03-10-2024, 03:25 PM
Занимљив члаак:
Тимоти Снајдер: Срби су народ који је у средишту европске историје крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека
By Стање ствари on 2. октобар 2024. • ( 2 )
Први свјетски рат окончава се српском интелектуалном побједом, његов резултат је побједа српске идеје о националном самоопредјељењу, сматра амерички историчар
Доносимо изводе из предавања америчког историчара Тимотија Снајдера под насловом „Нације, империје, уније: Европска интеграција и дезинтеграција од 1914.“ одржаног у Ослу 8. фебруара 2014.
Ако хоћете да разумијете предисторију Првог свјетског рата, како смо дошли до 1914. – кључно је стално слабљење Отоманске империје током деветнаестог вијека. Грчка револуција, на примјер, ослобођење Грчке, које су европски романтичари сматрали тако шармантним – с нашег становишта, ово је примјер деколонизације, ослобађања једног народа од веће империје.
Кључни, пак, примјер деколонизације унутар саме Европе је српска револуција. Народ који је у средишту европске историје, према мом мишљењу, крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека управо су Срби. Јер, кад Срби праве своју револуцију против Отоманске империје, раде то само у своје име. Раде то у име народа, и да би основали нешто потпуно ново у европској историји – националну државу. Срби су оснивачи националне државе – они су оснивачи идеје државности. Можда ћете сад рећи: „А шта је с Французима – зар се отприлике у то вријеме није догодила и Француска револуција?“ Да, у многом погледу забавније је запамтити Француску него Србију – храна у Француској, заправо, није боља, али архитектура јесте, природа је љепша, француски је лакши за учење. Све вам то признајем. Али, прави модел националне државе није Француска. Француска је била универзална револуција, која је завршила покушајем инвазије и преобраћења читаве Европе. Није национално на начин како је то била Србија.
Суштина српске револуције била је стварање самодовољних држава. Србија је модел модерне националне државе.
Као таква, Србија током деветнаестог вијека, као и друге балканске државе које су опонашале Србију и постале независне током деветнаестог вијека, попут Румуније и Бугарске, демонстрирале су неке темељне дилеме о суверенитету. Вама оне неће бити блиске због ваших природних богатстава, али су блиске сваком другом.
Прва дилема суверенитета је оно што бисте могли назвати националистичком политичком економијом. У деветнаестом стољећу, кад су створене ове нове националне државе, оне су се искључивале из ширег економског простора. Отоманска империја је тај већи економски простор. Створите ли националну државу, искључујете себе из њега. Једини начин да имате већу економију, односно, с краљеве тачке гледишта, једини начин прикупљања пореза, чини се да је већа територија. Како да стекнете већу територију? Објасните да су људи с друге стране ријеке или планине ваши сродници – да су и они Срби, или Бугари, или Румуни. Тако на елегантан начин политичка економија и национализам иду руку под руку.
Друга дилема суверенитета је да су ове националне државе створене не толико као националне државе, већ заправо као протекторати, као клијенти, као марионете. Са становишта Британије, или Русије, или Њемачке Румунија и Србија нису независне државе – оне су клијенти на Балкану, и има да раде шта ми хоћемо.
Испоставља се да постоји рјешење за оба ова проблема суверенитета, које ви или ја нећемо сматрати тако финим. То рјешење је милитаризам – трошење огромних износа из буџета на војску, да из године у годину упадате у дугове у погледу спољне трговине и буџета, и да водите ратове да бисте стекли територију. То је српски метод, чији је врхунац Први балкански рат из 1912, кад нове националне државе Југоисточне Европе, Балкана, раде двије веома занимљиве ствари. Прва је протјеривање Отоманске империје из Европе, а друга је да то раде упркос великим силама. Сви им говоре да то не раде, а они не слушају. Тиме балканске државе истински, рекао бих, постају суверене – опиру се свијету, раде шта оне хоће. Године 1913. се завађају и међусобно ратују, а 1914. дешава се тај мали инцидент у Сарајеву, који је заправо Трећи балкански рат. Српски покушај да стекну територију од Хабзбурга иде потпуно истом логиком као српски покушај да стекну територију од Отомана – то је националистичка политичка економија, додавање национализма у економију, покушај разбијања империја. Из разлога недокучивих српској имагинацији Трећи балкански рат из 1914. постаје догађај који називамо Првим свјетским ратом.
Први свјетски рат, занимљиво, окончава се српском интелектуалном побједом. Резултат Првог свјетског рата по његовом завршетку, кад се прашина слегла и мировни споразуми потписани – 1919, 1920, 1921. – јесте побједа српске идеје о националном самоопредјељењу. Она је добила интелектуалну битку – добија интелектуалну битку током рата, тако да свако ко се бори у рату, на свим странама, мора говорити о националном самоопредјељењу.
Извор:
https://stanjestvari.com/2024/10/02/snajder-srbi/
Тимоти Снајдер: Срби су народ који је у средишту европске историје крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека
By Стање ствари on 2. октобар 2024. • ( 2 )
Први свјетски рат окончава се српском интелектуалном побједом, његов резултат је побједа српске идеје о националном самоопредјељењу, сматра амерички историчар
Доносимо изводе из предавања америчког историчара Тимотија Снајдера под насловом „Нације, империје, уније: Европска интеграција и дезинтеграција од 1914.“ одржаног у Ослу 8. фебруара 2014.
Ако хоћете да разумијете предисторију Првог свјетског рата, како смо дошли до 1914. – кључно је стално слабљење Отоманске империје током деветнаестог вијека. Грчка револуција, на примјер, ослобођење Грчке, које су европски романтичари сматрали тако шармантним – с нашег становишта, ово је примјер деколонизације, ослобађања једног народа од веће империје.
Кључни, пак, примјер деколонизације унутар саме Европе је српска револуција. Народ који је у средишту европске историје, према мом мишљењу, крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека управо су Срби. Јер, кад Срби праве своју револуцију против Отоманске империје, раде то само у своје име. Раде то у име народа, и да би основали нешто потпуно ново у европској историји – националну државу. Срби су оснивачи националне државе – они су оснивачи идеје државности. Можда ћете сад рећи: „А шта је с Французима – зар се отприлике у то вријеме није догодила и Француска револуција?“ Да, у многом погледу забавније је запамтити Француску него Србију – храна у Француској, заправо, није боља, али архитектура јесте, природа је љепша, француски је лакши за учење. Све вам то признајем. Али, прави модел националне државе није Француска. Француска је била универзална револуција, која је завршила покушајем инвазије и преобраћења читаве Европе. Није национално на начин како је то била Србија.
Суштина српске револуције била је стварање самодовољних држава. Србија је модел модерне националне државе.
Као таква, Србија током деветнаестог вијека, као и друге балканске државе које су опонашале Србију и постале независне током деветнаестог вијека, попут Румуније и Бугарске, демонстрирале су неке темељне дилеме о суверенитету. Вама оне неће бити блиске због ваших природних богатстава, али су блиске сваком другом.
Прва дилема суверенитета је оно што бисте могли назвати националистичком политичком економијом. У деветнаестом стољећу, кад су створене ове нове националне државе, оне су се искључивале из ширег економског простора. Отоманска империја је тај већи економски простор. Створите ли националну државу, искључујете себе из њега. Једини начин да имате већу економију, односно, с краљеве тачке гледишта, једини начин прикупљања пореза, чини се да је већа територија. Како да стекнете већу територију? Објасните да су људи с друге стране ријеке или планине ваши сродници – да су и они Срби, или Бугари, или Румуни. Тако на елегантан начин политичка економија и национализам иду руку под руку.
Друга дилема суверенитета је да су ове националне државе створене не толико као националне државе, већ заправо као протекторати, као клијенти, као марионете. Са становишта Британије, или Русије, или Њемачке Румунија и Србија нису независне државе – оне су клијенти на Балкану, и има да раде шта ми хоћемо.
Испоставља се да постоји рјешење за оба ова проблема суверенитета, које ви или ја нећемо сматрати тако финим. То рјешење је милитаризам – трошење огромних износа из буџета на војску, да из године у годину упадате у дугове у погледу спољне трговине и буџета, и да водите ратове да бисте стекли територију. То је српски метод, чији је врхунац Први балкански рат из 1912, кад нове националне државе Југоисточне Европе, Балкана, раде двије веома занимљиве ствари. Прва је протјеривање Отоманске империје из Европе, а друга је да то раде упркос великим силама. Сви им говоре да то не раде, а они не слушају. Тиме балканске државе истински, рекао бих, постају суверене – опиру се свијету, раде шта оне хоће. Године 1913. се завађају и међусобно ратују, а 1914. дешава се тај мали инцидент у Сарајеву, који је заправо Трећи балкански рат. Српски покушај да стекну територију од Хабзбурга иде потпуно истом логиком као српски покушај да стекну територију од Отомана – то је националистичка политичка економија, додавање национализма у економију, покушај разбијања империја. Из разлога недокучивих српској имагинацији Трећи балкански рат из 1914. постаје догађај који називамо Првим свјетским ратом.
Први свјетски рат, занимљиво, окончава се српском интелектуалном побједом. Резултат Првог свјетског рата по његовом завршетку, кад се прашина слегла и мировни споразуми потписани – 1919, 1920, 1921. – јесте побједа српске идеје о националном самоопредјељењу. Она је добила интелектуалну битку – добија интелектуалну битку током рата, тако да свако ко се бори у рату, на свим странама, мора говорити о националном самоопредјељењу.
Извор:
https://stanjestvari.com/2024/10/02/snajder-srbi/