[Вукашин Петковић]

На основу члана 33.став 1. тачка 1) Статута Народне библиотеке Србије, установе културе од националног значаја 0101 број 123/1од 11.02.2011., са изменама и допунама 0101 број 80/3 од 30.03.2012. год. , 0101 број: 110/3-1 од 5. априла 2013. године, 0101 број: 110/6 од 24.09.2013., и члана 9.Закона о старој и реткој библиотечкој грађи (,,Сл.гласник РС” бр.52/11) године, Управни одбор Народне библиотеке Србије, на седници одржаној дана 26. децембра 2013. године донео је:
ОДЛУКУ
o утврђивању старе и ретке библиотечке грађе за културно
добро од великог значаја


Члан 1.

Утврђује се да је културно добро од великог значаја стара и ретка библиотечка грађа наведена у Листи старе и ретке библиотечке грађе од великог значаја од редног броја 1 до 20.
Листа старе и ретке библиотечке грађе од великог значаја из става 1. ове одлуке одштампана је уз ову одлуку и чини њен саставни део.


Члан 2.
Ову одлуку објавити у Службеном гласнику Републике Србије.


0101 бр.110/12
Управни одбор
Народне библиотеке Србије
Београд 26.12.2013. године


Председник Управног одбора
проф др Гојко Тешић

Листа старе и ретке библиотечке грађе од великог значаја

Редни број Легат/Библиотека целина Временски распон број јединица Сопственик културног добра
1. Легат Веселина Чајкановића (1881–1946) 1613–1950 12.877 Народна библиотека Србије
2. Легат Милоша Црњанског (1893–1977) 1719–1976 465 рукописна грађа, документа, илустровани материјал Народна библиотека Србије
3. Легат Милана Ракића (1876–1938) 1822-1939 2.125 Народна библиотека Србије
4. Легат Тихомира Ђорђевића (1868–1944) 1831–1945 11.506 Народна библиотека Србије
5. Легат Љубомира Мицића (1895–1971) 1858–1978 833 библ. јед. и 117 фасцикли рукописне заоставштине Народна библиотека Србије
6. Библиотека целина Бранибора Дебељковића(1916–2003) 1930–1984 883 монографских, 700 часописа Народна библиотека Србије
7. Библиотека целина Јоце Вујића(1863–1934) 1506–1931 4.911 књига и часописа, 4.000 архивских докумената Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
8. Библиотека целина Гедеона Дунђерског (1875–1939) 1494–1928 4.841 Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
9. Библиотека целина Мирослава Премруа (1871–1944) 1483–1919 1.345 Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
10. Библиотека целина Михајла Пупина (1858–1935) 1824–1933 500 Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
11. Библиотека целина Бранимира Ћосића (1903–1934) 1873–193 4.790 Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
12. Библиотека целина Исидоре Секулић (1877–1958) 1766–1957 2.000 Универзитетска библиотека Светозар Марковић, Београд
13. Библиотека целина Јосипа Броза Тита(1892–1980) 1847–1986 11.162 наслова Музеј историје Југославије, Београд
14. Библиотека целина старих и ретких књига Архитектонског факултета 1628–1945 2.546 монографија, 880 мапа, 148 наслова периодике Архитектонски факултет Универзитета у Београду
15. Библиотека целина Зорана Ђинђића (1952–2003) 1773–2002 1.260 Фондација др Зоран Ђинђић, Београд
16. Легат др Леонтија Павловића (1914–1977) 1871–1992 2.304 монографија, 92 наслова часописа, некњижни материјал Народна библиотека Смедерево
17. Библиотека целина Миливоја(1871–1941) и Божидарке (1874–1959) Филиповић 1862–1940 4.000 Градска библиотека „Владислав Петковић – Дис“, Чачак
18. Библиотека целина Јована Давидовића (1925–1977) 1794–1982 2.634 монографске, 145 серијских публикација Градска библиотека „Владислав Петковић – Дис“, Чачак
19. Библиотека целина Стевана Сремца (1855–1906) 1762–1917 458 књига Народни музеј Ниш
20. Библиотека целина Бранка Миљковића (1934–1961) 1894–1972 589 књига Народни музеј Ниш

http://nb.rs/collections/index.php?id=25081

[Брада]

ГЛУВО КОЛО
У животу Срба у Крајини коло је играло значајну друштвену улогу, млади су се у колу састајали, упознавали, а старији би се око кола сакупљали и разговарали о дневним догађајима и проблемима. У колу у његовом првом, делу-шетњи младић је говорио о љубави и договарао састанак са вољеном дјевојком. Посебну друштвену улогу имала су тзв. бирачка кола у којима су се отворено показивале симпатијe према момку или дјевојци.
У колу се вршила и селекција дјевојака; гледало се не само како цура изгледа и колико богат накит има, него и колико дуго може да издржи играјући. У Колу су се дјевојке надигравале на сајмовима и зборовима играјући до изнемоглости: која задња остане – најздравија је.
Некада давно коло су могле да играју само удаваче, а она која успије да до краја одигра глуво коло доказала је да је физички потпуно здрава и спремна за брак.
Познато је глувo коло које се игра без инструменталне пратње. Једно од најпознатијих глувих кола је ђикац (назив најчешћи за Лику). Током играња само се чује команда коловође, звецкање тока на чермама момака, ђендара на прсима дјевојака и веома наглашени ударци стопала играча. Коло је добило име по речи ђикати, ђисати или ђипнути, што значи скочити, скакати, високо са поскоцима играти, јер је то особеност овoг кола. Ово коло игра се у свим дјеловима динарског краја; на Кордуну се зове ђикац, у Буковици буковачко коло, а у Босанској Крајини гламочко коло.(Сјеверну Далмацију уз Босанску Крајину одликује врло слична мушка народна ношња која је препознатљива у црвеној капи са црним ободом и кићанком од 9 реса, та капа је најпознатија под називом Личка) У колу ђикац акценат није на лепоти играња, већ на снази момака и девојака.Ђикац је веома живахно и енергично коло, а извођачи га, ухваћени у круг лицем у лице, држећи се чврсто за руке, са полусавијеним тјелом и кољенима, са раширеним ногама, изводе грубо, оштро и из све снаге, да се земља тресе, под командом коловође, који својим громогласним командама, одређује начин и темпо играња. У овом колу је посебно наглашено ударање ногама односно стопалима о подлогу, тјело се ослања на читаво стопало, (табанање). Игра се слободно, опуштено, без чврстих правила (кореографије), слуша се и поступа по команди коловође, према претходно набројаним командама.
На команду “крени коло“ играчи крећу лијевом ногом у лијеву страну, корачањем и табанањем три пута, а четврти искорак десном ногом према центру кола (унутра), након тога опет три корака, па табанање у месту, па поскакивање, па тако наизменично редом, с тим да се оштрина игре и темпо све више појачава и играчи понесени игром не знају да стану, а простор на коме се игра бива све мањи, па долази до извијања кола. Тада коловођа командом “обрни коло“, на тренутак раздваја коло и окреће га у супротном смјеру за 180 степени, тако да играчи долазе у положај да су окренути леђима једни према другима односно према центру кола. На команду коловође “поврати коло“, играчи се поново враћају у првобитан положај лицем у лице, и спајају се поново у круг. Када се коло све јаче захуктава и убрзава, на команду коловође “Коло стој!“ или “Вели Коста, да је кола достa!“ коло стаје.

Позната глува кола су и вујаљка и змије

Вујаљка би се играла обично зими на снијегу, а осим поскакивања изводиле би се разне фигуре.

Коло звано Змије почиње лагано а затим иде све брже. Играчи се ухвате у отворено коло, руке су им прекрштене напред тако да им десна рука иде преко лијеве руке десног играча. Претпосљедњи играч држи посљедњег својом десном руком, а овај њега објема рукaма око врата. Коловођа води коло све живље око задња два играча у жељи да се змија тако замота да се посљедњи играчи сруше.

Гламочко глуво коло је два пута проглашавано за најбоље народно коло на европском континенту, УНЕСКО га је 1982. уврстио у светску културну баштину.

[Митић]

Неда Ковачевић: Споменик је концентрат историје

https://www.standard.rs/2020/05/24/neda-...-beogradu/