[Srbin Pravoslavac 12]

Последњих неколико месеци, јавности се приказује човек који се издаје за потомка династије Обреновић. Да ли је на помолу нова подела и династички сукоби, или је реч о нечему другом?




Приче о постојању потомака српских владарских династија, присутне су још с почетка деведесетих година. Како је било јасно да се комунистички режим урушава (не само у Југославији, него и читавој Европи), у нашој земљи је актуелизовано питање обнове монархије, која је укинута након Другог светског рата. Тада је у Београд допутовао и престолонаследник Александар II, син последњег југословенског краља Петра II.

У покушају да дискредитује ројалистичку идеју, лидер радикалне странке Војислав Шешељ је тада ступио у контакт и у Србију позивао извесног кнеза Алексеја Долгорукова (право име: Алексеј Бримејер), који се представљао као потомак Романова, Анжујаца, Немањића и Хребељановића. И док је Шешељ настојао да извргне руглу монархисте, а пре свега свог политичког опонента (са којим се мало пре тога разишао) Вука Драшковића, тако што је овог наводног кнеза желео да крунише за српског краља, самозвани Долгоруков је заиста био убеђен да му припада престо. Нешто касније, умире од сиде…

Од тада, стално је присутна идеја о постојању потомака других српских династија, изузев династије Карађорђевић. Више пута се говорило о наводним потомцима династије Немањић, али не само што за то нису постојали никакви релевантни докази, него јавности никада није представљен било који могући потомак.

У скорије време, на друштвеним мрежама су се појавиле странице „Обреновићи – скривена историја“, затим „Династија Обреновић“, и сл. Из њихових објава види се тежња да се исправе неки тобож фалсификати у званичној историји, која тврди да после Мајског преврата 1903. године и убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, више није било живих потомака династије Обреновић, јер су сви наводно побијени у крвавом пиру завереника.

Такође, друштвеним мрежама се шири и страница под називом „HRH Prince Predrag Jakovljevic De Obrenovic of Serbia“, односно на српском: ЊКВ Принц Предраг Јаковљевић од Обреновића од Србије. Чињеница да је званична страница наводног старешине Краљевске куће Обреновић, првобитно отворена на енглеском језику, довољна је да изазове подозрење.

Господин Предраг Јаковљевић тврди да је директни потомак Обреновића, захваљујући чему носи принчевску титулу и да има право на престо Србије.
Да бисмо разумели о чему је реч, морамо се присетити неких историјских чињеница.

ОБРЕНОВИЋИ НИСУ ОБРЕНОВИЋИ
Књаз Милош Обреновић, родоначелник династије, родио се у браку Теодора Михаиловића и Вишње Урошевић. Како је то тада био обичај у Србији, понео је презиме по свом оцу, па се презивао Милош Теодоровић. Поред Милоша, Теодор и Вишња су имали још синове Јована и Јеврема.

Њихова мајка Вишња је родила двоје деце, из првог брака са Обреном Мартиновићем, а то су Милан и Јаков Обреновић.

Вишњина деца су успела да се, још у устаничко време, уздугну на високе положаје:
• Милан Обреновић је био војвода рудничке нахије
• Милош Обреновић је био вожд Другог српског устанка и касније српски кнез
• господар Јован Теодоровић Обреновић је постао гувернер дистрикта рудничког и пожешког
• господар Јеврем Теодоровић Обреновић је био обор-кнез шабачке нахије
• господар Јаков Обреновић је умро 1817. године, као врло млад.

Као што можемо видети, кнез Милош Обреновић је своје презиме, које ће наставити да користи цела династија, узео по првом супругу своје мајке, што би практично значило да ни он сам није Обреновић, него Теодоровић. У том смислу, потомци Милана и Јакова јесу „прави“ Обреновићи.

У сваком случају, право на престо је припадало потомцима кнеза Милоша Обреновића, све до тренутка када их више није било (убиством кнеза Михаила у Кошутњаку, 1868). Тада су кнежевску титулу и власт преузели потомци господара Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша.

Горе поменути господин Предраг Јаковљевић, чак и сам тврди да је потомак Јакова Обреновића, полубрата по мајци кнеза Милоша. Овај податак је недвосмислено потврђен одлуком суда у Горњем Милановцу, којом му је признато наследно право над заоставштином некадашњих Обреновића.
Познато је да судска власт, приликом одлучивања о нечијој заоставштини (уколико не постоји тестамент), трага до првог сродника који би законски могао постати власник, макар се он са оставиоцем налазио и у 100. степену сродства. То практично значи да имовину може наследити било који сродник, али питање престолонаследства је нешто сасвим друго.

Другим речима, господин Предраг Јаковљевић није потомак нити једног од петорице владара из династије Обреновић (кнеза Милоша, кнеза Милана, кнеза Михаила, краља Милана, краља Александра), него јесте потомак полубрата кнеза Милоша. Та чињеница му даје право наслеђа имовине, мада не може бити ни говора о наслеђу кнежевског достојанства, које припада директним потомцима кнеза Милоша и краља Александра (који више не постоје).

ТИТУЛА: ПРИНЦ, ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК?
Господин Јаковљевић је невешто покушао да прикрије своје претензије на српски престо, упркос чињеници да на исти не полаже никакво право. То се најбоље види у томе што се, иако је његова званична страница насловљена са титулом принца поред његовог имена, у саопштењима на свом сајту потписује као, ни више ни мање, него „престолонаследник Предраг Јаковљевић“.
Ово јасно показује да господин Јаковљевић не познаје најбоље не само право наслеђа, него уопште питање титула код Срба.

Принчевска титула у Србији никада није била позната, него је она била карактеристична за западне монархије. Пандан ове титуле код нас била је титула Краљевића, коју су носили краљеви синови, односно Кнежевића, за кнежевске синове. Титулу принца почели су да користе чланови породице Карађорђевић, када су се нашли у изгнанству након Другог светског рата, пошто се нису могли адекватно представљати, из разлога што енглески језик нема реч која би одговарала нашој „краљевић“, „кнежевић“ или „кнез“. По повратку у Србију, Карађорђевићи су наставили да званично користе титуле које им припадају.

Покушај да се господин Јаковљевић представи као престолонаследник, јесте потпуно бесмислена, обзиром да он не полаже никаква права на престо.

КО СТОЈИ ИЗА ПРОМОЦИЈЕ НАВОДНИХ ОБРЕНОВИЋА?



Крајем новембра 2015. године, господин Предраг Јаковљевић је посетио Малту, где је искористио прилику да се састане са господином Бобаном Јовановићем, доделивши му Орден Таковског крста у рангу Великог официра другог реда.

Господин Бобан Јовановић је, иначе, некадашњи координатор Покрета радника и сељака (чији је председник био Зоран Драгишић), политичке странке која је била оформљена само да одвуче део гласова на изборима 2012. године. Иначе, на тим изборима је господин Јовановић био кандидат ове странке за народног посланика, као 132. кандидат на изборној листи.

У наставку своје политичке каријере, господин Јовановић је променио неколико политичких партија, тако да не можемо са сигурношћу успети све да их побројимо. Како било, успели смо доћи у посед две врло интересантне фотографије, на којима се види господин Јовановић у пријатељској (да не кажемо кафанској) атмосфери, а у друштву двојице љутих политичких противника из Зајечара: бившег народног посланика господина Саше Мирковића (тада функционер СНС) и господина Бошка Ничића (ЗЗК), што говори о политичкој доследности господина Јовановића.


Господин Бобан Јовановић са Бошком Ничићем (лево) и Сашом Мирковићем (десно)

Политичкој биографији господина Бобана Јовановића треба додати и чланство у Удружењу Краљевина Србија, које ради под покровитељством престолонаследника Александра II Карађорђевића и представља највећу монархистичку организацију у Србији. Пошто је безуспешно покушао да искористи ово Удружење, за неке само њему знане циљеве, наишао је на жесток отпор и морао је да га напусти. Тада је одлучио да још једном промени политичко убеђење, овога пута тако што ће се „прешалтовати“ на Обреновиће.

Приликом сусрета господина Предрага Јаковљевића и господина Бобана Јовановића, новембра прошле године на Малти, њих двојица су потписала и један врло интересантан споразум о сарадњи. Наиме, у питању је „Цертификат пријатељства“ између Реда Светог Архангела Михаила Витезова Малте (у чије име се потписао Бобан Јовановић), док је са друге стране потпис господина Предрага Јаковљевића.



Поменути витешки ред, који господин Јовановић представља, у врло је блиској вези са Малтешким витешким редом (Сувереним војним болничким редом Светог Јована Јерусалимског од Родоса и Малте). Познато је податак да је ред Малтешких витезова створен од стране Католичке цркве у 11. веку (што га чини најстаријом организацијом таквог типа).

Данас, Малтешки ред јесте субјект међународног права без сопствене територије и има статус посматрача у Уједињеним нацијама, што представља преседан у међународним односима. Такође, он има и дипломатске представнике у 104 државе, укључујући и Србију.

Велики Мајстор Малтешког реда се налази у служби Ватикана, као помоћник у међународним односима.

Имајући у виду ове чињенице о Малтешком реду, као и блискости господина Јаковљевића са истим, поставља се питање ко стоји иза њега и у чијем интересу он ради?

ЕКУМЕНИСТИ
Титулу господина Предрага Јаковљевића, до сада је признала само Краљевска кућа Бунјоро-Китара, која је и сама непризната. С друге стране, званична Српска православна црква је јасно опредељена за васпостављање монархије у Србији, али даје недвосмислену подршку престолонаследнику Александру II Карађорђевићу.

Захваљујући подршци екуменских кругова унутар Српске православне цркве, господин Предраг Јаковљевић почиње да добија извесне привилегије када је у питању црква.

Фотографија из села Драгово, настала на Благовести 7. априла 2016. године, приказује господина Предрага Јаковљевића који стоји у цркви током литургије, управо на месту које је, по црквеним канонима, предвиђено за краља.
Поставља се питање, како је могуће да место које је намењено краљу, уколико дође у ту цркву, заузме неки самозвани принц, кога Српска православна црква не признаје као наследника трона и који нема благослов патријарха Иринеја, али зато ужива добре односе у круговима блиским Ватикану?



ИСТОРИЈА ВЕЗА ОБРАНОВИЋА И ВАТИКАНА
Повезаност чланова династије Обреновић са разним структурама Римокатоличке цркве (посебно са радикалним католичким редом језуита), почиње са родоначелником ове династије.

Књаз Милош Обреновић је први који је ступио у контакт са језуитима, још у време када је путовао по европским градовима, пошто је протеран из Србије. Наиме, након збацивања са престола, књаз Милош је живео у неколико великих градова Европе, у периоду од 1839. до 1858. године. Између осталог, волео је да борави у Бечу, престоници Аустрије, која је била узданица и најоданији савезник Ватикана. Управо је ту и књаз Милош успоставио први контакт са језуитима (детаљно о томе можете читати: Милован Витезовић, Европске године кнеза Милоша, 2005).

Треба додати овде и податак о односу кнеза Милоша са Карађорђем. Познато је да се вожд Карађорђе оштро противио не само директним споразумима, него чак било каквим преговорима са католичком црквом. О томе сведочи и један догађај, када је Карађорђе начуо да поједини чланови Правитељствујушчег совјета преговарају са фанариотима (Грцима који су формално православци, али признају папу као свог поглавара), запретивши им смртном казном уколико се то испостави као тачно. Уз то, Карађорђе се из изгнанства вратио у Србију 1817. године, уз помоћ организације грчких родољуба Хетерија, која је желела да се подигне православни устанак на Балкану. Знамо да је тада Карађорђе убијен по директном налогу кнеза Милоша Обреновића.

Сетимо се и примера несрећног Вука Стефановића Караџића, који је молио по европским дворовима да се помогне штампање Српског рјечника, српске граматике, дела српске народне књижевности… Књаз Милош је дуго одбијао да му изађе у сусрет, али када је то чинио, захтевао је да тада штампање обавља унијатска штампарија у Бечу.

Политику зближавања Србије и Ватикана, наставили су и потоњи Обреновићи. Краљ Милан је, као убеђени аустрофил и пријатељ Бечког двора, био под посредним утицајем католичке цркве, која је преко њега успевала да одвоји Србију од утицаја православне Русије. Његов син, краљ Александар Обреновић је невешто покушао да балансира између католичког утицаја и руске стране, тако што је руског цара изабрао за венчаног кума. Ипак, пред крај свог живота се определио за католичку опцију, што не само да посредно сазнајемо из чињенице да је руски цар Николај II Романов неприхватљиво дуго одбијао да га прими у посету, него јасно уочавамо из писања тадашње штампе и неких угледних интелектуалаца (пример: Несторовић, Србија и Ватикан, Гласник Православне Цркве, 1902).

ЗЛОУПОТРЕБА ОБНОВЕ МОНАРХИЈЕ
Марта пре овога, Србију је посетио британски престолонаследник и будући краљ Чарлс, који се мимо званичног државног протокола састао са престолонаследником Александром, посетивши га у Белом Двору на Дедињу.

Аналитичари су се сложили да изненадна посета британског престолонаследника, носи врло значајну и скривену поруку. Знајући да се састао са Карађорђевићем, имамо основаних разлога да верујемо у британску подршку обнови монархије, знајући да је принц Чарлс посебно инсистирао на посети Двору.

Додајмо и то да се престолонаследник Александар више пута састајао и са руским председником Владимиром Путином, кога је угостио на Белом Двору приликом његове прве посете Србији. Такође, престолонаследник Александар је био и гост председника Путина, на једном ручку у Кремљу, а носилац је и ордена за јачање пријатељских веза између народа Србије и Русије.

Оно што је важно запазити, јесте да Британија и Русија изгледа пружају подршку Карађорђевићима, док ће Ватикан покушати да наметне наводног потомка Обреновића као свог потенцијалног кандидата за српског краља. Знајући какви су односи између Русије као православне земље и Ватикана, али и између Велике Британије која се одвојила од Ватикана и основала сопствену Англиканску цркву још у 16. веку (када је британски монарх постао „заштитник вере и гувернер Цркве Енглеске, са највишом влашћу испод Бога“, што је и данас на снази), дају нам додатни мотив да верујемо у овакво развијање ситуације.

Чини се да подршка идеји да се наводни Обреновићи поставе макар у исти ранг са Карађорђевићима, долази и од владајућих структура у Србији. Наиме, господин Предраг Обреновић је до сада задобио изразиту пажњу медија (од неких локалних, до „Жикине шаренице“ на РТС1), а почињу да га позивају и на церемоније које организују највиши државни функционери (нпр. изложба у конаку кнеза Милоша на Топчидеру, којој је присуствовало неколико високих државних службеника.

[Брада]

ИСТОРИЈА ВЕЗА ОБРEНОВИЋА И ВАТИКАНА
Повезаност чланова династије Обреновић са разним структурама Римокатоличке цркве (посебно са радикалним католичким редом језуита), почиње са родоначелником ове династије.

Књаз Милош Обреновић је први који је ступио у контакт са језуитима, још у време када је путовао по европским градовима, пошто је протеран из Србије. Наиме, након збацивања са престола, књаз Милош је живео у неколико великих градова Европе, у периоду од 1839. до 1858. године. Између осталог, волео је да борави у Бечу, престоници Аустрије, која је била узданица и најоданији савезник Ватикана. Управо је ту и књаз Милош успоставио први контакт са језуитима (детаљно о томе можете читати: Милован Витезовић, Европске године кнеза Милоша, 2005).

Треба додати овде и податак о односу кнеза Милоша са Карађорђем. Познато је да се вожд Карађорђе оштро противио не само директним споразумима, него чак било каквим преговорима са католичком црквом. О томе сведочи и један догађај, када је Карађорђе начуо да поједини чланови Правитељствујушчег совјета преговарају са фанариотима (Грцима који су формално православци, али признају папу као свог поглавара), запретивши им смртном казном уколико се то испостави као тачно. Уз то, Карађорђе се из изгнанства вратио у Србију 1817. године, уз помоћ организације грчких родољуба Хетерија, која је желела да се подигне православни устанак на Балкану. Знамо да је тада Карађорђе убијен по директном налогу кнеза Милоша Обреновића.

Сетимо се и примера несрећног Вука Стефановића Караџића, који је молио по европским дворовима да се помогне штампање Српског рјечника, српске граматике, дела српске народне књижевности… Књаз Милош је дуго одбијао да му изађе у сусрет, али када је то чинио, захтевао је да тада штампање обавља унијатска штампарија у Бечу.

Политику зближавања Србије и Ватикана, наставили су и потоњи Обреновићи. Краљ Милан је, као убеђени аустрофил и пријатељ Бечког двора, био под посредним утицајем католичке цркве, која је преко њега успевала да одвоји Србију од утицаја православне Русије. Његов син, краљ Александар Обреновић је невешто покушао да балансира између католичког утицаја и руске стране, тако што је руског цара изабрао за венчаног кума. Ипак, пред крај свог живота се определио за католичку опцију, што не само да посредно сазнајемо из чињенице да је руски цар Николај II Романов неприхватљиво дуго одбијао да га прими у посету, него јасно уочавамо из писања тадашње штампе и неких угледних интелектуалаца (пример: Несторовић, Србија и Ватикан, Гласник Православне Цркве, 1902).

ЗЛОУПОТРЕБА ОБНОВЕ МОНАРХИЈЕ

Додајмо и то да се престолонаследник Александар више пута састајао и са руским председником Владимиром Путином, кога је угостио на Белом Двору приликом његове прве посете Србији. Такође, престолонаследник Александар је био и гост председника Путина, на једном ручку у Кремљу, а носилац је и ордена за јачање пријатељских веза између народа Србије и Русије.

[b]Оно што је важно запазити, јесте да Британија и Русија изгледа пружају подршку Карађорђевићима, док ће Ватикан покушати да наметне наводног потомка Обреновића као свог потенцијалног кандидата за српског краља. Знајући какви су односи између Русије као православне земље и Ватикана, али и између Велике Британије која се одвојила од Ватикана и основала сопствену Англиканску цркву још у 16. веку (када је британски монарх постао „заштитник вере и гувернер Цркве Енглеске, са највишом влашћу испод Бога“, што је и данас на снази), дају нам додатни мотив да верујемо у овакво развијање ситуације.

Ко је аутор текста?