[Шумадинац]

Hercegovac,nemojte se truditi da nama ovde na forumu pokazujete svoju poboznost,jer ste vec dosad dovoljno pokazali neozbiljnost i razne neumesne parole! Dakle,vratimo se temi i sa pravilnim razumevanjem procitanog. Uzdravlje!

[Павле]

Пази како се обраћаш старијем по чину.

[херцеговац]

Hercegovac,nemojte se truditi da nama ovde na forumu pokazujete svoju poboznost,jer ste vec dosad dovoljno pokazali neozbiljnost i razne neumesne parole! Dakle,vratimo se temi i sa pravilnim razumevanjem procitanog. Uzdravlje!

[смедерево]

А изнад патријаршије крст, и на њему разапет Свети Сава каже:
Опрости им, Боже, јер не знају шта раде.“ Св.Јустин Ћелијски

Увек су зликовци из Ватикана покушавали да нас ставе под њихову власт, односно да нас натерају да се одрекнемо Христа и да прихватимо папу. Међутим оно што нису успели ножем, маљем и бомбама, покушавају да остваре уз помоћ оних који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а крсте за масне прсте, екумениста у СПЦ. Један од зачетника и главних носиоца екуменистичке издаје у СПЦ је владика Лаврентије, који је починио толико екуменистичког безакоња у последњих двадесет година да је тешко све и набројати. Поменимо, Христа ради само највеће чинове његовог безакоња и од којих сваки подлеже анатеми Светих Отаца и довољан је да се његов починилац прогласи за јеретика, односно да се по Светим Канонима искључи из Православне Цркве. То су:
-Деведесетих године папа и Ватикан водили су трећи крсташки поход на Србију у 20 веку. Папа је у Ватикану 25.05.1991.г. благословио Туђмана да изврши оно што је почео његов предходник Павелић, да Хрватску очисти од Срба, тако што ће трећину побити, трећину превести у римокатолике, а трећину протерати, што је Туђман успешно извршио. Папа је позвао НАТО да изврши “праведну Божију освету“ над Србима у БиХ, а благословио је и НАТО бомбардовање Србије, због чега је та фашистичка одмазда над Србијом названа “милосрдни анђео“. И док је Ватикан спроводио трећи геноцид над Србима у 20 веку, за то време владика Лаврентије редовно је ишао на “молитве за мир“ које организују ватикански злочинци у Асизију (Италија) и тамо се моли са представницима разних јеретичких хришћанских конфесија (римокатолици, протестанти…), као и ислама, будизма и индијанског шаманизма. То владики Лаврентију није било довољно, него је 1994.г. на радио Ватикану исказао своју “заветну жељу“, рекавши да је папа добродошао у Београд, али не док траје ембарго (тај сурови ембарго према Србима је уведен по папиној жељи).
-У својој епархији в.Лаврентије се редовно дружио са надбискупом Ф.Перком, а касније са надбискупом С.Хочеваром, и при томе је присуствовао мисама које су дотични служили у римокатоличким храмовима у Ваљеву и Шапцу. На свом радиу “Глас цркве“ дозволио је римским јеретицима да имају своју емисију, на којој су они ширили свој јеретички отров међу и онако духовно неписменим Србима (то је трајало неколико месеци док под притиском часних Срба није прекинуто). Али, владика се није дружио само са римокатолицима, успоставио је тесну сарадњу и са секташима – пентакосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од православне вере. У пролеће 1998.г владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентакосталне брошуре “Књига живота“, у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио “топло и од срца“, а истакао да иста “може идеално да послужи и као учбеник веронауке“. Сарадња са разним верским групацијама – сектама наставила се половином јуна 1998.г. када је, по његовом благослову у Богатићу одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “ међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ Скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су присутни и пентакосталци и кришнаисти.
-Подигао је код Љубовије своју задужбину Соко – град, који са базеном и разним пратећим објектима више личи на туристичку атракцију него манастир. За то је примао и прилоге римокатолика, а златни крст који стоји високо изнад манастира је поклон римокатолика. У складу са оним што је и сам признао “овај манастир треба буде седиште екуменског покрета“, он у априли 2000.г. у њему организује међурелигијски скуп под називом “ЈЕДАН ЈЕ БОГ“, где поред претставника римокатолика и муслимана окупља и претставнике око 64 секте као што су суботари, пентоксталци и други. Сваке године у Соко граду организује некакву мобу, где окупља младе из разних крајева Европе и при томе се по изјави очевидаца догађају разне ствари непримерене и за обичан камп, а камоли за манастир.
-Наравно, владики Лаврентију, и поред дружења са припадницима разних секти, најважнија је сарадња са римокатолицима. Он је чест гост на разним римокатоличким мисама, посебно у римокатоличком храму у Шапцу, при чему често са собом води своје свештенике и црквени хор. Тако је 2000.г. извео шабачки православни црквени хор“Свети Јован Богослов” са Свете Литургије и одвео га у римокатолички храм на мису и прославу “Свете Ане, заштитнице шабачке жупе“. Наведени хор је том приликом отпевао “Оче наш“ и “многолетствије“ на крају мисе, као и на латинском складбу “Аве Марија“.

-Владика Лаврентије даје прећутни благослов шабачком фратру Ђероламу Јакобучију за превођење преко 200 Срба римокатоличку јерес, за време од неколико година колико је провео у Шапцу. Једном приликом, владика Лаврентије је похвалио успешан рад фратра Ђеролама (унијаћење Срба) речима: “Он је омиљеније код мојих верника него ја!“ А када је фратар Ђероламо одлазио из Шапца, испраћен је са највећим почастима, као велики Србски добротвор.
-Врхунац безакоња владике Лаврентије, од чега је задрхтала цела Небеска Србије, био је његов одлазак са својих 36 послушника у мантијама свештеника на поклоњење папи. То се догодило у августу 2000.г. у папиној резиденцији у Кастел Гандолфу, свих 36 свештеника са владиком Лаврентијем је пољубило крваву руку папину, којом је он благословио убијање Срба. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: “Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали да нас примите и благословите. Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, хвала вам до неба што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара, који достојно наставља мисију свог претходника Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу“. Сви свештеницу су за издају Христа, тада добили медаље у виду кључа од “раја“ уствари од пакла. Замислите тог лицемерства међу онима који управљају СПЦ, само неколико месеци раније на сабору су канонизовали свете новомученике владике Платона, Петра, Саву и Доситеја, свештенике Ђорђа и Бранка са старцем Вукашином, а онда дају благослов владики Лаврентију да са 36 свештеника пљуне по поменутим мученицима и да целива руку њиховог крвника. Да је за то добио благослов од Синода СПЦ или од оних који управљају са синодом, потврдио је и сам владика Лаврентије када га је по повратку питао један частан Србин Светосавац “како је могао да се поклони папи са свештеницима“. А он му је одговорио “за све што ради има благослов“.
Vlada Stanimirović kod pape
Свештеник Влада Станимировић са папиним поклоном кључевима од пакла

-Да за владику нема границе у екуменским злочинима показао је и организовањем поклоњења гробу усташког злочинца Степинца. Послао је свог архијерског намесника Владу Станимировића са шабачким црквеним хором “Свети Јован Богослов“ и вођом пута поменутим фратром Ђероламом у обилазак римокатоличких храмова по Италији. Тада су они планирано дошли у загребачку катедралу, где су се поклонили гробу кардинала смрти и ономе који је благословио убијање преко милион Срба.
-Треба поменути да Шабац са пуним правом зову Мали Ватикан, због тога јер се римокатолици у њему осећају као код своје куће, раде шта хоће, а и зато јер све делегације из Ватикана које долазе у Србију, обавезно долазе и у Шабац где се дочекују са највећим почастима. Свештеници их том приликом дочекују у шпалиру и на Светим Литургијама гости стоје на почасним местима. У Саборном храму у Шапцу свештеници без имало стида причешћују и римокатолике, говорећи да је владика благословио.
-По благослову владике Лаврентија ђакон Љуба Ранковић је објавио књигу “Жена иконе цркве и благо света“, у којој велича улогу жене, а на презентацијама исте књиге говорио је да треба и женама дозволити да служе као свештеници.
-Врхунац овог безакоња и лицемерства владике Лаврентије је био његов допис од 26.11.2010.г., у којем забрањује свештенству, монаштву и верницима било какав контакт са прогнаником због вере, владиком Артемијем и његовим присталицама, при томе претећи најстрожијим санкцијама.
Ову су само неки од светих канона којима подлеже безакоње владике Лаврентија:
– 45.правило Св.Апостола: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.
– 6.правило Лаодикијског Сабора: “Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији“.
– 33.правило Лаодикијског Сабора: “С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити“.
– 38.правило Лаодикијског Сабора: “Не сме се празновати са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју“.
Упамти народе Православни шта нам је чинити са таквим отпадницима од Бога и рода:
“А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборног разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православним пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“. 15.канон
“Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником ?“ (2. Кор. 6,14-15).
“Већма се треба Богу покоравати него ли људима“ (Дел.ап.5,29)
„Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3, 6)

“Налажем свом народу Божијем на Кипру (Србији), који сте истински деца Католичке Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркву идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“ Свети Герман Нови Патријарх Цариградски
“Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један црногорски владика признао папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем.“
Свети Николај Србски

[Шумадинац]

Sestrinske crkve stoje jedna pored druge stolecima, niti se vole niti se zajednicki mole, niti se razumeju,

niti se sporazumeju, ne mole se zajedno i da svi budu jedno. Gordo govore svaka od njih: "Mi se mozemo

moliti za njih, ali ne s njima" ili "Ako pristanemo na zajednicku molitvu, onda smo pristali i na sve zablude

sestrinske crkve." Umesto sto jedna drugoj traze greske i grehove, bolje bi bilo da se okupe oko iste

istine, iste vere, istih svetih Tajni. Umesto da ostave po strani ko se kome prisajedinjuje, bolje bi bilo da

se svi ujedine u Hristu, jer sto su blize Njemu, to su blize jedna drugoj. Dobro kaze jedan pisac da je

uzaludno "pomodno manekenski nego mudro ekumenski". Ako je Hristos jedan, onda je i Crkva jedna,

Njegova, Sveta. Ako su nekad sestrinske crkve zivele u punom zajednistvu, onda je moguce da se ono

i ozivi, jer svi smo hriscani, samo na drugi nacin. Razgovor sestrinskih crkava ne podrazumeva samo da

se one dobro razumeju, nego i da jedna drugoj oproste i zaborave stare uvrede. Iako je Hristos molio da

svi budemo jedno, od jedinstva, bar za sada, nema nista, ma kakav oblik ono moglo imati. Rastavljenu

bracu iste vere nije moguce ujediniti, iako "zidovi koji odvajaju vere ne dosezu nebo". Pa ipak, ekumenski

pokret za ujedinjenje hriscanskih crkava pokazatelj je koliko su one otvorene, ili, bolje reci, zatvorene,

tj. nespremne za iskren razgovor, sporazumevanje, priblizavanje, saradnju, zajednistvo, ujedinjenje. Razlike

nisu prepreka jedinstvu hriscanskih crkava, vec ukrasi opstoj Crkvi. Hristov poziv na jedinstvo svih vernika

danas je hitan i bitan. "Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovoga niko nece videti Gospoda." (Jev. 12,14)


DJURO SUSNJIC

[смедерево]

Sestrinske crkve stoje jedna pored druge stolecima, niti se vole niti se zajednicki mole, niti se razumeju,

niti se sporazumeju, ne mole se zajedno i da svi budu jedno. Gordo govore svaka od njih: "Mi se mozemo

moliti za njih, ali ne s njima" ili "Ako pristanemo na zajednicku molitvu, onda smo pristali i na sve zablude

sestrinske crkve." Umesto sto jedna drugoj traze greske i grehove, bolje bi bilo da se okupe oko iste

istine, iste vere, istih svetih Tajni. Umesto da ostave po strani ko se kome prisajedinjuje, bolje bi bilo da

se svi ujedine u Hristu, jer sto su blize Njemu, to su blize jedna drugoj. Dobro kaze jedan pisac da je

uzaludno "pomodno manekenski nego mudro ekumenski". Ako je Hristos jedan, onda je i Crkva jedna,

Njegova, Sveta. Ako su nekad sestrinske crkve zivele u punom zajednistvu, onda je moguce da se ono

i ozivi, jer svi smo hriscani, samo na drugi nacin. Razgovor sestrinskih crkava ne podrazumeva samo da

se one dobro razumeju, nego i da jedna drugoj oproste i zaborave stare uvrede. Iako je Hristos molio da

svi budemo jedno, od jedinstva, bar za sada, nema nista, ma kakav oblik ono moglo imati. Rastavljenu

bracu iste vere nije moguce ujediniti, iako "zidovi koji odvajaju vere ne dosezu nebo". Pa ipak, ekumenski

pokret za ujedinjenje hriscanskih crkava pokazatelj je koliko su one otvorene, ili, bolje reci, zatvorene,

tj. nespremne za iskren razgovor, sporazumevanje, priblizavanje, saradnju, zajednistvo, ujedinjenje. Razlike

nisu prepreka jedinstvu hriscanskih crkava, vec ukrasi opstoj Crkvi. Hristov poziv na jedinstvo svih vernika

danas je hitan i bitan. "Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovoga niko nece videti Gospoda." (Jev. 12,14)


DJURO SUSNJIC

Леле леле леле....кога си ти нашао да цитираш....о Боже.... о модераторе.... о Домаћине..

[херцеговац]

По њему је отац Јоил јеретик и отац Жарко Гавриловић који је тешко болестан, отац Симеон рукумијски, отац Николај из Свете Петке Изворске!!!

Мени се плаче!

Криво ми је што сам вратио администраторска овлашћена јер би наш Шумадинац летио 'са све' тастатуром!

[смедерево]

По њему је отац Јоил јеретик и отац Жарко Гавриловић који је тешко болестан, отац Симеон рукумијски, отац Николај из Свете Петке Изворске!!!

Мени се плаче!

Криво ми је што сам вратио администраторска овлашћена јер би наш Шумадинац летио 'са све' тастатуром!

Мислиш твоје лице звучи познато Иван-жичанин-шумадинац!!!

[херцеговац]

Иван је друга особа.

---

SUMADIN'C,
паркирај тастатуру! Из ње ти излазе неке ствари које говоре да је покварена!

[херцеговац]

Бог помогао.



Размишљања о последицама „Великог богословског симпосиона у Требињу“ (http://www.spc.rs/sr/simposion_teologija...bruar_2015)



Погледао сам излагања на снимку са јутјуба. (https://www.youtube.com/watch?v=2njmmMJK-OM)

Прво што ми је запало за око је то што изгледа као да учесници овог, као и многих других наших „теолошких“ конференција и симпосиона, наступају са позиција где се хришћанство своди на ниво некакве високоумне дисциплине, научне идеологије са којом човек може да се слаже или не. Пада у очи њихов разлог: „дијалог“ са препирачима овога века. Онај исти „дијалог“ кога данас толико хвале и сматрају неизбежним и општеобавезним.

Много је и добрих ствари речено. Али је општи укус разводнио оно што је добро. Има ту и душевног и телесног и светског и црквеног, али се намеће да је циљ - разговор са светом, „дијалог“ са неверником. Јер, кажу да је ово данас пост-хришћански свет. Што се мене тиче, свет никада није био хришћански па не може ни данас да буде пост-хришћански. Зла духовна стварност овог нашег палог света није и не припада хришћанству, него је задатак хришћанства да спасе човека од ње, да га изведе одатле. Зато служи духовна борба. Зато Литургија почиње проглашењем Царства Оца и Сина и Светога духа, а Богу верни народ каже Амин, усвајајући царско грађанство Божијег а не овог палог света. Зато и Христос каже за своје ученике: „Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета.“ (Јов. 17. 16)

„Дијалог“ који оставља места идеји да се Јеванђеље ставља у исту раван са мишљењем светских научника, јеретика, секташа, мудраца... не чини услугу никоме, него умањује, разводњава, поништава сваку духовну корист. Истина Јеванђеља је сасвим бистра и потпуно чиста вода, без иједног додатка, непомућена ничим. Њој нису потребни светски научни везници и конзерванси јер она, као и света вода, уопште не застарева и не квари се временом. Светски умови и моћници имају власт над црвима, рђом и смрћу. Господ има власт над животом, а смрти нема јер она представља само одсуство живота, исто као што и таме нема, него је она одсуство светлости, као што је и зло уствари одсуство добра. Застаривању и одумирању је подложна светска мудрост и наука, Божанска није. У томе је разлика.

Стиче се утисак да знање о Богу које нам је Христос предао као Јеванђеље, неприметно и префињено (суптилно) подређујемо некаквом „дијалогу“, као што и сугерише наслов једног нашег епископа: „Теологија дијалога“. Заиста, тај њихов „дијалог“ има и своју „теологију“ коју нам ови теолози још једном и по ко зна који пут откривају. А ми бисмо требали да будемо посматрачи, слушаоци који од њих уче.

Шта?

Писано је „Ако вам и ми, или анђео с неба јави јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1, 8.)

Хришћанство није ништа друго него живот у Христу, делатни и свакодневни живот по Јеванђељу Христовом, као што и Писмо каже: „Заиста је велика тајна побожности: Бог се јави у тијелу." (1. Тим. 3, 16.) А утисак је да учесници чезну за „дијалогом“, као да никада нису читали да је „ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, свијет (својом) мудрошћу не позна Бога, у премудрости Божијој се изволи Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.“ (Кор. 1, 18-21.) Ми смо дакле, позвани да проповедамо, не да водимо дијалог, него да - објављујемо, заступамо, позивамо на прихватање, довођење у сагласност нашег живота са Христом, да сведочимо Истину браћи својој, од истока до запада.

А свет или „модерна“ како је овде зову, презире то, не слаже се са тиме, не обраћа пажњу на то. И тако су ова господа открила врућу воду: непријатељство, несагласност између света и хришћанства; илити, како они то стручно зову, између „модерне“ и „теологије“.

У вези непријатељства између „секуларног и сакралног“ др Кисић се пита: „Шта ће теологија са једним таквим свјетом?“ И ауторитативно–збуњено закључује да се у томе „теологија слабо сналази“. Све остало што је речено представља покушај да се „у јавној сфери“ мало боље снађемо уз помоћ те њихове „теологије“. Мислим да су се поједини овим јасно представили и довољно рекли о себи.

Свети Григорије Богослов, кога пре неки дан, 7. фебр. /25. јануара, прослависмо, и опет ћемо у Другу недељу поста како је Црква одредила по значају овог „свећњака Православља, утврђења Цркве и учитеља, несавладивог заштитника богослова, проповедника благодати“ - лепо је објаснио: Хришћани су у свету, али не од света. Хришћани живе на земљи, али изнад свега земаљског; међу људима, али изнад свега људског; спутани, али слободни; у тескоби, али ничим поробљени; у свету немају ништа, али су сва блага њихова... кроз умртвљавање су бесмртни; кроз одвајање од твари сједињени су с Богом; не знају за страсну љубав, већ горе љубављу божанственом и бестрасном; наслеђе је њихово - Извор светлости. Ако се хришћанином називаш у смислу да Христа исповедаш као Бога, исповедање своје докажи делима својим.“

Неки су преварени ругалачком, ђаволском довитљивошћу, која избацује беседничке украсе – празне речи попут: „Теологија је онај део вере за који је потребан мозак!“ Овде је потребно да смо свесни да се човек може варати и опијати речима и идејама исто, или још боље и више, него алкохолом или каквом другом халуциногеном дрогом. Зато преп. Ава Исаија враћа у стварност говорећи у Добротољубљу својим ученицима: „Знајте да помоћ Божија, нада, тиха нарав, савесност, одрицање од своје воље, принуђавање себе у свему - налазе место у смиреноумном срцу, док високоумље, препирање, сматрање себе већим зналцем од брата, гажење савести, немарност пред ожалошћеношћу брата и речи: Шта ме се то тиче! - налазе место у суровом срцу.“ Јасно је да је светоотачка наука сасвим довољно модерна и лековита, како за данашње хришћане, тако и за оне који то још увек нису.

А говорници су показали просечно знање иностраних речи и израза, и надпросечну њихову употребу. Долазило ми је на ум да им пошаљем по један Вујаклијин „Речник страних речи и израза“, с надом да би се мало боље снашли у том свом замешатељству ако би га користили и говорили на српском. Мислим да би то био добар почетак.

Да понудим бар један основни пример. Осим назива „дијалог“ уместо разговор, доста користе и реч „теологија“ уместо богословље. Зашто? Мислим да је то стога што тиме наговештавају развод те и такве „теологије“ од свакодневног практичног живота по Јеванђељу издвајајући је као мисаону дисциплину којом може да се бави свако ко је довољно образован и способан. Ваљда сматрају да, за разлику од хришћана, за које је познато да се налазе осим и мимо света, они би као „теолози“ могли да нађу неко своје, можда чак и почасно, место у том нашем свету. Јер њима је криво што се наводно „теологија повлачи из света“ и то сматрају „кризом теологије“.

О „теологији“ говоре зато што би желели да се она сматра научном дисциплином која стоји равноправно, раме уз раме, са осталим људима измишљеним научним дисциплинама у нашем свету. Таквом „теологијом“ они траже места за себе, траже признање и препознавање путем тог и таквог „дијалога“ по питању некаквих „проблема између теологије и науке“. При томе избегавају реч „светске“ да не би морали да направе разлику између Божанског порекла богословља и науке која води порекло из пале и помрачене људске природе.

Зато мени овај скуп и сва та многоглаголанија изгледају као јалов покушај да се покаже како „и ми коње за трку имамо“. За трку идеја у овом свету, али по светским стандардима, по светском тркалишту и са светским судијама и правилима... Трка је у реду, као што и св. ап. Павле каже: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.) Али, макар и најминималније прихватање светских мерила и стандарда значи подређивање Јеванђеља силама, властима и судијама овога света. Оно открива у којој мери се стидимо Христа Распетог, спушта нас на ниво интелигентних животиња по Дарвинизму, са високог нивоа људских бића у Христу Богу.

Велика грешка се огледа у томе што се удварамо, флертујемо са светским правилима и стандардима, са светским судијама који за нас нису надлежни. Господ воли човека толико да је и сам постао човек. Али човек који воли свет жели да се поистовети не са Богом или са својим ближњим, него са светом. А љубав – то је најјачи лепак који нас спаја са оним што волимо; прецизније речено, поистовећује нас са оним што волимо.

Свет не би био такав какав јесте када би желео Христа, Јеванђеље и живот по њему. Зато и хришћани који не признају мерила на начин како су одобрена и пропагирана од УНЕСКО-а, као што су на пример, „толеранција“, „дијалог“, „универзална људска права“ и тако даље, који не живе по мерилима овога света, сматрају се „фундаменталистима“ којима данашњи свет, та њихова „модерна“, све више и гласније упућује отворене претње. Зато кажу да је старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас када читаш Откровење - као да читаш новине.“

Стога бих им лепо на српском поручио: Хвала лепо, не желим да будем коњ и не идем на светске трке, ма како модерно, углађено, лепо или моћно изгледале. Христос нас је ослободио од њих. За нас су оне бесмислене и пагубне. Један исти и светски и хришћански, и материјални и духовни стандард гласи: што су нам светске науке, почасти и умовања дражи и лепши, то је цена коју за њих плаћамо већа. То се не може превиђати без последица о којима, ако сте стварно паметни, размислите мало и сами.

о. Срба

---

Писмо Свештеног Кинота Свете Горе патријарху константинопољском Вартоломеју

Кареја, 18/31. децембра 2014. године

Његовој Божаственој Свесветости

Васељенском Патријарху

Господину Вартоломеју

Свеуваженом нашем Оцу и Господину

На Фанару

Свесвети оче и господине,

Са дубоким поштовањем у Господу поздрављамо Вашу Божаствену Свесветост, указујући Вам синовско поштовање и узносећи наше смерне молитве да се милост Господња пројави уочи новог годишњег циклуса, даноноћно помињући Ваше побожно име у нашим смерним молитвама Господу. Удостојивши се да живимо у свештеној градини Госпође Богородице, савршавајући свештена богослужбена последовања или читајући дела богоносних отаца, ми нарочито поштујемо светог свештенономученика Протоса Козму (који је страдао у 13. веку од Латина на Атосу, нап. В.Д.) и друге с њим, зато што су они крвљу својој „сачували Цркву непорочном од заблуда и јереси“, „не желећи да се скупа причешћују и исто да мисле са латиноумнима“ (тропар треће песме и кондак), као и што са преподобним Никодимом Светогорцем блаженим називамо и Светог Марка Ефеског Евгеника, зато што он сагледа „непокајивост у новотаријама којима унаказитељи божаствене вере, латини, исту вређају“ (Слава на Малој вечерњи), а читамо и огњене речи преподобног Силуана: “Колико смо ми, православни хришћани, блажени јер нам је Господ дао живот у Духу Светоме… Веруј само у Православну Цркву, зато што у њој обитава спасоносна благодат, која се стиче смирењем у Христу!“

Хранећи се овим духовним предањем и улазећи у борбу коју су водили оци древних и потоњих времена да бисмо нашу Свету Цркву сачували од новотарија, западамо у тешкоће да бисмо себи објаснили оно што се десило на празник Светог апостола Андреја Првозваног – излазак из светог олтара да би се дао литургијски целив римском папи, који је носио омофор, а затим наглас читао молитву Господњу!

Ми који живимо у подвигу у Свештеној Држави отаца и братије, налазимо се крајње забринути и исказујемо нашу сталну бригу, јер горепоменуто наноси рану православном догматском и литургијском осећању, и изазива смућеност хришћанских савести широм света, и ти догађаји још једном стварају утисак да од свега тога нема никакве користи, него се само прави саблазан, која је резултат застоја у току већ више деценија вођеног богословског дијалога, да би се створио неки привид јединства у истини и вери, што изгледа као недостижна стварност. И то све с обзиром на околност да многи римокатолици, разочарани у посветовњачену Западну Цркву, прожету јеретичким учењима папизма, траже излаз у Православљу.

Као Свештени Кинот, Ваша Свесветости, сматрали смо за своју синовску дужност да Вам укажемо на нашу борбу, осећајући снажно стремљење да црквено јединство целог Православља и овог Светогорског Организма остане непоколебиво. Јер нећемо сакрити да нас нарочито растужује и узнемирава могућност да се на овом месту понове драматични догађаји од пре пет деценија, од којих се ништа горе не може замислити, јер су они довели до болних последица о чему смо Вам саопштили писмом № Φ2/7/1679/18.7.2014.

Знајући да носите тешко бреме, шаљемо Вам ову посланицу с болом и тешка срца, синовски Вас молећи да пројавите очинску бригу и умирите савест наше братије, „за коју је Христос умро“.

Просећи Ваше патријарашке молитве и с дубоким поштовањем целивајући Вашу часну десницу,

Представници – антипросопи на свеопштем сабрању и Игумани свих двадесет Свештених Манастира Свете Горе Атонске.

Извор: „Апологет спб.ру“

[Шумадинац]

O citatelju, mnoge pogreske koje u drugima vidis, zapravo su tvoje vlastite u bliznjima odrazene! U drugima

vidis sve sto si sam- vidis svoje licemerje, zlobu i drskost. Te mane nad kojima se zgrazavas, uistinu su

tvoje vlastite, ali ih u sebi ne vidis tako jasno, inace bi sebe svom dusom zamrzeo. Poput lava koji napada

svoj odraz u vodi, ti samo sebi stetis, o nerazumni covece.

PERSIJSKI PESNIK RUMI

[смедерево]

O citatelju, mnoge pogreske koje u drugima vidis, zapravo su tvoje vlastite u bliznjima odrazene! U drugima

vidis sve sto si sam- vidis svoje licemerje, zlobu i drskost. Te mane nad kojima se zgrazavas, uistinu su

tvoje vlastite, ali ih u sebi ne vidis tako jasno, inace bi sebe svom dusom zamrzeo. Poput lava koji napada

svoj odraz u vodi, ti samo sebi stetis, o nerazumni covece.

PERSIJSKI PESNIK RUMI

[херцеговац]

Селма, Селмааа...

---

Шта Фјодоров каже?

---

Шта рече?

Персијски...

[Шумадинац]

Mnogi jos uvek ne shvataju da Pravoslavna vera nije konfesionalna, da biti veran Pravoslavnom Predanju

i veri Otaca ne podrazumeva skucenost i uskogrudnost, vec suprotno: to znaci biti ekumenski i otvoren.

Pravoslavna vera i Otacko predanje nisu ni "istocni" ni "zapadni", vec saborni, katolicanski, ekumenski.

RADOVAN BIGOVIC