26-12-2013, 07:23 PM
„Сведок“, Београд, 24 децембар 13
Интервју за „Сведок" - Мило Ломпар
Због чега у Србији не постоји културна политика или Ви ипак мислите да је има?
— У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика која се – оснажена културолошком предрасудом о вечитом и актуелном првенству западних интереса – појављује као доминантна. Она се укршта са другим облицима културних и политичких утицаја, па се појављује у унеколико прилагођеном виду. Основни циљ је – као што сам то показао у својој књизи Дух самопорицања – везан за настојање да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Лубарда – временом престало да буде српско.
Ко су људи који данас воде главну реч у српској култури и који је њихов идејни кредо?
— На делу је хотимична подударност између глобалистичке и националне интелигенције. Обе имају подлогу у распрострањеним менталитетима: колонијални менталитет испуњава глобалистичку, као што рајетински менталитет испуњава националну интелигенцију. Глобалистичка (колонијална) интелигенција је – у осам година претходне власти – ситуирана на свим нивоима културних институција: она обликује медијску, алтернативну и институционалну форму владајуће културне политике. Национална (рајетинска) интелигенција – осокољена променом власти – настоји да се материјално и утицајно ситуира унутар таквог распореда ствари. Тамо где не угрожава основни правац културног и политичког кретања она успева да задовољи сопствена – не општа – материјална настојања. Тамо где се појави могућност да нехотично или хотимично угрози основно кретање, она бива уклоњена. На делу је постепено срашћивање двеју наизглед супротстављених формација, јер су оне напокон добиле исти политички циљ и налог. Њихови сукоби отуд могу бити само лични и материјални. Јер они више нису могући као идејни у делотворном смислу. То значи да постоји невидљиви распоред задатих сила у нашој култури. Коме свест о овом распореду сила делује као теорија завере, ваља да се сети изреке по којој, ако желиш да знаш где је власт, распитај се кога (шта) не смеш критиковати.
Многи су очекивали да ће доласком на власт људи који су словили као више национално оријентисани доћи и до већег помака на пољу заштите српске културе и националних интереса. Да ли су и ове власти, предвођене СНС, оптерећене духом самопорицања?
— Власт која практично призна одвајање Косова и Метохије свакако да није национално оријентисана; опозиција која се слаже са том политиком наравно да није национално оријентисана. Поклапање власти и опозиције у овако одсудном питању открива да је образовано политичко јединство на идеји националне издаје. То је чист тријумф духа самопорицања.
Да ли је данас у Србији тешко бити Србин или изговорити нешто што има везе са префиксом „српски“ а да не наиђе на подсмех и оцену да је то „ретроградно“, „заостало“…?
— Није тешко, чак је и пожељно: ако пазите да не погодите најважнију тему тренутка у ком се оглашавате.
У Србији сви говоре о кризи идентитета, на свим пољима. Ипак, утисак је да се мало или ништа не ради на поправљању тога. Ко је за то одговоран?
— Премда је тешко расподелити одговорност у колонијално-окупационој средини, увек су најодговорнији носиоци власти. Поступци наших носилаца власти изведени су – по тачној речи Иве Андрића – са „дрскошћу роба и уз гарантовану некажњивост“. Кад схвати да је ништа, човек може све. Није чудо што ренегати мрзе прошлост: она их подсећа на оно што су били, на оно што су са собом учинили, на оне истине и људе које су издали. Она им показује како самоиздаја претходи издаји. Отуд су њихови погледи увек управљени на будућност: у њу се свака жеља о нама самима може пројектовати. Од истине се, међутим, не може побећи, јер свака будућност постане прошлост.
Како гледате на држање САНУ, имајући у виду кризу у којој се налази друштво и држава?
— У писму Осман-паши Скопљаку – од 23. јула 1844. године – Његош каже: „него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем”.
У ранијем интервјуу за Сведок рекли сте да је овај нараштај интелектуалне елите један од најсрамнијих. Шта очекујете од будућих нараштаја имајући у виду околности у којима се образују и стасавају?
— Има много препрека за њих. Таква препрека је дуготрајни вектор наше културне политике, који је плод дубинског поклапања спољних притисака и домаћих слабости. Сам дух времена испуњен је опортунистичким, а не побуњеничким садржајима. Младост више не подразумева побуну, него прилагођавање. Не само код нас него и у свету. На делу је непрестана симулација побуне, која се тако испражњава од аутентичних садржаја. Отуд прагматичка и опортунистичка својства нових нараштаја неће створити ни снагу ни прилику да нешто промене у нашим условима. Промена, пак, може доћи превасходно као последица промењеног деловања спољашњих чинилаца. Да бисмо били у прилици да искористимо један такав обрт, неопходно је поверење у културу, у тихи, скромни и непрестани рад, у посредно, а не непосредно задовољство, у снагу сабирања, а не трошења, у истинске, а не проглашаване ауторитете, у разликовање функције (као положаја унутар моћи) од личности (као човека који очитује вредност). Недостаје нам, дакле, разуђена формула пасивног отпора као припрема и подлога сваког могућег преокрета.
Да ли је Србији потребан државни и национални програм и ко може да га изради имајући у виду стање у нашој елити?
— Неопходна је свест о неопходности пасивног отпора: кроз подсмех, кроз персифлажу, кроз текст, кроз чин. Зашто не практикујемо миран, ненасилан и истрајан отпор? Зато што нема културне подлоге на коју бисмо могли наслонити његове форме. У име чега настаје такав отпор? Неопходно је оцртати алтернативни свет вредности: указати на универзалне видове западних вредности који су у сукобу са оспољеним западним интересима, указати на универзалност многих традиционалних вредности, осветлити делотворност вредности различитог реда и домашаја. Како учинити присутним алтернативни свет вредности? Неопходна је морално проблематична сарадња фундаменталиста и опортуниста у националној интелигенцији. Уврежена је предрасуда да је фундаментализам нешто рђаво. То не мора бити тако. Јер није исто бити фундаменталиста у милосрђу и у терору. Отуд без фундаменталиста нема неопходне свести о отпору; без опортуниста – нема прилике за смислен отпор. Њихова сарадња је неопходна, премда је проблематична зато што опортунисти често изневеравају начела, као што фундаменталисти често промашују средства. Отуд њихова сарадња не подразумева идеално-типске моралне облике помагања. То су Сартрове Прљаве руке. Границу оцртавају непроменљивост основног циља и употреба средстава: ако тежимо слободи, није прикладно да помишљамо на насилна средства. Чак ни у случају насиља над нама. Премда је – како пева Његош – „одбрана с животом скопчана“, насиљу се можемо одупрети и ненасилним средствима. Да би пасиван отпор био делотворан, неопходни су предуслови. Неопходна су средства јавности: умрежени сајтови, дневне новине, недељник, радио и телевизија на националној фреквенцији. Неопходна је јавна правна заштита. Неопходна је збирна невладина организација као утока и катализатор кретања вођених отпором: и страначких и нестраначких. То би била средства. Неопходна је сарадња странака националне опозиције. Неопходна је – кад већ влада прозападна – отворено проруска опозициона политичка адреса. Да ли је све ово могуће? Можда није све, али може ли се постићи макар нешто? Или је ништа боље него нешто?
Чини се да се у Србији тек у последњи час одлучније кренуло у обележавање 200. годишњице рођења Његоша. Створен је утисак да је све препуштено Црној Гори и да се то Србије превише и не тиче?!
— Зар није председник српске владе рекао у Подгорици да се Србије Његош не тиче? Зар није исти човек – у среду 18. децембра 2013. године – обишао изложбу у Културном центру Београда посвећену српским злочинима над једном албанском породицом? Зар овако постављена ствар – изолована до неисторијског уопштавања – не сведочи о систематском уграђивању модела српске кривице у нашу јавну свест? Зар околност да то изводи човек који је недавно позивао на враћање Титовог споменика на трг у Ужицу не открива да се обнавља модел српске кривице који нам је завештао титоизам? Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? Зашто не желимо да видимо подударност између културних и политичких чинова? То је судбина окупираног народа.
Како тумачите очито слабу реакцију Србије према ономе што се дешава ћирилици и Србима у Хрватској?
— Ко да реагује? Ћутање Европске уније пред околношћу да читав стадион скандира поклич под којим је оствариван геноцид између 1941. и 1945. године открива више ствари: прикривени рад немачког историјског ревизионизма у европској јавној свести, предрасуду да је Европска унија настала на историјским темељима антифашизма и скривену, али делотворну културолошку предрасуду која иза овог организованог ћутања као да сугерише поруку: нека сте их побили у Јасеновцу, нека сте их протерали 1995. године. Тај колоплет интереса, предрасуда и прећуткивања требало би да буде опомена за будућност. Али ко да разуме опомену?
У време претходне власти говорило се да постоји софистицирана контрола над медијима. Какво је стање данас?
— Нешто веће присуство националних садржаја у штампи има за циљ да прикрије суштинско поклапање власти и опозиције, глобалистичке и националне интелигенције у одсудној ствари. Јер могу се појавити различити национални садржаји, али не и оно што је истински на дневном реду: одвајање Косова и Метохије. То показује зашто је ова власт била неопходна. Она уверљивије од претходне власти спроводи идеолошку рационализацију по којој Европа нема алтернативу, будући да она симулацијом националних садржаја прикрива централно питање данашњег тренутка. Сада се – рецимо – говори о Републици Српској. Када она постане централна тема, говориће се о свему, осим о њој. Тако бисмо могли закључити како нема неповратне издаје док „националисти“ не издају.
Имајући све у виду – шта један човек, грађанин, који жели да буде одговоран према себи и друштву и држави у којој живи, може и требало би да уради?
— Није довољно само неговати свест о слободи и отпору. Неопходно је научити да се делује колективно.
Интервју за „Сведок" - Мило Ломпар
Због чега у Србији не постоји културна политика или Ви ипак мислите да је има?
— У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика која се – оснажена културолошком предрасудом о вечитом и актуелном првенству западних интереса – појављује као доминантна. Она се укршта са другим облицима културних и политичких утицаја, па се појављује у унеколико прилагођеном виду. Основни циљ је – као што сам то показао у својој књизи Дух самопорицања – везан за настојање да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Лубарда – временом престало да буде српско.
Ко су људи који данас воде главну реч у српској култури и који је њихов идејни кредо?
— На делу је хотимична подударност између глобалистичке и националне интелигенције. Обе имају подлогу у распрострањеним менталитетима: колонијални менталитет испуњава глобалистичку, као што рајетински менталитет испуњава националну интелигенцију. Глобалистичка (колонијална) интелигенција је – у осам година претходне власти – ситуирана на свим нивоима културних институција: она обликује медијску, алтернативну и институционалну форму владајуће културне политике. Национална (рајетинска) интелигенција – осокољена променом власти – настоји да се материјално и утицајно ситуира унутар таквог распореда ствари. Тамо где не угрожава основни правац културног и политичког кретања она успева да задовољи сопствена – не општа – материјална настојања. Тамо где се појави могућност да нехотично или хотимично угрози основно кретање, она бива уклоњена. На делу је постепено срашћивање двеју наизглед супротстављених формација, јер су оне напокон добиле исти политички циљ и налог. Њихови сукоби отуд могу бити само лични и материјални. Јер они више нису могући као идејни у делотворном смислу. То значи да постоји невидљиви распоред задатих сила у нашој култури. Коме свест о овом распореду сила делује као теорија завере, ваља да се сети изреке по којој, ако желиш да знаш где је власт, распитај се кога (шта) не смеш критиковати.
Многи су очекивали да ће доласком на власт људи који су словили као више национално оријентисани доћи и до већег помака на пољу заштите српске културе и националних интереса. Да ли су и ове власти, предвођене СНС, оптерећене духом самопорицања?
— Власт која практично призна одвајање Косова и Метохије свакако да није национално оријентисана; опозиција која се слаже са том политиком наравно да није национално оријентисана. Поклапање власти и опозиције у овако одсудном питању открива да је образовано политичко јединство на идеји националне издаје. То је чист тријумф духа самопорицања.
Да ли је данас у Србији тешко бити Србин или изговорити нешто што има везе са префиксом „српски“ а да не наиђе на подсмех и оцену да је то „ретроградно“, „заостало“…?
— Није тешко, чак је и пожељно: ако пазите да не погодите најважнију тему тренутка у ком се оглашавате.
У Србији сви говоре о кризи идентитета, на свим пољима. Ипак, утисак је да се мало или ништа не ради на поправљању тога. Ко је за то одговоран?
— Премда је тешко расподелити одговорност у колонијално-окупационој средини, увек су најодговорнији носиоци власти. Поступци наших носилаца власти изведени су – по тачној речи Иве Андрића – са „дрскошћу роба и уз гарантовану некажњивост“. Кад схвати да је ништа, човек може све. Није чудо што ренегати мрзе прошлост: она их подсећа на оно што су били, на оно што су са собом учинили, на оне истине и људе које су издали. Она им показује како самоиздаја претходи издаји. Отуд су њихови погледи увек управљени на будућност: у њу се свака жеља о нама самима може пројектовати. Од истине се, међутим, не може побећи, јер свака будућност постане прошлост.
Како гледате на држање САНУ, имајући у виду кризу у којој се налази друштво и држава?
— У писму Осман-паши Скопљаку – од 23. јула 1844. године – Његош каже: „него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем”.
У ранијем интервјуу за Сведок рекли сте да је овај нараштај интелектуалне елите један од најсрамнијих. Шта очекујете од будућих нараштаја имајући у виду околности у којима се образују и стасавају?
— Има много препрека за њих. Таква препрека је дуготрајни вектор наше културне политике, који је плод дубинског поклапања спољних притисака и домаћих слабости. Сам дух времена испуњен је опортунистичким, а не побуњеничким садржајима. Младост више не подразумева побуну, него прилагођавање. Не само код нас него и у свету. На делу је непрестана симулација побуне, која се тако испражњава од аутентичних садржаја. Отуд прагматичка и опортунистичка својства нових нараштаја неће створити ни снагу ни прилику да нешто промене у нашим условима. Промена, пак, може доћи превасходно као последица промењеног деловања спољашњих чинилаца. Да бисмо били у прилици да искористимо један такав обрт, неопходно је поверење у културу, у тихи, скромни и непрестани рад, у посредно, а не непосредно задовољство, у снагу сабирања, а не трошења, у истинске, а не проглашаване ауторитете, у разликовање функције (као положаја унутар моћи) од личности (као човека који очитује вредност). Недостаје нам, дакле, разуђена формула пасивног отпора као припрема и подлога сваког могућег преокрета.
Да ли је Србији потребан државни и национални програм и ко може да га изради имајући у виду стање у нашој елити?
— Неопходна је свест о неопходности пасивног отпора: кроз подсмех, кроз персифлажу, кроз текст, кроз чин. Зашто не практикујемо миран, ненасилан и истрајан отпор? Зато што нема културне подлоге на коју бисмо могли наслонити његове форме. У име чега настаје такав отпор? Неопходно је оцртати алтернативни свет вредности: указати на универзалне видове западних вредности који су у сукобу са оспољеним западним интересима, указати на универзалност многих традиционалних вредности, осветлити делотворност вредности различитог реда и домашаја. Како учинити присутним алтернативни свет вредности? Неопходна је морално проблематична сарадња фундаменталиста и опортуниста у националној интелигенцији. Уврежена је предрасуда да је фундаментализам нешто рђаво. То не мора бити тако. Јер није исто бити фундаменталиста у милосрђу и у терору. Отуд без фундаменталиста нема неопходне свести о отпору; без опортуниста – нема прилике за смислен отпор. Њихова сарадња је неопходна, премда је проблематична зато што опортунисти често изневеравају начела, као што фундаменталисти често промашују средства. Отуд њихова сарадња не подразумева идеално-типске моралне облике помагања. То су Сартрове Прљаве руке. Границу оцртавају непроменљивост основног циља и употреба средстава: ако тежимо слободи, није прикладно да помишљамо на насилна средства. Чак ни у случају насиља над нама. Премда је – како пева Његош – „одбрана с животом скопчана“, насиљу се можемо одупрети и ненасилним средствима. Да би пасиван отпор био делотворан, неопходни су предуслови. Неопходна су средства јавности: умрежени сајтови, дневне новине, недељник, радио и телевизија на националној фреквенцији. Неопходна је јавна правна заштита. Неопходна је збирна невладина организација као утока и катализатор кретања вођених отпором: и страначких и нестраначких. То би била средства. Неопходна је сарадња странака националне опозиције. Неопходна је – кад већ влада прозападна – отворено проруска опозициона политичка адреса. Да ли је све ово могуће? Можда није све, али може ли се постићи макар нешто? Или је ништа боље него нешто?
Чини се да се у Србији тек у последњи час одлучније кренуло у обележавање 200. годишњице рођења Његоша. Створен је утисак да је све препуштено Црној Гори и да се то Србије превише и не тиче?!
— Зар није председник српске владе рекао у Подгорици да се Србије Његош не тиче? Зар није исти човек – у среду 18. децембра 2013. године – обишао изложбу у Културном центру Београда посвећену српским злочинима над једном албанском породицом? Зар овако постављена ствар – изолована до неисторијског уопштавања – не сведочи о систематском уграђивању модела српске кривице у нашу јавну свест? Зар околност да то изводи човек који је недавно позивао на враћање Титовог споменика на трг у Ужицу не открива да се обнавља модел српске кривице који нам је завештао титоизам? Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? Зашто не желимо да видимо подударност између културних и политичких чинова? То је судбина окупираног народа.
Како тумачите очито слабу реакцију Србије према ономе што се дешава ћирилици и Србима у Хрватској?
— Ко да реагује? Ћутање Европске уније пред околношћу да читав стадион скандира поклич под којим је оствариван геноцид између 1941. и 1945. године открива више ствари: прикривени рад немачког историјског ревизионизма у европској јавној свести, предрасуду да је Европска унија настала на историјским темељима антифашизма и скривену, али делотворну културолошку предрасуду која иза овог организованог ћутања као да сугерише поруку: нека сте их побили у Јасеновцу, нека сте их протерали 1995. године. Тај колоплет интереса, предрасуда и прећуткивања требало би да буде опомена за будућност. Али ко да разуме опомену?
У време претходне власти говорило се да постоји софистицирана контрола над медијима. Какво је стање данас?
— Нешто веће присуство националних садржаја у штампи има за циљ да прикрије суштинско поклапање власти и опозиције, глобалистичке и националне интелигенције у одсудној ствари. Јер могу се појавити различити национални садржаји, али не и оно што је истински на дневном реду: одвајање Косова и Метохије. То показује зашто је ова власт била неопходна. Она уверљивије од претходне власти спроводи идеолошку рационализацију по којој Европа нема алтернативу, будући да она симулацијом националних садржаја прикрива централно питање данашњег тренутка. Сада се – рецимо – говори о Републици Српској. Када она постане централна тема, говориће се о свему, осим о њој. Тако бисмо могли закључити како нема неповратне издаје док „националисти“ не издају.
Имајући све у виду – шта један човек, грађанин, који жели да буде одговоран према себи и друштву и држави у којој живи, може и требало би да уради?
— Није довољно само неговати свест о слободи и отпору. Неопходно је научити да се делује колективно.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
