17-12-2013, 09:03 PM
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: DRUGA SRBIJA PROTIV KOSTE NIKOLIĆA, A O OZNI DA I NE GOVORIMO
Zašto predstavnici nevladinih organizacija žele da građanski rat u Srbiji, započet 1941. godine – nikad ne prestane
DRUGOSRBIJANCI PONOVO JAŠU Ove jeseni se u Beogradu, okuženim duhom samoporicanja i neotitoizma, pojavio Antifašistički manifest, koji su obnarodovali Savez antifašista Srbije, Žene u crnom i Helsinški odbor za ljudska prava. Predvođeni Stašom Zajović i Sonjom Biserko, domaći „antifašisti“ podsetili su da je Srbija, posle raspada SFRJ, umesto „antifašizma, demokratije i mira“, izabrala „put nacionalizma, rehebilitacije četničkog pokreta, oživljanja projekta o Velikoj Srbiji, netolerancije i ratne avanture“. U stilu pesme iz „navodno oslobodilačke borbe“, Mlada partizanka bombe bacala, potpisnici manifesta su za sva zla našeg društva, od nezaposlenosti, preko korupcije, do „masovne apatije“, optužili „nesposobnu političku klasu i njenu zločinačku ravnogorsku ideologiju“ (Boris Tadić ravnogorac? Ivica Dačić i Draža? Vučićev savetnik nije Guzenbauer, nego Kalabić?)
Antifašisti/kinje tako ustaše protiv zakona o izjednačavanju četnika i partizana kao i protiv rehabilitacije četnika, čime se, vele, „opravdavaju četnički zločini, rehabilituje fašizam, a saradnici fašista proglašavaju antifašistima i najzad relativizuju fašizam i antifašizam“. To sve doprinosi da u Srbiji bujaju što legalne što nelegalne „fašističke grupe“, koje prave „ulične nerede, veličaju ratne zločine, napadaju i ubijaju predstavnike manjinskih grupa i branitelje i braniteljke ljudskih prava“ (naravno, nije naveden nijedan primer takvih nepočinstava). Svi antifašisti treba da se okupe u borbi zato što ratni zločini, holokaust i genocid ne zastarevaju, naročito oni na teritoriji bivše Jugoslavije. „Antifa“ heroji i heroine su pogođeni „zvaničnim dočecima“ „ratnim zločincima“ koji se vraćaju iz Haga, što je, naravno, podstrek za nove – drugovi, šta? – ratne zločine. Borba protiv fašizma u Srbiji neće biti moguća dok se ne ukinu zakoni koji su rehabilitovali „genocidni četnički i neočetnički pokret“, usklikuju partizanke i partizani, upravo u doba u kome Ivica Dačić peva himne pokojnoj Jovanki Broz a „debeli mrtvac Groz“ (izraz vladike Danila) opet doživljava afirmaciju.
TUŽBA PROTIV „ČETNIČKIH ISTORIČARA“ Svemu ovome prethodila je krivična prijava koju je Savez antifašista Srbije sa Ženama u crnom, Društvom za istinu o NOB i Jugoslaviji, Helsinškim odborom za ljudska prava, Udruženjem „Nauka i društvo“, kao i Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine, podneo protiv dvojice istoričara Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića „zbog lažnog svedočenja na sudu tokom procesa za rehabilitaciju zapovednika četničkih jedinica u Drugom svetskom ratu Draže Mihailovića“. Krivična prijava je podneta jer su oni „iznosili netačne podatke i lažne tvrdnje“, što su drugrosbijanski „antifašisti“ demantovali „pravim podacima“ preuzetim iz knjiga „od kojih su neke decenijama dostupne najširoj publici“ (to su, naravno, kupusare koje su objavili Titovi istoričari, poznati po svojoj „objaktivnosti i nepristrasnosti“ ). Ono što je uznemirilo naše „antifašiste/kinje“ (posebno Sonju Biserko) jeste novo tumačenje prošlosti, koje bi moglo da utiče na sadašnjost (recimo, da se neko seti da je AVNOJ u Jajcu bio nelegalan i nelegitiman i da su granice koje su Tito, Đilas & kompanija crtali na osnovu AVNOJa nešto što srpski narod nikad neće priznati). Aleksandar Kraus je naglasio da je „rehabilitacija saradnika okupatora nedopustiva“ a Staša Zajović, „žena u crnom“, tražila je od Tomislava Nikolića da se odrekne titule četničkog vojvode, pa je uskliknula, umesto „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“, „Želim solidarnost na rodnoj, rasnoj i etničkoj osnovi“. I tako se Druga Srbija opet našla u prvim redovima borbe za tumačenje istorijskih zbivanja. Na udaru Druge Srbije opet se, skupa sa kolegom Dimitrijevićem, našao i Kosta Nikolić. Ponovila se 2002. godina.
„ČETNIČKA ČITANKA“ Naime, 2002. godine Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda objavio je gimnazijski udžbenik čiji su autori bili, pored Koste Nikolića, dr Momčilo Pavlović, dr Nikola Žutić i Zorica Špadijer. U njemu se posle Drugog svetskog rata prvi put moglo pročitati nešto afirmativno o Jugoslovenskoj vojsci đenerala Mihailovića, koja je bila zvanična saveznička vojska, iza koje je stajala Vlada Kraljevine Jugoslovije. Tu se moglo čitati i da su komunisti krenuli u borbu protiv nacista tek kad je Nemačka napala SSSR, da su četnici i partizani zajedno oslobodili Gornji Milanovac, da je Drugo zasedanje AVNOJa bilo „protiv nacionalnih interesa srpskog naroda“, (zbog čega su predstavnici svih građanskih partija Kraljevine Jugoslavije na Svetosavskom kongresu u selu Ba 1944. sve njegove odluke proglašene ništavnim), da je mit o genijalnosti Tita na Neretvi, prema rečima „maršalovog“ saradnika Koče Popovića, plod „nekontrolisane nesamokritičnosti“ Brozove. Pisalo je da je krajem 1945. čak i Tito uzviknuo: „Dosta više sa tim smrtnim osudama i ubijanjem! Smrtna kazna više i nema efekta – niko se više i ne boji smrti!“ Učenici su mogli da saznaju da je na Sremskom frontu poginulo 13 hiljada golobradih srbskih mladića. Bilo je reči i o federalizovanju Srbije uvođenjem autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, kao i to da je rat u bivšoj SFRJ krajem 20. veka nastavak građanskog rata 1941-1945.
Odmah je krenula drugosrbijanska kampanja protiv „četničke čitanke“. Miloš Vasić je u nedeljniku Vreme optužio autore za revizionizam – između ostalog zato što nisu pisali o „hrvatskim partizanima, kojih je bilo poprilično“ (mada je sam Broz u listu Proleter 16. decembra 1942. svedočio: „Slabost partizanskog pokreta u Hrvatskoj leži u tome što on uglavnom obuhvata srpsko stanovništvo na Kordunu, Lici itd, a međutim vrlo mali broj Hrvata seljaka“). Marksoljubiva drugosrbijanka sa Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Olivera Milosavljević bila je užasnuta: „Danas se štampaju udžbenici za vaspitavanje militantnih ravnogoraca“. Dr Dubravka Stojanović sa istog fakulteta rekla je: „Problem je u jasnoj nameri da se prikrije saradnja četnika sa okupatorima i da se nova istorijska svest zasnuje na četničkoj ideologiji“.
Kosta Nikolić, jedan od autora udžbenika, odgovorio je kritičarima: „Kome je Herodot ostavio testament na znanje, na pravo da se bavi istraživanjima, na pravo da piše? (…) Zaista bih voleo da kritičari ovog udžbenika javnost obavest o svojim naučnim radovima i referencama koje ih kvalifikuju da presuđuju, da vrednuju i ocenjuju. Takve bibliografije treba sučeliti sa bibliografijama autora udžbenika, pa neka čitaoci procene ko je za šta kvalifikovan.“ Povodom optužbi za „govor mržnje“ (jer, pisalo se, na užas drugosrbijanaca, o zločinima ustaša), Nikolić je podsetio da u hrvatskom udžbeniku za maturante stoji da je NDH „nastala posle višedecenijske borbe protiv velikosrpskog hegemonizma i fašizma, pa je zato njeno proglašenje u narodu dočekano sa velikim oduševljenjem. U delu teksta koji govori o koncentracionom logoru Jasenovac rečeno je da je u njemu stradalo 50.000 protivnika režima NDH, hrvatskih antifašista svih boja i gdjekoji pripadnik kojeg drugog naroda. Toliko o govoru mržnje. Da i ne govorimo o lekcijama koje se tiču raspada SFRJ i građanskog rata“.
Prođe decenija i ovaj istoričar bi tužen. Titova tzv. Druga Srbija nije mogla da odoli.
ŠTA ČITATI OD NIKOLIĆA? Kosta Nikolić, rođen 1963, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, doktor nauka, bavi se istorijom komunizma u Kraljevini Jugoslaviji, povesnicom srpskog naroda i srpskog društva u Drugom svetskom ratu, kultom Titove ličnosti u SFRJ, raspadom SFRJ i istorijom istoriografije. Do sada je objavio 35 monografija i više od sto naučnih članaka u časopisima u zemlji i inostranstvu.
Njegova najnovija knjiga u izdanju Službenog glasnika i Srpskog koda iz Beograda svakako će izazvati novi talas drugosrbijanskog gneva (pogotovo ako se zna da su neki od predaka naših drugosrbijanki bili zlikovci Titove tajne policije). Knjiga se zove Mač revolucije / OZNA u Jugoslaviji 1944–1946. i bavi se formiranjem jugoslovenske ČEKAa, njenim „radom“ u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, „čišćenjem“ armijskih jedinica, “revolucionarnom pravdom“ i odbranom totalitarnog boljševičkog poretka, uspostavljenog po uzoru na Lenjinovu i Staljinovu GULAG demokratiju.
Zasnovana na tek odnedavno dostupnim izvorima i ozbiljnoj literaturi, Nikolićeva monografija čita se u jednom dahu. Pred nama se pojavljuju akteri neviđenih zlodela, od Rankovića i Krcuna, preko Jefta Šašića (manje poznatog a bitnog delatnika OZNAe čije uspomene se obilno citiraju), do običnih izvršilaca. Jer OZNA nije bila obaveštajna služba kakvu imaju sve države: njen cilj je bio, prema Nikoliću, „uništenje svih protivnika revolucije“. I to, naravno, svim sredstvima. Zato su ljudi bez suda i presude masovno ubijani. Nikolić navodi naredbu o streljanju pohapšenih iz pera opunomoćenika OZNAe 47. divizije NOVJ, koji se novembra 1944. nalazio u Ćupriji: „Samo streljanje mora biti izvršeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna (…) Ukoliko u toku slučajeva čišćenja naiđete na slučajeve da pojedine porodice održavaju vezu sa četnicima u šumi, onoga na koga se sumnja da održava vezu – streljajte najkonspirativnije, a porodici zabraniti kretanje iz sela i obavestite je da je streljani upućen u logor“. U knjizi ima i drugih „pikanterija“ (ustvari, krvavih činjenica): recimo, spisak za streljanje „narodnih neprijatelja“ koje je OZNAi predložio čuveni „pradrugosrbijanac“ nadrealista Marko Ristić, titopojac i ambasador FNRJ u Francuskoj.
Uprkos Sonji & Staši, istorijska istina pobeđuje. Dokaz za to je i ova knjiga.
http://www.standard.rs/vladimir-dimitrij...orimo.html
Zašto predstavnici nevladinih organizacija žele da građanski rat u Srbiji, započet 1941. godine – nikad ne prestane
DRUGOSRBIJANCI PONOVO JAŠU Ove jeseni se u Beogradu, okuženim duhom samoporicanja i neotitoizma, pojavio Antifašistički manifest, koji su obnarodovali Savez antifašista Srbije, Žene u crnom i Helsinški odbor za ljudska prava. Predvođeni Stašom Zajović i Sonjom Biserko, domaći „antifašisti“ podsetili su da je Srbija, posle raspada SFRJ, umesto „antifašizma, demokratije i mira“, izabrala „put nacionalizma, rehebilitacije četničkog pokreta, oživljanja projekta o Velikoj Srbiji, netolerancije i ratne avanture“. U stilu pesme iz „navodno oslobodilačke borbe“, Mlada partizanka bombe bacala, potpisnici manifesta su za sva zla našeg društva, od nezaposlenosti, preko korupcije, do „masovne apatije“, optužili „nesposobnu političku klasu i njenu zločinačku ravnogorsku ideologiju“ (Boris Tadić ravnogorac? Ivica Dačić i Draža? Vučićev savetnik nije Guzenbauer, nego Kalabić?)
Antifašisti/kinje tako ustaše protiv zakona o izjednačavanju četnika i partizana kao i protiv rehabilitacije četnika, čime se, vele, „opravdavaju četnički zločini, rehabilituje fašizam, a saradnici fašista proglašavaju antifašistima i najzad relativizuju fašizam i antifašizam“. To sve doprinosi da u Srbiji bujaju što legalne što nelegalne „fašističke grupe“, koje prave „ulične nerede, veličaju ratne zločine, napadaju i ubijaju predstavnike manjinskih grupa i branitelje i braniteljke ljudskih prava“ (naravno, nije naveden nijedan primer takvih nepočinstava). Svi antifašisti treba da se okupe u borbi zato što ratni zločini, holokaust i genocid ne zastarevaju, naročito oni na teritoriji bivše Jugoslavije. „Antifa“ heroji i heroine su pogođeni „zvaničnim dočecima“ „ratnim zločincima“ koji se vraćaju iz Haga, što je, naravno, podstrek za nove – drugovi, šta? – ratne zločine. Borba protiv fašizma u Srbiji neće biti moguća dok se ne ukinu zakoni koji su rehabilitovali „genocidni četnički i neočetnički pokret“, usklikuju partizanke i partizani, upravo u doba u kome Ivica Dačić peva himne pokojnoj Jovanki Broz a „debeli mrtvac Groz“ (izraz vladike Danila) opet doživljava afirmaciju.
TUŽBA PROTIV „ČETNIČKIH ISTORIČARA“ Svemu ovome prethodila je krivična prijava koju je Savez antifašista Srbije sa Ženama u crnom, Društvom za istinu o NOB i Jugoslaviji, Helsinškim odborom za ljudska prava, Udruženjem „Nauka i društvo“, kao i Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine, podneo protiv dvojice istoričara Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića „zbog lažnog svedočenja na sudu tokom procesa za rehabilitaciju zapovednika četničkih jedinica u Drugom svetskom ratu Draže Mihailovića“. Krivična prijava je podneta jer su oni „iznosili netačne podatke i lažne tvrdnje“, što su drugrosbijanski „antifašisti“ demantovali „pravim podacima“ preuzetim iz knjiga „od kojih su neke decenijama dostupne najširoj publici“ (to su, naravno, kupusare koje su objavili Titovi istoričari, poznati po svojoj „objaktivnosti i nepristrasnosti“ ). Ono što je uznemirilo naše „antifašiste/kinje“ (posebno Sonju Biserko) jeste novo tumačenje prošlosti, koje bi moglo da utiče na sadašnjost (recimo, da se neko seti da je AVNOJ u Jajcu bio nelegalan i nelegitiman i da su granice koje su Tito, Đilas & kompanija crtali na osnovu AVNOJa nešto što srpski narod nikad neće priznati). Aleksandar Kraus je naglasio da je „rehabilitacija saradnika okupatora nedopustiva“ a Staša Zajović, „žena u crnom“, tražila je od Tomislava Nikolića da se odrekne titule četničkog vojvode, pa je uskliknula, umesto „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“, „Želim solidarnost na rodnoj, rasnoj i etničkoj osnovi“. I tako se Druga Srbija opet našla u prvim redovima borbe za tumačenje istorijskih zbivanja. Na udaru Druge Srbije opet se, skupa sa kolegom Dimitrijevićem, našao i Kosta Nikolić. Ponovila se 2002. godina.
„ČETNIČKA ČITANKA“ Naime, 2002. godine Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda objavio je gimnazijski udžbenik čiji su autori bili, pored Koste Nikolića, dr Momčilo Pavlović, dr Nikola Žutić i Zorica Špadijer. U njemu se posle Drugog svetskog rata prvi put moglo pročitati nešto afirmativno o Jugoslovenskoj vojsci đenerala Mihailovića, koja je bila zvanična saveznička vojska, iza koje je stajala Vlada Kraljevine Jugoslovije. Tu se moglo čitati i da su komunisti krenuli u borbu protiv nacista tek kad je Nemačka napala SSSR, da su četnici i partizani zajedno oslobodili Gornji Milanovac, da je Drugo zasedanje AVNOJa bilo „protiv nacionalnih interesa srpskog naroda“, (zbog čega su predstavnici svih građanskih partija Kraljevine Jugoslavije na Svetosavskom kongresu u selu Ba 1944. sve njegove odluke proglašene ništavnim), da je mit o genijalnosti Tita na Neretvi, prema rečima „maršalovog“ saradnika Koče Popovića, plod „nekontrolisane nesamokritičnosti“ Brozove. Pisalo je da je krajem 1945. čak i Tito uzviknuo: „Dosta više sa tim smrtnim osudama i ubijanjem! Smrtna kazna više i nema efekta – niko se više i ne boji smrti!“ Učenici su mogli da saznaju da je na Sremskom frontu poginulo 13 hiljada golobradih srbskih mladića. Bilo je reči i o federalizovanju Srbije uvođenjem autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, kao i to da je rat u bivšoj SFRJ krajem 20. veka nastavak građanskog rata 1941-1945.
Odmah je krenula drugosrbijanska kampanja protiv „četničke čitanke“. Miloš Vasić je u nedeljniku Vreme optužio autore za revizionizam – između ostalog zato što nisu pisali o „hrvatskim partizanima, kojih je bilo poprilično“ (mada je sam Broz u listu Proleter 16. decembra 1942. svedočio: „Slabost partizanskog pokreta u Hrvatskoj leži u tome što on uglavnom obuhvata srpsko stanovništvo na Kordunu, Lici itd, a međutim vrlo mali broj Hrvata seljaka“). Marksoljubiva drugosrbijanka sa Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Olivera Milosavljević bila je užasnuta: „Danas se štampaju udžbenici za vaspitavanje militantnih ravnogoraca“. Dr Dubravka Stojanović sa istog fakulteta rekla je: „Problem je u jasnoj nameri da se prikrije saradnja četnika sa okupatorima i da se nova istorijska svest zasnuje na četničkoj ideologiji“.
Kosta Nikolić, jedan od autora udžbenika, odgovorio je kritičarima: „Kome je Herodot ostavio testament na znanje, na pravo da se bavi istraživanjima, na pravo da piše? (…) Zaista bih voleo da kritičari ovog udžbenika javnost obavest o svojim naučnim radovima i referencama koje ih kvalifikuju da presuđuju, da vrednuju i ocenjuju. Takve bibliografije treba sučeliti sa bibliografijama autora udžbenika, pa neka čitaoci procene ko je za šta kvalifikovan.“ Povodom optužbi za „govor mržnje“ (jer, pisalo se, na užas drugosrbijanaca, o zločinima ustaša), Nikolić je podsetio da u hrvatskom udžbeniku za maturante stoji da je NDH „nastala posle višedecenijske borbe protiv velikosrpskog hegemonizma i fašizma, pa je zato njeno proglašenje u narodu dočekano sa velikim oduševljenjem. U delu teksta koji govori o koncentracionom logoru Jasenovac rečeno je da je u njemu stradalo 50.000 protivnika režima NDH, hrvatskih antifašista svih boja i gdjekoji pripadnik kojeg drugog naroda. Toliko o govoru mržnje. Da i ne govorimo o lekcijama koje se tiču raspada SFRJ i građanskog rata“.
Prođe decenija i ovaj istoričar bi tužen. Titova tzv. Druga Srbija nije mogla da odoli.
ŠTA ČITATI OD NIKOLIĆA? Kosta Nikolić, rođen 1963, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, doktor nauka, bavi se istorijom komunizma u Kraljevini Jugoslaviji, povesnicom srpskog naroda i srpskog društva u Drugom svetskom ratu, kultom Titove ličnosti u SFRJ, raspadom SFRJ i istorijom istoriografije. Do sada je objavio 35 monografija i više od sto naučnih članaka u časopisima u zemlji i inostranstvu.
Njegova najnovija knjiga u izdanju Službenog glasnika i Srpskog koda iz Beograda svakako će izazvati novi talas drugosrbijanskog gneva (pogotovo ako se zna da su neki od predaka naših drugosrbijanki bili zlikovci Titove tajne policije). Knjiga se zove Mač revolucije / OZNA u Jugoslaviji 1944–1946. i bavi se formiranjem jugoslovenske ČEKAa, njenim „radom“ u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, „čišćenjem“ armijskih jedinica, “revolucionarnom pravdom“ i odbranom totalitarnog boljševičkog poretka, uspostavljenog po uzoru na Lenjinovu i Staljinovu GULAG demokratiju.
Zasnovana na tek odnedavno dostupnim izvorima i ozbiljnoj literaturi, Nikolićeva monografija čita se u jednom dahu. Pred nama se pojavljuju akteri neviđenih zlodela, od Rankovića i Krcuna, preko Jefta Šašića (manje poznatog a bitnog delatnika OZNAe čije uspomene se obilno citiraju), do običnih izvršilaca. Jer OZNA nije bila obaveštajna služba kakvu imaju sve države: njen cilj je bio, prema Nikoliću, „uništenje svih protivnika revolucije“. I to, naravno, svim sredstvima. Zato su ljudi bez suda i presude masovno ubijani. Nikolić navodi naredbu o streljanju pohapšenih iz pera opunomoćenika OZNAe 47. divizije NOVJ, koji se novembra 1944. nalazio u Ćupriji: „Samo streljanje mora biti izvršeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna (…) Ukoliko u toku slučajeva čišćenja naiđete na slučajeve da pojedine porodice održavaju vezu sa četnicima u šumi, onoga na koga se sumnja da održava vezu – streljajte najkonspirativnije, a porodici zabraniti kretanje iz sela i obavestite je da je streljani upućen u logor“. U knjizi ima i drugih „pikanterija“ (ustvari, krvavih činjenica): recimo, spisak za streljanje „narodnih neprijatelja“ koje je OZNAi predložio čuveni „pradrugosrbijanac“ nadrealista Marko Ristić, titopojac i ambasador FNRJ u Francuskoj.
Uprkos Sonji & Staši, istorijska istina pobeđuje. Dokaz za to je i ova knjiga.
http://www.standard.rs/vladimir-dimitrij...orimo.html
