[Вања]

ЈУРИШНЕ (ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940-1941.ГОДИНЕ

Александар Ж. Животић, “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940.-1941. године”

Овај чланак садржи приказ активности јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије од њиховог формирања 8. маја 1940. године до капитулације Војске Краљевине Југославије 18. априла 1941. године. У чланку се износе разлози формирања ових јединица, њихова специфична организацијско – формацијска структура, особеност њиховог наоружања и опреме, карактеристике персоналног састава, обука за извршење наменских задатака и предвиђени начини употребе ових јединица у рату. На крају чланка дат је кратак приказ борбених дејстава ових јединица у Априлском рату од 6. до 18. априла 1941. године.

УВОД

У југословенској војној историографији улога и значај јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије у развоју војске на југословенским просторима нису истражени у потребној мери. До сада се свега неколико аутора бавило појединим аспектима ове тематике. Ови аутори су посматрали јуришне (четничке) јединице Војске Краљевине Југославије у оквиру ширег разматрања догађаја везаних за непосредне припреме Војске Краљевине Југославије за рат и сам Априлски рат 1941. године. Ове јединице су, у главном, посматране као носиоци герилског начина ратовања у ратним плановима Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије. Неки аутори су ове јединице сматрали претечом Југословенске војске у Отаџбини генерала Драгољуба – Драже Михаиловића. О стрељачком наоружању ових јединица писано је у оквиру студије о развоју пушака на територији Југославије. Међутим, о намени, организацији, формацији, наоружању, опреми, као и о учешћу јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године до сад није писано.
У својој обимној студији о Априлском рату 1941. године генерал Велимир Терзић пише на врло уопштен начин само о постојању ових јединица, њиховом формирању и намени, као и о фрагментима употребе појединих јуришних (четничких) јединица током Априлског рата 1941. године. Нусрет Шехић се у једном чланку бавио наменом ових јединица у оквиру разматрања герилског начина ратовања као вида отпора агресору у ратним плановима Главног ђенерлштаба Војске Краљевине Југославије. Јозо Томашевић у својој студији о четничком покрету Драгољуба – Драже Михаиловића наводи да су ове јединице формиране у складу са ратним плановима Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије и да су представљале настављаче традиција српских четника из балканских и Првог светског рата. Такође, поменути аутор ове јединице сматра претечом четничког покрета Драгољуба – Драже Михаиловића. Бранко Богдановић се у оквиру своје студије о развоју пушака на територији Југославије бавио специфичностима стрељачког наоружања ових јединица. Будући да наведени радови имају за тему ширу опсервацију догађаја у њима се јуришне (четничке) јединице не разматрају као посебан род војске. У овим радовима се не говори о њиховим специфичностима у односу на друге родове војске. До сада, у домаћој историографији нису разматране особености ових јединица у погледу организацијско – формацијских решења, униформе, наоружања, опреме и обуке.


Припадник јуришних (четничких) јединица.
РАЗЛОЗИ ФОРМИРАЊА
Југословенска војна доктрина између два светска рата се базирала на искуствима из балканских и Првог светског рата. Са таквим доктринарним схватањима највише југословенско војно руководство сачекало је почетак Другог светског рата. Крајем тридесетих година 20. века војно – политичка ситуација у Европи и свету се нагло погоршавала. Шпански грађански рат (1936 – 1939), заузимање Чехословачке и аншлус Аустрије од стране Немачке 1938. године, а потом и пад Пољске и пораз здружених француско – британских снага у Француској 1940. године наметали су другачији поглед на рат. Наиме, у Шпанском грађанском рату и почетним фазама Другог светског рата промовисана су нова начела ратовања која су се базирала на широкој примени оклопно – механизованих и моторизованих јединица уз опсежну и снажну подршку ваздухопловних снага. На тај начин су Немци промовисали нову доктрину вођења рата – “Blitzkrieg”.
Аншлус Аустрије од стране Немачке 1938. године приморао је југословенски генералштаб на прву озбиљнију ревизију ратних планова. Нов обрт на глобалном плану крајем 1939. године приморао је југословенски генералштаб на стварање потпуно новог ратног плана. Елаборат новог ратног плана је усвојен почетком 1940. године и добио је ознаку “С”. Овај ратни план је предвиђао у првој фази рата одбрану граничних фронтова, а затим постепено повлачење према планинским пределима у унутрашњост земље иза линије Уна – Сава – Дунав. Елаборат овог ратног плана није сачуван али се на основу изјава армијског ђенерала Душана Симовића, тадашњег начелника Главног ђенералштаба и идејног творца овог ратног плана и генералштабног пуковника Бранка Поповића који је у време израде овог ратног плана био на дужности у Оперативном одељењу Главног ђенералштаба, датим после Другог светског рата види се да је овај ратни план предвиђао употребу герилских јединица. Пуковник Поповић наводи да је ратни план “С” предвиђао “операције у облику дубоког маневра у наслону на делом утврђене граничне фронтове, а потом на више јаких речних и планинских линија са тежњом да се војска као целина не изложи цепању и уништењу по деловима . При овоме је узета у разматрање и герила на територији са које се буду повукле наше трупе.” Сличну тврдњу износи и ђенерал Душан Симовић. Он истиче да је ратни план “С” предвиђао “рад герилских одреда у позадини непријатељске војске у вези са граничарима, становништвом и, евентуално, жандармеријом са наслоном на војна слагалишта и установе које војска буде напустила.” У јануару 1940. године генерал Симовић је смењен, а на дужност начелника Главног ђенералштаба је постављен армијски ђенерал Петар Косић под чијим руководством је сачињен нови ратни план “Р – 40”. Овај ратни план је донет услед промена на војно – политичком плану изазваних италијанском окупацијом Албаније, нападом на Грчку и приближавањем Бугарске силама Осовине. И овај ратни план је предвиђао употребу специјалних герилских јединица у непријатељској позадини. Почетком 1940. године усвојен је ратни план “Р- 41” који је у погледу употребе јединица специјализованих за извођење герилских операција садржавао истоветна решења као претходни ратни планови.
Пошто југословенски генералштаб није располагао јачим оклопно – механизованим (постојала су само два оклопна батаљона) и моторизованим јединицама (у Трећој коњичкој дивизији је постојала само једна механизована бригада коју су сачињавали један механизовани и један моторизовани дивизион), а пошто су ваздухопловне снаге биле прилично скромне био је принуђен да снажним непријатељским оклопно – механизованим и моторизованим јединицама парира, између осталог, и специјалним герилским јединицама које су, према овим замислима, требало да буду и носиоци комплетних специјалних дејстава.
Руководећи се наведеним разлозима министар војске и морнарице армијски ђененерал Милан Недић је 8. маја донео уредбу о формирању “Четничке команде”. На овај начин приступило се практичном остваривању замисли изнетих у ратном плану “С”. На дужност команданта “Четничке команде” постављен је бригадни ђенерал Михаило С. Михаиловић, дотадашњи командант Школе за резервне пешадијске официре у Сарајеву. Иначе, ђенерал Михаиловић је био искусан герилац – учествовао је у герилским акцијама у Македонији и јужној Србији током 1911. и 1912. године и на Солунском фронту 1916 – 1918. године. За начелника Штаба “Четничке команде” постављен је генералштабни мајор Душан Анђелковић. На захтев потпредседника владе Влатка Мачека и његове Хрватске сељачке странке “Четничкој команди” је уредбом министра војске и морнарице од 10. јула 1940. године промењен назив у “Јуришна команда”. Наиме, они су сматрали да назив “Четничка” подсећа само на један народ и да се кроз такав назив изражавају наводне великосрпске аспирације што су сматрали увредом хрватског народа. Тек је 1. априла 1941. године, непосредно пред почетак рата наређењем министра војске и морнарице “Јуришној команди” је враћен стари, прикладнији назив “Четничка команда”.

НАМЕНА

Робовање клишеима и доктринарним начелима установљеним у време Првог светског рата се манифестовало и у погледима југословенског генералштаба на начела употребе, организацију и формацију али и на наоружавање и опремање јединица за специјалне операције. Опште гледиште југословенских војних власти на ову проблематику преточено је у поверљиви приручник Главног ђенералштаба из 1929. године који је издат под насловом “Упут за четничко ратовање”. У првом поглављу овог документа је дефинисано четничко ратовање са свим својим специфичностима. Схватања о “четничком” ратовању изнета у овом поглављу ће касније постати основна начела употребе јуришних (четничких) јединица. ”Четничко” ратовање је дефинисано као активност искључиво мањих јединица које избегавају фронталну борбу и настоје да у што је могуће повољнијим условима непријатељу нанесу што је могуће веће губитке. Пошто се “четничко” ратовање може изводити и уз трупе на фронту као саставни део војних операција и у виду регуларних војних формација у непријатељској позадини овај документ разликује герилу, односно “мали рат” и четовање. Герила је дефинисана као вид ратовања који се изводи на територији коју је окупирала непријатељска војска или кад знатно мању војску нападне знатно већа војска па мања војска нема изгледа да упуштајући се у отворену борбу постигне успех. Наглашава се да је овакав вид вођења рата могућ само у одговарајућим теренским условима. Четовање је дефинисано као активност мањих јединица на крилима и боковима оперативних трупа или у непријатељској позадини независно од главнине оперативних трупа. У складу са овим документом “Јуришна (четничка) команда” је у случају рата имала троструки задатак.
У случају рата “Јуришна (четничка) команда” је требало да буде носилац герилског начина ратовања југословенске војске у случају да читава оружана сила пређе у герилу. Њене јединице би у том случају биле организациона, кадровска и наставна база за формирање нових јединица сличне намене и преформирање постојећих јединица копнене војске у циљу адаптирања на нов начин извођења борбених дејстава.
Сем тога, јуришне (четничке) јединице је требало да поднесу целокупан терет специјалних дејстава у непријатељској позадини. Овај аспект употребе ових јединица обухватао је широк дијапазон специјалних дејстава од извођења диверзантских акција до организовања обавештајне службе. Сматрало се да се ови задаци могу успешно извршити само ослањањем на локално становништво.
Према потреби ове јединице су могле бити ангажоване и на обезбеђењу команди стратегијског нивоа и високих војних старешина. Ове јединице су могле бити употребљене и за обављање задатака контраобавештајне природе. Били су задужени за хватање непријатељских шпијуна и борбу против убачених диверзантских група и падобранских десанта.
За извршење овако широко конципираних задатака биле су потребне јединице састављене од, за ту прилику, посебно бираног људства. Ове јединице су, сходно својој, намени морале имати посебну формацију. Да би ови задаци били успешно реализовани било је потребно опремити и наоружати ове јединице другачије у односу на друге јединице копнене војске. Људство је морало да савлада специфичну обуку како би било у стању да успешно одговори постављеним задацима.
ОРГАНИЗАЦИЈА И ФОРМАЦИЈА
На основу “Упута за четничко ратовање” одређена је формација “Четничке команде”. Овај документ у свом другом поглављу доноси организацијско – формацијску структуру четничких јединица. Основна јединица је требало да буде чета која би се према потреби делила на тројке, двојке и појединце. Било је предвиђено да сваки командир чете у герили има засебан реон дејства за своју чету. Било је предвиђено да се приликом четовања све чете ставе под јединствену команду, а формација тих јединица би се подешавала према конкретним ситуацијама и конкретним задацима. Приликом формирања четничких јединица у пролеће 1940. године основне идеје садржане у овом документу о организацијско – формацијским решењима четничких јединица су задржане али је извршено њихово прилагођавање савременој војној организацији. Детаљи везани за формацију “Четничке команде” и њених јединица су дефинисани уредбом о њеном формирању.
“Четничка” команда се од свог оснивања налазила у Новом Саду у Петроварадинској тврђави да би наредбом министра војске и морнарице од 1. априла 1941. године, непосредно пред почетак Другог светског рата, била премештена у Краљево. На челу ове команде се налазио командант који је имао права, обавезе и положај команданта дивизијске области. Био је потчињен Министру војске и морнарице. Само је у наставном смислу ова команда била потчињена Врховном инспектору војне силе. Овој команди су биле потчињене, непосредно, у командном и наставном смислу све четничке јединице. Команданту “Четничке” команде стављено је у задатак да командује потчињеним јединицама старајући се да код њих развије дух највећег пожртвовања и воље да се, и по цену живота, постигне брзо и тотално уништење непријатеља, да се стара о извођењу наставе код потчињених јединица и руководи тактичким усавршавањем потчињених старешина као и да се стара о развоју самоиницијативе код потчињених старешина. Сем тога, био је дужан да прати догађаје који могу утицати на тактичке поступке и борбену употребу четничких јединица, посебно употребу сличних јединица у другим војскама као и да проучава сва питања и појаве које имају утицаја на организацију, формацију, наоружање и опрему четничких јединица. За командовање и наставу команданту “Четничке команде” потчињен је “ Штаб Четничке команде”. Начелник Штаба је руководио пословима организационе, оперативне и наставне природе. Начелник Штаба је имао иста овлашћења као и командант батаљона. На служби у Штабу су се налазили још и официр за ађутантске послове, официр за правне послове, архивар и официри који су обављали дужности према командантовој наредби. Официр за ађутантске послове је радио на службеној преписци и старао се о унутрашњем реду у Штабу. Њему су непосредно били потчињени писари у Штабу. Официр за правне послове је обављао све послове правне, судске и дисциплинске природе. Архивар је бринуо о уређењу и чувању архиве и библиотеке, а уједно се старао и о инвентару и потрошном материјалу Штаба. Сви официри на служби у Штабу су имали чин и положај према Уредби о формацији војске у мирно доба.
“Четничкој команди” је потчињено шест четничких батаљона. На територији сваке армијске области је био дислоциран по један четнички батаљон. Први четнички батаљон је био дислоциран у Новом Саду, други у Сарајеву, трећи у Скопљу, четврти у Карловцу, пети у Нишу, а шести у Мостару. Формирање Седмог четничког батаљона је започело 1. априла 1941. године у Краљеву али до краја краткотрајног Априлског рата послови око формирања овог батаљона нису завршени.
Сваки четнички батаљон су сачињавали Штаб батаљона, штабни вод, вод за везу и две до три чете. Први и Трећи четнички батаљон су имали по три чете док су сви остали четнички батаљони имали по две чете. Штаб батаљона су сачињавали командант батаљона чина мајора или потпуковника, помоћник команданта батаљона чина капетана II или капетана I класе, интендант који је био официр или војни чиновник интендантске струке, ађутант, два писара и мајстор – пушкар. Командант четничког батаљона је био директно потчињен команданту “Четничке команде”. Од њега се очекивало да у свом батаљону одржи јединство у погледу васпитања и наставе као и да успостави најстрожу дисциплину. Сматрало се да командант треба да подстиче официре и подофицире да се темељно припремају и усавршавају, како у тактичком тако и у моралном погледу, за извршавање задатака из области четничког ратовања. Ађутант батаљона је био задужен за обављање свих ађутантских послова. Он се старао и о реду и дисциплини у штабу батаљона. Интендант батаљона је био задужен за све новчано – материјалне послове штаба батаљона и њему потчињених јединица укључујући и вођење новчано – материјалних књига. Био је задужен и за снабдевање батаљона. Обављао је послове око издавања опреме потчињеним јединицама и око вршења месечних обрачуна заједно са административним органом III степена код кога се на снабдевању налазио четнички батаљон. Њему су били потчињени батаљонска комора и кувари. Батаљонска комора је у време мира имала двоја кола са четири точка, четири теглећа и три товарна коња. Било је предвиђено да у рату батаљонска комора има 101 товарног коња. Четнички батаљон се налазио на новчано-материјалном снабдевању код једног административног органа III степена, првенствено пешадијског пука са којим је базирао у истом гарнизону што је било регулисано одговарајућим наређењима. У погледу вршења гарнизонске службе четнички батаљони су били потчињени командама места. Само у овом погледу, преко команди места, четничке јединице су биле потчињене командама дивизијских и армијских области на чијим територијама су биле дислоциране.
Штабни вод су чиниле три противоклопне патроле. У овом воду је било прикупљено и људство за опште потребе као што су болничари, болничари за коње, поткивачи и ордонанси (курири) за штаб батаљона. Командир овог вода је имао чин поручника и имао је помоћника подофицира чина наредника.
Вод за везу су чиниле телефонско – сигнална и радио – телеграфско – телефонска десетина. Командир вода за везу је био официр чина поручника. Његов помоћник је био подофицир чина наредника.
Чету су сачињавали штаб чете, четири вода и “позадњи” део. Штаб чете су сачињавали командир чете чина капетана II или капетана I класе, четни старешина подофицир чина наредника и три ордонанса. “Позадњи део” су чинили тројица посилних, један коњушар и један кувар. Командир чете јe био непосредно потчињен команданту четничког батаљона. Командир чете је био ослобођен свих новчано – материјалних послова али је зато посебно наглашавано да је дужност командира да се у потпуности посвети извођењу наставе и усавршавршавању својих потчињених за извршавање најтежих задатака из области четничког ратовања. У чети су вођене само књиге дисциплинске и наставне природе. Од спискова материјалне природе вођен је само списак опреме коју је командир чете примио на реверс од интенданта батаљона, а коју је издао потчињенима на руковање и употребу. Исто је важило и за штабни вод и за вод за везу.

ШЕМА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЈУРИШНОГ (ЧЕТНИЧКОГ) БАТАЉОНА:

ШТАБ
1.ЧЕТА 2.ЧЕТА 3.ЧЕТА ШТАБНИ ВОД ВОД ЗА ВЕЗУ КОМОРА
Вод су сачињавали командир вода – официр чина потпоручника или поручника, помоћник командира вода – подофицир чина наредника или поднаредника и шест тројки. Тројку су сачињавали један каплар и два војника. Бројно стање вода је износило двадесет људи (један официр, један подофицир, шест каплара и дванаест војника).
БРОЈНО СТАЊЕ ЧЕТНИЧКОГ БАТАЉОНА
Р.Б. ОРГАНИЗАЦИОНА ЈЕДИНИЦА ОФИЦИРА ПОДОФИЦИРА ВОЈНИКА И КАПЛАРА
1. ШТАБ БАТАЉОНА 4 / 3
2. ШТАБНИ ВОД 1 1 18
3. ВОД ЗА ВЕЗУ 1 1 20
4. ЧЕТА (бр. стање чете множи се са 2 или 3) 5 5 80
5. КОМОРА / 1 4
УКУПНО 16 – 21 13 – 18 205 – 285
Важно је напоменути да је због непостојања посебне команде за извођење оваквих операција пре 1940. године било предвиђено да овакве операције изводе регуларне пешадијске јединице уз одређене организацијско – формацијске измене. Да би се ублажио недостатак обученог кадра за извођење оваквих операција у Калиновику је 1924. године при Пешадијској официрској школи формирана једна јуришна чета за потребе обуке будућих официра али је убрзо расформирана тако да све до пролећа 1940. године у Војсци Краљевине Југославије није било јединица намењених за извођење специјалних дејстава.

ЉУДСТВО

Четничке јединице су се попуњавале на два начина. Део састава је попуњаван путем добровољног пријављивања за службу у овим јединицама док је остатак потребног људства одређиван по потреби службе. Командни кадар је потицао највећим делом из редова оних старешина који су се добровољно пријавили за службу у овим јединицама. Сви официри који су били одређени за службу у овим јединицама били су дужни да заврше специјални тромесечни информативни курс у Новом Саду при “Четничкој команди” где су стицали основна теоријска и практична знања о вођењу герилског рата. Пошто добровољно пријављених официра није било довољно известан број официра је одређен према потреби службе. Водило се рачуна да то буду пешадијски официри са најбољим службеним карактеристикама. На неке старешинске дужности су постављени резервни официри који су се пријавили за активну службу, а који су после тромесечне војне вежбе и положеног испита пред комисијом из самог четничког батаљона превођени у активну војну службу. Подофицирски састав је, такође, у почетку попуњаван из редова оних којих су се добровољно пријавили за службу у овим јединицама док је остатак одређен према потреби службе. Пошто су команданти батаљона имали обавезу да за службу у свом батаљону бирају само најбоље официре и подофицире из пешадијских јединица гарнизона у коме су базирали и пошто је претпостављена команда, у највећем броју случајева прихватала њихове предлоге слободно се може рећи да су четничке јединице биле попуњене првокласним старешинским кадром.
Војнички састав се попуњавао из свих пешадијских пукова који су базирали на територији армијске области на којој је био дислоциран четнички батаљон. Због тога је војнички састав четничких батаљона представљао изузетан војнички материјал како у физичком тако и у интелектуалном смислу. Настојало се да се за службу у четничким јединицама одређују што је могуће образованији војници. Посебно се тражило да војници поседују техничка знања. Војници су највећим делом одређени по потреби службе док се мањи број војника добровољно определио за наставак служења војног рока у четничким јединицама. Посебним наређењем Министарства војске и морнарице од 22. фебруара 1941. године војнотериторијалним органима наређено је да регруте за јуришне јединице упут у јединице најкасније до 5. априла 1941. године како би се надокнадио недостатак људства у овим јединицама. По овом наређењу регрути за јединице “Јуришне команде” је требало да буду у својим јединицама два месеца раније него регрути других родова војске.
За службу у четничким јединицама могли су бити одређени само припадници словенских националности, односно Срби, Хрвати и Словенци. У Првом, Другом, Трећем и Петом четничком батаљону већину старешинског и војничког састава су чинили Срби. У Четвртом и Шестом четничком батаљону већину су чинили Хрвати. Словенаца није било више од десет процената од укупног броја припадника четничких јединица. У јединицама нису забележени инциденти на међунационалној основи Односи између војника и старешина различитих националности су били коректни. У Шестом јуришном (четничком) батаљону је примећено да официри хрватске националности приватно избегавају друштво официра српске националности. Локално становништво у Мостару се, у начелу, није благонаклоно односило према постојању ове јединице у својој средини због назива “четнички” и због ознаке у виду мртвачке главе коју су припадници ових јединица носили на реверу своје униформе. Официри српске националности су се често жалили да има непријатељских испада према њима и добацивања различитих недоличности од стране локалног сановништва хрватске националности. Према официрима хрватске националности локално хрватско становништво је имало другачији држање. Мостарским Хрватима је, наводно сметало то што су официри српске националности своје српство изражавали кроз песме у мостарским кафанама. Официри овог батаљона хрватске националности у својим изјавама датим “Опћем одјелу Министарства хрватског домоибранства” у Загребу наводе да је њихов батаљон у Србији почетком Априлског рата 1941. године врло лепо примљен што објашњавају чињеницом да локално становништво није знало какав је национални састав овог батаљона.
У свим приликама људству ових јединица је наглашавано да припадају елитним јединицама што су оне према избору старешинског и војничког кадра, опремљености и снабдевености свакако и биле.

УНИФОРМА

Пошто су четничке јединице биле намењене за извршење специфичних ратних задататака морале су бити снабдевене униформама које ће бити погодне за обављање таквих задатака. Униформа ових јединица се доста разликовала од униформе других родова копнене војске. Шајкача је имала испуску и била је иста и за официре и за подофицире и војнике. Обична четничка блуза је била израђена од сивомаслинасте чохе или лодена. Била је кројена на струк али тако да се испод ње могао носити грудњак или џемпер. Имала је нашивене џепове на прсима. Њени доњи џепови су били пространи како би у њих могло да стане што више мањих делова опреме. На џеповима су се налазили преклопци који су се помоћу једног дугмета закопчавали за џеп. Џепови су били хоризонтални. Позади, преко средине блузе, леђа су била ушивена само до појаса док је доњи део блузе био разрезан до краја дужине блузе са довољним преклопом леве преко десне стране. Рукави блузе су имали привидно нарукавље са испускама. Били су подешени за стезање око чланака руке помоћу нарочитог притезача и два дугмета која су се налазила близу доње ивице рукава. Јака блузе је била истог кроја као код шињела других родова војске. Била је мека и подешена тако да се доле поврнути део могао издићи и по потреби заштити врат, потиљак и браду као код планинских блуза. Јака се закопчавала помоћу две копче. На предњем делу јаке су биле пришивене латице ширине 3,5 и дужине 7 центиметара на којима се носио бели метални четнички знак у облику мртвачке главе са укрштеним костима димензија 12×15 милиметара док је читава јака била опшивена испуском. Изнад јаке се видела бела крагна чији су се крајеви састављали на предњем крају врата. Блуза се закопчавала помоћу шест дугмади направљених од кости. Официрске блузе су имале дугмад направљену од брунираног метала. Остала дугмад на блузи су била направљена од истог материјала. Код официра и подофицира на блузи су се налазиле еполете. На крајевима нараменица војничких блуза су се налазили јастучићи. Ознаке чинова су биле исте као код других родова копнене војске. Летња четничка блуза је била истог кроја као и обична али није имала испуске. Била је израђена од сивомаслинасте кончане тканине. Њене латице су биле подешене за скидање.



Униформа и опрема.
Чакшире су биле полуфранцуског кроја. Чакшире су имале, готово, хоризонталне џепове, док су задњи џепови били хоризонтални. Закопчавали су се помоћу два дугмета. Чакшире за официре, подофицире и војнике су имале испуске, а за генерале и лампасе. Огртач је био исте боје и истог кроја као планинска пелерина али је био направљен од дебље непромочиве тканине. Огртач је досезао до колена. На јаки огртача су се налазиле латице са четничким знаком истог облика као латице на блузи. Огртач је имао капуљачу. Ознаке чинова на огртачу су биле исте као код планинских јединица.
Калпак за официре је био израђен од црног астрахана, а за подофицире и војнике од црне јагњеће коже. Био је висок тринаест центиметера. Ширине доњег отвора калпака и темена је била иста. Теме калпака је било дугуљастог облика и израђено од црне чохе. Доњи део калпака је био постављен кожом, а горњи свилом. На предњој страни калпака официри су носили амблем, а подофицири грб. На крају темена, са десне стране, се налазила кићанка дужине шест центиметара. На калпаку се налазио подбрадник подешен за развлачење израђен од црне коже.
Припадници четничких јединица су имали ципеле истог кроја као и припадници планинских јединица. Ове ципеле су биле нешто лакше од ципела планинских јединица. Њихови ђонови су били или потковани или су били израђени од гуме и на тај начин подешени за скијање. Опанци су били црногорско – херцеговачког кроја. Ношени су само током лета, у зависности од задатака и својстава терена на коме су задаци извршавани. Калчине су биле исте и за официре и за подофицире и војнике. Сви остали делови униформе су били идентични као код других родова копнене војске сем што је испуска на шињелу и доламици за припаднике четничких јединица била црне боје док се на еполетама налазио четнички знак. Сви делови униформе четничких јединица су били прописани уредбом министра војске и морнарице од 24. априла 1940. године. Ова уредба је, практично, представљала допуну уредбе о одећи војске из 1939. године.

НАОРУЖАЊЕ И ОПРЕМА

Пошто су четничке јединице биле намењене за извођење специјалних дејстава, морале су, сходно својој намени, бити другачије наоружане и опремљене у односу на друге пешадијске јединице. Од специфичног личног наоружања и опреме припадници четничких јединица су поседовали специјално конструисану пушку за овај начин извођења борбених дејстава, кратак нож – бајонет, боксер, бомбе и упаљач.



Специјална јуришна (четничка) пушка је конструисана на основу извозног карабина М 24 ФН, кратке чехословачке пушке и мускетона. Ова пушка је носила ознаку М 24 ЧК. О овој пушци сачувано је мало изворних података. Не зна се колико је тачно произведено ових пушака али се на основу серијских бројева сачуваних пушака овог типа може закључити да их није произведено више од три хиљаде примерака. Сачувано је свега три примерка овог необичног и ретког оружја (по један примерак се налази у Војном музеју у Београду, Музеју револуције у Љубљани и Музеју Завода “Црвена застава” ). Поуздано се зна да производња овог оружја у Војнотехничком заводу у Крагујевцу није почела пре маја 1940. године.
Уз ово необично оружје ишао је још необичнији нож. Дршка овог ножа је имала облик турског кинџала са жљебом за ребро пушке који се пружао дуж пљоснате стране окова. Сечиво овог ножа је било двосекло са врхом у оси и обостраним жљебом по средини. Нож се носио у корицама на којима се налазио знак четничких јединица. Имао је темњак од црног вуненог гајтана дебљине три милиметра. Гајтан је био двострук, а раздвојени крајеви су били спојени кићанком. Кићанке су имале ресе које нису биле међусобно зашивене. На гајтану су се налазиле две покретне гајке. Очигледно је да је овај нож дизајниран по угледу на комитске каме из балканских и Првог светског рата. Необичан изглед овог ножа је провоцирао стране ауторе који су га из пуког незнања називали “ножем Гарде краља Александра”.
Пушка је имала везове као пешадијско оружје што је било у супротности са обореном карабинском ручицом затварача. Стални и најнижи нишан ове пушке је био 200, а највиши 1000 метара што је било условљено краткоћом цеви. На глави сандука оружја налазио се државни грб са базичном ознаком модела комбинованом са словима “ЧК” (М 1924 ЧК). На левој страни сандука затварача налазила се провенијенција пушке (Краљевина Југославија) и назив “Војнотехнички завод – Крагујевац”). Ова пушка је била квалитетна, прецизна и лагана али се њена основна мана састојала у томе што је приликом опаљења због краткоће цеви из цеви севао прилично дугачак пламен што је посебно било упадљиво ноћу. Из истог разлога приликом опаљења је долазило до снажног праска што је због специфичне намене овог оружја представљало велику ману.
ТАКТИЧКО – ТЕХНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПУШКЕ М 24 ЧК
КАЛИБАР ПУШКЕ 7,9 МИЛИМЕТАРА
ДУЖИНА ЦЕВИ ПУШКЕ 405 МИЛИМЕТАРА
УКУПНА ДУЖИНА ПУШКЕ 940 МИЛИМЕТАРА
ТЕЖИНА ПУШКЕ 3,275 Кг
БРОЈ МЕТАКА 5
За овакве јединице много прикладније је било аутоматско оружје од пушке М 24 ЧК. Зато је у Сједињеним Америчким Државама наручено сто аутомата типа “Томпсон модел 1928” калибра 11,43 милиметра са оквиром од педесет метака и вертикалним предњим држачем. Према неким подацима ови аутомати су стигли у Југославију 12. априла 1941. године али никад нису достављени наручиоцима. Ове аутомате су током Другог светског рата користили припадници Српског добровољачког корпуса о чему сведоче неке фотографије. Четничке јединице у свом наоружању нису имале митраљезе и пушкомитраљезе нити пешадијске топове и минобацаче као друге пешадијске јединице Војске Краљевине Југославије. Официри и подофицири су носили стандардни пиштољ “Бровинг М 10/20” калибра 9 милиметара који се носио у футроли која је висила о ремену преко левог рамена. Била је планирана набавка пиштоља “Маузер Ц 96” са карактеристичном дрвеном футролом која је истовремено служила и као кундак.
Од ручних бомби припадници четничких јединица су користили четвртасте ручне бомбе модела “ВТЗ – Васић М – 12/25”, ручне јајасте бомбе модела “М 17/25”, ручне дефанзивне бомбе модела “М 35” као и ручне офанзивне бомбе модела “М 1938”. Сваки подофицир и војник је имао упаљач калибра 9 милиметара модела “М 10/22”. На опасачу са упртачима са предње стране војници су носили две специјалне фишеклије за пушчану муницију модела “М 1930”. Са задње стране на опасачу је ношена посебна фишеклија за ручне бомбе.
Сваки четнички батаљон је имао у свом саставу три моторцикла са приколицом немачке производње типа “Циндап” од 590 кубних центиметара. За савлађивање водених препрека сваки четнички батаљон је располагао са осам гумених чамаца немачке производње. Ове јединице нису располагале другим моторизованим транспортним средствима. Министарство војске и морнарице је намеравало да за потребе ових јединица набави италијанске аутокарете типа “36 П” које су већ биле набављене за аеродромске чете и механизовану бригаду Треће коњичке дивизије. Ова теренска возила су, иначе, коришћена током обуке четничких јединица у Новом Саду. Међутим, ова замисао до почетка Априлског рата 1941.године није реализована како због краткоће времена тако и због недостатка новчаних средстава па су ове јединице ушле у рат само са немачким моторциклима од моторизованих транспортних средстава.
Све четничке јединице су располагале довољним количинама експлозива за рушење и запречавање.
Било је предвиђено да противоклопне патроле буду наоружане противоклопним пушкама. Међутим, до почетка рата протиовоклопне пушке нису набављене па су ове јединице ушле у рат без адекватног противоклопног наоружања. Водови за везу нису располагали потребним бројем средстава за везу. Зато су команде батаљона биле принуђене да недостатак средства позајмљују од јединица за везу пешадијских пукова са којима су били дислоцирани у истом гарнизону.

[Вукашин Петковић]

Овде се може преузети књига у електронском облику
"Специјалне јединице Југословенске војске у Априлском рату"
http://www.balby.com/spec%20jed%20ju%20v...20ratu.PDF

[мунгос]

"Четниче", избачено експресно из имена, јер су се Хрвати на то јежили и добијали живчане нападе. Све, да им се удовољи, на све су српске удворице биле спремне.
Значи, ЈУРИШНЕ, а не ЧЕТНИЧКЕ.

[Милослав Самарџић]

Избачено, па ипак враћено, пред рат.

[Лепи Бора]

"Четниче", избачено експресно из имена, јер су се Хрвати на то јежили и добијали живчане нападе. Све, да им се удовољи, на све су српске удворице биле спремне.
Значи, ЈУРИШНЕ, а не ЧЕТНИЧКЕ.

Чувена демократија на делу...

Ја гледам онај горе кратеж, па дал су ти одговорни за наоружање тих јединица имали мозга, или питали непријатеља, а шта да набаве?!

405 мм цев, а за 7,9 муницију!? Ово је (не знам напамет) рекорд!
Значи кратеж, вероватно предвиђен да у блиској борби прљи непријатеља, јер дал и пола барута изгори у цеви?

Права ГПС пушчина. Веома добро за позадину непријатеља (буквално). Па још кратка нишанска линија, трза се ко мазга, светли ко светионик - супер, али за хитлера. Вероватно после 10 метака, спонтано војник пође у јуриш...

Али кажу да је лака, а кад видеше да није ништа, одабрали (пази) Томпсон!
Еј, скуп и квалитетан ко сви предратни прдавци, али има 5 кг и 5 кг рап са Колт 45 мецима!?
Нема пара, али има за Томпсона и да се прави 3000 комада кратежа!?
А где ће муницију за Томпсон, од немаца?
И добро се бију калибри са Маузер (предвиђеним) пиштољима...
А има и Томпсон за 9 парабелум - то ће извади ствар... (бар цену)!

Али ту је боксер, он ће да вади ствар!

А тек како ће у позадини да млате противтенковском пушком (бар 20 кг... нето), и колико је тек она згодна - Боже Сачувај!

Па боље да су им предвидели неки мањи минобацач (и магаре ако треба...), а не ПТ пушку! Он би бар имао сталну намену.

А шта тек рећи, што нису (колико бар видим горе), имали пушкомитраљез. А Крагујевац је још од (негде) 1930. производио ОДЛИЧАН! Збројевку по лиценци, ако не најбољи, оно ту негде...
Није било довољно за специјалну јединицу?

Да је неко хтео да направи ове јединице, не би им делио стелт Томпсоне и правио оне кратеже, него поделио стандардне Крагујевке, по неку Збројевку и (можда) по неки минобацач.

Да могу да стопирају непријатеља, да се извуку, да нападну.
Ово како су устројени, да преживе, а само негде у тешким брдима, на отвореном мртви су одмах.

Ово је такође рад крвата и лифераната (Томпсона), ако не хитлера.

Сачувај Боже!

[мунгос]

Избачено, па ипак враћено, пред рат.

Морем ли ђе то провјерити? Није да не вјерујем, али волио би то даље испитати.

Знам да је сваки помен "четништва" изазивао медицинску реакцију код Хрвата (иако то никакве везе није имало са Хрватима, али је било, као мало шта друго, само српско и једино српско), а што се самог овог случаја тиче, оснивања јуришни јединица, то је било јако осјетљиво политичко питање.

Друга ствар, суштина четника и четништва, никад није била да их оснива држава. Њихов постанак и рад је чешће био супротан свему режимском и државном, него што је имао везе са њим.
На примјер, одма по пробијању Солунског фронта укинуте су све четничке јединице, а преживјели борци распршени по цијелој војсци. Како моремо видити, то је увијек било осјетљиво политичко питање.

[Вања]

ОБУКА
Због специфичности својих наменских задатака припадници четничких јединица су морали да прођу кроз посебну обуку како би се оспособили за извршење задатака које би пред њих поставила претпостављена команда. Зато је њихова обука била дуготрајна и веома сложена. Обука се одвијала врло интензивно, у више фаза, на различитим локацијама.
Прве групе војника које су упућене у четничке јединице чинили су војници који су завршили основну пешадијску обуку у својм матичним пешадијским јединицама са најбољим резултатима па су по доласку у четничке јединице одмах отпочињали са специјалистичком обуком. Касније генерације регрута су директно упућиване у четничке јединице па су пешадијску обуку завршавали у четничким јединицама. Радње везане за руковање оружјем и гађање увежбаване су и током специјалистичке обуке да би се одржао потребан ниво обучености. Ове радње су увежбаване, готово, до аутоматизма.
Са првим групама војника извођена је врло интензивна специјалистичка обука од формирања јединица у мају 1940. године до почетка рата у априлу 1941. године. Током извођења специјалистичке обуке доста пажње поклањано обуци људства за савладавање водених препрека. Зато су војници пролазили кроз обуку из пливања и веслања и руковања и управљања гуменим чамцима. Ради сналажења на непознатом терену војници су морали да савладају основе топографије, односно, морали су да науче да читају карте и да се орјентитишу на терену. Сем тога, војници су учени да израђују скице и простије панорамске снимке. Пошто су конципирани наменски задаци претпостављали брзе, изненадне и енергичне акције војници су обучавани да се прикривено крећу по терену. Највећа пажња се поклањала обуци за извршавање препада и заседа. Овом сегменту обуке треба додати и обуку за борбу против падобранских десаната. Током зиме 1940/1941. године у свим четничким јединицама је извођена обука за извођење борбених дејстава зими и у високим планинама што је подразумевало и обуку из скијања. Људство је пролазило и кроз обавезну инжињеријску обуку. Основна инжињеријска обука је обухватала вежбање за рушење и запречавање применом експлозива, минирање и прављење и употребу такозваних “паклених машина”. Сви официри, подофицири и каплари су морали да прођу кроз обуку из вожења моторцикла.
Завршну фазу обуке је представљала падобранска обука. Према плану ова обука је требало да се изводи у две етапе током 1940. и 1941. године. Прва етапа је обухватала обуку људства за дејства у непријатељској позадини после извршеног падобранског десанта. Ова етапа падобранске обуке је изведена током 1940. године. Друга етапа падобранске обуке је обухватала само искакање из авиона помоћу падобрана. Овај сегмент падобранске обуке је требало да буде обављен током 1941. године али због брзог почетка рата није реализован. Само један део официра и подофицира четничких јединица је завршио комплетну падобранску обуку током лета 1940. године у Панчеву где се налазила Падобранска школа основана 1. октобра 1939. године. Овај једномесечни курс је обухватао теоријске часове, скокове са падобранске куле која се налазила на београдском сајмишту, а која је изграђена 1938. године и скокове помоћу падобрана из транспортних авиона. Посебну опрему за падобранске десанте су чинили: комбинезон од сивозеленог платна постављен крзном браон боје са крзненом крагном, кожни шлем и кожне рукавице, такође, постављене крзном. Ова група је током лета 1940. године на Фрушкој Гори прошла кроз обуку из преживљавања у природи.
Због краткоће времена припадници четничких јединица нису прошли кроз све планиране сегменте обуке до почетка рата у априлу 1941. године. Објективну тешкоћу приликом реализације обуке представљао недостатак неких делова опреме. Због недостатка противтенковских пушака обука људства за борбу са тенковима и другим оклопним средствима није обављена на одговарајући начин. Зато је извођена обука за противоклопну борбу помоћу нагазних мина и приручних формацијских средстава као што су ручне бомбе, флаше напуњене бензином, ашовчићи, дрвени колчеви. Недостатак потребног броја телефона и радио уређаја делимично је ублажен позајмицом потребних средстава од најближих пешадијских пукова. Процес обуке је отежавао и недостатак шлемова. Наиме, у војним магацинима је постојао довољан број шлемова али се сматрало да овај део опреме није потребан припадницима диверзантских јединица. Каснији догађаји ће показати да шлемови представљају неизоставни део заштитне опреме сваког војника.
Иначе, припадници четничких јединица су први пут представљени јавности на маневрима у околини Београда 9. септембра 1940. године. Овом маневру су присуствовали краљ Петар II, његови намесници и инострани војни представници. На овом маневру група састављена од девет официра и подофицира који су завршили комплетну падобранску обуку и курс преживљавања у природи демонстрирала је дејство диверзантске групе у позадини непријатељских снага. Није познато како су инострани војни представници оценили приказану вежбу али се поуздано зна да је овај сегмент маневра изведен на начин како је то планом извођења маневра било предвиђено. Овом приликом један официр је лакше повређен при доскоку. На овој вежби припадници четничких јединица су користили падобране домаће производње типа “ИРВИН КН“ (леђни падобран пречника 7,31 метар, површине 51 квадратни метар, масе 8,5 килограма и брзине спуштања 6,5 метара у секунди) који су по америчкој лиценци израђивани у фабрици “Knebl i Dietrich” у Инђији, а искакали су из, за ту сврху, преправљеног тромоторног бомбардера “Avia Fokker F – 39”. Сам падобрански десант је извршен у реону “Манастирске шуме“ у Раковици у близини Београда. Приликом овог десанта припадници четничких јединица су искакали из авиона без наоружања и опреме који су паковани у посебне платнене вреће и избацивани из авиона помоћу посебног падобрана. Муниција је пакована у засебне контејнере и, такође, избацивана из авиона помоћу посебног падобрана.
Официри и подофицири четничких јединица су у Округлици код Сарајева током лета 1940. године држали тронедељни курс о герилском начину вођења рата за чланове “Сокола” – младиће старости између четрнаест и осамнаест година. Иначе, чланови “Сокола” су, због своје физичке спремности, при регрутацији распоређивани у четничке јединице. Чланство “Сокола” је представљало потенцијални извор попуне четничких јединица у рату и миру. Такође, старешине четничких јединица су обучавали и припаднике јединица задужених за одбрану аеродрома, војноиндустријских комплекса и комуникацијских центара и објеката за борбу против убачених извиђачко – диверзантских група и падобранских десанта. Због великог броја јединица овакве намене и малог броја старешина четничких јединица који су били презаузети својим редовним дужностима у својим матичним јединицама курсеви су били краткотрајни. Током ових краткотрајних курсева стављан је акценат на упознавање припадника заштитних јединица са наменом, саставом и дотадашњим искуствима из употребе јединица овог типа у сукобима на Западном фронту током 1939. и 1940. године. Припадници заштитних јединица су током ових курсева упознавани и са најефикаснијим тактичким поступцима применљивим у борби са јединицама овакве и сличне намене.
УЧЕШЋЕ У АПРИЛСКОМ РАТУ ОД 6. ДО 18. АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ
Пошто се спољнополитичка ситуација крајем 1940. и почетком 1941. године нагло заоштравала “Јуришна (Четничка) команда” је, према налозима Министарства војске и морнарице интензивирала своје активности на обучавању и опремању потчињених јединица. После пуча од 27. марта 1941. године било је јасно да је рат са силама Осовине неизбежан. Због тога је и наређен упут војника у јуришне (четничке) јединице раније него у друге јединице како би се у рату располагало са више људи обучених за извођење герилских и диверзантских акција обзиром да постојећи кадар, иако добро обучен, одлично мотивисан и солидно опремљен, није могао да, због своје малобројности, одговори свим задацима које би у рату пред њега поставила претпостављена команда. Истовремено је примећено да се немачки обавештајци посебно интересују за распоред, састав, намену и опремљеност јуришних (четничких) јединица. Министарство војске и морнарице је већ 1. априла 1941. године наредило да се “Јуришној команди“ врати стари назив “Четничка команда”. Истим наређењем овој команди је наређено да се из Новог Сада пресели у околину Краљева, као и да отпочне са формирањем Седмог четничког батаљона од трећих чета Првог четничког батаљона из Новог Сада и Трећег четничког батаљона из Скопља. Ради формирања крупније формације ових јединица којом би Врховна команда могла да брзо и енергично интервенише на угроженим правцима наређено је Петом четничком батаљону да се из Ниша премести у Краљево где би са новоформираним Седмим четничким батаљоном чинио језгро четничких јединица. Већ сутрадан Министарство војске и морнарице дало је упутство команданту “Четничке команде” да се у четничке јединице могу примати сви они који се буду добровољно пријавили “Четничкој команди“ за службу у овим јединицама, а који испуњавају потребне услове и словенског су порекла (сем Бугара). Пошто је било предвиђено да ове јединице уђу у рат са својом мирнодопском формацијом оне нису имале мобилизацију па им је за прелазак са мирнодопског на ратни режим рада требало свега неколико сати.
Подаци о активностима четничких јединица у краткотрајном Априлском рату од 6. до 18. априла 1941. године су врло оскудни. На основу података из расположивих извора само фрагментарно се може реконструисати ток борбених дејстава код сваког четничког батаљона појединачно пошто нема података да су четничке јединице у борби употребљене у групацијама већим од једног четничког батаљона.
Штаб “Четничке команде” се прва три дана рата, 6, 7 и 8. априла, налазио у селу Самаила у близини Краљева. Тих дана активности Штаба “Четничке команде” су биле усмерене на припремање логора за прихват четничких јединица којима је било наређено да се преместе у околину Краљева и извиђање непосредне околине логора. Логор је припреман за одбрану од евентуалних ваздушних напада – постављани су противавионски митраљези и копани заклони. По наређењу Штаба Врховне команде Штаб “Четничке команде” је 8. априла упутио једну чету новоформираног Седмог четничког батаљона у Косовску Митровицу на располагање Штабу Треће армије. Штаб “Четничке команде” се прво пребацио у Ужичку Пожегу 10. априла, а потом се 13. априла пребацио у Рогатицу. Штаб се преко Горажда и Фоче пребацио 14. априла у Калиновик одакле се 16. априла повукао у Сарајево где се 18. априла предао Немцима. Заједно са Штабом су се предали и остатаци Другог и Седмог четничког батаљона.
Први четнички батаљон се налазио уз Штаб Прве армије све до 11. априла кад му је наређено да због удара немачког 46. корпуса у бок јединица Прве армије организује одбрану прелаза преко реке Саве у реону Раче. Следећег дана овај батаљон се повукао до Бијељине где је добио наређење да организује одбрану бијељинског аеродрома. Тог 12. априла Немци су извели падобрански десант на овај аеродром на коме су се налазили преостали авиони 6. ловачког и 1. бомбардерског пука, 11. самосталне извиђачке групе и 1. и 2. групе армијске авијације. У жестокој борби са немачким падобранцима овај батаљон је претрпео велике губитке. Овај батаљон је одолевао немачким нападима све док Немци нису у борбу увели тенкове којима батаљон није могао ефикасно да се супротстави пошто није располагао противоклопним средствима. Истовремено, овај батаљон су напале усташке снаге из позадине. Избегавајући заробљавање командант Првог четничког батаљона мајор Миодраг Палошевић и официри овог батаљона: капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле Мешковић и наредник Гојко Ајваз са четворицом војника из истог батаљона су придруживши се остатку “Брзог одреда” пуковника Драгољуба Драже Михаиловића почетком маја 1941. године у селу Заовине на обронцима Златибора стигли на Равну Гору.
Други четнички батаљон се од почетка рата налазио у сталном повлачењу. Нема доступних података о борбама које је, евентуално, овај батаљон водио са Немцима. Овај батаљон се заједно са Штабом “Четничке команде” предао немачким снагама у Сарајеву 18. априла 1941. године.
О борбеним дејствима Трећег четничког батаљона током Априског рата 1941. године сачуван је мали број изворних података. Овај батаљон је 8. априла добио наређење да заједно са једном четом Седмог четничког батаљона брани улаз у Качаничку клисуру. Практично, Штаб “Четничке команде” је као појачање Трећем четничком батаљону упутио ону исту чету коју је изузео из његовог састава ради формирања Седмог четничког батаљона. Разбијени остаци овог батаљона су се убрзо после продора снажних немачких оклопно – механизованих јединица кроз Качаничку клисуру 12. априла предали.
Четврти четнички батаљон се у ноћи између 4. и 5. априла пребацио из матичног гарнизона у Карловцу у Бјеловар. Због снажног продора преко реке Драве код Ђекењеша и реке Муре код села Летења од стране јаких јединица 46. корпуса немачке Друге армије Штаб Четврте армије коме је, у међувремену, препотчињен овај батаљон наредио је команданту овог батаљона да одмах премести батаљон у село Ђурђевац, припреми га за диверзантске акције и чека даља наређења. Команданту Четврте армије је било познато да у овом батаљону постоји изразита активност проусташких снага па га зато није употребио за гушење усташке побуне која је избила у Бјеловару 9. априла у јединицама 108. пешадијског и 40. допунског пука. Већ 10. априла, овај батаљон, захваћен усташком пропагандом и дефетизмом, се предао Немцима.
Пети четнички батаљон се све до 8. априла налазио у Нишу где је обезбеђивао Штаб Пете армије. Штаб Пете армије је после пада Пирота 8. априла упутио на Шпајске положаје здружени одред у чијем саставу су, поред Петог четничког батаљона, били и моторизовани дивизион Друге коњичке дивизије, армијски пионирски батаљон и неке мање артиљеријске јединице из састава армијског артиљериског пука. Овај батаљон се под борбом повлачио до реона Краљева где је 14. априла заробљен од стране Немаца. Иначе, због преоптерећености железничког саобраћаја, а потом и изненадног немачког напада на Југославију наређење Министра војске и морнарице о пребацивању овог батаљона у шири реон Краљева није извршено, па је он препотчињен Штабу Пете армије.
Највише података је сачувано о борбеним дејствима Шестог четничког батаљона. Овај батаљон је 4. априла пребачен из свог мирнодопског седишта у Мостару у Младеновац, одакле је пешке упућен Азању где се налазио Штаб Шесте армије коме је овај батаљон препотчињен. Транспорт железницом је обављен са читавим даном закашњења због великог промета и великог прилива избеглица из Београда. Шести четнички батаљон је 9. априла поподне, заједно са Штабом Шесте армије, камионима пребачен у Тополу. Транспорт се тешко одвијао због закрчености пута великим бројем коморских кола. Рано ујутро 10. априла батаљон је аутобусима пребачен у село Чумић на путу Топола – Крагујевац. Тог дана командант батаљона мајор Љубодраг Тадић добио је наређење да покрене батаљон у правцу Крагујевца и да тамо успостави ред и мир пошто су се грађани после повлачења војске из Крагујевца домогли оружја и почели да праве пометњу, а да по успостављању војне власти у граду крене ка селу Сабанта, под своју команду стави пешадијске делове који се повлаче тим правцем и организује одбрану Крагујевца на том правцу. Батаљон је кренуо на извршење задатка али је после петнаестак минута маршевања сусрео један коњички ескадрон који је безглаво бежао пред колоном немачких тенкова. Батаљон је почео да се повлачи већим делом северно од пута и мањим делом (вод за везу и део штабног вода) јужно од пута. У заштитници је остао део Прве чете под командом командира ове чете капетана II класе Бранка Животића. Заштитница је пружила релативно јак отпор успевши да уништи три тенка. У овој борби погинуо је капетан Животић који је сам успео да уништи један тенк. Од овог тренутка батаљон се налазио у сталном повлачењу. Снабдевање је до 10. априла било беспрекорно, а касније га није ни било. Батаљон се предао Немцимa у Горњем Милановцу 15.априла. После борбе код села Чумића батаљон је напустио командир Друге чете капетан I класе Драгомир Марковић који се одмах по доласку у Мостар ставио на располагање “Хрватском војном заповједништву Мостара”. Исто је учинио и командир вода за везу овог батаљона поручник Иван Петружела пошто су га Немци ослободили из заробљеништва неколико дана после заробљавања. Иначе, овај батаљон је коришћен у марту 1941. године за гушење усташке побуне у активираним јединицама 32. пешадијског пука у Имотском и Љубушком. Пошто није имао поверење у официре хрватске националности командант батаљона мајор Тадић је на овакве задатке уз командире јединица Хрвате слао официре српске националности. Ове акције су биле демонстративне природе са циљем показивања снаге војске и приморавања обвезника хрватске националности на одазивање војним позивима. Приликом извршења ових задатака није забележена примена силе.
Седми четнички батаљон је, без чете коју је упутио у састав Трећег четничког батаљона, заједно са Противавионским дивизионом Штаба Врховне команде током 12. и 13. априла 1941. године дејствовао на фронту Прве армије у ширем реону Зворника против немачких оклопно – механизованих јединица при чему су имали прилично успеха. Наиме, припадници ових јединица, у овим борбама, су успели да униште неколико немачких тенкова и камиона. После ових борби Седми четнички батаљон се под борбом повукао до Сарајева где се заједно са Другим четничким батаљоном и Штабом “Четничке команде” 18. априла предао Немцима.
Постојеће стање извора пружа веома мали број података о губицима које су претрпеле четничке јединице у борби са немачким снагама. Поуздано сe може утврдити да су из Шестог четничког батаљона у борби са претходницом немачке 11. оклопне дивизије код села Чумића погинули један официр и два војника, а да је том приликом рањено и неколико подофицира и војника. Постоји више контроверзних података о томе колике и какве је губитке претрпео Први четнички батаљон у борби са немачким снагама. Неки аутори нетачно наводе да је “овај батаљон изгинуо до последњег човека”. Чињеница је да је овај батаљон приликом одбране бијељинског аеродрома имао велике губитке али се укупан број и врста губитака не могу прецизно утврдити на основу података које пружају доступни извори. Сем тога, зна се да је и Седми четнички батаљон претрпео осетне губитке у борби са деловима немачке 16. моторизоване дивизије у реону Зворника али нема сачуваних података о броју и врсти губитака овог батаљона. О евентуалним губицима осталих четничких батаљона нема расположивих података. Важно је напоменути да су остаци четничких јединица, сем малог броја официра, подофицира и војника који су избегли заробљавање, заробљени од стране немачких јединица.
Заробљавањем Штаба “Четничке команде” и њених преосталих јединица завршено је учешће четничких јединица Војске Краљевине Југославије у краткотрајном Априлском рату 1941. године. Ове јединице су местимично пружиле снажан отпор у оквирима својих борбених могућности. Узроци пораза ових јединица су вишеструки. За овакав епилог најмању кривицу сносе официри, подофицири и војници четничких јединица. Четничке јединице су биле мали али борбено најспособнији део војске која је са огромним слабостима ушла у рат са, и у квалитативном и у квантитативном погледу, неупоредиво спремнијим противником. Краткотрајан отпор главнине јединица Војске Краљевине Југославије није омогућио четничким јединицама да на одговарајући начин искажу своје борбене квалитете.

ЗАКЉУЧАК

О јуришним (четничким) јединицама Војске Краљевине Југославије постоји веома мали број, како документарних тако и наративних, извора. Такође, и релевантна историографска литературе даје врло узак оквир информација. Зато се активности и значај ових јединица у историјском развоју војске на југословенским просторима не могу сагледати на најадекватнији начин. Јуришне (четничке) јединице су биле прве регуларне специјалне јединице у историји војног организовања на југословенским просторима. Према замислима највиших војних власти требало је да ове јединице буду носиоци широког спектра специјалних дејстава. Ради ефикасног извршавања наменских задатака ове јединице су имале посебну формацију. Специфичност наменских задатака захтевала је опремање ових јединица адекватним наоружањем и опремом. Сем тога, за извршавање овако сложених задатака људство ових јединица је морало да прође кроз различите видове дуготрајне и напорне обуке како би се оспособило за извршавање наменских задатака. Људство је морало да прође кроз најквалитетнију могућу пешадијску обуку али и да савлада различите сегменте специјалистичке обуке (диверзантска, инжињеријска и падобранска обука, стицање основних знања из топографије и тактике употребе јединица посебне намене). Зато су ове јединице попуњавале најспособније старешине и најбољи војници. У периоду између формирања четничких јединица и почетка Априлског рата ове јединице нису обучене и опремљене на начин како је то било предвиђено и како су то прилике захтевале. Разлози таквог стања су били вишеструки. Ипак, као најзначајнији могу се навести релативно кратак временски период између формирања јединица и отпочињања борбених дејстава, недостатак материјалних средстава што је представљало директну последицу слабог економског стања земље, недостатак искуства потребног за организовање, опремање и обучавање јединица овог типа пошто јединице за специјална дејства до пролећа 1940. године нису постојале у Војсци Краљевине Југославије али и несхватање места и улоге јединица овог типа у савременим борбеним дејствима од стране највишег војног руководства Краљевине Југославије.
У краткотрајном рату ове јединице нису оствариле очекиване резултате. О разлозима њиховог пораза може се нашироко и надугачко писати и расправљати али се мора истаћи да разлоге њиховог пораза у сукобу са вишеструко надмоћним непријатељем не треба првенствено тражити у самим четничким јединицама. Све што је до сада историграфија означила као узроке слома Краљевине Југославије и њене војске важи и за њене четничке јединице. И поред местимично снажног и храброг отпора који су непријатељу пружиле поједине четничке јединице наневши агресору осетне губитке оне нису извршиле предвиђене ратне задатке како због својих унутрашњих слабости тако и због брзог слома Краљевине Југославије. Једноставно, четничке јединице нису могле да развију герилске активности пошто нису могле да обезбеде ослонац на главнину оперативних трупа. Сем тога, четничке јединице, не само што нису биле у довољној мери опремљене и обучене већ су биле и малобројне за извршавање више него амбициозно конципираних наменских задатака. Зато је пораз у судару са вишеструко надмоћнијим непријатељем у сваком погледу био логична последица целокупних дешавања у Краљевини Југославији на војном, економском, друштвеном и политичком плану.

РЕЗИМЕ
Југословенско Министарство војске и морнарице донело је 8. маја 1940. године одлуку о формирању засебне “Четничке команде” са шест четничких батаљона. Ове јединице су биле намењене за извођење герилских и диверзантских акција. После интервенције потпредседника владе и његове Хрватске сељачке странке ова команда је преименована у “Јуришну команду”, а њене јединице у јуришне јединице да би јој тек 1. априла 1941. године враћен назив “Четничка команда.”
На овакав корак југословенске војне власти је натерало искуство из дотадашњег тока борбених дејстава у западној Европи почетком Другог светског рата. У југословенском генералштабу је преовладавало мишљење да се немачкој доктрини муњевитог рата може ефикасно супротставити герилским начином ратовања пошто је било јасно да Војска Краљевине Југославије не може да парира снажним немачким оклопно – механизованим и моторизованим јединицама ефикасно подржаним од стране ваздухопловних снага применом класичних метода ратовања. Управо због начина на који су конципирани тежишни наменски задаци ових јединица ове јединице су морале имати специфичну организацијско – формацијску структуру. За извршење ових задатака јединице су располагале специфичним наоружањем и опремом (посебна униформа, специјална кратка пушка, специјални нож, боксер). Из истих разлога и одабир људства за попуну ових јединица се обављао према посебним критеријумима. Људство је пролазило кроз различите видове пешадијске и специјалистичке обуке.
У краткотрајном Априлском рату 1941. године ове јединице су местимично пружиле снажан отпор (Чумић, Бијељина, Босанска Рача). И поред храброг отпора агресору ове јединице – прве регуларне специјалне јединице у историји војног организовања на југословенским просторима морале су да поделе судбину поражене Војске Краљевине Југославије чији су саставни део биле до њене капитулације 18. априла 1941. године.

Ево други део текста, не стане све у једну поруку.

[Милослав Самарџић]

Избачено, па ипак враћено, пред рат.

Морем ли ђе то провјерити? Није да не вјерујем, али волио би то даље испитати.

Пише у овом тексту, горе у првом делу.

[Лепи Бора]

Хвала Вања на овим текстовима.

Тако то "иде" када ти најспособнији део војске служи да крпи рупе у одбрани. Уместо да их користе у нападу, бацали су овакве јединице, у општем расулу, на оно што је остала војска требала да ради.

А немци?
Овакве јединице код њих су изненада нападале, па ако запне, одмах чекају тенкове, што се види из текста.

А не да ови наши, са кратежима, боксерима, зубима и флашама бензина, сачекују оклопне колоне.

И сада ће неко да се изругује титиној СФРЈ, а бранећи КЈуг?
Изругиваће се "братству и јединству", а величати демократско (масонско) "братство и јединство"?

Тада су већ МОРАЛИ знати неке детаље о немачкој тактици. А ако ништа друго, морали су да знају за крватску љубав и способност и опрему целе армије!

Свеједно, мртви ладни скочише да бране енглеску 27. марта?

Па један СССР је гледао (да ако може) одложи рат, бар за који дан, месец... А масонско, енглеско, демократски ФАНАТИЦИ, узеше паре да уведу такву трулеж у рат, зарад енглеске?

Па лепо ПОБЕГОШЕ на острво да сакрију гујзице!
А Дража нека са Народом гине - ко их хебе...

А енглези нам се "зафалише" даднувши нам тита.

Као да нико није знао како смо најебали уз албанску (и са том енглеском албанијом на батерије 1912...) обалу 1915-16? Па саградише споменик француској, ваљда због захвалности Царској Русији?

Страва и Ужас!

[Вања]

Доста смо каснили са модернизовањем војске. Прва школа падобранаца изашла тек 1940. Мада, и САД је падобранце увео тек у току рата, али опет нису за поређење. План је био првобитно да се војска у случају одбране повуче ка унутрашњости јер нисмо имали снаге да бранимо земљу дуж целе границе. На то су се побунили хрватски и словеначки политичари који су рекли да је то препуштање њих окупатору.

Нема на чему.

[Лепи Бора]

...
Мада, и САД је падобранце увео тек у току рата, али опет нису за поређење.
...
Нема на чему.

Молим, задовољство је наше.

Тзв. војска САД, поготову до 1. рата, је била обична гомила убица, без организације и плана. Улога јој је била да угушују побуне, тамане индијанце и потпомажу диктаторске режиме у Ј. америци. Добро си рекао, да нису за поређење (ни данас). То је била и остала МЕГА ПОЛИЦИЈА, а не Војска.

А све ово заједно, је што би се рекло: "Не гоји се прасе, пред Божић."

[kosta]

Пушкомитраљез "ЗБРОЈОВКА" није никада произвођен у ВТЗ Крагујевац већ је само склапан. Ако ме сећање не вара војска је тражила 27000 комада за наоружање јединица али се то набављало, због материјалне ситуације, на рате па је до почетка рата испоручена једна трећина потребног наоружања од којег опет није све склопљено па је један део у деловима дочекао Немце.

[Лепи Бора]

Пушкомитраљез "ЗБРОЈОВКА" није никада произвођен у ВТЗ Крагујевац већ је само склапан.
...

Да, није ни "Збројевка" (у преводу арсенал), већ беше Брно, али то је то...

Али трећина од 27000 је (нпр) 9000 комада. Што купљених у Чешкој, што направљених, али овде се ради о СПЕЦИЈАЛНИМ јединицама!

Нису могли да им нађу 40-ак Брна?

Е па то ТЕШКО!
Нису хтели, очигледно.

[Српска Динара]

Да ли је формирање Четниких (Јуришних) јединица 1941. имало неке везе за предлозима Драже Михаиловића, и критикама Недићеве "мажино" линије?