14-07-2024, 06:43 PM
Српска војна индустрија, познатија у сленгу као "Наменска", сачињена је од неколико бивших фабрика за производњу муниције, барута за муницију и готових граната за артиљерију. То су остаци некадашњег система производње војне индустрије ЈНА за потребе ЈНА, али и за извоз у друге земље. Те земље су најчешће биле земље тзв "трећег света", које су често биле и чланице "несврстаних".
Десило се у више наврата да су те "земље несврстаних" управо ратовале једне против других, односно да су обе стране биле чланице Покрета несврстаних. Бременом је то доводило до несугласица са СФРЈ у Покрету несврстаних. До кулминација је дошло када су земље несврстаних у већини схватили да се муниција, а у то време и оружје из Југославије, продаје земљама у рату искључиво линијама саобраћаја и трговине које су обезбеђивале државе које су биле чланице НАТО-А. Зато је и Конгрес Покрета несврстаних из 1979. године, који је одржан у Хавани, прошао у сукобу две струје у Покрету несврстаних. Једна страна се залагала да Покрет несврстаних треба да задржи позицију "статус кво". Ову политику је испред осталих предводио Јосип Броз, председник СФРЈ. Друга политичка струја у оквиру Покрета несврстаних залагала се за приближавање Варшавском пакту и погодностима које су нудили пре свих Совјети, како би се државе несврстаних извукле из економског, политичког и војног загрљаја политичког Запада. Ту струју предводио је Фидел Кастро, председник Кубе.
На Конгресу Покрета несврстаних у Хавани, 1979, није толико победила струја коју је предводио Кастро, колико је поражена струја коју је предводио Јосип Броз. На Самит у Хавани дошао је у озбиљним годинама, већ добро болестан, да последњи пут одради још један задатак за политички Запад. Међутим, овог пута је доживео потпуни фијаско.
Вратио се поражен и убрзо завршио у болничком кревету из кога више није устао.
После ових догађаја, војна индустрија ЈНА је наставила да производи велику количину оружја и муниције, али које се знатно мање продавало. Једноставно, војна индустрија ЈНА била је предимензионирана. Оружје и муниција су се таложили у магацинима ЈНА и Територијалне одбране широм шест република СФРЈ. Били су одличан замајац да се започне раздруживање међу југословенским народима, које се могло наслутити још од доласка на власт комуниста, а дефинитивно најављено Уставом из 1974. године.
У време ратова за наслеђе СФРЈ, војне фабрике су углавном остале нетакнуте. И то није било нимало случајно. Припале су оним странама на чијој су се територији нашле.
Пошто се цела војна индустрија ЈНА правила по политичкој линији "братства и јединства", она је морала бити компатибилна. Заједно е стварао "завршни производ". У Србији су остале фабрике везане за производњу барута, муниције и готових граната за артиљерију. Међутим, због санкција које су уведене режиму Слободана Милошевића, производња је доживела знатну редукцију. Практично, производило се само за потребе Војске СРЈ.
Уследило је бомбардовање СРЈ које је потпуно уништило фабрике некадашње војне индустрије ЈНА, а то су биле фабрике у: Ваљеву, Ужицу, Лучанима, Чачку и Трстенику. Практично, скоро све је било уништено.
Долази до пада Слободана Милошевића. Нови режим се окреће политичком Западу. После неколико година, НАТО одлучује да обнови део некадашње војне индустрије ЈНА. И то и чини, преко Министарства одбране Владе Србије. Наравно, бесповратних донација било је у односу 1-10, у односу на величину инвестиција. Остатак је Влада Србије морала да задужи код међународних банкарских клубова, а добар део и код комерцијалних банака.
Кренуо је нови развој војне индустрије у Србији. Убрзо се исто десило и у Босни и Херцеговини, где је већина војних фабрика остало на територији Федерације. НАТО је био и посредник за обнову сарадње. Почела је поново, сада и осавремењена, производња оружја и муниције на територији Србије и Федерације БиХ.
Врхунац производње је уследио са почетком рата у Украјини. Србија је постала део система набавке и производње муниције за украјинску војску. Напредњачки режим је то дуго покушавао да сакрије. Српски медији су се плашили да такву "тајну" објаве, плашећи се одмазде режима. Чак и тада, у почетку, писао сам о томе и овде и на другим местима. Било је форумаша који су то исмевали.
Временом, комплетна производња муниције из српске Наменске индустрије ишла је за украјинску војску и то директним путем. И сам Овај, на крају, није могао да сакрије оно што је очигледно.
Оправдано је то "добрим бизнисом", па смо сазнали да је комплетна Наменска индустрија за производњу муниције из Србије зарадила у последње две године рата у Украјини око 800 милиона долара.
Међутим.....
Опет да дам ексклузиву, као што је било и кад је почео извоз за војску Украјине. Да вас не би опет ложио Овај да је то нека његова самостална политика.
Српска војна индустрија почела је, средином ове године, да предаје један део свог власништва страним корпорацијама којима је остала дужна услуге или новац. Ускоро, а сигурно до краја рата у Украјини, српска Наменска индустрија сигурно неће бити ни званично у рукама државе Србије.
Није ни настала због српских интереса.
А српски "бизнисери" и њихов идол Овај и то ће оправдати великим "бизнисерским" успехом.
Аферим!!!!
Десило се у више наврата да су те "земље несврстаних" управо ратовале једне против других, односно да су обе стране биле чланице Покрета несврстаних. Бременом је то доводило до несугласица са СФРЈ у Покрету несврстаних. До кулминација је дошло када су земље несврстаних у већини схватили да се муниција, а у то време и оружје из Југославије, продаје земљама у рату искључиво линијама саобраћаја и трговине које су обезбеђивале државе које су биле чланице НАТО-А. Зато је и Конгрес Покрета несврстаних из 1979. године, који је одржан у Хавани, прошао у сукобу две струје у Покрету несврстаних. Једна страна се залагала да Покрет несврстаних треба да задржи позицију "статус кво". Ову политику је испред осталих предводио Јосип Броз, председник СФРЈ. Друга политичка струја у оквиру Покрета несврстаних залагала се за приближавање Варшавском пакту и погодностима које су нудили пре свих Совјети, како би се државе несврстаних извукле из економског, политичког и војног загрљаја политичког Запада. Ту струју предводио је Фидел Кастро, председник Кубе.
На Конгресу Покрета несврстаних у Хавани, 1979, није толико победила струја коју је предводио Кастро, колико је поражена струја коју је предводио Јосип Броз. На Самит у Хавани дошао је у озбиљним годинама, већ добро болестан, да последњи пут одради још један задатак за политички Запад. Међутим, овог пута је доживео потпуни фијаско.
Вратио се поражен и убрзо завршио у болничком кревету из кога више није устао.
После ових догађаја, војна индустрија ЈНА је наставила да производи велику количину оружја и муниције, али које се знатно мање продавало. Једноставно, војна индустрија ЈНА била је предимензионирана. Оружје и муниција су се таложили у магацинима ЈНА и Територијалне одбране широм шест република СФРЈ. Били су одличан замајац да се започне раздруживање међу југословенским народима, које се могло наслутити још од доласка на власт комуниста, а дефинитивно најављено Уставом из 1974. године.
У време ратова за наслеђе СФРЈ, војне фабрике су углавном остале нетакнуте. И то није било нимало случајно. Припале су оним странама на чијој су се територији нашле.
Пошто се цела војна индустрија ЈНА правила по политичкој линији "братства и јединства", она је морала бити компатибилна. Заједно е стварао "завршни производ". У Србији су остале фабрике везане за производњу барута, муниције и готових граната за артиљерију. Међутим, због санкција које су уведене режиму Слободана Милошевића, производња је доживела знатну редукцију. Практично, производило се само за потребе Војске СРЈ.
Уследило је бомбардовање СРЈ које је потпуно уништило фабрике некадашње војне индустрије ЈНА, а то су биле фабрике у: Ваљеву, Ужицу, Лучанима, Чачку и Трстенику. Практично, скоро све је било уништено.
Долази до пада Слободана Милошевића. Нови режим се окреће политичком Западу. После неколико година, НАТО одлучује да обнови део некадашње војне индустрије ЈНА. И то и чини, преко Министарства одбране Владе Србије. Наравно, бесповратних донација било је у односу 1-10, у односу на величину инвестиција. Остатак је Влада Србије морала да задужи код међународних банкарских клубова, а добар део и код комерцијалних банака.
Кренуо је нови развој војне индустрије у Србији. Убрзо се исто десило и у Босни и Херцеговини, где је већина војних фабрика остало на територији Федерације. НАТО је био и посредник за обнову сарадње. Почела је поново, сада и осавремењена, производња оружја и муниције на територији Србије и Федерације БиХ.
Врхунац производње је уследио са почетком рата у Украјини. Србија је постала део система набавке и производње муниције за украјинску војску. Напредњачки режим је то дуго покушавао да сакрије. Српски медији су се плашили да такву "тајну" објаве, плашећи се одмазде режима. Чак и тада, у почетку, писао сам о томе и овде и на другим местима. Било је форумаша који су то исмевали.
Временом, комплетна производња муниције из српске Наменске индустрије ишла је за украјинску војску и то директним путем. И сам Овај, на крају, није могао да сакрије оно што је очигледно.
Оправдано је то "добрим бизнисом", па смо сазнали да је комплетна Наменска индустрија за производњу муниције из Србије зарадила у последње две године рата у Украјини око 800 милиона долара.
Међутим.....
Опет да дам ексклузиву, као што је било и кад је почео извоз за војску Украјине. Да вас не би опет ложио Овај да је то нека његова самостална политика.
Српска војна индустрија почела је, средином ове године, да предаје један део свог власништва страним корпорацијама којима је остала дужна услуге или новац. Ускоро, а сигурно до краја рата у Украјини, српска Наменска индустрија сигурно неће бити ни званично у рукама државе Србије.
Није ни настала због српских интереса.
А српски "бизнисери" и њихов идол Овај и то ће оправдати великим "бизнисерским" успехом.
Аферим!!!!
