиног зверског политичког убиства. Заједно са Кашиковићем, убице су искасапиле и девојчицу Иванку, претпоставља се зато да не би могла да их опише властима, да су је оставили да преживи.
На подстицај једног од Удбиних сарадника у припреми убиства, који је тада живео у Чикагу а после злочина је ментално оболео, Милован Бркић је у свом листу „Таблоид“ објавио пашквилу тог бедника где за почињене злочине, уместо режим Јосипа Броза, за организовање убистава оптужује ујака убијеног детета, Ђорђа Николића, а мајку Драгицу Милошевић терети да је за то знала али је сакрила од истражних органа да би заштитила брата. Пренебрегавајући основна начела одговорног и етичког новинарства да изврши проверу и чује друге верзије, уредник Бркић је ове монструозне конструкције серијски објавио у својој новини „Таблоид,“ у броју #471 и у неколико наредних издања.
Ево шта мајка убијене девојчице Иванке каже о својим неуспелим покушајима да Милована Бркића приволи да престане са серијским објављивањем болне пашквиле о њој, њеном брату и страшном удесу њене јединице ћерке:
„Звала сам, молила, објашњавала ... звала сам неколико пута. Бркић није хтео ни да чује ... ‘Немојте да ме задржавате, немам времена да слушам уплакане жене, ја сам професионални новинар, ја знам шта радим, престаните да ме зовете и да ме ометате у мом професионалном послу ...’“
„Али господине Бркићу, криминалац (наводи име Удбиног сарадника) је допринео да мој брат буде шлогиран ... ако смем да вас замолим да се још мало договоримо ...“
Бркић је спустио слушалицу.
Милована Бркића је сустигла Карма. Тачније и у српском духу речено, сустигла га је мајчина суза. Сада је, можда трајно, заиста ометен у свом професионалном послу. Духовници, психолози и социолози нека се позабаве фасцинантном темом жртве насиља која насиље ланчано и бездушно умножава, настављајући га над сопственим жртвама. Разјашњавање те интересантне појаве за сада остављамо по страни, за стручну расправу.
Нама је једино битно да на примеру Милована Бркића поново потврдимо, а Срби неће стећи слободу док то не схвате, да је Платон био у праву. По мери својих сила добром делу може да допринесе свако. Али од становника пећине, чији карактер и представе о стварности су формирани под утицајем лажних слика које се смењују на зиду њихове шпиље, узалудно је очекивати мапу пута који би водио у бољитак.
За то су потребни потпуно нови људи.
Посетите интернет презентацију Института Арчибалд Рајс
