09-01-2025, 12:44 AM
https://doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0352-57321447251F
ЗАКЉУЧАК
Обичаји који прате Бадњи дан и Божић нису хришћанског порекла него словенског. У данашње време Црква се сусреће са разним нападима етнолога, који је оптужују да је украла обичаје или поклекнула пред паганизмом. Ни једна ни друга оптужба нису тачне. Црква се једноставно прилагодила народу. Христос је на свет дошао ради људи и прилазио им, не чекајући да му они први дођу. Цркву је установио ради спасења људи, шаљући апостоле по целоме свету да човечанству проповедају пут спасења. Дакле, Црква је ту због народа, а не против њега. Зато је Црква неке обичаје примила и дала им хришћански значај, а неке избацила због магијских особина. Неке обичаје за Бадњи дан и Божић избацила је због магијских елемената, а задржала поједине којима је дала хришћански значај.
Црква је бадњаку дала хришћанску особину. Тако по једном тумачењу бадњак симболише дрва која су сакупили пастири, а Јосиф заложио у пећини где се Христос родио. Такође, бадњак може да симболише дрво Крста или Христа. Међутим, по неким историјским чињеницама, оваква симболика не може бити веродостојна. Тако се у Јеванђељима нигде не спомиње да су пастири донели дрва у пећину и њима наложили ватру (Лк. 2, 8–20). Оно што још противречи овој тврдњи јесте претпоставка да се Христос није родио 25. децембра/7. јануара, тј. у зимском периоду, него у летњем. О томе нам сведочи протојереј Александар Шмеман: „У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеванђељској причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето”.
У првим вековима хришћанства није био дефинисан тачан датум празновања рођења Христовог, него су цркве овај празник празновале у различито време. Тако Св. Климент Александријски говори да је то 18. април, афричка традиција 28. март, Св. Иполит Римски 25. март, Цариград 6. јануар, а Рим 25. децембар. Неко време је Христово рођење било спојено са Богојављењем, а одвојиће се тек 354. године. Званичан датум празника биће прихваћен тек касније и то по римском предању – 25. децембар. Разлог за прихватање римског предања лежи у борби против култа бога Сунца у тадашњем Римском царству. Када се хришћанство ширило по царству, истовремено се ширио и овај пагански култ. У трећем веку римски цар Аурелијан је култ Сунца прогласио званичном религијом царства. Сунце се доживљавало као извор живота и прослављало последњих дана децембра месеца, у периоду када би изнова започињало приближавање Сунца земљи и отпочињао поновни долазак светлости у природу. Због тога је Црква 25. децембар узела као дан празника рођења Христовог, како би преко њега ширила хришћанство међу многобошцима. Они су на тај начин паганима проповедали Христа као истинско духовно Сунце, дан када се јавила истинска Светлост и извор живота.
Из горе наведеног се, дакле, може закључити да Христос није рођен у зимском периоду, него се његово рођење прославља 25. децембра због паганског празника Сунца, како би он био замењен хришћанским. Зато бадњак не може представљати дрво којим су пастири или Јосиф наложили ватру, јер је мало вероватно да су они палили ватру током летњег периода. Што се тиче тврдње да бадњак симболише Крст или Христа – она је апсурдна. Бадњак не може да симболише ово двоје, јер се он касније пали, што би онда могло да симболише спаљивање Крста или Христа. Права симболика бадњака је сећање на време када су наши преци примили хришћанство, а одрекли се паганизма. Пошто храст, тј. бадњак, код Словена осликава њиховог врховног бога Перуна, он тако може да симболише словенску многобожачку религију. Тако паљење бадњака симболише одрицање од старе вере и прихватање хришћанства. Пошто рођење Христово представља ново доба за човечанство, тако спаљивање бадњака, које је повезано се празником Христовог рођења, представља дан када су Срби прихватили Христа и тиме започели нови живот. Примивши у себе Христа, српски народ се око ватре скупља, гледајући како бадњак гори и тако се загрева љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгони мрак незнања и празноверја, озарујући се радошћу, здрављем и обиљем.
Што се тиче сламе у кући, она може да представља сламу у витлејемској пећини, јер се на тај начин од куће чини место где се Христос родио, како би укућани доживели радост пастира када су видели Спаситеља. Положајник исто може да има хришћанско значење, јер је једна од главних хришћанских врлина примити сиромашног или путника у своју кућу и угостити га што боље.
Христова црква није дошла да укине народне обичаје, него да их христијанизира, као и саме људе. Она је старим обичајима дала хришћански значај, како би људски род што боље доживео радост празника Христовог рођења, а вера им постала јача и чвршћа. Оне обичаје који су у себи садржавали магијске елементе Црква је избацила, сматрајући да они могу само нанети штету људској души. Пошто се стари обичаји заснивају на симболици биљака, Црква је њима дала хришћански значај. Преко овога се човек може упознати са Богом и његовим делима, о чему нам сведочи Свети Атанасије Велики: „Бог је, дакле, добар и човекољубив и стара се о душама које је створио; а пошто је по Својој природи невидљив и неспознатљив, будући да је изнад свакога створенога бића и да због тога људски род не може да има знање о Њему, и пошто су сва бића створена из небића, а Он је нестворен, због тога је Бог украсио творевину Својим Логосом како би Њега, који је по Својој природи невидљив, људи могли познати макар по Његовим делима”.
ЗАКЉУЧАК
Обичаји који прате Бадњи дан и Божић нису хришћанског порекла него словенског. У данашње време Црква се сусреће са разним нападима етнолога, који је оптужују да је украла обичаје или поклекнула пред паганизмом. Ни једна ни друга оптужба нису тачне. Црква се једноставно прилагодила народу. Христос је на свет дошао ради људи и прилазио им, не чекајући да му они први дођу. Цркву је установио ради спасења људи, шаљући апостоле по целоме свету да човечанству проповедају пут спасења. Дакле, Црква је ту због народа, а не против њега. Зато је Црква неке обичаје примила и дала им хришћански значај, а неке избацила због магијских особина. Неке обичаје за Бадњи дан и Божић избацила је због магијских елемената, а задржала поједине којима је дала хришћански значај.
Црква је бадњаку дала хришћанску особину. Тако по једном тумачењу бадњак симболише дрва која су сакупили пастири, а Јосиф заложио у пећини где се Христос родио. Такође, бадњак може да симболише дрво Крста или Христа. Међутим, по неким историјским чињеницама, оваква симболика не може бити веродостојна. Тако се у Јеванђељима нигде не спомиње да су пастири донели дрва у пећину и њима наложили ватру (Лк. 2, 8–20). Оно што још противречи овој тврдњи јесте претпоставка да се Христос није родио 25. децембра/7. јануара, тј. у зимском периоду, него у летњем. О томе нам сведочи протојереј Александар Шмеман: „У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеванђељској причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето”.
У првим вековима хришћанства није био дефинисан тачан датум празновања рођења Христовог, него су цркве овај празник празновале у различито време. Тако Св. Климент Александријски говори да је то 18. април, афричка традиција 28. март, Св. Иполит Римски 25. март, Цариград 6. јануар, а Рим 25. децембар. Неко време је Христово рођење било спојено са Богојављењем, а одвојиће се тек 354. године. Званичан датум празника биће прихваћен тек касније и то по римском предању – 25. децембар. Разлог за прихватање римског предања лежи у борби против култа бога Сунца у тадашњем Римском царству. Када се хришћанство ширило по царству, истовремено се ширио и овај пагански култ. У трећем веку римски цар Аурелијан је култ Сунца прогласио званичном религијом царства. Сунце се доживљавало као извор живота и прослављало последњих дана децембра месеца, у периоду када би изнова започињало приближавање Сунца земљи и отпочињао поновни долазак светлости у природу. Због тога је Црква 25. децембар узела као дан празника рођења Христовог, како би преко њега ширила хришћанство међу многобошцима. Они су на тај начин паганима проповедали Христа као истинско духовно Сунце, дан када се јавила истинска Светлост и извор живота.
Из горе наведеног се, дакле, може закључити да Христос није рођен у зимском периоду, него се његово рођење прославља 25. децембра због паганског празника Сунца, како би он био замењен хришћанским. Зато бадњак не може представљати дрво којим су пастири или Јосиф наложили ватру, јер је мало вероватно да су они палили ватру током летњег периода. Што се тиче тврдње да бадњак симболише Крст или Христа – она је апсурдна. Бадњак не може да симболише ово двоје, јер се он касније пали, што би онда могло да симболише спаљивање Крста или Христа. Права симболика бадњака је сећање на време када су наши преци примили хришћанство, а одрекли се паганизма. Пошто храст, тј. бадњак, код Словена осликава њиховог врховног бога Перуна, он тако може да симболише словенску многобожачку религију. Тако паљење бадњака симболише одрицање од старе вере и прихватање хришћанства. Пошто рођење Христово представља ново доба за човечанство, тако спаљивање бадњака, које је повезано се празником Христовог рођења, представља дан када су Срби прихватили Христа и тиме започели нови живот. Примивши у себе Христа, српски народ се око ватре скупља, гледајући како бадњак гори и тако се загрева љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгони мрак незнања и празноверја, озарујући се радошћу, здрављем и обиљем.
Што се тиче сламе у кући, она може да представља сламу у витлејемској пећини, јер се на тај начин од куће чини место где се Христос родио, како би укућани доживели радост пастира када су видели Спаситеља. Положајник исто може да има хришћанско значење, јер је једна од главних хришћанских врлина примити сиромашног или путника у своју кућу и угостити га што боље.
Христова црква није дошла да укине народне обичаје, него да их христијанизира, као и саме људе. Она је старим обичајима дала хришћански значај, како би људски род што боље доживео радост празника Христовог рођења, а вера им постала јача и чвршћа. Оне обичаје који су у себи садржавали магијске елементе Црква је избацила, сматрајући да они могу само нанети штету људској души. Пошто се стари обичаји заснивају на симболици биљака, Црква је њима дала хришћански значај. Преко овога се човек може упознати са Богом и његовим делима, о чему нам сведочи Свети Атанасије Велики: „Бог је, дакле, добар и човекољубив и стара се о душама које је створио; а пошто је по Својој природи невидљив и неспознатљив, будући да је изнад свакога створенога бића и да због тога људски род не може да има знање о Њему, и пошто су сва бића створена из небића, а Он је нестворен, због тога је Бог украсио творевину Својим Логосом како би Њега, који је по Својој природи невидљив, људи могли познати макар по Његовим делима”.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
