[Милан Бабић]

Застава краља Владислава 1234-1243

Према дубровачком документу из 1281. године, који садржи опис драгоцјености и предмета које су у трезору у Дубровнику оставили на чување син краља Владислава жупан Деса и удовица (српска краљица) Белослава, застава је била од црвене и плаве свиле:
„vexillium unum de zendato rubeo et blavo“; али у овом спису сама застава није подробније описана.



Управо ову српску заставу описивао је и познати словеначки историчар проф. др Грегор Чремошик[7] (1890-1958), и нешто касније београдски историчар уметности др Верена Хан[8].
Депозит породице краља Владислава, био је смештен у пет ковчега, и по попису из градског Дубровачког архива садржавао је:
две платнене завесе извезене свилом,
памучну завесу као заклон од сунца,
122 сребрна тањира,
20 сребрних здела,
14 комада златног посуђа,
црвено-плаву ратну заставу,
три женске златом украшене кошуље,
10 краљевских хаљина,
краљевских знамења.


Податак чешког историчара Константина Јиречека

У Дубровачком архиву, Јиричек налази податаке, који говоре о значају застава у војним походима, те тако наводи један догађај, забележен у овом граду:

„Властела Продаша, Владимир и Витомир провалили су изненада, 1323, с војском и заставама (cum gonfalonibus) из Конавала, Требиња и Драчевице у дубровачке долине Ријеке и Затона, те су се, још истога дана, врнули назад с великим пленом, гонећи стоку и носећи собом чоху и још друге ствари.“


Али већ боје заставе из 1271 жупана Десе, сина краља Владислава I биле
су црвена и бела.


Стефан Дечански застава

1326 године тражио је Стеван Дечански преко једног овог
посланства заставу од египатског султана и то жуте боје. Нагласио је да би се
та застава употребљавала у ратовима.
О успеху тога посланства немамо никаквих података. Дечански не само
не инзистира на бојама црвено-плавим, већ изречено тражи жуте. Речене боје
нису се свакако још биле одомаћиле и прославиле да би се у сваком случају
на њима инзистирало. A Дечански је имао неку предилекцију за жуту боју,
чији узрок не можемо установити.

Цар Душан

Каталонски географ Анђелино Дулсерт један од оснивача чувене „Мајорканске картографске школе“ је насликао српску
заставу 1339 године, на својој карти Европе.



Утврђено је да је застава златне боје са црвеним двоглавим орлом.




Друге карте(Мајорканске картографске школе) са српским заставама

Карту са грбом српске државе насталу око 1380. године, израдио је Guillem Soler

Карту са грбом српске државе из 1439. године, израдио је Gabriel de Vallseca (Museu Marítim de Barcelona, Barcelona, Reino de España - inv. 3236).

[Милан Бабић]

ЦАРСКА ЗАСТАВА


1.

Фреска из цркве Св. Фрање Асишког у Бергаму.

Хералдичар Бранко Марушић сматра да су на фресци приказани српски цар Душан и млади краљ Урош.

2.

и

Из Манастира Богородице Љевишке.


3.

реконструкција царске заставе вики

[Милан Бабић]

Босна Котроманићи

1.


Печати Котроманића


2.


реконструкција стега Котроманића

[Милан Бабић]

СТЕГ ПАВЛА ОРЛОВИЋА

Павла Орловића предање и нека документа највише помињу као војводу кнеза Лазара на Косову. Помињу га и као заповиједника неког одреда коњице и сл. У народу се помиње и као барјактар славног Лазара. Но било је што је било, вјероватно је његов одред имао барјак, по коме се распознавао, па макар га и не носио сам Павле.

О барјаку Павла Орловића , деценијама па и вијековима, кружиле су приче по Херцеговини и шире. Писани су чланци у новинама и у наше вријеме, али никад тачно и до краја речено. До сада највјеродостојнија прича о барјаку гласи:
Послије косовске битке, али много касније, појавио се барјак Павла Орловића на подручју Гацка ито код неке муслиманске породице. Како је овамо доспио, нико тачно не може објаснити. Постоје предпоставке да га је донио неко од Орловића кад су после битке дошли у Чарађу код Гацка гдје су га дуже времена чували као породичну реликвију, али су га касније отели Турци и дали некој муслиманској породици.
Друга предпоставка каже да су, можда, Турци барјак заробили на Косову и касније га је неко донио на ово подручје. Само, ова је предпоставка неприхватљива, јер су Турци у Гацко дошли седам-осам деценија касније и тај барјак неби тако добро очували.
Барјак је са Косова могао донијети и неки косовски јунак, који је после саме битке, или можда касније, кренуо у Херцеговину или Црну Гору па се зауставио у Гацко. Он је могао предати барјак Орловићима или га сам чувати док му га Турци нису отели.
Барјак је био врло китњаст и репрезентативан без хришћанских обиљежја уколико их Турци нису скинули. Многи су га носили у сватове а нарочито они из угледних муслиманских породица које су прихватиле ислам као нову вјеру. Једни су тај барјак жељели у својим сватовима због тога што је био најљепши, а други због подсјећања на прошлост и претке. Срби га нису могли добити ни за сватове. Било је и оних који су барјак носили због пркоса.
Пошто су у то доба биле свјеже успомене на прошлост, многи су знали да Дамјановићи – Дамјанци у Луковицама воде поријекло од Орловића, па су их сусједи кад би видјели барјак у неким муслиманским сватовима, прекоријевали и задиркивали како им Турци сада носе њихов барјак с Косова, а да га они понекад могу погледати из даљине. Сусједи су знали да добацују и друге шале и подвале које су вријеђале понос и достојанство Орловићевих потомака.
Једном приликом сазнаде Спасоје Дамјанац из Луковице да ће се женити неки муслиман из села Раштелице код Гацка и да ће носити барјак Павла Орловића. Спасоје узјаше добра коња, те припаше оружје и крену да отме барјак. Једни кажу да је саћекао момка који је носио барјак од власника до младожењине куће, те га убио, узео му га и побјегао у планину. Други опет кажу да је најурио на барјактара у самим сватовима, те га убио и отео му барјак.
Но, било како било, Спасоје је успио да га отме и да жив и здрав побјегне у планину. Прешао је у Невесињски кадилук
И скривао се у Шипачну, гдје је почео и земљу обрађивати. Једно вријеме ни његови најближи нису знали гдје се налази и шта је било са њим. Спасоје је ову отмицу барјака нмого касније платио главом. Турци су га ухватили, одвели у Мостар и убили, али барјак није хтјео предати Турцима.
Дамјанци у Шипачну су овај барјак крили и чували за сво вријеме турске владавине, као и за вријеме аустроугарске окупације, да би га тек послије 1918. Године изнијели на свјетло дана, али већ доста оштећеног влагом у пећинама и шупљим буквама, гдје је сакривен много времена. Још тада, 1918. Године, могао је да се сачува и конзервира, али је тада било потребно да се покеже сусједима и другима, па су га почели носити у сватове. Већ оштећено, временом и влагом нагрижено, шибано вјетром и кишом, ношено кроз шуму и грање, платно са барјаком брзо је страдало. Поцијепало се толико, да више није могло да се спаси, а нико није ни покушавао да то учини. Више из незнања о његовој културно-историјској вриједности него из материјалних могућности.
Најбољи опис барјака дао је стари Раде Дамјанац из Шипачна, чија га је кућа чувала док је трајао. Он се сјећао многих детаља. Рођен је 19О1.год.док је барјак био још у добром стању. Раде је умро 1994. Истина, опис врха копља, како он рече “шиљка са јабуком”, Раде је дао онако како су му сатрији казали, јер он овај дио никада није лично видио. Раније је загубљен, или га је можда неко од старијих сакрио негдје па заборавио рећи гдје се налази, или је на пречац умро или погинуо. Раде барјак описује овако: “Шиљак са јабуком на врху дрвеног копља направљен је од злата (1,5-2 kg). Направљен је тако да је имао четири равне стране које су се сужавале према врху и правиле четири уска трокута. На самом врху шиљка налазила се кугла или јабука,како ју је народ називао, од истог материјала. На све четири троугласте плохе шиљка била су исписана слова,некаква слична грчким, а стари су говорили да је то стара ћирилица. На плохама је писало да је то барјак Павла Орловића. Писало је још нешто, али се ја више не сјећам шта.
Дрвено копље, платно, гајтане и ките гледао сам много пута и знам добро како је то изгледало. Копље је било доста дугачко, можда и четири метра. За копље је било причвршћено платно као и код наше данашње заставе. Платно је било састављено по дужини од три једнаке ширине. Доња и горња трака биле су од плаве свиле, а средња трака од бијеле свиле. Ширина барјака је била нешто већа од данашње заставе, а исто тако и дужина је била знатно већа. На бијелом дијелу платна – свиле била је навезена рука – шака са подлактицом, али без лакта. Боје заставе су стајале по дужини водоравно, горња плава, средња бијела, па доња опет плава. На врх копља, испод јабуке и шиљка била су везана два исплетена златна гајтана који су били дужи од барјака, а на доњим крајевима гајтана била је по једна велика кита. Ките су биле од златног и свиленог конца са више боја. У те двије ките, које сам лично вагао, било је тачно четири оке. На крајевима платна су биле мале ките истих боја као и велике и од истог материјала. Биле су тако мале да нису сметале барјаку да се лепрша на вјетру”.
Kaко је овај барјак са Косова доспио у Гацко и у руке Турака, немамо никаквих података, изузев предпоставки које сам навео. Истина о постојању барјака није спорна, али његово кретање и његов пут нико не може да објасни. Барјаци су чувани као највеће светиње и знамења, па је због тога повјераван најхрабријим јунацима који ће га знати и моћи да сачувају. “Главу дајем, барјака не дајем”, била је позната крилатица свих барјактара.
Код Дамјанаца је сачувана прича да је на плохама испод јабуке писало име неког јунака који је изнио барјак са Косова, али стари Раде не може да се сјети нити да потврди.
Немамо доказа да је Павле преживио косовску битку, али са сигурношћу можемо рећи да је његов барјак доспио у Гацко мада је загонетка на који начин. У Турске руке је могао доспјети касније,кад су они заузели Херцеговину ито отмицом од Орловића или оног јунака који је барјак донио са Косова и код себе га чувао.
Да је барјак био у посједу Орловића, предпостављам да би га они приликом повлачења из Гацка понијели са собом у Црну Гору. Истина, ако је барјак био у посједу Чеја,који је прешао на ислам, или Тепа који се из Бањана вратио у Гацко, онда је лако могао доћи у посјед Турака. Нису искључене ни друге варијанте о доласку барјака у турске руке. Зар потомци тог српског јунака који је донио барјак са собом у Гацко нису могли касније прећи на ислам и тако га задржати, да би га касније јавно носили у сватовима. Познато је да је велики број српског живља преао на ислам. Кад бисмо знали име онога што је изнио барјак, онда бисмо знали у којој се муслиманској породици налазио. Постоји мишљење да је барјак био у муслиманској породици Мерзић и да је Спасоје Дамјанац баш њега убио и отео му га кад је побјегао у Шипачно и кад су се остали његови братственици разбјежали из Луковице.
Каква је била даља судбина барјака о коме се толико причало и писало објаснио је Раде:
“Златни шиљак са јабуком на коме су била слова и писмо, рекао сам, нестао је раније. Можда га је неко склонио, украо или је нестао раније. Постоји могућност да је онај који га је склонио и сакрио, напрасно умро а прије тога није никоме рекао гдје се налази тај дио барјака. Платно барјака је страдало од влаге. Било је на мјестима нагрижено од мишева у пећинама и шупљем дрвећу, гдје је барјак скриван од Турака. Послије 1918. Године барјак смо често носили у сватовима, па се иту поцијепао и распао,да се више није могао носити, нити се више од њега имало шта чувати. Ките са барјака и златни гајтани на којима су ките висиле налазиле су се у мојој кући до рата 1941.године. Било је и неких комада од барјака. Било је сачувано и дрвено копље али незнам шта је касније са њим било. Можда је за нешта и употријебљено, али мислим да је изгорјело у кући кад су нам непријатељи запалили село. Ко ће водити бригу о комаду дрвета кад ни о главама нисмо могли да бринемо нити да их сачувамо”. Закључује Раде.
На Радову причу се надовезује његова жена Јована: “Кад сам дошла за Рада 1936. године
затекла сам у кући златне гајтане и ките од златног и разнобојног свиленог конца. Сјећам се добро и поцијепаног платна од барјака. На коме је била извезена мушка рука са подлактицом. Касније , то добро знам, дјевојке су парале ките и гајтане, те тим концем везле овшице(вез испод грла) и рукаве на кошуљама”.
Мислим да су ово највјеродостојнији податци о барјаку о коме се толико причало и писало, а ко не вјерује у ову причу онда треба да има своју вјеродостојну и оригиналну верзију без разбуктавања маште и нових заблуда.
Моје мишљење је да би најбоља помоћ била у реконструкцији барјака, па макар и без оригиналних дијелова.

са:
http://www.damjanci.com/barjak_pavla_orlovica.php

Реконструкција- Милан Радуловић (Бабић)

[Бранке]

Застава Крсташ цара Душана









[/u]

[Прст_у_ока_латиници]

http://www.bijeljina.net/novosti/36688/n...trije-foto

https://i2.wp.com/cdn.tf.rs/2017/05/25/J...=600%2C430

http://www.vaseljenska.com/wp-content/up...ana_if.jpg
Има књига из 1789 године што ову грб потрђује!

---

http://www.hkv.hr/reportae/lj-krinjar/17...e-4-4.html
Врло је битно да се упознава се наследства.....

Тако да се избегава оваких хрватски будалештине!

Чак бих препоручио вам да не штампе заштаве Цареве/Краљевске Династије без доволе
Зашто сте веч неказали нека Породичне Грбове, без оправдања, дозвола......и тако правиш од њи крпе!

[Прст_у_ока_латиници]

http://www.vaseljenska.com/misljenja/srp...muslimani/

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/ori...379097.jpg

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/c...29.svg.png

Грб није таћан поготово према Грб из књиге из 1789.......а оних кажу да је Грб Стефаног Немања
То могу да и то како могу да потрвдим......али не жели да то урадим док неки Православни Србин/Српска институција има књигу у својим рукама!

---

https://2.bp.blogspot.com/-HSf2oBUubt8/V..._cimer.PNG

[Брада]

---

У новом филму "Заспанка за војнике" у једном од кадрова појављује се застава која је идентична једној од верзија заставе Р.С.Крајине