[Горски штаб 52]

Занимљиво ми је да овде нико до сада није прокоментарисао нити анализирао ситуацију око НИС-а, а тренутно је то (или би бар тако требало да буде) убедљиво најважније политичко питање у земљи.

У ову тему су уплетене четири милијарде евра, уставни поредак и закони ове земље, међународни билатерални уговори, геополитички обрачун две велике силе на овом географском простору, могућност да Вучић оснажи политичку подршку коју добија са Запада, истовремено и могућност да Синиша Мали постави принудну управу која ће да опустоши најздравију компанију на Балкану која пуни око 13% српског буџета. На крају крајева, ту је у игри и бирачки списак и преко 13.000 запослених у НИС-у и ко зна колико још коопераната, са све члановима њихових породица, што доводи до цифре од око 40-50.000 људи.

Тема која траје већ два месеца и која може да доведе до озбиљног урушавања ове власти за сада пролази неопажено. Оно што је посебно индикативно, пролази неопажено чак и код људи из студентског покрета, опозиције и ''опозиције''.
Њима је у протеклом периоду био битан и Савски мост и хотел ''Југославија'' и несугласице у зборовима и сто неких других мање битних ствари.

Занимљиво је и то да су се у јавном медијском простору још једном поклопили наступи вучићеваца и ђилас-шолаковаца, па, опет у једном гласу, гракћу о злој Русији.

Остаје интересантно испратити и држање Русије, која упорно избегава да уђе у примену најлогичнијег решења, гледајући из њиховог угла. Да пристане да у овом тренутку прода свој део власништва Републици Србији, а да касније, кроз одређени период, када ова криза прође, а мора некада проћи, поново откупи тај део. Очигледно је да немају никакво поверење у Вучића и његов режим, па избегавају да примене такво решење. Јер би резултат тога била принудна управа у НИС-у, коју би поставили Вучић и његов consigliere Синиша Мали.

Да ли је Вучић уласком у ову авантуру себи купио још икс година власти, чему ће гарант бити Вашингтон и Берлин или је потписао себи силазак са власти, чему ће гарант бити Москва?

Док се чека одговор на горње питање, жалосно је што у земљи не постоји странка, група или организација која би имала смислену политичку артикулацију у вези са овом темом.

[Коле Којот]

Мало старији текст, али говори о НИС-у и санкцијама:

НИС и санкције

https://markusmaki.wordpress.com/2025/10...-sankcije/

Слабо пратим свакодневна државна разбојништва, али НИС је прилично велика ствар па да рекнем по коју. Поставио сам 3 питања Интернету, и добио следеће одговоре:

- Колико НИС-овог крајњег производа троше људи Србије, а колико иде за извоз? Одговор око 70-80% Срби, 20-30% извоз. Ајмо да кажемо 75%, 25%.
- Колико сирове нафте НИС добавља са српских налазишта, а колико увози? 70-80% увози, 20-30% из Србије. Опет исто 75%, 25%.
- Која је структура цене прерађеног литра бензина? 40% сирова нафта, 10% трошкови прераде, 50% државне дажбине (акцизе и остали порези).

Дакле, НИС највише увози, дакле зависи од иностранства, највише његових производа троше Срби, а највећи учесник у цени је државна пљачка.

Санкције могу јако да ометају, дакле и да прекину довод сирове нафте, а како Срби претежно зависе од НИС-а, то има тоталну последицу за све.

Шта је могуће урадити? Ако Срби забораве на НИС, ако купују крајњи производ из иностранства, рецимо Мађарске, Хрватске, Бугарске, цена би стравично скочила, зато што су и суседне државе разбојничке, те и код њих 50% цене чини државни харач. Кад би српске акцизе остале исте, како би биле примењене на увозну цену сличној оној која је била у Србији пре санкција, то би значило 100% повећања, јер је пола цене порез.

Значи, ако би власт желела да омогући да Срби купују за исту цену као и пре, морала би скроз да одустане од свих акциза, онда би цена била мало изнад садашње, чисто мало да се плати транспорт из суседне државе. Али то би битно смањило уплив у српску државну касу. То би било јако добро, далеко више паразита би морало да почне да ради нешто поштено.

Шта би се десило да се НИС национализује? Први проблем је моралне природе, јер кад један разбојник – српска држава отме од другог разбојника – руске државе, то и није неко решење, већ само преотимање отетог. Оно што је са НИС-ом требало одавно да се деси, то је да припадне неком Пери, а не српској или руској држави. Дакле, не национализација, већ продаја Пери. А Пера, као приватник не би смео да потпадне ни под једну санкцију, јер он као приватна фирма купује нафту из Ирака, Норвешке итд. То је његова приватна ствар, може да ради шта хоће.

Да је руска држава пријатељ Срба, као што стално пева о томе, она би прва предложила да је неки Пера купи, али како није, она ће користити то, да искористи Србе да учествују у интересу руске државе, односно Путина лично. Е ту је сад и српска држава, која би морала то да препозна и да натера Русију да прода НИС Пери, али би тиме српски владар изложио себе лично ризику, јер пуно зависи од те државе. Дакле, ми ћемо да пропадамо због личног интереса Путина и Вучића. Наравно, имена нису битна, они су само тренутни играчи на позорници, исто би било и са другим играчима. То је питање концепта, не појединих личности. Милошевић или Јељцин јуче исто би било. Обојица ће зарад личне гузице нас да уназаде, и то је проблем који су либертаријанци одавно и у формалну теорију преточили, а зове се „Public choice theory“. Политичари, ма колико јавно говорили да раде у име интереса заједнице, увек раде у личном интересу, и увек се тако понашају, али им позиција државне функције омогућава да своје личне интересе постигну на штету свих нас. Што је разлог зашто је политика увек била и остала највиши степен мафије.

Решења, чак 2 постоје, али ниједно неће бити испуњено. Биће рестрикција, пар-непара, осталих насиља над недужним људима, јер главоње неће свог да се одрекну. А ви гласајте овце.

Оно што би лукавији владари урадили, нашли би Перу који је и Вучићев и Путинов кум, који ће бити само формално власник, али би и даље морао све, испод жита, да даје кумовима. Ако се чак ни то не деси, то је зато што сами мафијаши слабо верују у мафијашка кумства, односно имају их већ превише. Или ће се можда управо то десити, само сад купују време док не нађу кума Перу. Ако га и не нађу, шта њих брига, ми ћемо пропасти, не они.

П.С. Било би ту да се дода још свашта, на пример санкције колико видим укључују и блокирање кредитних картица за НИС трансакције. Да је среће, то би била дивна вест, јер чак је и државни папирни тоалет новац бољи од дражавом контролисаних кредитних картица, и паметан би ставио прст на чело да се упита и разуме зашто држава жели да дигитализује сав новац, али нема памети. Нема памети у овом свету, и рачунајте да ћете страдати. Набијали су нас 500 година на колац, па смо их отерали. Сад је време демократске тираније, али отераћемо и њих. Надамо се за мање од 500 година, али свакако ћемо до тад страдати.

[Милослав Самарџић]

Опозиција од 1990. до данас упорно маши главну тему, а то је економија.
Чак и кад интерне анкете опозиционих странака, на питање (потенцијалним) гласачима, шта треба да им буде главна тема, кажу да треба да буде економија, оне опет то неће .
То је феномен своје врсте, није ми баш јасан. Може бити да је један од разлога што су опозициони лидери од почетка били писци, филозофи, професори, и сл, који су "оперисани" од економије.

[Коле Којот]

Опозиција од 1990. до данас упорно маши главну тему, а то је економија.
Чак и кад интерне анкете опозиционих странака, на питање (потенцијалним) гласачима, шта треба да им буде главна тема, кажу да треба да буде економија, оне опет то неће .
То је феномен своје врсте, није ми баш јасан. Може бити да је један од разлога што су опозициони лидери од почетка били писци, филозофи, професори, и сл, који су "оперисани" од економије.

Рече човек које је школовани економиста и то факултетски, а најмање се бави (или готово никако) том облашћу.

[Милослав Самарџић]

Опозиција од 1990. до данас упорно маши главну тему, а то је економија.
Чак и кад интерне анкете опозиционих странака, на питање (потенцијалним) гласачима, шта треба да им буде главна тема, кажу да треба да буде економија, оне опет то неће .
То је феномен своје врсте, није ми баш јасан. Може бити да је један од разлога што су опозициони лидери од почетка били писци, филозофи, професори, и сл, који су "оперисани" од економије.

Рече човек које је школовани економиста и то факултетски, а најмање се бави (или готово никако) том облашћу.

Бавим се сваког дана, имам своју фирму деценијама.

[Коле Којот]

Не мислим на то да имате фирму, мада и то је питање колико је та фирма профитабилна. Добро је што постоји, али нешто не видим да се књиге продају код нас, да се од тога може фино живети (то је проблем културе народа). За филмове, можда је боља ситуација, али и ту је онда економија исто битна (колики је био профит, буџет, трошкови, колико је он финансиран од донација из земље а колико из иностранства, колико је новца остварено од карата у земљи, колико ван земље, колико online и остали детаљи за филм "Опкољени", рецимо). Те информације нисмо чули.

Више сам мислио и на ваше текстове, књиге, живот. Ваш живот је више био фокусиран на историју него на економију.
Чак и кад пишете о економији, то су више историјске теме, нешто што се десило. Нисте писали толико књиге и текстове о тренутним економским дешавањима и правцима и слично, јер је економија жива ствар. А и оно што се писали, је углавном протекционизам, што није нешто ново, чак се показало као лош метод.