08-05-2025, 12:01 AM
У вези потребе за државом, делим одељак из књиге Стефана Молинју - Универзално пожељно понашање (УПП), поглавље Потреба за државом (стр. 79)
Целу књигу можете наћи на овом линку:
https://markusmaki.wordpress.com/wp-cont...pp_cir.pdf
Цело ово питање постаје још апсурдније када размотримо најчешће морално „оправдање“ за моћ демократских држава, које се заснива на „вољи већине.“
Пре свега, „воља“ је аспект појединца, док је „већина“ концептуална ознака за групу. „Већина“ не може имати „вољу“ више него што „балетска трупа“ може „родити.“ Ако сумњате у то, покушајте да изградите кућицу на дрвету користећи концепт „шума“ уместо појединачних делова дрвета.
Два додатна приговора се стално јављају када год се постави питање потребе за државом. Први је да је слободно друштво могуће само ако су људи савршено добри или рационални – другим речима, да је грађанима потребна централна власт јер у свету постоје зли људи.
Први и најочигледнији проблем са овом позицијом јесте да ако у друштву постоје зли људи, они ће постојати и у држави – и тиме бити далеко опаснији. Грађани могу да се заштите од злих појединаца, али немају никакве шансе против агресивне државе наоружане до зуба полицијом и војском. Стога је аргумент да нам је држава потребна јер постоје зли људи лажан. Ако зли људи постоје, држава мора бити демонтирана, јер ће зли људи тежити да искористе њену моћ за своје циљеве – и, за разлику од приватних насилника, зли људи у држави имају полицију и војску да спроведу своје хирове над беспомоћним (и релативно разоружаним) становништвом.
Логички, постоје четири могућности у погледу мешавине добрих и злих људи у свету:
1. Сви људи су морални.
2. Сви људи су неморални.
3. Већина људи је неморална, а мањина морална.
4. Већина људи је морална, а мањина неморална.
(Савршен баланс доброг и злог је практично немогућ.)
У првом случају (сви људи су морални), држава очигледно није потребна, јер зло не може постојати.
У другом случају (сви људи су неморални), држава не може бити дозвољена из једноставног разлога. Обично се тврди да држава мора постојати јер постоје зли људи у свету који желе да наносе штету, и који могу бити обуздани само страхом од државне одмазде (полиција, затвори итд). Последица овог аргумента је да што мање одмазде ти људи очекују, то ће више зла чинити. Међутим, сама држава није подложна никаквој сили или одмазди, већ је закон сама себи. Чак и у западним демократијама, колико полицајаца и политичара иде у затвор?
Дакле, ако зли људи желе да наносе штету, али их обуздава само сила, онда друштво никад не сме дозволити постојање државе, јер ће зли људи грозничаво радити на томе да преузму контролу над том државом како би чинили зло без страха од одмазде. У друштву чистог зла, једина нада за стабилност била би природно стање, где би општа наоружаност и страх од одмазде ублажили зле намере различитих група. Као што је случај са нуклеарно наоружаним државама, „баланс моћи“ рађа мир.
Трећа могућност је да је већина људи зла, а само неколицина добра. Ако је то случај, држава такође не може бити дозвољена, јер ће већина оних који контролишу државу бити зли и владати деспотски над добром мањином. Демократија посебно не може бити дозвољена, јер би мањина добрих људи била подвргнута демократској контроли зле већине. Зли људи, који желе да чине зло без страха од одмазде, неизбежно би контролисали државу и користили њену моћ да чини зло без последица.
Добри људи не понашају се морално зато што се боје одмазде, већ зато што воле врлину и душевни мир – и тако, за разлику од злих људи, немају много користи од контролисања државе. У овом сценарију, државу ће неизбежно контролисати већина злих људи који ће владати свима на штету свих моралних људи.
Четврта опција је да је већина људи добра, а само неколицина зла. Ова могућност је подложна истим проблемима као и горе наведени, посебно чињеници да ће зли људи увек желети да преузму контролу над државом како би се заштитили од праведне одмазде за своје злочине. Ова опција само мења појаву демократије: зато што је већина људи добра, зли људи који желе моћ мораће да лажу како би је стекли, а затим, када дођу на јавну функцију, одмах ће погазити поверење и спроводити сопствене корумпиране планове, спроводећи своју вољу кроз полицију и војску. (Ово је тренутна ситуација у демократијама, наравно.) Стога држава остаје највећи плен за најзлобније људе, који ће брзо преузети контролу над њеном огромном моћи – на штету свих добрих душа – и зато држава не може бити дозвољена ни у овом сценарију.
Јасно је, дакле, да не постоји ниједна ситуација у којој држава може логички или морално бити дозвољена да постоји. Једино могуће оправдање за постојање државе било би ако је већина људи зла, али сва моћ државе увек је у рукама мањине добрих људи (види: Платонова Држава).
Ова ситуација, иако теоријски занимљива, логички се урушава јер:
- Зла већина би брзо надгласала мањину или је надјачала пучем;
- Нема начина да се обезбеди да само добри људи увек воде државу; и
- Апсолутно не постоји пример оваквог сценарија у бруталној историји држава.
Ако зла нема, државе су непотребне. Ако зло постоји, државе су превише опасне да би се допустило њихово постојање.
Целу књигу можете наћи на овом линку:
https://markusmaki.wordpress.com/wp-cont...pp_cir.pdf
Цело ово питање постаје још апсурдније када размотримо најчешће морално „оправдање“ за моћ демократских држава, које се заснива на „вољи већине.“
Пре свега, „воља“ је аспект појединца, док је „већина“ концептуална ознака за групу. „Већина“ не може имати „вољу“ више него што „балетска трупа“ може „родити.“ Ако сумњате у то, покушајте да изградите кућицу на дрвету користећи концепт „шума“ уместо појединачних делова дрвета.
Два додатна приговора се стално јављају када год се постави питање потребе за државом. Први је да је слободно друштво могуће само ако су људи савршено добри или рационални – другим речима, да је грађанима потребна централна власт јер у свету постоје зли људи.
Први и најочигледнији проблем са овом позицијом јесте да ако у друштву постоје зли људи, они ће постојати и у држави – и тиме бити далеко опаснији. Грађани могу да се заштите од злих појединаца, али немају никакве шансе против агресивне државе наоружане до зуба полицијом и војском. Стога је аргумент да нам је држава потребна јер постоје зли људи лажан. Ако зли људи постоје, држава мора бити демонтирана, јер ће зли људи тежити да искористе њену моћ за своје циљеве – и, за разлику од приватних насилника, зли људи у држави имају полицију и војску да спроведу своје хирове над беспомоћним (и релативно разоружаним) становништвом.
Логички, постоје четири могућности у погледу мешавине добрих и злих људи у свету:
1. Сви људи су морални.
2. Сви људи су неморални.
3. Већина људи је неморална, а мањина морална.
4. Већина људи је морална, а мањина неморална.
(Савршен баланс доброг и злог је практично немогућ.)
У првом случају (сви људи су морални), држава очигледно није потребна, јер зло не може постојати.
У другом случају (сви људи су неморални), држава не може бити дозвољена из једноставног разлога. Обично се тврди да држава мора постојати јер постоје зли људи у свету који желе да наносе штету, и који могу бити обуздани само страхом од државне одмазде (полиција, затвори итд). Последица овог аргумента је да што мање одмазде ти људи очекују, то ће више зла чинити. Међутим, сама држава није подложна никаквој сили или одмазди, већ је закон сама себи. Чак и у западним демократијама, колико полицајаца и политичара иде у затвор?
Дакле, ако зли људи желе да наносе штету, али их обуздава само сила, онда друштво никад не сме дозволити постојање државе, јер ће зли људи грозничаво радити на томе да преузму контролу над том државом како би чинили зло без страха од одмазде. У друштву чистог зла, једина нада за стабилност била би природно стање, где би општа наоружаност и страх од одмазде ублажили зле намере различитих група. Као што је случај са нуклеарно наоружаним државама, „баланс моћи“ рађа мир.
Трећа могућност је да је већина људи зла, а само неколицина добра. Ако је то случај, држава такође не може бити дозвољена, јер ће већина оних који контролишу државу бити зли и владати деспотски над добром мањином. Демократија посебно не може бити дозвољена, јер би мањина добрих људи била подвргнута демократској контроли зле већине. Зли људи, који желе да чине зло без страха од одмазде, неизбежно би контролисали државу и користили њену моћ да чини зло без последица.
Добри људи не понашају се морално зато што се боје одмазде, већ зато што воле врлину и душевни мир – и тако, за разлику од злих људи, немају много користи од контролисања државе. У овом сценарију, државу ће неизбежно контролисати већина злих људи који ће владати свима на штету свих моралних људи.
Четврта опција је да је већина људи добра, а само неколицина зла. Ова могућност је подложна истим проблемима као и горе наведени, посебно чињеници да ће зли људи увек желети да преузму контролу над државом како би се заштитили од праведне одмазде за своје злочине. Ова опција само мења појаву демократије: зато што је већина људи добра, зли људи који желе моћ мораће да лажу како би је стекли, а затим, када дођу на јавну функцију, одмах ће погазити поверење и спроводити сопствене корумпиране планове, спроводећи своју вољу кроз полицију и војску. (Ово је тренутна ситуација у демократијама, наравно.) Стога држава остаје највећи плен за најзлобније људе, који ће брзо преузети контролу над њеном огромном моћи – на штету свих добрих душа – и зато држава не може бити дозвољена ни у овом сценарију.
Јасно је, дакле, да не постоји ниједна ситуација у којој држава може логички или морално бити дозвољена да постоји. Једино могуће оправдање за постојање државе било би ако је већина људи зла, али сва моћ државе увек је у рукама мањине добрих људи (види: Платонова Држава).
Ова ситуација, иако теоријски занимљива, логички се урушава јер:
- Зла већина би брзо надгласала мањину или је надјачала пучем;
- Нема начина да се обезбеди да само добри људи увек воде државу; и
- Апсолутно не постоји пример оваквог сценарија у бруталној историји држава.
Ако зла нема, државе су непотребне. Ако зло постоји, државе су превише опасне да би се допустило њихово постојање.