[Коле Којот]

Тржиште као врхунска врлина

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...ska-vrlina

Кад одемо на пијацу, код Радојке пасуљ 120 динара, код Живке 80. Негде има бели, негде смеђи, неге мало пресув, негде упале бубе па почеле да га једу. Некад исти пасуљ и код Живке и код Радојке, али један дупло скупљи од другог, само један из Македоније, други из Пожаревца. Колико објективно треба да кошта пасуљ? И онда дође друг из Кремља, па направи цео универзитет са 50 факултета и сви се баве ценологијом пасуља. Свака променљива се проучава до 50-е децимале, и онда се донесе закон да пасуљ мора да кошта 71,7296342162398423792197397321732173892168654 динара. Све прецизно и научно. Али шта ћемо ако Живка осим пасуља има и кромпир, али како јој ове године кромпира родило да не зна шта ће с њим, а пасуљ јој заузима место у колима које свако јутро треба да тера на пијац, одлучи да жели да распрода пасуљ па буде „Све дам само да продам“, јер јој се више исплати да продаје тај силни кромпир.

А, не, друг из Кремља ће послати полицију да је трпа у кавез. Нема распродаје, јер су другови израчунали да кромпир треба да кошта 56,12479472346786784184684263 динара, тако да нема она шта ту да се пита и одлучује шта јој се више исплати. Наука је одлучила шта колико кошта. 50 факултета за пасуљ и 50 факултета за кромпир су деценијама правили докторате на теме цене пасуља и кромпира, и ту се све зна. Али, Радојка и даље има једна кола, и пасуљ јој смета да превезе кромпир. Жалим случај Радојка, наука је изнад слободе воље. Онда ће научник из Кремља да објави докторат на тему „Илузија слободе воље“, где ће опет строго научно да докаже да су неурони покретачи удова, 10 милисекунди пре неурона централног кортекса регистровали сигнал који је наводно била намера (ово сам себи ударам пацку, за период када сам и сам падао на те форе). И то ће бити довољно да зачепи уста свим Радојкама. Слободна воља је укинута, јер она и не постоји и не може да постоји. Свемир је детерминистички и све се унапред зна. А научници су интерпретатори шта чини тај детерминизам.

Свештеници су скинули мантије, јер више нико не верује у њихове интерпретације божје воље, да би навукли беле мантиле, јер сада сви верују научницима. Ковид брале. Гробља ће нам бити пуна, ако не купимо респираторе и ако не останемо сви у кућном притвору.

Но да се вратим на централну тему. Тржиште је и даље прљава реч за највећи број људи. Али тржиште није ништа друго до спој људског незнања и слободне воље. Цена било чега не може бити ништа друго до субјективна. Цена било чега је математички гледано једначина са 200 милијарди милијарда променљивих, и нема тог компјутера и тог броја стручњака који могу да израчунају колико нешто треба да кошта. То је први проблем. Други проблем, још важнији је што су све променљиве непрестано у промени. Сваки човек у сваком тренутку сваку ствар вреднује мало другачије. Из милион разлога, ма који они били. Тржиште је механизам који каже, не знамо, не можемо да знамо, а ако и можемо донекле да знамо, не смемо ништа да намећемо, јер се мења перцепција о вредности било чега.

Ево још 2 примера за размишљање. Када су Италијани пре неколико векова понудили нотни правопис, знакове, симболе и речи који су довољно добри за записивање било које музике, да ли су они силом државног закона то наметали другима или су музичари из разних делова света, кроз веома дуго време, спонтано то прихватали, јер им се исплатило? И дан данас, италијански нотни систем није једини, постоји безброј ситних варијанти са малим одступањима, као и неки потпуно другачији на неке инструменте који прилично одударају од онога на чему су Италијани свирали у та давна времена. Али су тадашњи музичари пласирали своју идеју на тржиште идеја, и онда је свет полако то одбијао или прихватао. На једну идеју која је спонтано прихваћена, милион других је био одбијен. Зашто? Из милион субјективних разлога. Али, данас је италијански нотни запис де фацто стандард на целој планети. То је снага тржишта, односно добровољног филтера. Оно што прође кроз милијарду филтера, само то прође.

Ево један супротан пример. Вук Караџић, као и сви његови еквиваленти по другим нацијама су силом државе наметнули један језик. И потпуно је свеједно да ли је ћирилица технички врло валидно писмо, да ли латиница са дијакритичким знацима изнад c, s и z представља велико лингвистичко достигнуће, то остаје слепа сила. Различитост дијалеката и њихова регионалност је одувек постојала не зато што су сељаци будале, већ зато што је језик алат за комуникацију. Са економским развојем, са развијањем тржишта, са повећањем утицаја науке и технологије на живот сваког човека, потреба за комуникацијом са људима на све већој удаљености спонтано би расла. И онда би, као што су све битно и велико људи одувек спонтано урадили, тако би било и са језиком. Родила би се нека лингуа франца за комуникацију на удаљености. Да ли би она временом потиснула и све остале локализме, можда да, можда не. Небитно. Свакако би она постојала са или уместо локалних наречја. Е сад оно што би се десило да би та лингуа била нешто сасвим десето. Можда би се балканска наречја груписала у неки нови другачији српски, можда лесковачки, а можда управо у словеначки, или чак македоски, а можда и немачки, а у Скандинавији можда у неки мађарско-фински, све зависи од милион фактора, и ниједан није објективан. Све зависи од тржишних чинилаца односно променљивих у невероватно сложеним, за људе недокучивим једначинама.

Да ли би на крају постојао само један језик на планети, или више макро језика, ни то се не може знати. У сваком случају Вук и остала братија, удружили су се са државним батинама и припали националистичко-романтичарском заносу 19. века када су сви, опет под изговором високих и хуманих идеја батином утеривали штокавски међу Балканце, високонемачки међу Немце, и тоскански међу Италијане. Под плаштом националног уједињења сви су пратили, за рачун владара и само рачун владара, пруски модел школства: један језик, једна култура, један скуп вредност, један послушни роб и корисни војник. Вук је био велика вуцибатина, као и све његове колеге тог доба. Није он био ни бољи, ни гори од колега Немаца, Италијана, Француза, Шпанаца.

Сви ви који мрзите тржиште, или који га потцењујете, јер на њему је све на продају, у ствари сте веома горди људи (а гордост је, хришћани, да вас подсетим смртни грех) јер мислите да је батина боља. Јер алтернатива тржишту је само батина. Да ли увијена у бесконачну комунистичку демократију или у министарства обичне државе, то је само питање укуса. Све су то батине. Тржиште је врхунска врлина, јер показује сву скромност и немогућност људског ума да одлучи на ниво, што малог појединца, што Продуховљеног Главног Баје, шта колико вреди и која правила треба да постоје. Цена било чега за човека је недокучива, а правила понашања, чак иако су докучива, јер рационална етика је доказала да „не убиј“ и „не кради“ јесу објективни, али људи не желе да их прихвате. Због тога је потребно тржиште и учествовање свачије крви у том механизму да свако на својој кожи плати цену неприхватања универзалне етике.

Тржиште је са једне стране помоћ да се израчуна емпиријски неизрачунљиво, а са друге стране лек за ароганцију. Под жрвњем тржишта ћемо научити како да преговарамо са осталима, да бисмо у крајњем резултату емпиријски дошли до довољно блиске апроксимације рационалне етике.

А како је тржиште дуг и мукотрпан процес, док не стигнемо докле треба да стигнемо, куповаћемо на пијаци правила понашања још дуго црвљиви пасуљ код неке Живке. Али нема алтернативе. Односно има, уместо преговарања преко тржишта правила понашања, пристаћемо на повремене лажне Исусе, који ће нам говорити колико пасуљ мора да кошта и како сви морамо да се понашамо по његовом. Или тржиште или чврста рука.

[Коле Којот]

Истина

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11/06/istina

Тренутно се ЈуТјуб канал Игора Милосављевића зове „Истина Директно“, али онда аутор често каже, то је истина како је он види. Наравно, он је убеђен да је то што говори заиста истина, истина и ништа осим истине, али ипак увек се огради, па каже како он види.

Није битан он, он је само илустрација, не бавим се данас њиме. Оно што је битно је зашто би ико слушао било кога ако овај износи само мишљења. Јер рећи да је нешто истина како он то види је само субјективно мишљење.

Оно што треба рећи је ово је истина, сав свој труд и памет сам уложио у то, тако стоје ствари и ево аргумената за то. А онда је одговор публике на то да неку изјаву прихвати или је оповргне, а ако је оповргне онда каже зашто.

Шта је истина? Истина је онај исказ који је поравнат са објективном реалношћу. То је реченица пуна значења. На овом свету и даље има оних који тврде да не постоји објективна реалност, већ да је све наша лична пројекција (солипсизам), или да неко диригује реалношћу (теорија о симулацији) или да је ово само једна од бесконачно много реалности, где је свака подједнако могућа (теорија о паралелним свемирима).

Са солипсистима и са теоретичарима симулације, није корисно дискутовати зато што шта год да кажемо, они, или ми увек можемо да кажемо да је то наша лична пројекција или механизам неког другог, дакле логички је узалудно дискутовати, сваки исказ је истинит и лажан у исто време. Нема логичког начина да се тако нешто докаже или оповргне.

Такође нема вајде од дијалога са онима који заговарају бесконачне реалности, где је ово само једна од бесконачно њих, јер то је само хипотеза, и никада није стигла до нивоа научне теорије, дакле, занимљиво за дискусију, али не превише. За сад није ништа објективно, није истина.

Дакле, у одсуству других теорија, објективна реалност остаје једино што познајемо и што одговара свим могућим запажањима до сада и свим логичким резоновањима.

Кад смо решили то, онда се на то надовеже истина. Постоје многе ситуације, чак већина од свих могућих људских исказа је субјективна. Неко воли сладолед од ваниле, неко мисли да су плавуше лепше, неко мисли да кућу треба направити од цигле, неко од дасака, и тако редом. Цене било које робе су такође субјективне, тако кад би неко рекао да мисли да пегла треба/мора да кошта X тај је или луд или поборник неке зле идеологије.

Међутим, постоји подскуп од свих могућих израза који описује/објашњава објективну реалност. Па онда каже, цигле су боље од дасака, јер смањују вероватноћу или штету од пожара. То је реченица која може да се потврди или оповргне. И онда када се утврди који је материјал бољи за изречени циљ, та реченица постане истина.

Онда кад неко каже, цигла је боља против пожара, онда је то истина. Док, реченица ја волим више даске од цигле није истина, то је субјективно мишљење. Реченица, цене су субјективне је такође објективна, односно објективно описује субјективност механизма цена.

Најважније, истина није у изговореној реченици, него у методологији њене одбране. Да је неко рекао, земља је округла, пре 2500 година, или да је рекао да је равна, а у оба случаја ничим то документовао, то би остале 2 празне реченице, ниједна од њих није истинита, јер се ради о пуком нагађању. Није чак ни погрешна, то је пуко субјективно мишљење и једно и друго.

Чак иако неко у било ком тренутку касније покаже какав је облик земље, ниједна од претходна 2 исказа који су случајно погодили није била истина.

У серији Др. Хаус често смо виђали овакве ситуације: неки његов помоћник предложи неку дијагнозу, а Хаус каже да је то глупа идеја, онда сутрадан сам Хаус предложи ту дијагнозу, па се члан тима побуни и каже да је он то сам рекао јуче. А Хаус му каже да је то тада била глупа идеја. И то није његова ароганција, већ права критика, да убости нешто не значи говорити истину, ако изјаву не прати показни механизам. Тада је помоћник користио неке небулозне логике или је побркао симптоме, тако да је мислио да је болест А, али није имао ваљане разлоге да то помисли.

Постоје људи, то су најгори злотвори, који спадају у нихилисте, који тврде да не може да постоји ништа до баналних чињеница. Сунце сија, 20 је степени, Пера је висок 1.80м, али да било која изјава типа цене су субјективне не може да буде истина, већ само нечија истина, односно да се гледа кроз неке идеолошке или субјективне наочари.

Шта мислите зашто ти злотвори то причају? Па, ако је све осим тривијалности субјективно, онда не може да постоји ниједан друштвени поредак осим онај заснован на нечијој сили, односно његовој субјективности која је јача од друге.

Дакле, то је рецепт за чврсторукаше сваке врсте. Они чак филозофски желе да одбране своју позицију слепог насиља над другима, јер у свету у коме било ко да каже било шта, како је наводно све субјективно, осуђени смо да милост и немилост јачег. То је веома суптилан начин да се оправда закон џунгле.

Ја не мислим да је анархокапитализам само још један тањир на шведском столу, већ да је он једино друштвено уређење које је компатибилно са рационалном етиком, а она је објективна. Да ја мислим да је анархокапитализам само моја „истина директно“, или само једна од стотину „истина“, никога не би требало да занима шта ја мислим. Јер Пера који нешто мисле из сопствене гузице имамо на претек.

Осим наравно ако бих се бавио модним часописима. Онда је субјективност загарантована и пожељна. Али, то је далеко од онога чиме се ја бавим.

Највећи зликовац је онај који каже следеће: „Ко мисли да постоји нека објективна реалност и да постоји неко објективно друштвено уређење, тај вара себе, јер је толико дубоко у својој идеологији, да тога није ни свестан“.

Шта је друга страна те реченице? Да ако не постоји ништа друго до идеологија, онда је свако уређење једнако произвољно, и онда ће бити онако како ће јачи баја поставити ствари. Дакле, човек је осуђен на рат и на трпљење.

Анархокапитализам није идеологија. И ја нисам идеолог и нисам утилитариста. Сваким атомом ја настојим да будем објективан за ствари које су објективне и да препознам шта није објективно. Ја не кажем да су политичари најстрашнији мафијаши који су икада ходали земљом зато што су они мени нешто нажао урадили, то је објективна чињеница. Они су унапредили ниво обичне мафије на далеко виши ниво.

Занимљиво је да сви ти исти који говоре о максималним системима као једино субјективним да уопште тако не размишљају о обичном криминалу. Нико од тих монструма не каже да је нормално да постоји криминал, јер многи су склони криминалу, већ од када постојимо, сви, па и ти лажни субјективисти, траже начина како да формализују шта је криминал, и да казне криминалце на што објективнији могући начин. Само пази, друштвено уређење је ван те могућности. Како језиво комотно и интелектуално подло.

Не мисле они то, већ је то само софизам који служи да оправда њихову грубу силу и жељу за доминацијом. Ипак, груба сила није довољно снажна, већ морају интелектуални монструми да створе плодан терен за њу.

[Коле Којот]

Шверцери и хришћани

https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...i-hriscani

1983. године економиста Брус Јандл (Bruce Yandle) дао је име и објаснио феномен који је забележен у историји као амерички прохибиционизам алкохола, али је он уопштио и отишао неколико корака даље.

Његов оригинални текст се звао „Шверцери и баптисти“, али није се радило само о њима него о неколико хришћанских група. Методисти, баптисти, Анти-кафанска лига и Женска хришћанска унија за умереност, наступали су са моралне стране. Озбиљно су лобирали државу да уведе закон против зла који је уништавао америчко друштво. (приметите: опет злочин против друштва)

Истовремено шверцери, односно обични криминалци као Ал Капоне и колеге, препознали су прилику и обезбедили логистику, односно и они су лобирали политичаре, тако што су давали кеш утицајним политичарима који су допринели да се такав закон донесе.

Политичари су дакле искористили моралисте хришћане и њихове добре намере, знајући веома добро да ће једини практични резултат забране легалне продаје алкохола створити јако црно тржиште, са огромним ценама и још већим профитима, и да ће они учествовати у подели тог профита са Ал Капонеом.

Деси се тачно оно што је морало да се деси. Као у шаху кад пион чува краљицу на дијагонали коју држи противнички ловац, и онда алави шахиста помери пиона да поједе небрањеног коња, и улети му ловац са друге стране табле и поједе му краљицу. Управо то су испали хришћани тих давних година у Америци, корисни идиоти.

Добре намере и морал нису довољни за добро у овом свету, то је била шира теза Брусовог текста. А посебно зато што алкохол није узрок људске несреће, већ је његов симптом. Слаби, лоши, проблематични људи се одају алкохолу. Док добро васпитани не купују боце, чак и сада када их је могуће легално купити за мале паре било где.

Хришћани су тада изабрали грех гордости и желели да силом излече на колективном нивоу оно што се ради на појединачном. Сваки родитељ има задатак да од детета направи некога ко није завистан од алкохола. И прави хришћанин зна да се то мора радити на личном нивоу. Може и на групном преко цркве, али оног тренутка када се уведе државна забрана, одмах се отварају врата ђаволу.

Исто то се поновило са дрогама, само што се из тог пакла забране продаје дроге још не избависмо. И даље моралисти захтевају забране, уместо да засуку рукаве и да своје правилно васпитање пренесу на породичном нивоу. Ту је и грех лењости, јер лакше је лобирати државу, него наћи добру жену, и подићи добру децу.

А држава једва чека моралисте да сакрије своје праве намере. Али хришћани и остали моралисти падају на фору из генерације у генерацију.

Ја сам такође моралиста, али сам против највећег броја забрана, укључујући и забрану државе. Зато стално говорим да се држава не треба забранити, укинути, рушити, силом отерати, већ се мора прерасти. И зато подвлачим да се треба градити алтернатива, уместо да се кука, протестује или моли власт за услуге и уступке. Начин је правити нове институције без тражења дозволе. Јер у супротном, када бисмо забранили државу, како за њом постоји огромна потреба код болесних робова, као што постоји огромна потреба за алкохолом и дрогама, уместо државе добили бисмо државу на црном тржишту – лако би се створио неки класични чврсторукаш.

Дакле, решење остаје једно те исто. Неки нешто причају, онда други то чују, па схвате да тако треба, па направе неку добровољну институцију, па се то мало прошири, па то онда инспирише и убеди друге, па они направе нешто ново и тако миц по миц, држава се прерасте. То је спор процес, али не може другачије.

Иначе, ако бисмо државу рушили, улетео би и нама ловац са друге стране и појео би нам краљицу. Ми либертаријанци јесмо моралисти, и поносимо се тиме, али не треба да будемо корисни идиоти.

Морамо добро познавати историјске лекције.

[Коле Којот]

Украдена пакла путера

https://markusmaki.wordpress.com/2025/12...la-putera/

У јавности висок, плавооки, плавокоси, леп, витак, шарматан, харизматичан. Снима филм за филмом, завршава представу за представом. Девојке луде за њим, мушкарци га поштују. Оставља траг, игра у важним филмовима. Има дубину, има ширину, али га чувар у самопослузи хвата док неуспешно покушава да украде паклу путера. Била је то деведесет и нека, када се живело за 5 марака месечно, а и то, само ако се не промене динари за марке на време. То је било време када су уз плату запослени добијали и по који џак кромпира, картон уља или неку другу, за живот неопходну супстанцу. Наравно, ради се о глумцу Светозару Цветковићу који је сам признао да је ово урадио.

Право питање је шта радити у временима када нико нема ништа. Да ли је и тада крађа дозвољена? Да ли има за њу оправдања, да ли закони цивилизације дозвољавају отимање када се умире од глади? Ја не знам ништа из прве руке о том случају, али знам довољно о контексту тог времена да бих могао да формирам оптужницу и одбрану. Прво и основно питање није поштовање државних закона. То није чак ни критеријум. Па држава је управо учинила да претвори људе ширине и дубине у лопове кокошаре. Због тога је потребно истражити детаље о правим чињеницама и околностима. Најважније питање је да ли је продавница била приватна или државна. Красти из државне продавнице, никада, па ни тада, не представља дело, већ представља повратак отете имовине на други начин. Држава је врхунски криминалац, она ништа не може да поседује, а све што има је узурпација нечије приватне својине. Узети паклу путера, бурад пива или хладњаче меса, ни једно од тих ствари није дело, уколико је у мањој или једнакој вредности коју је држава разбојник некоме отела. И то вреди и у ратна и у мирна времена. Не може да постоји крађа од разбојника.

Сасвим је друга прича украсти било шта, па и једну шпенадлу из приватне продавнице. Ту је ствар много тежа, јер треба разумети да ли је приватник заиста актер на тржишту, или је у дилу са државом. Ако је у инцесту са државом, и он потпада под случај државне продавнице, јер своју економску активност не постиже предузетништвом, већ муљањем са влашћу.

Дакле, само ако се ради о поштеним предузетницима, крађа било чега, НЕЗАВИСНО од тога у каквој је ко ситуацији, није дозвољена. Нечија лична нужда и невоља ништа сама од себе не значи. Оне ништа не оправдавају. Ако је неко у тешкој ситуацији, онда он оде пред приватника или било ког другог поштеног човека, скине шешир и замоли за помоћ. А добрих људи ће увек бити. На добру реч, враћа се добром речи. На гест невоље, враћа се гестом милосрђа. Ароганција измишљања права на отимање, мора бити драстично кажњена.

Замислимо да стање деведесетих није изазвала држава, већ нека елементарна непогода. Неки земљотрес који је срушио 30% Србије, затим се појавила болест која је десетковала становништво. Да ли би тада било дозвољено отимати од оних који су имали срећу да им се не сруши кров на главу или да преживе страшну болест? Управо тада то највише не треба радити. И осим, наравно и прво, моралних разлога, и због практичних. Свет у коме се поштује приватна својина, хиљаду пута се брже опоравља од света у коме отима ко шта стигне. Замислите да је земљотресом и болешћу била разорена нека анархокапиталистичка територија. Дакле све продавнице након трагедије би и даље биле поштене – приватне. Да ли би тада Светозари имали право да краду путер? Наравно да не, и у таквим ситуацијама, ситуацијама радикалне оскудице, онај ко би га ухватио у том делу, могао би да му пресуди конопцем на оближње дрво, без много церемонија и оклевања.

Није истина да људи у ситуацији тешке кризе постају животиње и да лако губе било који обзир према реду и правди, да лако пригрле законе џунгле. У ситуацијама пропалих држава, то се дешава, зато што су људи били претварани у животиње док је држава била јака, и онда када нестане стега, бића без вредности, која нису дивљала само због страха од казне сада више нико не кочи.

У заједницама које су полако, органски кроз векове, дошле до неких вредности, оне не подивљају, када им свет падне на главу. Евентуално се неки кукољ пробуди  и настоји да искористи својих 5 минута. Али заједнице са органским вредностима и то знају да препознају, па конопац и дрво то решавају брзо према „предузетницима невоље“.

Човек нема задату природу, зато што велики део његовог понашања зависи од пренесених и реално усвојених вредности, када оне, у ретким ситуацијама, постоје. За сада је то мали, јако мали подскуп човечанства, али и он је довољан да покаже да човека од џунгле не дели рђав исход гласања на демократским изборима, или несташица у продавницама, већ постање вредности. Људи врлине и у најтежим ситуацијама не подлежу зову дивљине.

Ово није наивност чудака са Интернета, блогера из таме и хладноће далеке стране земље, већ је то свесност да државни интелектуалци са казана имају задатак да нас непрестано трују тим друштвеним теоријама да је човек човеку вук. Човек роб, сломљени човек, дресирани човек, човек који живи у кавезу и рововима, он јесте. А како човек НИЈЕ ни добар рођењем, није истинита ни стара превара француских револуционара који су правили мит о урођеној доброти, остаје треће објашњење: човек је плодно тле за ону културу која је довољна успешна и која се довољно омасови. Па, ако та култура буде заснована на врлинама, људи у тој заједници неће подлећи ни најцрњим временима. Свођење човека на биолошку основу у сваком случају без изузетка, увек је била масна превара.
А плавооки глумац са почетка је крао цео свој живот далеко више од пакле путера, чак и да је украо и из приватне самопослуге правог приватника. Та пакла је тек ситница према благу које је отео из наших џепова, радећи на гомили пројеката финансираних из буџета. И због тога након признања да је крао путер, није следило покајање, већ објашњење: 5 марака, суровост живота, нужда. Наравно, ко би се кајао због 100 динара када се накрао милиона целог живота. Џаба ми упиремо прсте у ложе државнике, лопове на власти итд, када је отимање тако распрострањено на свим нивоима, а они који би требало да имају дубину и ширину имају проблема са основним понашањем.

Ја сам сигуран да је и малом Светозару док је још имао слатке окице у песку тата говорио да не сме да отме другару његову играчку, само је то уништавао сопственим понашањем државног лекара са буџета. И онда је Светозар научио оно што је тата радио, а не оно што је тата причао.

[Коле Којот]

Економски дефицит није баба рога

https://markusmaki.wordpress.com/2026/02...baba-roga/

Дефицит постоји онда када је укупна количина увоза, у односу на извоз у односу на неку групу негативна. И кад чујете људе да кукају да се то дешава, и да држава одмах треба да уводи царине, то спада у економију за децу, или када се ради о образованим људима у манипулаторе, који тиме желе да направе комбинацију, да се управо уграде у онај сектор где траже царине. Нема трећег.

А шта је истина? У модерном свету, паре су лажне, банке су преварне, државе су разбојничке, дакле тешко је разумети. Зато вратимо се на базу економије. Да бисмо то урадили, морамо да игноришемо безвредне папириће који се зову динар, еуро, долар. Узмимо злато као новац, или још боље, да буде још јасније, замислимо шећер као новац који многи економски актери прихватају као робу за размену, јер новац је само посебна роба са тржишно утврђеним високим степеном прихватљивости за размену.

Дакле, ако цела Србија има 10 тона шећера, а Европска Унија 1000 тона, након године дана разне трговине, може да се деси, да Србија има 9 тона, а Европска Унија 1001, дакле, Србија има тону мање, а ЕУ тону више. Је ли то катастрофа? Да ли неко треба да паничи, оде нам шећер, опљачкала нас Европа? Наравно да не. Нико никог није опљачкао, већ су сви Срби заједно купили од Европе више робе, него што су је продали. Али та роба постоји. Није шећер отишао у празно. Европи шећер, нама нека роба. То је буквално, али баш буквално као када би неко оставио 20 еура за кошуљу у продавници и почео да кука што је у дефициту 20 еура. А кошуљу заборавио.

Сам економски дефицит је само један потпуно неодређен параметар, и ако се узме сам за себе, он баш ништа не значи. То је као када бисте у колима видели да број обртаја мотора иде на 4 уместо на 2 хиљаде обртаја. Да ли то значи да је лоше? Па, не, ако ауто иде брже и возач стигне раније негде, и онда то што је стигао му донесе неки профит. Но, ако би ауто ишао истом брзином као неки други који иде на 2000 обртаја, онда је то већ могући проблем, али да бисте нешто разумели морате да погледате бар тај други показатељ, брзину. Исто тако да гледате само брзину, а не рецимо и потрошњу, опет ништа не значи. Анализа проблема захтева увек да гледате далеко више од једног показатеља.

Дакле, Срби који су једне године дали више шећера него што су га примили можда су куповали делове да модернизују фирме које имају, те ће у наредним годинама постати продуктивнији, те се можда за 3 године потпуно промени однос. Или једноставно је нација остарила, и сада троши резерве, па коначно троши након неког дугог периода штедње. Мислим да сте већ схватили поенту. Економија, као и сваки други систем има низ показатеља и сваки за себе није довољан, мора цела слика да се гледа, као и прошлост.

Дефицит на дуге стазе не може да постоји, јер у систему у коме не постоје виртелне паре, виртуелни кредити, држава која се задужују у наше име, пара има само онолико колико их реално има. И како нико не може на дуже стазе да се пружи више од онога што реално има, дефицит и суфицит увек теже нули у просеку. Осцилације постоје и морају да постаје, али су увек осцилације. Нико не може непрестано да буде у дефициту. У суфициту може мало дуже, али никоме ничему не служи да прави брда од шећера на дуже стазе, јер се од шећера не живи, те ни посебно дугачак суфицит није могућ.

Оба параметра у просеку, нарочито на дуже стазе морају да теже нули. Оно што може да се деси је да је продуктивност једне земље мања од друге, и онда реално, једни купују скупо туђу робу, а јефтино продају своју. Но, ни то не може да се деси на дуге стазе, јер нико не може да се пружи дуже од онога што има. Ако је неко мање продуктиван, он не може да се луксузира те остаје мање продуктиван и сиромашнији, али не може да има дугорочни дефицит, јер ће остати без ичега. Ако види да му не иде, онда мора да се побољша, решење није у царинама, већ у повећању конкурентности. Царина је као узимање хероина кад те боли зуб. То што има пуно наркомана на овом свету, не значи да је то добра пракса.

Међутим, у лажном и преварном економском систему у коме живимо, где постоји читав низ виртуелности и магле, еуро је декретни новац, дакле фантазија, динар је декретни новац, дакле фантазија, односи између њих нису односи понуде и потражње већ политике централне банке, што је фантазија посебне врсте. Банке су фракционе, и повереници не морају да имају паре да би их позајмиле дужнику. Каматне стопе нису однос стања привреде, дакле повећања и смањења штедње по банкама, већ опет политика централне банке, дакле опет фантазија. Све је вештачко и преварно, ништа није однос реалне економије. Приватници могу да се задужују виртуелно, држава може да се задужи у наше име. Ништа немамо под контролом.

У таквом систему, тек ништа не значе дефицит и суфицит. Бринути о тим параметрима, као и о другим, то је као покушавати наћи север на компасу унутар неког електро мотора са ротационим магнетним пољем. Немогућа мисија. Једини који нешто реално могу да постигну у корпоратизму у коме живимо то су они који су пријатељи са властима па знају стање фантазије у датом тренутку. Једини могући начин опстанка у корпоратизму је инсајдер трејдинг са државом, или како ја то више волим да кажем, инцест између власти и пријатеља власти.

Дакле, ни у реалној капиталистичкој економији дефицит и суфицит сами по себи не значе ништа, а у пакленој у којој живимо поготову. И смешно је кад се неко прави паметан и онда нам прича забринуто, како смо ми на пример у губитку са ЕУ, јер имамо дефицит. Ја не кажем да тај однос није катастрофичан, али може бити сто пута гори или 10 пута бољи, како год било, то нам свакако дефицит не говори, већ анализа још барем 10 других параметара.

Зато немојте се трсити у празно. Можда пали код неписмених, али знајте да има људи који разумеју ствари. Ако вам је циљ анализа. А ако мешетарите, немам шта да вас учим, ви знате да сте ђубре.

[Коле Којот]

Кад порастем желим да постанем стари Црногорац

https://markusmaki.wordpress.com/2026/03...crnogorac/

Наравно, наслов је ироничан, али не скроз. Желео бих да се позабавим старим Црногорцима, оним пре и током турске владавине, који су били прилично слободни људи, али који су платили то што су их њихови Његоши насанкали и превели жедне преко воде. Да су вредели, можда би постали анархокапиталисти, овако историја их је казнила, јер су од потенцијалних јунака постали бабе. Пустили су их да им њихови Његоши, као Сирене, певају чаробне песмице које су их претвориле у прасце.

Наиме, Црна Гора је чак и за време турске владавине била далеко слободнија од Србије. Србија је имала 2 класе домаћих паразита, црквене и цивилне пореске намеснике, ситне административце који су имали дозволу од Турака да отимају од сељака, део задрже, а део дају султану. Није било неког великог вазала, већ само ситна боранија. Са друге стране, Црна Гора никада није званично признала пораз, већ су повремено долазили Турци и скупљали харач сабљом, али сваки пут је морало тако, није било дефинитивне предаје. Црна Гора је увек имала неког свог Његоша, који је сам морао да предаје харач, а он је скупљао од сељака. Дакле није био вазал, већ је сваки пут главу спасавао а и сељаци са њим. Нису му давали што их је силом он гонио, већ су знали да тако купују мир док не ојачају.

Можда је у питање географија, можда су планине спасле Црногорце од отвореног ропства, можда генетика, можда су Црногорци ипак били бољи људи од Шумадинаца, како год било, Црногорци су увек били бољи и јачи од северних комшија, нису се дали до краја покорити.

И ма колико да су разне Љубе Ненадовићи у својим „Писмима из Италије“ пљуцкали одозго по њима, то што би Црногорац радије остајао без хлеба, али никако без свијетлог оружја, Црногорцима из старих времена увек дубоки наклон и капа доле. Они су једини разумели да без мача нема личне слободе. Не да те брани књаз, не да те брани стајаћа војска, већ свако своје огњиште, а заједно у шуму кад дође странац разбојник. И та свест заиста заслужује речи као чојство и јунаштво.

Ни пре Турака у Црној Гори није постојао књажев порез, већ је једина обавеза према држави био одлазак у рат против странаца разбојника, а и тада личним оружјем, које је свака озбиљна мушка глава имала и неговала. Све остало је било светиња. Приватни посед је заиста био светиња. А није било ни државне, ни полиције ни суда, већ крвна освета, као део традиционалног права.

Е то је оно што их је коштало ропства од стране књажева. Крвна освета је нуклеарна опција правде, односно савршена је као детерент, али оног тренутка када неко погреши, постаје аутодеструктивна спирала која води у пропаст целе заједнице. Јер када се смртна освета примени на невине, на децу и рођаке неких који су крали или убијали, и још горе, када се примени и на увреду, а не само на дело, онда то постаје патологија.

Црногорци нису једини у свету који су имали такво традиционално право. Гомила народа по свету је имала сличне моделе и многи су завршили на исти начин. А разлог је колективизам. Наиме, разна црногорска племена су сматрала да је неко криминално дело појединца колективни злочин целог племена према другом. А колективизам се увек венчава са цензуром, која је била далеко јача патологија и права кочница напретка и разлог зашто су пропали. Наиме, када се вербални деликт кажњава смрћу или неком јако великом казном, онда не постоји могућност да се ишта реформише. Онда сваки позив да се нешто промени у обичајном праву постаје увреда, те бива кажњена смрћу.

Разлог зашто је реч била тако важна у та стара времена није објективна неопходност, већ начин како су се развиле те старе заједнице. Како су били колективисти, а у њима старији владали целим племеном, кажњавати речи је омогућавало старијима да држе под собом млађе, који би их, у супротном, као у свакој животињској заједници, брзо надвладали. Дакле, то је била стратегија власти.

И онда би комбинација та два фактора довела до тако драстичних последица да је било честих периода да су се многе породице затварале по кућама или бежале у шуме, бојећи се освете за дела својих рођака, те је било много ситуација у којима је и глад почела да влада јер нико није смео да изађе на отворено да нешто ради, бојећи се да не настрада.

Ситуацију су драстично погоршавали књажеви који су вечно држали у завади кланове односно племена, јер то је била њихова стратегија власти. Да су ови били сложни и рационални, владар им не би ни требао, овако они су правили проблем, који није постојао, да би онда они изигравали ујединитеље и гласове разума.

Међутим, живот је показао да кад је у питању преживљавање да се рационалност и дијалог и посредовање и мирно превазилажење конфликта увек намећу. Тако је паралелно са дивљањем крвне освете у црногорска племена ушло и кметовање односно Мировни савети. Кмет има 2 значења, један феудални негативни, али и други кога су Црногорци користили да означи старешину, одабраног и мудраца. Тако да је кметовање тамо значило процес суђења и мирења.

Мудри старци би, управо коришћењем лукавства, односно паметном применом хришћанства, а из њега увек свако може да извади оно што му треба, налазили начине да преусмере жељу за крвном осветом над невинима, да обуздају племена и да прихвате друге врсте одштете или да опросте, тако што би они преузимали на себе грех, уведен је концепт крварине, али највише од свега, то су били први судови добровољни, када би оба зараћена племена пристала на приватну арбитражу већа умних стараца, јер су разумели да биолошки нестају, што убијањем, што умирањем од глади јер нико ван куће није смео да изађе.

Кметовање, односно приватни добровољни судови су постојали око 400 година, по ономе што знамо, а можда и дуже, али фале записи. И знате ли ко их је темељно уништио? Не живот, већ управо црногорски књажеви, са опадањем турске опасности и преласком на већу личну власт. Они су врло добро разумели да тамо где се племена помире и нађу неку правду преко кметовања, да за владаре нема места. Сваки владар као паразит мора да уништи свог конкурента а Мировни савети су им била отворена и смртоносна конкуренција, те су их полако чак и силом закона забранили.

Дакле сва патологија крвне освете, у спонтаном, односно прилично анархистичком црногорском друштву, тржиште идеја и прека потреба, створили су противотров – Мировне савете. Црногорци су показали да се може направити спонтани поредак. Он није био савршен, као што ниједна људска организација не може бити, али је народ показао да има снаге, памети и морала, да сам пронађе начин да правда постоји без томова правних аката, огромне стајаће војске и бесконачне полиције. Зато што је правда потреба сваке људске заједнице. Без ње буквално долази до биолошког нестајања. Правда није луксуз, већ насушна потреба.

Али су вешти владари, што силом, што змијским језицима интелектуалаца, као Љуба Ненадовића на пример, корак по корак крунили важност свијетлог оружја и традиционалног права, те савладали и некадашње јуначине, данашње бабе, који су врхунац свог преласка на државну сису крунисали уласком у НАТО. Шумадинци исто тако, да не буде сумње. Само Шумадинци су некако увек били ближи бабама и лакше су и брже прешли на државну сису него браћа са Југа. Зато би требало подићи споменик незнаном јунаку старом Црногорцу и ругати се њиховим данашњим поколењима који нису више ништа, и који могу заједно да се ухвате за уши са Шумадинцима и да вичу Га, Га, Га, Држа Ва, Ва, Ва.

Кад су Црногорци држали свој мач у рукама, и нису давали порез ни свом књазу, уз Мировне савете могли су чудо да направе. Могли су да преваспитају палу браћа са Севера, па да удруже племена у јачи савез, уместо тога, подлегли су речима својих преваранта и владара, те се исписали из људске заједнице. Изгубили су сваку врлину и цена се мора платити.

[Шумадинац]

О КАПИТАЛИЗМУ И КОМУНИЗМУ

Живимо у ери у којој економија прождире човека. Свеједно је да ли се та економија зове планирана (социјализам) или тржишна (капитализам) – ако је човек њен роб, он је већ пропао. Ми живимо у епохи у којој су ствари постале 'људи', а људи су постали 'ствари'. Капиталиста влада стварима које га поседују, а комуниста влада људима као да су ствари. Капитализам је религија хлеба који се купује, док је комунизам религија хлеба који се отима. Ни у једном ни у другом хлеб није 'насушни', већ је претворен у идола коме се приносе људске жртве. Питање хлеба за мене је материјално питање, али питање хлеба за мог ближњег је духовно питање. Капитализам заборавља ближњег зарад себе, а комунизам заборавља личност ближњег зарад апстрактног колектива. Капитализам се заснива на похлепи која је озакоњена, а комунизам на зависти која је организована. Између похлепе и зависти нема места за љубав. И капиталиста и комуниста клањају се истом богу – Продуктивности. За њих је свет само сировина, а човек само оруђе за прераду те сировине. Без духовног препорода све политичке промене су само нова паковања за старе лажи.

Николај Берђајев

[Коле Којот]

Берђајев је мистик и већ сам га помињао, да је још и у неким случајевима контрадикторан, тако да њега не треба посебно узимати у обзир.
Јер он не прихвата да човек буде роб економије, критикује тако нешто, (пре ће бити да је човек и данас а и тада био роб државе која силом намеће своје одлуке), док му је сасвим уреду да човек буде роб неком мистичном, имагинарном створењу, који он зове бог, за које нема доказа ни да ли постоји или не.
Мислим, буди ти у својој глави, роб коме год хоћеш, али немој друге терати на то.

Истина није у самој твдрњи, већ у методологији њене одбране. Тако да кад видим да је неко контрадикторан, да је софиста, његове наводе аутоматски одбацујем.

Тај капитализам који је он видео, нема везе са слободним капитализмом (где се поштује приватна својина, слободно тржиште, Принцип Незапочињања Насиља, научни метод, Меритократија, рационална етика). Као што се да видети, сви ови појмови више имају везе са другим питањима него са економијом.

У доба када је он живео а и данас то постоји, то што је он описивао, зове се корпоратизам. Тако да не треба мешати те две ствари.

Не слажем да треба духовни препород, јер душа је нешто недефинисано, мистично, склоно субјективизму, већ је потребан морални препород код сваког појединца, јер морал заснован на научном методу је објективан и јасно дефинисан.

[Коле Којот]

Нужда, па и крајња никада нису оправдање за агресију

https://markusmaki.wordpress.com/2026/03...-agresiju/

Недавно сам добио сам овај коментар на скорашњи текст:

„Рецимо да имамо два пустињска племена. Једно оригиналном апропријацијом дође у посед над оазом, а друго се сналази по пустињи. И сад, рецимо да је дошао период изразито сушан где друго племе више нема начина да се сналази, а прво племе неће да им прода воду (велика суша, нема довољно ни за њих саме). Да ли поразити конкурентно племе и отети њихову оазу, или мирно прихватити смрт својег племена од дехидрације? Да ли је поглавица другог племена слабић ако се одлучи за напад? У крајњој линији, ако то успешно уради за њега се може свашта рећи, али не верујем да се може рећи да је слабић… већина ситуација, историјски говорећи, су овакве“

Директан одговор на питање је да поглавица другог племена није слабић, већ разбојник. И не, није истина да је већина ситуација, историјски говорећи, оваква, већ су људи, историјски гледано, пљачкали друге, ако су мислили да то могу, а не само због нужде или крајње нужде. Но, чак и да је била крајња нужда, то ништа не значи. Да цитирам неколико стихова из Његошевог Горског Вијенца, јер највећи број софиста стаје на првом стиху, али мора цела строфа да се прочита да се схвати шта је писац хтео да каже:

„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека;
ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

Скоро савршен стих, а да постане савршен реч дужност се мора заменити речју право. Проблем са свим метафорама је у томе што су метафоре, јер у животињском свету не постоје права, то су биолошке машине, ни овца ни вук немају свест, савест, нити морал, те се у таквом свету таква питања не могу ни поставити. Али, ако пренесемо метафору у људски домен, то што је неко гладан или жедан, чак екстремно гладан или жедан, не значи да има права да отме било шта било коме другом. А то што ће велики број њих у крајњој нужди ипак покушати да отима, само значи да свако поштен мора бити јак, да то не дозволи, јер врлина без снаге није ништа. Или ако се разбојништво и деси, да они около реагују и исправе тако што одсеку главу поглавици разбојнику. Са друге стране софисти који желе да оправдају нужду или слепу силу, увек стају на

„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека“

Имплицирајући да постоји неко магично природно право јачега. Тек остатак оригиналне строфе завршава мисао.

Морал, као особина човека и ниједног другог живог бића у познатом свемиру, не бави се оправдањем природних нагона, већ прописује шта се не сме. Морал није мишљење заједнице, морал није луксуз који нам дарује владар, морал није субјективан, морал не долази од бога, и морал може да успостави свако моралан.

Да су амерички владари морални људи, да су напали иранску власт и казнили све иранске неморалне људе, то би било сасвим ОК. Трагедија америчког напада није у томе што има насиља, јер морал дозвољава напад на оне који су већ агресију према невинима започели, било у самоодбрани, било да се други невини спасу. На пример, мада тога има охохо, ако ирански закон дозвољава педофилију, тако што дозвољава брак мушкарца са девојчицом од 13 (а под посебним дозволама чак и од 9), већ то је довољно да тај који такав закон прописује добије секиру у главу. Проблем је што америчка власт, како нам Епстин досијеи показују, као и много тога раније, да америчка власт нема проблем са педофилијом, барем када њене власти или други моћници то раде. Дакле, не може неко упрљан педофилијом да кажњава друге који то раде. Али, може онај ко је чист. Другим речима, није проблем овог рата што нема разлога за казну, није проблем спољна интервенција, већ што је судија без врлине. Исто је било са Венецуелом. Мадуро заслужује секиру у главу, али не од америчке власти. Само морални релативисти ће рећи „Ко смо ми да кажњавамо Иранце, ако они хоће да пенетрирају децу, то су њихови обичаји“. Како је морал апсолутан, он важи и за Американце, и за Србе и за Иранце. Не може се дете пенетрирати, тачка.

Због тога је тако важно разумети шта је морал, а шта није. Много важније него знати законе науке. Кад погрешимо у законима науке, падају мостови, када погрешимо у законима морала, нестају људи, цивилизације, па на крају и човечанство. Нико здраве памети неће рећи, „Ко смо ми да критикујемо друге физичаре, ако они мисле да је закон гравитације одбојна, а не привлачна сила“, али нажалост живимо у свету у коме овако идиотска питања постављамо у домену морала.

Није проблем у интервенцији, проблем је у оправдању за интервенцију. Да су, на пример, вакцино-тирани током ковида били у праву, било би исправно да сила прогања оне који неће да се вакцинишу, али како нису, секира иде у главу вакцино-тиранима, не вакцино-скептицима. Морал се бави утврђивањем онога што је добро и лоше, а онда кад се утврди дозвољава да добри примене силу према злима. Морал се не бави биолошким притисцима, обичајима, увреженим понашањима, субјективним преференцијама, државним едиктима. Морал се бави објективним правилима понашања, која важе од Земље до Андромеде, од праисторије до нестанка људске врсте, за сваког човека било које расе, било ког поднебља, за свако биће које име потенцијал за свест и савест. И морал се бави веома уским делом људског живота, веома малим бројем људских акција, али оним чиме се бави, тим се бави до краја. Морал није тоталитаран у смислу да упоставља норму за сваку људску акцију. Већина људских акција је субјективна, али неке нису. Те које нису, тврдо нису.

Да, овај свет живи у тоталном моралном хаосу, у тоталном моралном релативизму, као што је пре науке човечанство бауљало у занатском начину грађења знања и због тога таворило на технолошком дну, аналогно човечанство тавори на дну правде, јер смо светлосним годинама далеко од светског, па и локалног моралног консензуса. Уместо тога имамо моћнике који успостављају своје хирове уз батину, и то зовемо државом. Не, то није зато што је морал немогуће успоставити, већ зато што човечанство није достигло тај степен. Хиљадама година смо творили без науке, хиљадама година таворимо без морала.

Због тога ко разуме важност ових питања, он мора бити без компромиса. Нема попуста на људске слабости. Оно што је погрешно је погрешно, тачка. Нужда не оправдава разбојништво. И није свако насиље разбојништво. Секира у главу разбојнику је насиље, али је оправдано. На нама је да уздигнемо ниво људског знања да утврдимо кад је оправдано, али универзално оправдано. Никога не треба да занима српска или америчка или иранска оправданост. Као што никога не занима српска или америчка или иранска физика.

[Шумадинац]

Анархизам је истинит ако је утемељен у Богу. Ако је утемељен у човеку као самодовољном бићу, он се неминовно претвара у нову тиранију. Хришћански анархизам је једини истински анархизам, јер он признаје само власт Бога, а не власт човека над човеком. У духовном свету нема хијерархије власти, већ само хијерархије вредности и дарова.

Николај Берђајев

[Коле Којот]

Мартовски дани подсећају на то шта је државни рат

https://markusmaki.wordpress.com/2026/03...zavni-rat/

Средином марта пре тачно 20 година одапео је злогласни српски разбојник Слободан Милошевић, а пре 23 године злогласни српски разбојник Зоран Ђинђић. А историја као да се насмејала па их је однела дан за даном, 11. и 12. марта, тако да увек можемо продужено да славимо нестанак 2 олоша мање. Нешто као мартовско славље.

И данашња иранска власт је разбојничка власт. Тренутни рат је сукоб између америчке разбојничке власти и иранске разбојничке власти, али страдају девојчице и дечаци, бабе и деде, жене и мушкарци, чија је кривица то што су робови неког религијског преваранта. Кад је нас бомбардовала америчка разбојничка власт, она је вијала српску разбојничку власт, али су и тада страдале девојчице и дечаци, бабе и деде, жене и мушкарци, чија је главна кривица била то што су били Слобини робови, али не и једина, они ипак сносе део кривице зато што су учествовали у демократским изборима. Ипак девојчице и дечаци нису.

Зато увек треба подсетити на основне чињенице државних ратова:

- Кривица је увек индивидуална, и ако неко кажњава мора да буде хируршки прецизан. Ако не верујете покушајте ви да спалите једно село или једну стамбену зграду, док вијате неког ко вам је претио смрћу. И америчка власт бомбардује лево и десно и убија недужне људе, и иранска власт то исто ради. Непрецизно крвопролиће остаје то, чак иако му ставимо налепницу рат.

- Судија који суди, мора у свом понашању да се држи барем оног правног стандарда који користи као разлог да суди другима. Ако не верујете, шта мислите шта би се десило убици који вија другог убицу? Па обојица би били ухапшени. Америчка власт је потврђени злогласни серијски убица милиона невиних до сада.

- Онај који је нападнут није невин само зато што је нападнут и нема права да се брани по аутоматизму. Ако 100 пута јачи разбојник нападне обичног разбојника, мали разбојник и даље није невин. Но, како и мали разбојници организују заједнички злочиначки подухват који се зове држава, они измисле право на одбрану. То је оно што иранска власт ради.

- Онај ко је нападнут, а чак иако је невин, оног тренутка када киднапује друге људе да му помажу у одбрани, тај аутоматски постаје разбојник. Ако користи изразе као отаџбина, домовински рат, одбрамбени рат захтева принуду, то ништа не мења.

- Чак и када су војници било нападачке, било одбрамбене државне војске професионалци, дакле добровољци, не чини их мање разбојницима. Прво ратују користећи се силом отетим парама од народа, а друго, добровољац државни војник је добровољац у разбојништву, док је силом мобилисани роб жртва.

- Нема части у државним ратовима. То што је неко изгубио живот бранећи државу, против друге државе, не значи да је урадио нешто племенито, јер резултат одбране је очување робовласничког механизма. Локални робовласник држи ланце уместо робовласника странца. Државни војник никада не може да стекне ни јунаштво, ни чојство, већ само бира ког разбојника ће бити рука. Смрт слуге робовласника, дакле врхунска жртва, и даље је безвредна, јер је живот потрошен за очување зла.

- Гласачи у демократским земљама у којима је гласање добровољно, а које се упусте у државни рат, саучесници су у злу. Њихова кривица није тако велика као кривица власти, али далеко од тога да је занемарљива - спадају у сараднике злочиначке власти. Те је с тога ирански народ, за разлику од балканских далеко чистији. Иранци су без гласа, Балканци су учествовали у политичком процесу, и потврђивали су ратне политичаре пре, током и после ратова. Ко се демократије лати, од демократије и страда. Ко учествује у државном политичком процесу, тај на себе преузима и кривицу.

- Чак и невини народ, чак и онај који није гласао, има велики број оних који су били мини разбојници и пре рата и увек су били препрека малом броју врлих људи који су познавали етику, али су ови здушно подржавали државне законе, државне неправде, те су кочили да врли људи имају неки битан утицај. То није кривица само обичног олоша из народа, већ и неспособност врлих људи, али мора и то да се помене. Већина народа је безумна маса, која следи било која правила, није ни добра, ни зла, већ аморална. И понаша се добро ако су правила друштва добра и зло ако су зла. Скоро да немају морални капацитет. Имају, али и то мало су уништили, јер им је преживљавање важније од било чега другог.

- Мобилисани роб војник има право да усмрти мобилисаног роба војника са друге стране, зато што морал не постоји у ситуацијама у којима не постоји избор. Али зато након рата мобилисани преживели војници на обе стране треба да се скупе, и подигну споменик незнаном противничком робу, и да се боље организују да не дозволе да и даље буду робови.

- Мобилисани роб војник, по моралу, има право да усмрти сваког ко му неосновано прети животом, што значи и „његовог“ официра и роба са друге стране.

Ова листа аргумената, која потпуно обесмишљава државни рат и сваки његов елемент и учесника, било посредног било непосредног, јесте строга, али је истинита. И физика је строга. Она не тврди да камен кад се испусти да ће некад пасти, некад неће, некад ће отићи увис, некад у страну. У физици се ствари тачно знају, па тако се знају и моралној филозофији. То што већина то неће да зна, то горе по њих.

То не значи да не може и да не треба да постоји организована војска у слободном друштву. Напротив, и може и треба, али је суштина сваке војске да брани морално друштвено уређење, да то раде морални људи на моралан начин из моралних разлога. Све то је могуће, и не само могуће, већ супериорно у односу на државно разбојништво.

Дакле има доста предуслова. Кад њих нема, остаје нам само да гледамо на свет као на документарне филмове борби животиња у џунгли.

Домовина или отаџбина је место где се неко родио, где је одрастао, где се школовао, где су му се родили и живели преци од којих су неки чак погинули бранећи је. Ипак, то је само леп назив за кавез у коме су живеле генерације робова. Не нешто што вреди или што, не дај боже, вреди бранити.

Зато из тог кавеза треба побећи и поред њега градити неку Добру Кућу, за коју ће вредети дати и живот. За сада је стање светског зверињака такво да још немамо где, али биће. Ево, ја живим већ деценијама на Западу, али мислим да је то само подношљивији зверињак, никако место правде и слободе. И када бих постао неко као добровољни роб Гари Каспаров, заљубљеник у Запад и демократију, просвирао бих себи метак кроз главу.

[Јеремија Брђанин]

Јел бре, зајебаваш ли ти народ или мислиш да нас просвећујеш?
По теби испадоше сви срБски јунаци, а да подсетимо, већина је ратовала у име круне и династије, нису ништа више до обичне убице.
Наше војводе, наши Четници који искрварише у Старој Србији а касније где год је било густо, пуки су најамници који убијају задовољства ради?!
"Зло чинити, од зла се бранећи, ту злочинства нема никаквога'' давно је написао Његош и ту се нема шта додати.
ПС. Једну древну културу - Персију, називаш разбојничком бандом поредећи је са "каубојима" који су по небројени пут показали своје варварство
па те управо због тога могу сврстати у неуспелог философа или циника.

[Mekenzi]

AНАРХИЗАМ ЈЕ НАЈЈВЕЋЕ ЗЛО!!!!

поготово анархо капитализам и екстремно лево радикални анархо капитализам!

ГОРЕ ОД КОМУНИЗМА!

[Mekenzi]

Мартовски дани подсећају на то шта је државни рат

https://markusmaki.wordpress.com/2026/03...zavni-rat/

Средином марта пре тачно 20 година одапео је злогласни српски разбојник Слободан Милошевић, а пре 23 године злогласни српски разбојник Зоран Ђинђић. А историја као да се насмејала па их је однела дан за даном, 11. и 12. марта, тако да увек можемо продужено да славимо нестанак 2 олоша мање. Нешто као мартовско славље.

И данашња иранска власт је разбојничка власт. Тренутни рат је сукоб између америчке разбојничке власти и иранске разбојничке власти, али страдају девојчице и дечаци, бабе и деде, жене и мушкарци, чија је кривица то што су робови неког религијског преваранта. Кад је нас бомбардовала америчка разбојничка власт, она је вијала српску разбојничку власт, али су и тада страдале девојчице и дечаци, бабе и деде, жене и мушкарци, чија је главна кривица била то што су били Слобини робови, али не и једина, они ипак сносе део кривице зато што су учествовали у демократским изборима. Ипак девојчице и дечаци нису.

Зато увек треба подсетити на основне чињенице државних ратова:

- Кривица је увек индивидуална, и ако неко кажњава мора да буде хируршки прецизан. Ако не верујете покушајте ви да спалите једно село или једну стамбену зграду, док вијате неког ко вам је претио смрћу. И америчка власт бомбардује лево и десно и убија недужне људе, и иранска власт то исто ради. Непрецизно крвопролиће остаје то, чак иако му ставимо налепницу рат.

- Судија који суди, мора у свом понашању да се држи барем оног правног стандарда који користи као разлог да суди другима. Ако не верујете, шта мислите шта би се десило убици који вија другог убицу? Па обојица би били ухапшени. Америчка власт је потврђени злогласни серијски убица милиона невиних до сада.

- Онај који је нападнут није невин само зато што је нападнут и нема права да се брани по аутоматизму. Ако 100 пута јачи разбојник нападне обичног разбојника, мали разбојник и даље није невин. Но, како и мали разбојници организују заједнички злочиначки подухват који се зове држава, они измисле право на одбрану. То је оно што иранска власт ради.

- Онај ко је нападнут, а чак иако је невин, оног тренутка када киднапује друге људе да му помажу у одбрани, тај аутоматски постаје разбојник. Ако користи изразе као отаџбина, домовински рат, одбрамбени рат захтева принуду, то ништа не мења.

- Чак и када су војници било нападачке, било одбрамбене државне војске професионалци, дакле добровољци, не чини их мање разбојницима. Прво ратују користећи се силом отетим парама од народа, а друго, добровољац државни војник је добровољац у разбојништву, док је силом мобилисани роб жртва.

- Нема части у државним ратовима. То што је неко изгубио живот бранећи државу, против друге државе, не значи да је урадио нешто племенито, јер резултат одбране је очување робовласничког механизма. Локални робовласник држи ланце уместо робовласника странца. Државни војник никада не може да стекне ни јунаштво, ни чојство, већ само бира ког разбојника ће бити рука. Смрт слуге робовласника, дакле врхунска жртва, и даље је безвредна, јер је живот потрошен за очување зла.

- Гласачи у демократским земљама у којима је гласање добровољно, а које се упусте у државни рат, саучесници су у злу. Њихова кривица није тако велика као кривица власти, али далеко од тога да је занемарљива - спадају у сараднике злочиначке власти. Те је с тога ирански народ, за разлику од балканских далеко чистији. Иранци су без гласа, Балканци су учествовали у политичком процесу, и потврђивали су ратне политичаре пре, током и после ратова. Ко се демократије лати, од демократије и страда. Ко учествује у државном политичком процесу, тај на себе преузима и кривицу.

- Чак и невини народ, чак и онај који није гласао, има велики број оних који су били мини разбојници и пре рата и увек су били препрека малом броју врлих људи који су познавали етику, али су ови здушно подржавали државне законе, државне неправде, те су кочили да врли људи имају неки битан утицај. То није кривица само обичног олоша из народа, већ и неспособност врлих људи, али мора и то да се помене. Већина народа је безумна маса, која следи било која правила, није ни добра, ни зла, већ аморална. И понаша се добро ако су правила друштва добра и зло ако су зла. Скоро да немају морални капацитет. Имају, али и то мало су уништили, јер им је преживљавање важније од било чега другог.

- Мобилисани роб војник има право да усмрти мобилисаног роба војника са друге стране, зато што морал не постоји у ситуацијама у којима не постоји избор. Али зато након рата мобилисани преживели војници на обе стране треба да се скупе, и подигну споменик незнаном противничком робу, и да се боље организују да не дозволе да и даље буду робови.

- Мобилисани роб војник, по моралу, има право да усмрти сваког ко му неосновано прети животом, што значи и „његовог“ официра и роба са друге стране.

Ова листа аргумената, која потпуно обесмишљава државни рат и сваки његов елемент и учесника, било посредног било непосредног, јесте строга, али је истинита. И физика је строга. Она не тврди да камен кад се испусти да ће некад пасти, некад неће, некад ће отићи увис, некад у страну. У физици се ствари тачно знају, па тако се знају и моралној филозофији. То што већина то неће да зна, то горе по њих.

То не значи да не може и да не треба да постоји организована војска у слободном друштву. Напротив, и може и треба, али је суштина сваке војске да брани морално друштвено уређење, да то раде морални људи на моралан начин из моралних разлога. Све то је могуће, и не само могуће, већ супериорно у односу на државно разбојништво.

Дакле има доста предуслова. Кад њих нема, остаје нам само да гледамо на свет као на документарне филмове борби животиња у џунгли.

Домовина или отаџбина је место где се неко родио, где је одрастао, где се школовао, где су му се родили и живели преци од којих су неки чак погинули бранећи је. Ипак, то је само леп назив за кавез у коме су живеле генерације робова. Не нешто што вреди или што, не дај боже, вреди бранити.

Зато из тог кавеза треба побећи и поред њега градити неку Добру Кућу, за коју ће вредети дати и живот. За сада је стање светског зверињака такво да још немамо где, али биће. Ево, ја живим већ деценијама на Западу, али мислим да је то само подношљивији зверињак, никако место правде и слободе. И када бих постао неко као добровољни роб Гари Каспаров, заљубљеник у Запад и демократију, просвирао бих себи метак кроз главу.

Чека, чека, ти српског војника називаш РОБОМ!!!

Да ли си ти при свести шта си написао!!!

Живиш на Западу, нормално одатле си "школован" "едукован" у  екстремно лево анархо политичко радикалном смислу.

Неће те систем Аналене Бербок учити сечењу колача, литургији, традицији, сечењу колача, моралним вредностима, вредностима породице, неће те учити о четништву, Војсци, витештву, неће те учити шта је ђедовина, како се ради и сади у пољопривреди, како се пече ракија... јок..

Тебе тамо уче о геј правима, атеизму, анархизму, конзумацији дрога, алкохола, лекова за смирење и спавање, да будеш срећан и да мислиш да си "слободан" ако ти је анархо радиклано левичарски систем дозволио да моташ џоинте, да си хомосексуалне орјентације, да си атеиста, да можеш пол да промениш, да прихватиш Мухамеда, Едина, Јусуфа да их не дираш док клањају намазе  и да им недираш жене у буркама, док они хришћанке беле могу да силују, спопадају, нападају...Ти сад Немачким градовима не можеш да дишеш колико то смрди на "траву" у Центру Амстердама ужас колико смрди на наркотике....  

100% живиш у Немачкој! Одатле је зверињак и змијско легло  анархо левог екстремно радикалног капитализма и свега оног зла што долази са анархо капитализамом, геј права, промена пола код деце, атеизам, цркве у хотеле, курвалук, проституција, дрога, подржавање миграната и свега тог смрада и зла ккоје долази са анархо капитализмом. и да екстремна, екстремна мржња према традиционалним вредностима, Богу, Породици, Нацији, Раси, Војсци, Војнику, Цркви, Свештеним лицимм итд...

Све оно зашта се залагао Зоран Ђинђић, зашта се залаже лево зелени фронт, СтUденти у блокади

Него, јеси Био у неком у геј пабу у некој некадашњој катедрали, каква је трава, причај нам о благодетима анархо капитализма а не о критици традиционалних и моралних вредности. 

Дедер реци ти нама како је то бити геј војник у анархо капитализму и пошто пишеш нашироко обајсни нам како геј војник узима сапун у купаоници у касарни...


Нeго,

Пољопривредници Јужне Аргентине су биле донекле у праву....

Шта'ш....