25-05-2014, 12:30 AM
Чињенице које нису биле за ширу јавност а односе се на рад КПЈ
1. Циљеви народно-ослободилачке борбе представљају се као да се своде само и углавном на то да се земља ослободи од окупатора. Поготову у почетку борбе строго се скривао прави иницијатор и организатор борбе (КП), јер се знало добро какав је менталитет нашег народа, који воли изнад свега своју земљу, који је дубоко везан за (краљевску) династију и који се бојао комуниста као куге, верујући да ће му они одузети све до голог живота. То је било, истина, захваљујући непријатељској пропаганди, али факат је да је тако било.
Зато је била директива Партије да се има иступати само на линији борбе за национално ослобођење, а никако да се не меша политика или помиње КПЈ, а учешће комуниста да се објашњава тако да сваки ко воли своју земљу има право да за њу пролије своју крв, па како било да се зове и како се крсти. Исто тако се није смело дирати у Југословенску владу у Лондону, мада се знало још 27 марта каква ће бити њена судбина. Чак се ни у редовима комуниста није о томе отворено дискутовало, него се говорило навлаш да ми хоћемо сарадњу ако влада буде лојална. Уосталом, говорило се пред народом-треба запети и истерати окупатора, зато нема се времена за политизирање. А народ ће већ сам одлучити кад буде време!
Тако се иступало на зборовима и конферанцијама пред јавношћу, а тако се дискутовало и на партијским ћелијама. Није се давало члановима КП да филозофирају има ли или нема и других намера КП у овој борби, већ се истицало да је таква линија, јер су такви услови, а кад се услови промене, биће и друга линија.
Међутим, треба добро познавати питања стратегије и тактике бољшевичке партије (СССР), па разумети све. Тамо се каже: стратегија је план борбе за крајњи циљ КП, за победу и диктатуру пролетаријата-и она се не мења. А тактика је начин вођења ове борбе, путеви како да се, избегавајући све препреке, дође до главног циља. Једно од тактичких средстава у борби код нас било је: иступати пред масе са оним паролама које су им блиске, тј које су избиле саме по себи, из њихове средине, истаћи их као своје и за њима водити масе, а онда им лагано наметати оно што се жели.
Јасно је дакле, да је у Комунистичкој Партији Југославије, крајњи циљ диктатура пролетаријата. И у ту сврху она користи сваку ситуацију у свету, а поготову у својој земљи. У овом случају била је то пропаст Југославије. Народ је закукао на окупатора и почеле су се будити традиције борбених предака. КП је ово одмах прихватила и ставила се на чело борбе. Овим необично паметним и тактички вештим гестом учинила је много да нагло прескочи неколико степеница у главном стратешком плану. Наиме, стрпљиво радећи у масама ишла је за тим да кроз борбу за ослобођење земље истовремено и васпита народ у духу марксизма – лењинизма и да га припреми за совјетску власт после рата. Зато су званични војни и политички руководиоци иступали сао строго придржавајући се линије народно-ослободилачке борбе – док су чланови КП истовремено илегално и неосетно радили на овом васпитавању.
Постигнуто је доиста много да наш народ који је био велики противник КП данас свесно великим делом иде за њом, али још увек не види јасно и не схвата шта ће бити на крају рата. Јер он зна за званичну линију КП: народ ће сам бирати кога буде хтео. А у ствари, све су припреме извршене да се може рачунати на пуну превласт КП после рата.
У писму ЦК од 14 децембра 1941. упућеном покрајинском комитету КПЈ у Србији и свима обласним комитетима пише да устанак у нашој земљи прелази на виши степен, тј да се кроз националну револуцију већ постепено врши и социјалистичка. За овај став се касније рекло да није правилно протумачен и да се претерало у смелим перспективама. Међутим, та исправка дошла је услед тога што се почела сувише отворено и прерано износити ова перспектива која је само још увек наговештавала оно што ће доћи, а и сам ЦК је у писму мало пренаглио изгледа, јер ситуација није била тако повољна у скорој будућности како се предвиђало да ће бити.
Неки су партизански фунционери и данас мишљења да ви се могло десити да у нашој земљи од националне револуције одмах пређе у социјалистичку, прескачући буржоаско-демократску. Ово су само размишљања и претпоставке у вези са ситуацијом у свету. Наиме, са развојем револуционарног покрета у другим земљама. Зато је оваква претпоставка неоснована. Али и даље остаје као битна и основна нота данашње народно ослободилачке борбе: кроз ослобођење земље, преваспитање маса и улазак у социјалистичку револуцију.
У вези са династијом и краљем: знало се да је народ увек био везан за краља и зато се донео став да се то питање не покреће. Уколико се наиђе на захтев да се о томе говори , подвлачити само толико да се против краља нико не бори, да је он дете и да није крив за ово ништа - а после рата, ако га народ хоће, нека опет дође на владу. Тако се угушивала антидинастичка пропаганда, коју су иначе неосетно ипак помало преносили чланови КП. Али за масе је било овако.
У погледу цркве и Бога сличан је случај. Нико 1941 није смео реч да изусти против религије. И сами чланови КП у сеоским кућама су морали при обеду да се крсте и читају молитве. Јасно је да је то било само услед тога да се народне масе не одбију и заплаше. А кад се веч буде и на њих извршио јак утицај тада ће бити лако. Стварно је тако и било и данас се доста широко сме говорити о томе да религија служи само као средство да се масе боље подјарме и експлоатишу. У извесним случајевима се још увек не негира постојање Бога, већ се само напада црквена организација и њени пљачкашки руководиоци. Тако се постепено припрема терен за будућу антирелигиозну пропаганду.
Исто тако су се користили и још увек се користе моменти из наше националне историје да се у масама распали жар родољубља и понос предака. Ово редовно има јако дејство, јер се овим погађа у најтананија осећања нашега човека.
На овакав начин почињући борбу и оваквим тактичким методама се служећи, КП је успела да створи у Југославији овакво питање какво је данас.
2. Однос савезника: СССР – Енглеске и Америке
Директива је да се што шире популарише овај савез, да се истиче како је све чвршћи и јачи, како ће такав остати и после рата итд. Међутим, поставља се природно питање: како је могућ чврст и искрен савез између плутократских демократија и совјетске Русије, два идеолошка противника. Одговор је јасан да није могуће. Али зато постоји у Лењиновим делима јасно одређен став: да радничка класа и њена партија треба да да знају увек да искоришћавају ситуацију у свету и да је окрену у своју корист. Наиме, млада совјетска Русија има сувише много непријатеља. Зато треба направити пакт најпре с једним, да би се тукао други, па онда рашчишчавати са првим. Такав је и овде случај. Дакле, рачуница и трговина. Али зато КП Енглеске има задатак да одоздо што више ради на поткопавању темеља владе енглеске плутократије и да врши притисак на њу да мора лојално испуњавати обавезе.
Дакле, пред јавношћу треба подвлачити пријатељство Енглеске и СССР као сарадника итд. Да се од КП не би одбили симпатизери народноослободилачке борбе који су англофили. А прикривати пред свима стварну суштину овог савеза, наиме, да је то рат у рату, тј рат Стаљина са Черчилом преко КП Енглеске. То значи да и стаљин има у глави оно што и Черчил: да после уништења Немачке треба да дође до обрачуна између ових двеју или трију сила. И док Черчил настоји да Русију војно ослаби одуговлачећи са другим фронтом и чувајући војску, дотле Стаљин ради да Черчилову плутократију уздрма политички и то најпре преко самог енглеског народа. А љубазна платформа чврстог споразума треба да добро прикрије суштину и да чак олакша ову подземну и невидљиву борбу остављајући је за масе непознатом.
3. Садашња Југославија у односу на СССР и Енглеску
Свакодневно се поставља питање код људи који нису убеђени у оправданост данашње народноослобоилачке борбе: Зашто толике жртве код нас и да ли наша борба може иоле утицати на свршетак рата? Истовремено они сами и одговарају: Не може утицати, решиће све саме велике силе. А у редовима симпатизера народноослободилачке борбе и пред народом свуд чује се: Борба у Југославији много доприноси уништењу фашизма јер: 1) Она војнички слаби Немачку и нагони је да знатан део снага држи на Балкану, што растерећује Источни фронт и олакшава руско напредовање 2)Морално слаби немачку, јер је уверава да темељи фашизма нису чврсти, кад се једна тако мала земља не да поробити и већ две и по године се одупире немачкој сили 3) Делује позитивно на све поробљене народе, подиже морал и даје пример како се може супротставити окупатору и ако се нема велике регуларне војске и фабрике оружја 4) Она показује снагу Комунистичке Партије која је успела да народу отвори очи и да поведе борбу против светског непријатеља
Могло би се рећи да од свега што се износи у јавност и широко популарише изазивајући у масама понос због сопственог високог значаја – има део истине. Али само део. А оно што је у ствари, то се и међу партијским функционерима само шапуће. Наиме, народноослободилачка војска у Југославији и њена данашња влада доиста ужива велику подршку Русије и Русија је истиче као пример у свету. То је стварни велики политички значај наше борбе. А што се тиче њеног директног утицаја на исход рата, ту се слабо шта може видети. С те стране народноослободилачка војска Југославије јесте стварни адут у рукама Русије против Енглеске. Наиме, прво: Русија може сваког момента бацити у очи енглеским пријатељима чињеницу да они са толиком војском и наоружањем нису у стању да учине ништа у погледу војничке помоћи Русији, док шачица устаника води тако велике и успешне борбе и држи везане више немачких дивизија него што их је држала Енглеска у Африци. Затим, помоћу случаја са Дражом Михаиловићем Русија је успела да сатера у ћошак Енглеску, да је примора, мобилишући сву јавност, на жељене уступке. Јер је Енглеској претила опасност да се дискредитује у свету ако се буде сасвим обелоданила њена помоћ Дражи, човеку који је издао земљу и помаже Немце, непријатеље Енглеске и Русије. Дакле, постојање народноослободилачке војске у Југославији и њена двогодишња борба јесу данас од великог политичког значаја, али у борби енглеске плутократије и Совјетског Савеза. Ово се не говори нигде, ни међу члановима КП, међу које се преноси исти став какав и у масе.
4. Личност Ивана Рибара у Антифашистичком већу и садашњој Југословенској влади у Босни
Још пре рата, кад се говорило да рибар чини услуге КОмунистичкој Партији, говорило се да је то човек који ће у одређено време дивно послужити као представник какве привремене владе. Тако је и било. Зато што се иступа на линији народноослободилачке борбе у којиј учествују сви родољуби, било је неопходно ставити на чело владе човека који није комуниста, али је популаран, а уз то вољан да ради по директивама КП. Зато је Рибар узет. А било је важно да се у досадашњем периоду борбе не истакне сувише и не стане на чело цивилног управног тела познати комунист. То је општепознати случај да се у разне форуме и организације узима као легални представник човек који је познат и популаран у масама, а није „озлоглашен“ као комунист, да се не би масе одбиле.
Стављање Рибара на чело Антифашистичког већа и сад на чело нове владе много је допринело да се повећа поверење маса у ову нову Југословенску управу и да се још чвршће вежу за народноослободилачку борбу, а преко ње и за КП.
5. Радио станица Слободна Југославија
Као доказ снаге народноослободилачке војске и читавог народноослободилачког покрета узима се чињеница да постоји сопствена радио станица и то станица која спада у најјаче у свету. Пред масе се иступа тако да непријатељ не може ништа учинити и поред свих казнених експедиција и да слободна територија још увек постоји и бива све јача. Чак и у најтежим данаима прогона и повлачења Слободна Југославија несметано даје своје емисије, и то не само на нашем језику, него и на страним. Ово је један од најубедљивијих аргумената за масе доиста, и велики део заслуга за придобијање маса има ова станица. Јер народ хоће да види и да чује. „Глас“ види, а „Слободну Југославију“ слуша – дакле ,КП је тако јака да њој нико ништа не може и она мора победити. Тако се природно резонује. Јер она, ето, има у Босни тако јаку и добро скривену радио станицу. Међутим, у свету постоје само две најјаче радио станице: Лондон и Москва. А „Слободна Југославија“ има интензитет и начин давања емисија исто као Москва. То се запажало, али нико се није усудио да претпостави да је она доиста у Москви. У ствари тако је, али се крије строго. У Србији нема десет људи који ово знају.
Одавде се шаљу радио-телеграфијо дописи и извештаји а тамо сређују и дају емисије. Тако, док се Тито и Дража Михаиловић туку по југословенским кршевима, њихове радио-станице се кроз етар туку из Лондона и Москве.
6. Бројно стање народноослободилачке војске
Обично се каже „Војна тајна“ ако би се ко заинтересовао за бројност и јачину војске и одреда. Нарочито се о овој „војној тајни“ води рачуна у оним крајевима где су одреди слаби, и у оним периодима кад су у кризи. Масама се редовно говори: „Наша војска је велика и јака, треба је што више материјално помоћи. А треба и ступати у њене редове, јер она се данас смело може одупрети свакој навали непријатеља.“
Међутим, стварност је увек болна, јер кад нови партизан ступи у чету он редовно пита има ли још партизана. И редовно му се мора околишећи одговарати да се не би пало у контрадикцију са ранијом агитацијом. Зато се у покретима, акцијама, борбама увек настоји да се прикаже снага и моћ, али да се не види тачно бројност. До сад је ово успевало у Србији. На пример, у борби на Букуљи после напада на Аранђеловац учествовало је свега 40 партизана. А на терену око Букуље, у Аранђеловцу, па и међу агентима управе града, који су лично учествовали у тој борби влада чврсто уверење да је партизана било око 450, и да је бар 70 изгинуло. Међутим, није их било ни толико живих.
Али, овакво причање о снази и бројности одреда дозвољава се и чак донекле потенцира, јер оно доприноси бржој и јачој мобилизацији и популарности партизана.
АЈ, 507, ЦККПЈ,1944/473
Овај документ је у целини пренео Перо Симић у књизи "Тито, тајна века", (Новости, друго допуњено издање, 2009) стр 155-160, са следећом напоменом:
Овај документ, писан на српскохрватском језику, мастилом, ситним ћириличним словима чуван је до 1950. у архиви Титове тајне полиције, која се тада уместо ОЗН-е звала УДБ-а - Управа државне безбедности. У пролеће те године секретар ЦККПЈ и шеф југословенске полиције Александар Ранковић уступио га је архиви ЦК, где је означен "непријатељским и недовршеним документом".Зато ни до данас није прекуцан и припремљен за коришћење...
1. Циљеви народно-ослободилачке борбе представљају се као да се своде само и углавном на то да се земља ослободи од окупатора. Поготову у почетку борбе строго се скривао прави иницијатор и организатор борбе (КП), јер се знало добро какав је менталитет нашег народа, који воли изнад свега своју земљу, који је дубоко везан за (краљевску) династију и који се бојао комуниста као куге, верујући да ће му они одузети све до голог живота. То је било, истина, захваљујући непријатељској пропаганди, али факат је да је тако било.
Зато је била директива Партије да се има иступати само на линији борбе за национално ослобођење, а никако да се не меша политика или помиње КПЈ, а учешће комуниста да се објашњава тако да сваки ко воли своју земљу има право да за њу пролије своју крв, па како било да се зове и како се крсти. Исто тако се није смело дирати у Југословенску владу у Лондону, мада се знало још 27 марта каква ће бити њена судбина. Чак се ни у редовима комуниста није о томе отворено дискутовало, него се говорило навлаш да ми хоћемо сарадњу ако влада буде лојална. Уосталом, говорило се пред народом-треба запети и истерати окупатора, зато нема се времена за политизирање. А народ ће већ сам одлучити кад буде време!
Тако се иступало на зборовима и конферанцијама пред јавношћу, а тако се дискутовало и на партијским ћелијама. Није се давало члановима КП да филозофирају има ли или нема и других намера КП у овој борби, већ се истицало да је таква линија, јер су такви услови, а кад се услови промене, биће и друга линија.
Међутим, треба добро познавати питања стратегије и тактике бољшевичке партије (СССР), па разумети све. Тамо се каже: стратегија је план борбе за крајњи циљ КП, за победу и диктатуру пролетаријата-и она се не мења. А тактика је начин вођења ове борбе, путеви како да се, избегавајући све препреке, дође до главног циља. Једно од тактичких средстава у борби код нас било је: иступати пред масе са оним паролама које су им блиске, тј које су избиле саме по себи, из њихове средине, истаћи их као своје и за њима водити масе, а онда им лагано наметати оно што се жели.
Јасно је дакле, да је у Комунистичкој Партији Југославије, крајњи циљ диктатура пролетаријата. И у ту сврху она користи сваку ситуацију у свету, а поготову у својој земљи. У овом случају била је то пропаст Југославије. Народ је закукао на окупатора и почеле су се будити традиције борбених предака. КП је ово одмах прихватила и ставила се на чело борбе. Овим необично паметним и тактички вештим гестом учинила је много да нагло прескочи неколико степеница у главном стратешком плану. Наиме, стрпљиво радећи у масама ишла је за тим да кроз борбу за ослобођење земље истовремено и васпита народ у духу марксизма – лењинизма и да га припреми за совјетску власт после рата. Зато су званични војни и политички руководиоци иступали сао строго придржавајући се линије народно-ослободилачке борбе – док су чланови КП истовремено илегално и неосетно радили на овом васпитавању.
Постигнуто је доиста много да наш народ који је био велики противник КП данас свесно великим делом иде за њом, али још увек не види јасно и не схвата шта ће бити на крају рата. Јер он зна за званичну линију КП: народ ће сам бирати кога буде хтео. А у ствари, све су припреме извршене да се може рачунати на пуну превласт КП после рата.
У писму ЦК од 14 децембра 1941. упућеном покрајинском комитету КПЈ у Србији и свима обласним комитетима пише да устанак у нашој земљи прелази на виши степен, тј да се кроз националну револуцију већ постепено врши и социјалистичка. За овај став се касније рекло да није правилно протумачен и да се претерало у смелим перспективама. Међутим, та исправка дошла је услед тога што се почела сувише отворено и прерано износити ова перспектива која је само још увек наговештавала оно што ће доћи, а и сам ЦК је у писму мало пренаглио изгледа, јер ситуација није била тако повољна у скорој будућности како се предвиђало да ће бити.
Неки су партизански фунционери и данас мишљења да ви се могло десити да у нашој земљи од националне револуције одмах пређе у социјалистичку, прескачући буржоаско-демократску. Ово су само размишљања и претпоставке у вези са ситуацијом у свету. Наиме, са развојем револуционарног покрета у другим земљама. Зато је оваква претпоставка неоснована. Али и даље остаје као битна и основна нота данашње народно ослободилачке борбе: кроз ослобођење земље, преваспитање маса и улазак у социјалистичку револуцију.
У вези са династијом и краљем: знало се да је народ увек био везан за краља и зато се донео став да се то питање не покреће. Уколико се наиђе на захтев да се о томе говори , подвлачити само толико да се против краља нико не бори, да је он дете и да није крив за ово ништа - а после рата, ако га народ хоће, нека опет дође на владу. Тако се угушивала антидинастичка пропаганда, коју су иначе неосетно ипак помало преносили чланови КП. Али за масе је било овако.
У погледу цркве и Бога сличан је случај. Нико 1941 није смео реч да изусти против религије. И сами чланови КП у сеоским кућама су морали при обеду да се крсте и читају молитве. Јасно је да је то било само услед тога да се народне масе не одбију и заплаше. А кад се веч буде и на њих извршио јак утицај тада ће бити лако. Стварно је тако и било и данас се доста широко сме говорити о томе да религија служи само као средство да се масе боље подјарме и експлоатишу. У извесним случајевима се још увек не негира постојање Бога, већ се само напада црквена организација и њени пљачкашки руководиоци. Тако се постепено припрема терен за будућу антирелигиозну пропаганду.
Исто тако су се користили и још увек се користе моменти из наше националне историје да се у масама распали жар родољубља и понос предака. Ово редовно има јако дејство, јер се овим погађа у најтананија осећања нашега човека.
На овакав начин почињући борбу и оваквим тактичким методама се служећи, КП је успела да створи у Југославији овакво питање какво је данас.
2. Однос савезника: СССР – Енглеске и Америке
Директива је да се што шире популарише овај савез, да се истиче како је све чвршћи и јачи, како ће такав остати и после рата итд. Међутим, поставља се природно питање: како је могућ чврст и искрен савез између плутократских демократија и совјетске Русије, два идеолошка противника. Одговор је јасан да није могуће. Али зато постоји у Лењиновим делима јасно одређен став: да радничка класа и њена партија треба да да знају увек да искоришћавају ситуацију у свету и да је окрену у своју корист. Наиме, млада совјетска Русија има сувише много непријатеља. Зато треба направити пакт најпре с једним, да би се тукао други, па онда рашчишчавати са првим. Такав је и овде случај. Дакле, рачуница и трговина. Али зато КП Енглеске има задатак да одоздо што више ради на поткопавању темеља владе енглеске плутократије и да врши притисак на њу да мора лојално испуњавати обавезе.
Дакле, пред јавношћу треба подвлачити пријатељство Енглеске и СССР као сарадника итд. Да се од КП не би одбили симпатизери народноослободилачке борбе који су англофили. А прикривати пред свима стварну суштину овог савеза, наиме, да је то рат у рату, тј рат Стаљина са Черчилом преко КП Енглеске. То значи да и стаљин има у глави оно што и Черчил: да после уништења Немачке треба да дође до обрачуна између ових двеју или трију сила. И док Черчил настоји да Русију војно ослаби одуговлачећи са другим фронтом и чувајући војску, дотле Стаљин ради да Черчилову плутократију уздрма политички и то најпре преко самог енглеског народа. А љубазна платформа чврстог споразума треба да добро прикрије суштину и да чак олакша ову подземну и невидљиву борбу остављајући је за масе непознатом.
3. Садашња Југославија у односу на СССР и Енглеску
Свакодневно се поставља питање код људи који нису убеђени у оправданост данашње народноослобоилачке борбе: Зашто толике жртве код нас и да ли наша борба може иоле утицати на свршетак рата? Истовремено они сами и одговарају: Не може утицати, решиће све саме велике силе. А у редовима симпатизера народноослободилачке борбе и пред народом свуд чује се: Борба у Југославији много доприноси уништењу фашизма јер: 1) Она војнички слаби Немачку и нагони је да знатан део снага држи на Балкану, што растерећује Источни фронт и олакшава руско напредовање 2)Морално слаби немачку, јер је уверава да темељи фашизма нису чврсти, кад се једна тако мала земља не да поробити и већ две и по године се одупире немачкој сили 3) Делује позитивно на све поробљене народе, подиже морал и даје пример како се може супротставити окупатору и ако се нема велике регуларне војске и фабрике оружја 4) Она показује снагу Комунистичке Партије која је успела да народу отвори очи и да поведе борбу против светског непријатеља
Могло би се рећи да од свега што се износи у јавност и широко популарише изазивајући у масама понос због сопственог високог значаја – има део истине. Али само део. А оно што је у ствари, то се и међу партијским функционерима само шапуће. Наиме, народноослободилачка војска у Југославији и њена данашња влада доиста ужива велику подршку Русије и Русија је истиче као пример у свету. То је стварни велики политички значај наше борбе. А што се тиче њеног директног утицаја на исход рата, ту се слабо шта може видети. С те стране народноослободилачка војска Југославије јесте стварни адут у рукама Русије против Енглеске. Наиме, прво: Русија може сваког момента бацити у очи енглеским пријатељима чињеницу да они са толиком војском и наоружањем нису у стању да учине ништа у погледу војничке помоћи Русији, док шачица устаника води тако велике и успешне борбе и држи везане више немачких дивизија него што их је држала Енглеска у Африци. Затим, помоћу случаја са Дражом Михаиловићем Русија је успела да сатера у ћошак Енглеску, да је примора, мобилишући сву јавност, на жељене уступке. Јер је Енглеској претила опасност да се дискредитује у свету ако се буде сасвим обелоданила њена помоћ Дражи, човеку који је издао земљу и помаже Немце, непријатеље Енглеске и Русије. Дакле, постојање народноослободилачке војске у Југославији и њена двогодишња борба јесу данас од великог политичког значаја, али у борби енглеске плутократије и Совјетског Савеза. Ово се не говори нигде, ни међу члановима КП, међу које се преноси исти став какав и у масе.
4. Личност Ивана Рибара у Антифашистичком већу и садашњој Југословенској влади у Босни
Још пре рата, кад се говорило да рибар чини услуге КОмунистичкој Партији, говорило се да је то човек који ће у одређено време дивно послужити као представник какве привремене владе. Тако је и било. Зато што се иступа на линији народноослободилачке борбе у којиј учествују сви родољуби, било је неопходно ставити на чело владе човека који није комуниста, али је популаран, а уз то вољан да ради по директивама КП. Зато је Рибар узет. А било је важно да се у досадашњем периоду борбе не истакне сувише и не стане на чело цивилног управног тела познати комунист. То је општепознати случај да се у разне форуме и организације узима као легални представник човек који је познат и популаран у масама, а није „озлоглашен“ као комунист, да се не би масе одбиле.
Стављање Рибара на чело Антифашистичког већа и сад на чело нове владе много је допринело да се повећа поверење маса у ову нову Југословенску управу и да се још чвршће вежу за народноослободилачку борбу, а преко ње и за КП.
5. Радио станица Слободна Југославија
Као доказ снаге народноослободилачке војске и читавог народноослободилачког покрета узима се чињеница да постоји сопствена радио станица и то станица која спада у најјаче у свету. Пред масе се иступа тако да непријатељ не може ништа учинити и поред свих казнених експедиција и да слободна територија још увек постоји и бива све јача. Чак и у најтежим данаима прогона и повлачења Слободна Југославија несметано даје своје емисије, и то не само на нашем језику, него и на страним. Ово је један од најубедљивијих аргумената за масе доиста, и велики део заслуга за придобијање маса има ова станица. Јер народ хоће да види и да чује. „Глас“ види, а „Слободну Југославију“ слуша – дакле ,КП је тако јака да њој нико ништа не може и она мора победити. Тако се природно резонује. Јер она, ето, има у Босни тако јаку и добро скривену радио станицу. Међутим, у свету постоје само две најјаче радио станице: Лондон и Москва. А „Слободна Југославија“ има интензитет и начин давања емисија исто као Москва. То се запажало, али нико се није усудио да претпостави да је она доиста у Москви. У ствари тако је, али се крије строго. У Србији нема десет људи који ово знају.
Одавде се шаљу радио-телеграфијо дописи и извештаји а тамо сређују и дају емисије. Тако, док се Тито и Дража Михаиловић туку по југословенским кршевима, њихове радио-станице се кроз етар туку из Лондона и Москве.
6. Бројно стање народноослободилачке војске
Обично се каже „Војна тајна“ ако би се ко заинтересовао за бројност и јачину војске и одреда. Нарочито се о овој „војној тајни“ води рачуна у оним крајевима где су одреди слаби, и у оним периодима кад су у кризи. Масама се редовно говори: „Наша војска је велика и јака, треба је што више материјално помоћи. А треба и ступати у њене редове, јер она се данас смело може одупрети свакој навали непријатеља.“
Међутим, стварност је увек болна, јер кад нови партизан ступи у чету он редовно пита има ли још партизана. И редовно му се мора околишећи одговарати да се не би пало у контрадикцију са ранијом агитацијом. Зато се у покретима, акцијама, борбама увек настоји да се прикаже снага и моћ, али да се не види тачно бројност. До сад је ово успевало у Србији. На пример, у борби на Букуљи после напада на Аранђеловац учествовало је свега 40 партизана. А на терену око Букуље, у Аранђеловцу, па и међу агентима управе града, који су лично учествовали у тој борби влада чврсто уверење да је партизана било око 450, и да је бар 70 изгинуло. Међутим, није их било ни толико живих.
Али, овакво причање о снази и бројности одреда дозвољава се и чак донекле потенцира, јер оно доприноси бржој и јачој мобилизацији и популарности партизана.
АЈ, 507, ЦККПЈ,1944/473
Овај документ је у целини пренео Перо Симић у књизи "Тито, тајна века", (Новости, друго допуњено издање, 2009) стр 155-160, са следећом напоменом:
Овај документ, писан на српскохрватском језику, мастилом, ситним ћириличним словима чуван је до 1950. у архиви Титове тајне полиције, која се тада уместо ОЗН-е звала УДБ-а - Управа државне безбедности. У пролеће те године секретар ЦККПЈ и шеф југословенске полиције Александар Ранковић уступио га је архиви ЦК, где је означен "непријатељским и недовршеним документом".Зато ни до данас није прекуцан и припремљен за коришћење...