[Ултрадесничар]

11.9.1991. Председник САД Буш Старији јавно обзнанио формирање "Новог светског поретка".

Амерички конгрес више личио на Рајхстаг приликом Бушовог говора

[Ултрадесничар]

[Ултрадесничар]

[Ултрадесничар]

Rusija bi trebalo da bude za pregovaračkim stolom na samitu G7 izjavio je američki predsednik Donald Tramp.
- Sviđalo se to vama ili ne — čak bi se to možda moglo i politički nekorektno protumačiti, mi moramo da upravljamo svetom. Sada imamo G7, koja je prethodno bila G8 ali je proterala Rusiju, međutim neophodno je vratiti Rusiju jer nam je potrebna za pregovaračkim stolom - rekao je Tramp kad je stigao na sastanak grupe G7 u Kvebeku u Kanadi, prenosi BBC.

On je rekao da će zahtevati da se Rusija vrati u grupu najrazvijenijih zemalja sveta.

- Rusija mora da bude na tom susretu. Zašto uopšte i pravimo susret ako Rusije nema? Ja ću tražiti da se to dogodi, to na kraju krajeva zavisi od njih, ali Rusija mora biti na tom susretu - rekao je američki predsednik.
Tim povodom oglasio se portparol Kremlja Dmitrij Peskov, koji je rekao da Rusija akcenat stavlja na drugačije formate, a ne na Grupu osam najrazvijenijih industrijskih zemalja sveta (G8).
Rusija je izbačena? iz Grupe G8 nakon aneksije Krima 2014. godine.

Konte se slaže sa Trampom

Italijanski premijer Đuzepe Konte podržao je poziv američkog predsednika Donalda Trampa da Rusija ponovo učestvuje na sastanku "Grupe sedam".
On je naglasio da je saglasan sa Trampom i da bi Rusiju ponovo trebalo uključiti u format "G8".
Konte će danas u Kanadi prvi put prisustvovati sastanku lidera sedam svetskih sila.
Novoizabrani italijanski premijer ranije je najavio da će u spoljnoj politici zauzeti proruski stav i pozvao na ukidanje ekonomskih sankcija Moskvi.

https://www.blic.rs/vesti/svet/tramp-rus...ne/mt56j92

[смедерево]

[Ултрадесничар]

Леонид Савин

Недавно је председник Савета са спољне односе (CFR), Ричард Хас, објавио је чланак под насловом ''Либерални светски поредак – почивај у миру''. У њему износи тврдњу да тренутна претња по либерални светски поредан не долази од побеснелих држава, тоталитарних режима, религиозних фанатика, или опскурних влада (посебан термин који либерали користе када говоре о државама које нису прихватиле западни капиталистички пут развоја), већ долази управо од његовог примарног архитекте - Сједињених америчких држава.

Хас пише: “Либерализам се повлачи. Демократије полако осећају ефекте растућег популизма. У Европи све више јачају политички екстремније партије. Изгласавање напуштања ЕУ у Великој Британији приписује се губитку утицаја елите. Чак и у Сједињеним државама дoлази до неуобичајених напада њиховог председника на медије, судове и службе за спровођење реда и закона у држави. Ауторитарни системи, укључујући Кину, Русију и Турску, постали су још гломазнији. Земље попут Мађарске и Пољске изгледају незаинтересоване за судбину својих младих демократија...

''Сведоци смо појављивања регионалних поредака. Пропадају покушаји да се успостави глобални оквир.''

Хас је раније већ дао неколико алармантних изјава, али овај пут је усмерио своју реторику на глобалну природу овог феномена. Иако се између редова лако може ишчитати, пре свега одређени степен ароганције – идеја да само либерали и глобалисти заиста знају како да воде спољну политику – и друго, мотиви за овакву заверу.

''Данас би се друге велике силе, укључујући ЕУ, Русију, Кину, Индију и Јапан могле критиковати и за оно што раде, и за оно што не раде, или за обоје.“

Ова листа би највероватније могла да се прошири додавањем неких држава Латинске Америке, плус Египат, који је потписао војни споразум о испоруци оружја Северној Кореји, негирајући било какво кршење санкција је су Северној Кореји наметнуле УН, као и све моћнију Шиитску осовину, Иран-Ирак-Сирија-Либан.

Међутим Хаса обесхрабрује чињеница да је управо Вашингтон тај који мења правила игре и који изгледа потпуно незаинтересовано за оно шта његови савезници, партнери и клијенти у различитим деловима света раде.

’’Одлука Сједињених држава да напусти улогу коју је играла више од седам деценија представља прекретницу. Либерални светски поредак не може да преживи сâм од себе, јер другима или мањка интерес или средства да га одрже. Резултат ће мање слободан свет, мање просперитетан и мање миран за Американце и њима сличне.''

Стјуарт Патрик, Хасов колега из Савета за спољне послове, прилично се слаже са оценом да су Сједињене државе те које сахрањују либерални светски поредак....


https://www.cfr.org/article/liberal-worl...pbC5jb20S1

[Ултрадесничар]

[Громовник]

https://www.instagram.com/p/Bm9l6bNDmyp/..._copy_link

[Ултрадесничар]

[Ултрадесничар]

[Ултрадесничар]

НАЦИОНАЛИЗАМ УНИШТАВА НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
четвртак 14. септембар 2017. 14:15

ПАТРИК БЈУКЕНЕН

Недавно ми је пријатељ колумниста Мет Кени послао 25 година стар примерак новина, уз гунђање што је моја колумна била боље пласирана од његове. Обе су објављене у Оранџ каунтри регистру 30. јуна 1991.

Наслов моје био је Да ли у Новом светском поретку нема простора за нове државе? и почињала је овако:

„Окрећући главу од зараћених Словеније и Хрватске, председник Буш и државни секретар Џејмс Бејкер не само да су се у име Америке кладили на погрешног коња; они су се кладили на коња који губи.“

„Да ли америчка влада озбиљно сматра да је Југославија – као земља толико различитих народа, који сви редом желе већу слободу и чије републике желе да се ослободе Београда – одржива земља?“

Стејт департмент је осудио „ове једностране потезе Хрватске и Словеније“: „Као што је државни секретар Бејкер јасно ставио до знања прошлог петка да нећемо охрабривати или наградити сецесију“. Хрватска и Словенија су данас слободне и чланице НАТО.

Месец дана касније, Џорџ Х. В. Буш је током говора који је Бил Сафајер назвао „кукавичким кијевским говором“ упозорио да је украјинска жеља да се ослободи Москве „самоубилачки национализам.“ Данас је Украјина независна, а Бушов републикански естаблишмент жели да Кијеву пошаље оружје за борбу против проруских сецесиониста.

НОВИ МАРШ НАЦИОНАЛИЗМА
Пошто је национализам поцепао Југославију и СССР у 90-тим, па допринео и британском отцепљењу од ЕУ и тријумфу Доналда Трампа, утисак је да та фундаментална сила поново маршира.

Вол стрит журнал пише у понедељак: „Мађарски премијер Виктор Орбан једва да помиње своје политичке ривале у кампањи за четврти мандат. Уместо тога, он се усмерава на Европску унију и њене највеће чланице. ‘Наш највећи непријатељ нису мађарске опозиционе партије‘, поручио је Орбан у говору прошле недеље. ‘Они (непријатељи) су напољу… у Берлину, Бриселу‘.“

„У суседној Пољској“, наставља Журнал, „реторика владе је још оштрија. Политичари се такмиче у нападима на Француску и Немачку, наводећи да оне приморавају Пољаке, који су традиционалнији, да прихвате мултикултуралну либералну демократију“.

Не само на истоку Европе већ и на западу национализам је у порасту. Њујорк тајмс у петак пише:

„Захуктавајућа битка око статуса Каталоније ове недеље ушла је у шесту брзину. Каталонски адвокати су одобрили референдум за одвајање од Шпаније, који би требало да се одржи 1. октобра. Шпански уставни суд је ово гласање забранио, али каталонски политичари кажу да ће га ипак одржати“.

katalonija00Јуче су хиљаде Каталонаца парадирале Барселоном под заставом на којој пише „Довиђења, Шпанијо!“. Био је то Национални дан Каталоније, који се обележава према датуму кад је 1714. године краљ Филип V – први шпански краљ из династије Бурбон – заузео Барселону.

Каталонија, као најбогатији регион Шпаније, верује да је Мадрид музе зарад добробити региона који дају много мање доприносе.

Питање које потеже Каталонија је оно са којим се Америка већ суочавала. Да ли народ у демократској републици има право да прогласи независност, отцепи се и формира нову државу, као што је 13 колонија урадило 1776. године и као што су Конфедеративне Америчке Државе покушале да ураде 1861?

Иако је Америка рођена из сецесије, амерички естаблишмент је од краја Хладног рата далеко више био транснационално и глобалистички оријентисан него што је наступао као велики промотер стварања нових држава. Можда због тога што је Нови светски поредак, који је Буш прогласио 1991, САД видео као беневолентног глобалног хегемона.

Друга етно-национална сецесија могла би бити проглашена чак и пре него што Каталонци изађу на биралишта 1. октобра.

КУРДИСТАН, СЛЕДЕЋА КРИЗА?
Покрајинска влада Курдистана заказала је референдум о отцепљењу од Ирака за 25. септембар. Уколико се реализује, извесно је да ће велика већина гласати за отцепљење. А Курди се ослањају на америчку подршку. Поднели су много жртава и пролили много крви подржавајући нас у Ираку и Сирији против Исламске државе.

Ипак, колико год нас емоције наводиле да навијамо за независни Курдистан, наши национални интереси позивају на опрез.

Јер Курди (њих око 30 милиона) вероватно су највећа етничка група на свету која нема своју националну државу, па би стварање курдске домовине могло запалити рат на Блиском истоку, а Курди би могли проћи једнако лоше као државе Конфедерације

Зашто? Због тога што распад Османске Империје на Париској мировној конференцији 1919-1920. није оставио милионе Курда само у Ираку; већина њих остала је у Турској, Ирану и Сирији.

Слободан и независтан Курдистан, исклесан из Ирака, могао би да постане магнет за 25 милиона Курда у Ирану, Турској и Сирији, као и уточиште за курдске побуњенике, што би те три земље навело да се удруже и збришу новонасталу државу.

Потом, ту је Киркук, град који су Курди заузели пошто га је ирачка војска напустила бежећи од Исламске државе. Град лежи на једном од најбогатијих налазишта нафте у Ираку.

Марсуд Барзани, председник Ирачког Курдистана, јуче је за BBC изјавио да ће се, уколико Курди изгласају независност а Багдад одбије да је прихвати, супротставити сваком покушају Ирака да поврати Киркук под своју контролу.

Изгледа да национализам Бушовом Новом светском поретку ради исто оно што је урадио и Совјетском Савезу Михаила Горбачова.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

https://buchanan.org/blog/tribalism-marches-on-127639

[Ултрадесничар]

"Фајненшел Тајмс" прогласио Џорџа Сороша са "личност године"

https://thehill.com/homenews/media/42202...f-the-year

[Ултрадесничар]

Парадигма глобалистичког новинарства
25. децембра 2018.


Како је човек који је у 31. години постао уредник Шпигла и новинар године (2014) у избору CNN-a писао измишљене репортаже о Балкану

Новинар Клас Релоцијус (1985), барон Минхаузен из немачког „Шпигла“, краљ немачког новинарства који је у свом младом животу покупио већ 11 националних награда за репортаже, плус дванаесту од америчке мреже CNN, оставио је трага и на Балкану. У априлу 2012. био је у Сарајеву, где је присуствовао скупу за психолошку помоћ трауматизованим ветеранима из југословенских ратова, и о томе саставио потресну репортажу за швајцарски лист „TagesWoche“.

Репортажа под насловом Рат у глави објављена је 26. априла 2012. у интернет издању, у штампаном дан касније. Успут, TagesWoche је угашен и као портал и као лист 16. новембра ове године. Тема текста Рат у глави је ветерански скуп који је у априлу те године организовао Центар за ненасилну акцију, невладина организација са седиштем у Сарајеву и Београду.

Лепо и племенито. Осим што је састанак о коме се говори у репортажи измишљен. Никад се није догодио тако и тада. Ево шта о њему – о скупу на коме су се наводно нашли ветерани из Србије, Босне, Хрватске и Косова у априлу 2012. у Сарајеву каже за РТС Ивана Франовић из Центра за ненасилну акцију: „Нисмо знали за овај чланак, хвала на информацији. Конференцију која се спомиње нисмо организовали, нити знамо да ју је неко други организовао, а мала је вероватноћа да за тако нешто не сазнамо. Не знам да ли је до новинара или саговорника. Како год, неистина је.“

Читалац може рећи – ма кога још занима снег од пре шест година! Монументално погрешан став! Јер то што је писао Релоцијус је управо тип новинарства из ког су западне јавности црпле знање о народима бивше Југославије и њиховом сукобу, тај срцепарајући, плачљиви тон који жели да потресе и погоди, а не да обавести и објасни. То је управо онај сузни стил међународног новинарства који је Србију дошао главе деведесетих година, наравно да му се треба вратити као семинарском раду!

ПОЛУПАНИ ЛОНЧИЋИ
Давно, као деца у босанском Зворнику играли смо се игре „полупаних лончића“. Искрено, мислила сам да је та игра нестала са лица света, док нисам прочитала неколико Релоцијусових репортажа у Шпиглу. На пример ону о провинцијском градићу Фергас Фолс у Минесоти, где живе културно заостале присталице Доналда Трампа (29. март 2017). Или ону о америчко-мексичкој граници, где америчке цивилне милиције убијају избеглице које надиру с југа (16. новембар 2018). Све измишљено, изокренуто, маштом фризирано.

Онда сам, љубоморна што је добио толике награде и успут ради за лист који га шаље месецима по свету да би написао једну репортажу, погледала да ли су га слали и по Балкану – Шпигл, или нека од многих редакција немачког говорног подручја које су се отимале о новинарског генија Релоцијуса. Јесу, један швајцарски медиј га је послао, а можда и није, то је тешко рећи.

Поента – сваки новинар здраве памети би после сваке Релоцијусове репортаже знао да ту нешто не штима. Све мекано, слинаво, а увек до зла бога политички коректно. На врху избегличке кризе у Немачкој, у издању Шпигла од 2. октобра 2015. објавио је текст „Губитак“ (Verlust) о „Махмуду Абдули, избеглици из Алепа“. Махмуд је у градићу Алсдорфу поред Ахена нашао на улици штедну књижицу са две новчанице од 500 евра.

Наслов једне од измишљених репортажа Класа Релоцијуса које су објављене у Шпиглу

Паре на улици, да ли је тако нешто могуће? Јесте, бива. Ето мени се пре десетак година догодило да сам изашла из аута у Карловцу и из ташне истресла две хиљаде евра. Отишли смо у стан код свекрве, попили кафу, припремили ручак и онда је супруг рекао нешто као, где су оне паре…? Укратко, стрчимо на паркинг, а кад тамо две хиљаде у новчаницама од сто евра лежало расуто по асфалту. Све до једног су биле ту. Мали град, недеља, нико их није нашао, нико сат времена палио ауто. Чиста срећа.

Шта је радио Махмуд у тексту код Релоцијуса? Одмах је све однео на полицију и још одбио налазачку награду “зато што тамо одакле ја долазим људи нису поштени да би добили награду, већ да би били добри и поштени људи“.

НОВАЦ НЕ ЧИНИ СРЕЋНИМ…
Моја прича о парама које леже на улици је потпуно истинита. Релоцијусова прича о парама које леже на улици је потпуно измишљена. Не зато што на свету не постоје људи који можда не би направили то што је направио „Махмуд, избеглица из Алепа“, (већ га видим како ме сат времена стрпљиво чека поред аута), већ зато што се то догодило тако згодно, баш тада, баш ту, политички корисно и пожељно, фактографски магловито и непроверено, дирљива мала причица да подржи избегличку политику Ангеле Меркел!

Релоцијус је, укратко, играо игру полупаних лончића, иако је већ давно изашао из дечје доби, иако се та игра вероватно другачије зове у Немачкој, ако се данашња деца уопште тако играју. Док су га сви хвалили да је тако стар у души, он је био тако инфантилан у намери. Почео је рано са новинарством, писао за франкфуртски FAZ, швајцарски NZZ am Sonntag, немачки Фајненшел тајмс, за TAZ, Велт, швајцарски TagesWoche где је изашла споменута репортажа о Балкану. Пре четири године Шпигл га је отео од свих других као редак трофеј, а пре две га промовисао у уредника. Уредник Шпигла са 31 годином, какав подухват, каква каријера.

Шпигл је још један од ретких светских листова који не штеди на професији, који подноси дуге дане и седмице путовања и новинарског истраживања, који не иде на квантитет, већ на квалитет, онако као што гледамо у холивудским фимовима. На пример у филму Алана Пакуле Сви председникови људи (1976, Афера Вотергејт која је срушила Никсона), или „The Post“ (2017) Стивена Спилберга – какви су то само докази за снагу и моћ одговорне новинарске речи! Али стварност је за Релоцијуса била тако немаштовита, до те мере сува, да је вапила за драмским исправкама. Тамо где леже оглодане кости фактографије, почиње царство лажних вести.

ХАНС, ДОДАЈ МАРАМИЦУ, ОПЕТ МЕ ЈЕ РАСПЛАКАО
Уредници Шпигла кажу да нису знали да је Релоцијус писао измишљене текстове. Ту нешто треба разјаснити. Нема те редакције на свету која проверава сваки податак у текстовима својих новинара. У старом англосаксонском новинарству, које такође више не функционише на тај начин, постојали су тимови фактографа који су читали текст и проверавали податке свог новинара. Да ли је тај и тај стварно то рекао? Да ли се то и то стварно одиграло тако како пише у тексту? Корак по корак, редакција се осигуравала да су наводи у тексту тачни.

Наравно да се то више не ради, ако се икад и поштовало у пуном обиму. Да ли је рецимо CNN проверавао информације о српским злочинима које је 1992-94. слала Кристијана Аманпур из Босне? И то онако по златном правилу англосаксонског новинарства, из два независна извора…? Наравно да није. Технички и организационо, то је нереално. Савремено новинарство радије трпи лаж него одлагање.

То да је редакција Шпигла веровала свом новинару, тај инстинкт је разумљив. Награде су само пљуштале – између осталог 2012. швајцарска награда за најбољег младог новинара; аустријска за најбољу репортажу 2013; четири пута годишња награда Немачких репортера (2013, 2015, 2016, 2018); CNN-ова за најбољег новинара читаве 2014; 2017. међународне награде European Press Prize, Liberty Award, па чак и годишња награду Католичких медија за причу о бати и секи из Алепа.

У образложењу награде Немачких репортера (Deutscher Reporterpreis), коју је добио почетком децембра ове године, само две недеље пре него што ће пући скандал, стоји следећа похвала за стил Класа Релоцијуса: „Његови текстови су од такве лакоће, густине и релевантности, која никад не открива на којим се изворима базира.“

Клас Релоцијус прима „награду слободе“ (Liberty Award), Берлин, 22. март 2017.

Једноставно: Нема извора. Чиста машта, глупи жири, ухваћен у патос-формулама плачљивог новинарства. Али ту има нешто друго. Релоцијусов стил је дирљив и патетичан, скандалозно срцепаратељски, суза сузу стиже. Према њима и Мир-Јам изгледа као нобеловка, а сваки „љубић“ који се некад продавао по трафикама као новела Чарлса Дикенса. Што се фактографије у текстовима тиче, све полупани лончић до лончића.

У тексту о Балкану, чији вам потпуни превод доле нудимо, јасно је да је писан у великој личној конфузији. Ко су Срби, ко Хрвати? Који су се то Хрвати борили на Косову? Које су то „етничке мањине“ против којих су се Срби борили на Косову, осим што су се борили против Албанаца? Које су то све војске шпартале Босном? Како их разликовати? Како балканске домороце не побркати једне с другима? Сме ли човек из Босне да полуди после законског рока од 23. децембра 1997? Која је то хрватска јединица на Косову играла фудбал са лобањама и то још ,,смрвљеним“…? У то Релоцијус није најсигурнији, али у крајњој линији није ни битно, главно је расплакати читаоца.

Рационална реакција на „фејк њуз“ типа Релоцијус би била – па ако тако добро пише да га обасипају наградама, зашто онда не пише праву литературу, већ без потребе губи снагу на ситне новинарске форме? Па зато што Релоцијус не зна да пише, осим тако – срцепаратељски патетично, дечје маштовито, успут покварено као јаје од прошлог Ускрса.

Због тога читаоцима доле нудимо Релоцијусову балканску репортажу у целости, не би ли разумели зашто европске јавности имају тако збркану, црно-белу слику о друштвима на Балкану и који стил се признаје као квалитет. Свима онима који се питају – а зашто у главама у којима би о балканским приликама требало да постоји нека рационална представа влада краљевство шећерне вате, саветује се читање доњег превода:



***

РАТ У ГЛАВИ

Пре 20 година почео је рат у бившој Југославији. На хиљаде ратних ветерана на Балкану је и данас дубоко трауматизовано. У главном босанском граду Сарајеву сад (су) се срели бивши непријатељи – да се заједнички ослободе духова прошлости.

Клас Релоцијус, TagesWoche, 26. април 2012, штампано издање 27. април 2012.

Најгора је тишина после пуцња. Кад се поново завучеш у ров. Кад се скријеш између мртвих камерада, натраг у земљу и чекаш одговор непријатеља као грмљавину бруталног еха. А одговора нема, само тишина. Минутима, некад сатима. Читава вечност, у којој ти срце лупа и крв пулсира у жилама. У том моменту, каже Жељко Вукелић (43), не знаш шта је горе: „Да си некога убио – или да ниси“.

Већ је двадесет година прошло откада је лежао у рововима. Тада, кад се Југославија распала, а он се борио као млади војник српске армије у Босни. „Пљувао и пуцао“ је тада на непријатеља, каже Вукелић. Данас седе непријатељи од пре, група мушкараца из Хрватске, Босне и Косова, једни поред других и разговарају.

„СЕЋАЊЕМ ДО ЗАБОРАВА“
Неки су без руке, без стопала, неки без читаве ноге. Опрезно климају главама док Вукелић прича о искуствима са фронта. Некад, кад застане, или га глас издаје под теретом емоција, неко поред му као пријатељ ставља руку на раме и умирује га. Сети се, да би заборавио, под тим мотом ових дана долазе стотине трауматизованих ветерана југословенских ратова у главни босански град Сарајево. Да размене искуства и заједнички обраде проживљено. Да ојачају мир у региону, у ком је готово десет година грађанског рата између различитих народних група посејало неповерење и мржњу.

Између 1991. и 1999. су на подручју распадајуће Југославије најпре ратовали Срби против Хрвата, онда Хрвати против Бошњака, коначно Бошњаци против Срба. На самом крају су Срби ратовали са косовским Албанцима и осталим етничким мањинама на Косову. Више од сто хиљада мртвих, милион прогнаних, геноцид у Сребреници, то је стравични биланс рата. Као млади регрут, Жељко Вукелић је био део тога. Колико људи је убио, више се не сећа. Можда и не жели да зна. Можда је тако боље за његову душу. “Сећање полако нестаје“, каже Вукелић. Оно што остаје је страх, који га и данас држи. И дивљи бес, због ког и даље луди. Бес на самог себе, бес на војну владу, која га је као младог човека послала у тај бесмислени рат.

Клас Релоцијус прима награду „новинар године 2014“ од CNN-а

Да се ослободи тог осећања вратио се у Сарајево, у град у коме је све почело. Зато што се тамо овог априла приближава двадесета годишњица од почетка рата, „Центар за ненасилну акцију“, једна босанска невладина организација, позвала је све трауматизоване ветеране из читавог балканског региона на конференцију на терапеутске разговоре не би ли им помогла да изађу на крај са доживљеним. Ту су, у бетонској вишеспратници у центру Сарајева, сиви зидови, мали прозори, ту се срећу бивши војници који су се у рату до крви борили међу собом, да би одонда њихов највећи непријатељ била властита психа.

ИСТА ПАТЊА СВУДА
„Већина тих мушкараца је за себе у потпуности изградила идентит жртве“, каже Владан Беара, 43-годишњи психолог који учеснике скупа прати као терапеут и духовник. Многи ветерани ће своје проблеме решити тек кад виде ,,да су и бивши непријатељи доживели исто толико патње као и они“. Три сата овог јутра седе Беара и око два туцета ветерана заједно. Неки су још синоћ допутовали из Загреба или из 400 километара удаљене Приштине да би суделовали на скупу. Али сада, окупљени ту у оскудно намештеној учионици, док им јако вештачко светло пада на лица а зидни сат гласно откуцава секунде у ритму њихове ћутње, речи им не долазе лако.

Коначно проговара Жељко Вукелић. ,,Не ради се о кривици“, каже он. „Сви ми делимо исту судбину.“ Док Србин прича о рату, дубоке боре му се урезују у чело. Говори тихо и концентрисано. Пластичну столицу на којој седи граби чврсто обема рукама. Кад осећа да га тело издаје, његов поглед изгубљено испитује простор. ,,Често вриштим у сну, а да не знам.“ Сећање га не напушта ни кад спава. Понекад тражи спас у алкохолу, понекад утеху код проститутки. Његовој болесној души то не помаже.

Вукелић извлачи пожутелу фотографију из унутрашњег џепа свог џемпера. На њој се види јаки момак, док се пријатељски осмехује обучен у елегантну војну униформу. Вукелић је поносан на ту слику. Тада је имао 23 године. Тако се изгледа пре него што те мобилизују. После тога, каже он, „младост брзо пролази“.

УПАЛИ ОБРАЗИ
Из снажног регрута од онда је у међувремену постао спечени мушкарац, потпуно седе косе и упалих образа. Да ли налази утеху барем код властите породице, пита га саосећајно један од ветерана. Нема породицу, каже Вукелић. ,,Жена ме је оставила. Мисли да сам луд.“ Вукелић је само један од укупно 700.000 повратника из рата који данас живе у Србији. Према студијама, најмање трећина њих пати од такозваног посттрауматског синдрома. Несаница, апатија, агресивност – симптоми се према психологу Беари не могу превидети.

И поред статистике, трауматизовани војници остају табу тема у српској јавности. ,,Да би се друштво суочило са искуствима тих мушкараца, морало би да се суочи и са улогом властите земље у рату. А та улога се радо потискује“, каже Беара. Траума центар подигнут у Новом Саду уз помоћ немачког Минстарства спољних послова је једина терапијска институција за ветеране у Србији. Помоћ и подршка од стране државе за повратнике из рата не постоји. Још горе: мушкарцима као Вукелићу од стране друштва веју само мржња и презир.

,,Једни нас виде као убице и силоватеље. За друге смо издајице које су изгубиле рат и територије“, каже он.

САМОУБИСТВА, АМОК
Само у Србији се и данас око 200 ветерана годишње одлучује на суицид. Такође и у Босни или Хрватској вести о амок случајевима пуне странице булеварских новина. Сваки час пале се бивши војници на јавним местима у знак протеста, или пред камером активирају бомбу на себи. Пре неколико седмица се у Сарајеву окупило на стотине пензионисаних југословенских трупа, како би пред Парламентом протестовали за веће пензије. Њихова пензија у принципу није виша од 150 босанских марака. Прерачунато: једва 70 евра. Инвалидски додатак већина не добија, упркос дијагностикованим траумама.

По закону који у Босни регулише третман ветерана са посттрауматским поремећајем, као временска граница важи датум 23. децембар 1997. Психички поремећаји који се пријаве или утврде после тог датума више се не признају. „То је наравно фатално“, каже Беара, јер, као прво, код многих се симптоми појачавају тек годинама после краја рата, као друго многи ветерани од срама нису дуго одлазили психологу, јер им то не дозвољава њихова улога мушкарца у једном традиционалнистичком друштву.

Последњи број немачког магазина Шпигл који се бави скандалом у вези са отпуштеним новинаром Класом Релоцијусом

И Хрвату Душану Новаковићу (40) дуго је требало пре него што је сам себи признао трауму. Сад се лепо уредио за сусрет с ветеранима. Носи одело и кравату, црну косу је елегантно зачешљао унатраг и мирише на колоњску воду. Само га поглед одаје, у њему се види да је нешто тамно свило гнездо унутра. Са једва 19 година, Новаковић је у својој домовини морао на фронт. ,,Као инвалид и сломљени човек“, како каже, био је две године касније отпуштен из службе. Комад гранате му је разнео леву ногу. Данас носи протезу, која се испод панталона од тамног штофа тек назире.

Натраг с фронта, Новаковић више није био он сам. Био је ,,још само бесан“. На властитој породици је излио сав бес, тукао је жену, све док није узела децу и отишла. Тако је боље, каже. ,,Ко зна шта би се још догодило да је остала.“ У међувремену, Новаковић верује да боље контролише свој бес. Отприлике већ годину дана суделује на ветеранској групи за самопомоћ у Загребу. Против слика, које као чир седе у његовој глави, и даље не може ништа. Па говори о томе, кажу му сада остали, то помаже. И зато Новаковић говори. Прича о Сарајеву, док је гледао како мушкарци пуцају на жене и децу. И о Косову, где су војници играли фудбал са смрвљеним лобањама. ,,Људи у рату постају звери“, каже он.

ЖИВИ СПОМЕНИК
Да је по психологу Беари, државе и друштва би морале да боље чују оно што им говоре ветерани. Сваки од њих је ,,живи споменик“ који опомиње да у региону никад више не избију непријатељства.

Жељко Вукелић, Србин, и Душан Новаковић, Хрват, ускоро ће заједно за Загреб, да тамо говоре на једној конференцији ветерана. Дијалог са супротном страном им помаже, кажу. Али пре свега им је намера да протресу људе у властитој земљи и охрабре их да скупе разумевање за супротну страну. Да више никад не дође до рата, људима се мора објаснити шта је он, каже Вукелић. ,,А ко то може боље од нас?“

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ
РТС

[Прст_у_ока_латиници]

Како нестаје светски поредак?
31. децембра 2018.

Данашње стање међународних односа асоцира на средину 19. века. Време је да се извуку поуке како свет не би склизнуо у нову катастрофу

Стабилан светски поредак је ретка ствар. Кад се појави, он је углавном последица великих потреса који стварају жељу и услове за нечим новим. Он захтева стабилну дистрибуцију моћи и широко прихватање правила која уређују вођење међународних односа. Он такође захтева и вешто државништво, јер се поредак не рађа, већ се ствара. И без обзира на то колико су погодни почетни услови или јака првобитна жеља, одржавати светски поредак захтева креативну дипломатију, функционалне институције и ефикасну акцију усмерену на његово подешавање онда кад се околности промене, као и на подупирање када се суочи са изазовима.

Чак и најбоље вођен поредак напослетку неизбежно дође до свог краја. Баланс моћи који га подупире се изгуби. Институције које га одржавају не успеју да се прилагоде новим условима. Неке државе падају, друге се уздижу као резултат променљивих капацитета, несталних воља и растућих амбиција. Они који су одговорни за одржавање поретка чине грешке, како у ономе што бирају да раде, тако и у ономе што не бирају.

Али ако је крај сваког поретка неизбежан, тајминг и начин његовог завршетка нису. Нити је оно што долази након њега неизбежно. Поретци се свршавају након дуготрајног опадања, не нестају у изненадним колапсима. А исто онако као што одржавање поретка зависи од ефикасног државништва и ефикасних потеза, добра политика и проактивна дипломатија могу помоћи у утврђивању тога како се опадање одвија и шта оно доноси. Међутим, како би се то догодило, нешто друго мора да претходи: свест о томе да се стари поредак никада неће вратити и да су покушаји његовог обнављања узалудни. Као и код сваког краја, како би кренули даље морамо најпре да прихватимо реалност.

У потрази за паралелама са садашњим светом, академици и практичари су се враћали све до периода античке Грчке, у којој је успон нове силе резултовао ратом између Атине и Спарте, или периода након Првог светског рата у којем су изолационистичке Сједињене Државе и већи део Европе седели скрштених руку док су Немачка и Јапан игнорисали споразуме и нападали своје суседе. Међутим, паралела која боље одсликава садашњост је она која је везана за „Европски концерт“ 19. века – најважнији и најуспешнији подухват за изградњу и одржање светског поретка, све до нашег доба. Од 1815. до избијања Првог светског рата, поредак успостављен на Бечком конгресу је дефинисао многе међународне односе и успостављао основна правила међународног општења (премда често није успевао да их наметне). Он пружа модел како колективно уредити безбедност у мултиполарном свету.

Пропаст тог поретка и оно што је уследило пружа нам поучне лекције за садашњост – али и ургентно упозорење. То што је поредак у неповратном опадању не значи да су хаос и страдање неминовни. Али ако се опадањем буде лоше управљало, могла би да нас задеси катастрофа.

ИЗ ПЕПЕЛА
Светски поредак друге половине 20. и првог дела 21. века је изникао из катаклизме два светска рата. Поредак из 19. века је уследио након међународног претумбавања проистеклог из Наполеонових ратова који су, након Француске револуције и успона Наполеона Бонапарте, разарали Европу дуже од деценије. Након што су победили Наполеона и његове армије, победоносни савезници – Аустрија, Пруска, Русија и Уједињено Краљевство (све велике силе свога доба) – су се састали у Бечу 1814. и 1815. године. На Бечки конгрес су дошли са намером да се обезбеде да француска војска више никада неће угрозити њихове земље, а да револуционарни покрети никада неће угрозити њихове монархије. Победничке силе су такође направиле мудар избор да интегришу поражену Француску, што је курс потпуно различит од оног који је примењен према Немачкој након Првог светског рата, а понешто различит и од онога одабраног за Русију након Хладног рата.

Конгрес је успоставио систем познат као „Европски концерт“. Иако је био центриран на Европу, он је конституисао глобални поредак свог доба, с обзиром на доминантну позицију Европе и Европљана у свету. Постојао је сет слагања о односима између држава, пре свега у виду споразума да се искључи могућност инвазије на другу земљу или мешање у унутрашња питања друге земље без њене дозволе. Сирови војни баланс је разуверавао било коју државу која би се нашла пред искушењем да збаци поредак да уопште и покуша такво нешто (и спречавао успех оних које би се на такав корак ипак усудиле). Министри иностраних послова су се састајали (на ономе што ће постати познато као „конгреси“) кад год би се појавило неко значајно питање. Концерт је био конзервативан у правом смислу те речи. Бечки споразум је направио бројна територијална прилагођавања, да би потом фиксирао европске границе, допуштајући промену само уколико се са тим сложе све потписнице. Споразум је такође „чинио шта је могао“ да подржи монархије и охрабри их на међусобну помоћ (као што је Француска учинила у Шпанији 1823. године) уколико би биле угрожене народним устанцима.

Концерт је функционисано не због тога што је постојало потпуно слагање великих сила о свакој тачки споразума, него зато што је свака држава имала своје разлоге да подржава систем. Аустрија је била најзаинтересованија за отпор снагама либерализма које су угрожавале монархију. Уједињено Краљевство је било фокусирано на спречавање обнављања изазова из Француске, уз истовремену заштиту од потенцијалне претње из Русије (што је подразумевало да се Француска не ослаби толико да не буде у стању да учествује у сузбијању претње из Русије). Али било је довољно преклапања интереса и консензуса о питањима првог реда да се спречи рат између великих сила тог времена.


Лидери европских сила на Бечком конгресу договарају правила новог поретка након Наполеонових ратова, Беч, 9. јун 1815.

Концерт је практично трајао читав век, до почетка Првог светског рата. Али дуго пре формалног краја је изгубио свој смисао. Револуционарни таласи који су погодили Европу 1830. и 1848. су открили границе тога шта чланице могу да учине како би очувале постојећи поредак унутар држава пред лицем народног притиска. Потом је, што је још важније, уследио Кримски рат. Привидно вођен због судбине хришћана унутар Османске империје, у стварности се водио за контролу територија империје која је трулила. Конфликт је окупио Француску, Уједињено Краљевство и Османску империју против Русије. Трајао је две и по године, од 1853. до 1856. Био је то скуп рат који је открио границе способности концерта да спречава оружани сукоб између великих сила; њихова међусобна учтивост – која је концерт уопште чинила могућим – није више постојала. Потоњи ратови између Аустрије и Пруске и Пруске и Француске су показали да су се ратови великих сила вратили у срце Европе након дугог застоја. Испод површине, немачка снага је расла, а царства су трулила. Ова комбинација је поставила позорницу са Први светски рат и крај онога што је представљао концерт.

КОЈЕ СУ БОЉКЕ ПОРЕТКА?
Које се лекције могу извући из ове приче? Више од било чега другог, успон и пад великих сила детерминише виталност поретка, јер промене у економској снази, политичкој кохезији и војној моћи утичу на то шта државе могу и желе да раде изван својих граница. Током друге половине деветнаестог века и почетком двадесетог, дошло је до успона моћне, уједињене Немачке и савременог Јапана; Османска империја и царска Русија су биле у паду; а Француска и Уједињено Краљевство су јачали, али не довољно. Те промене су обориле баланс моћи који се налазио у темељима концерта, а нарочито је Немачка почела да посматра статус кво као неспојив са њеним интересима.

Промене у технолошком и политичком смислу су такође утицале на баланс. Народни захтеви за демократску партиципацију и скокови национализма током концерта су били унутрашња претња за статус кво, док су нови облици транспорта, комуникација и наоружања трансформисали политику, економију и ратоводство. Услови који су помогли успон концерта су постепено бивали поништени.

Међутим, било би превише детерминистички приписати историју само актуелним условима. Државништво и даље има своју улогу. То што је концерт настао и трајао толико дуго показује значај људског фактора. Дипломате које су га створиле – Метерних из Аустрије, Таљеран из Француске, Каселреј из Уједињеног Краљевства – су биле изузетне. Чињеница да је концерт сачувао мир упркос јазу између либералнијих земаља – Француске и Уједињеног Краљевства – и њихових конзервативнијих партнера показује да земље са различитим политичким системима и афинитетима могу заједно да раде како би очувале међународни поредак. Мало тога што се у историји догоди као добро или лоше је неизбежно. Кримски рат је могао да буде избегнут да су способнији и пажљивији лидери били на позорници. Далеко од тога да постоји недвосмсилен одговор на питање да ли су руске активности захтевале војни одговор Француске и Уједињеног Краљевства у стилу и обиму који се догодио. То што су дотичне земље учиниле то што су учиниле такође истиче фактор моћи и опасности национализма. Први светски рат је добрим делом избио зато што наследници Ота фон Бизмарка нису били у стању да артикулишу моћ модерне немачке државе за чији настанак је он учинио тако много.

Овде се истичу још две лекције. Прво, нису само главна питања та која могу да изазову слабљење поретка. Солидарност великих сила концерта се окончала не због неспоразума поводом друштвеног или политичког поретка унутар Европе, него због конкуренције на њеној периферији. И друго, пошто се поретци пре окончавају цвиљењем него експлозијом, процес опадања често није очигледан доносиоцима одлука све док не доспе у поодмаклу фазу. До избијања Првог светског рата, када је постало очигледно да Европски концерт више не може да се одржи, било је прекасно да се он спасе, па чак и да се управља његовим распадом.

ПРИЧА О ДВА ПОРЕТКА
Светски поредак који је настао као епилог Другог светског рата се током већег дела свог постојања састојао од два паралелна поретка. Један је изникао из Хладног рата између Сједињених Држава и Совјетског Савеза. У његовој сржи је био сирови баланс војне снаге у Европи и Азији, подржан нуклеарним фактором одвраћања. Две стране су показивале степен уздржаности у свом ривалитету. „Ролбек“ – хладноратовски термин за оно што се данас назива „сменом режима“ – је био одбачен као некористан и суманут. Обе стране су се држале неформалних правила која су укључивала здрав респект за интересне сфере и савезнике друге стране. На крају се дошло до слагања поводом политичког поретка унутар Европе – основне арене хладноратовског такмичења – па је 1975. то узајамно слагање кодификовано у Хелсиншкој декларацији (повељи). Чак и у подељеном свету, два центра моћи су се сложила о томе како ће се водити надметање. Њихов поредак је био поредак базиран на средствима, а не на циљевима. То што су постојала само два центра моћи је олакшавало постизање таквог споразума.

Други послератни поредак је био либерални поредак који је функционисано раме уз раме са оним хладноратовским. Демократије су биле главне учеснице овог прегнућа, у којем су финансијска помоћ и трговина коришћени за јачање веза и изградњу владавине права унутар и између држава. Економска димензија овог поретка је била дизајнирана тако да изнедри свет (или прецизније његову некомунистичку половину) дефинисан трговином, развојем и функционалним монетарним операцијама. Слободна трговина би постала мотор економског раста и везала би државе једну за другу тако да рат постане прескуп. Долар је прихваћен као de facto светска валута.

Дипломатска димензија поретка је дала значај Уједињеним нацијама. Идеја је била та да би стални светски форум могао да спречи или реши међународне спорове. Савет безбедности УН, са својих пет великих сила као сталним чланицама и додатним местима за ротирајуће чланице, оркестрирао би међународне односе. Но, поредак је исто тако зависио и од спремности некомунистичког света (пре свега америчких савезника) да прихвате амерички примат. Како се испоставило, били су спремни на то јер су Сједињене Државе тада углавном биле перципиране као релативно добронамеран хегемон који је изазивао дивљење како због онога што је представљао код куће, тако и због онога што је чинио у свету.


Кип слободе у Њујорку

Оба ова поретка су служила интересима Сједињених Држава. Мир у Европи и Азији је одржаван по цени коју је растућа америчка економија лако могла да приушти. Увећана међународна трговина и прилике за инвестиције допринеле су америчком економском расту. Временом се све више земаља придруживало демократском блоку. Ни један ни други поредак није представљао савршен консензус, него је уместо тога сваки нудио довољно тачака слагања да није на себе навлачио директно супротстављање. Тамо где је америчка спољна политика упала у невоље – као у Вијетнаму и Ираку – разлог није био у обавезама према савезницима или бризи за поредак, већ у свесним одлукама да се воде скупи ратови на основу лоших процена и савета.

ЗНАКОВИ ТРУЉЕЊА
Данас су оба поретка ослабљена. Иако се сам Хладни рат одавно завршио, поредак који је он створио се распадао далеко постепеније – делом и због тога што западна настојања за интеграцију Русије у либерални светски поредак нису постигла много. Један знак опадања поретка Хладног рата била је инвазија Кувајта коју је покренуо Садам Хусеин 1990, што је нешто што би Москва сасвим сигурно спречила у годинама пре тога под аргументацијом да је превише ризично. Иако нуклеарни фактор одвраћања и даље стоји, нешто од споразума о контроли наоружања који га подупиру је поцепано, а преостали дотрајавају.

Иако је Русија избегавала било какав директни војни окршај са НАТО-ом, она је упркос томе показала растућу спремност да поремети статус кво: кроз своју примену силе у Грузији 2008. и у Украјини од 2014, своју често неселективну војну интервенцију у Сирији и своју агресивну примену сајбер ратовања за утицај на политичке исходе у Сједињеним Државама, Европи и другде. Све то представља одбацивање основних ограничења везаних за стари поредак. Са руске тачке гледишта, исто се може рећи за ширење НАТО-а, што је иницијатива очигледно супротстављена савету Винстона Черчила: „У победи: великодушност“. Русија је такође осудила рат против Ирака из 2003. и НАТО интервенцију у Либији из 2011. (које су предузете у име хуманитаризма, али су брзо еволуирале у смене режима) као непоштене и незаконите потезе, неспојиве са њеним схватањем идеје светског поретка.

Либерални поредак показује сопствене симптоме пропадања. Ауторитаризам је у порасту, не само у земљама где је то јасно уочљиво, као што су Кина и Русија, него и на Филипинима, у Турској и Источној Европи. Светска трговина је порасла, али су се последње рунде трговинских преговора окончале без споразума, а Светска трговинска организација (СTO) се показала као неспособна да изађе на крај са најважнијим данашњим изазовима, укључујући нетарифне баријере и крађу интелектуалне својине. Расте револт због америчке инструментализације долара за наметање санкција, као и стрепња поводом акумулације америчког дуга.

Савет безбедности УН је од малог значаја за већину конфликата у свету, а међународни договори су доживели неуспех у покушају да се носе са изазовима глобализације. Састав Савета безбедности има све мање додирних тачака са реалном дистрибуцијом моћи. Свет је себе овластио да делује против геноцида и усвојио је право на интервенцију када владе не успеју да испуне „одговорност за заштиту“ својих грађана, али дела нису пратила речи. Споразум о забрани нуклеарне пролиферације дозвољава да свега пет земаља има нуклеарно оружје, али га данас поседује њих девет (а могло би да га прибави још доста њих уколико би се одлучиле на такав корак). Европска унија, тај убедљиво најважнији регионални поредак, мучи се са Брегзитом и споровима око миграција и суверенитета. А државе широм света се све гласније супротстављају америчком примату.

ПОМЕРАЊЕ МОЋИ
Зашто се све ово дешава? Поучно је осврнути се на постепено пропадање Европског концерта. Данашњи светски поредак тешко подноси померања моћи: успон Кине, појаву неколицине средњих сила (нарочито Ирана и Северне Кореје) које одбацују важне аспекте поретка и феномен недржавних актера (од нарко картела до терористичких мрежа) који могу да буду озбиљна претња за поредак унутар и између држава.

Технолошки и политички контексти су се такође битно изменили. Глобализација је имала дестабилизујуће ефекте који варирају од климатских промена до ширења технологија у више руку него икада пре, што обухвата и палету група и појединаца који намеравају да сруше поредак. Национализам и популизам су скочили као резултат све веће неједнакости унутар земаља услед финансијске кризе из 2008, губитка радних места изазваног трговином и технологијом, увећаног прилива миграната и избеглица и снаге друштвених мрежа да шире мржњу.

За то време, ефикасно државништво упадљиво недостаје. Институције нису успеле да се прилагоде. Данас нико не би направио Савет безбедности УН онако како он тренутно изгледа, међутим права реформа је немогућа јер они који би изгубили утицај блокирају било какву промену. Покушаји да се изграде ефикасни оквири за решавање изазова глобализације као што су климатске промене и сајбер напади нису уродили плодом. Грешке унутар ЕУ – пре свега одлука да се успостави заједничка валута без стварања заједничке фискалне политике или банкарске уније и готово неограничена имиграција у Немачку – су створиле снажан отпор према постојећим владама, отвореним границама, па и самој ЕУ.

Сједињене Државе су се скупо пренапрегнуле у покушају преуређивања Авганистана, освајања Ирака и водећи политику смене режима у Либији. Али су исто тако и одступиле од чувања светског поретка, а у појединим случајевима се чак може рећи да их је пасивност много коштала. У већини случајева, неспремност САД на деловање није се догађала поводом кључних, већ поводом периферних питања која лидери отписују као нешто што није вредно трошкова – као што је нпр. сукоб у Сирији у којем САД нису успеле да смислено одговоре када је Сирија први пут употребила хемијско оружје, нити да значајније помогну антирежимским групама. Ова уздржаност је увећала спремност других да игноришу интересе САД и делују независно. Саудијска војна интервенција у Јемену је типичан пример. Руске акције у Сирији и Украјини би такође требало посматрати у том светлу. Интересантно је да је баш Крим обележио ефективни крај Европског концерта и најавио драматично пропадање актуелног поретка. Сумње у поузданост САД су се увећале под Трамповом администрацијом захваљујући његовом повлачењу из бројних међународних пактова и његовом условном приступу некад неупитним америчким савезништвима у Европи и Азији.

Руски војници у оклопним транспортерима на путу за Севастопољ, Крим, март 2014.

Имајући у виду ове промене, оживљавање старог поретка ће бити немогуће. Такође би било и недовољно, захваљујући појави нових изазова. Једном када ово буде прихваћено, дуго пропадање Европског концерта би требало да послужи и као лекција и као упозорење.

УПРАВЉАЊЕ ПРОПАДАЊЕМ
За Сједињене Државе би прихватање тог упозорења подразумевало јачање одређених аспеката старог поретка и њихову допуну мерама које би узимале у обзир промену динамике моћи и нове глобалне проблеме. Сједињене Државе би морале да очувају споразуме о контроли оружја и непролиферацији, да ојачају своја савезништва у Европи и Азији, оснаже слабе државе које не могу да изађу на крај са терористима, картелима и бандама и да се супротставе мешању ауторитарних сила у демократске процесе. Међутим, не би требало одустајати од покушаја да се Кина и Русија интегришу у регионалне и глобалне аспекте поретка. Такво стремљење ће неизбежно подразумевати мешавину компромиса, подстицаја и сузбијања. Чињеница да су покушаји интеграције Кине и Русије углавном пропали не треба да постане основ за одбацивање будућих покушаја, јер ће сам курс 21. века у немалој мери одредити како ће ти покушаји да се заврше.

Сједињене Државе такође морају да се отворе према другима како би се решили проблеми глобализације, нарочито климатских промена, трговине и сајбер операција. То неће захтевати ускрснуће старог поретка, него изградњу новог. Настојања да се ограниче климатске промене и да се њима прилагоди морају да буду амбициознија. СТО мора да буде измењена како би могла да изађе на крај са изазовима какви су кинеска апропријација технологија, пружање субвенција домаћим фирмама и употреба нетарифних баријера у трговини. Правила игре су потребна за регулисање сајбер простора. Укратко речено, ово је директан позив на савремени концерт. Такав позив је амбициозан, али неопходан.

Сједињене Државе морају да покажу уздржаност и обнове ниво поштовања како би поново стекле репутацију бенигног актера. То ће захтевати неке оштре заокрете од америчке спољне политике која је примењивана последњих година: за почетак, без даљих немарних освајања других земаља и без даљег претварања америчке економске политике у оружје кроз прекомерну примену санкција и тарифа. Али више од било чега другог, мора бити преиспитано актуелно рефлексно противљење мултилатерализму. Једна је ствар када се светски поредак полако растаче, а сасвим друга када држава која га је највећим делом изградила преузме водећу улогу у његовој демонтажи.

Све то такође захтева да Сједињене Државе доведу у ред сопствено двориште – да смање државни дуг, обнове инфраструктуру, унапреде јавно образовање, инвестирају више у социјалну сигурност, усвоје паметни имиграциони систем који допушта талентованим странцима да дођу и остану, среде политичку дисфункционалност кроз поједностављење гласања и укину „џеримандеринг“ (амерички израз за прекрајање граница изборних јединица како би онај који врши прекрајање добио већину гласова у новоформираним изборним јединицама – прим. прев.). Сједињене Државе не могу ефикасно промовисати поредак у иностранству ако су подељене унутра, заузете домаћим проблемима и оптерећене мањком ресурса.

Водеће алтернативе модернизованом светском поретку који би подржавале Сједињене Државе или не делују извесно, или су непривлачне, или оба. Примера ради, кинески поредак би био нелибералан, карактерисан ауторитарним унутрашњим политичким системима и етатистичким економијама које стављају фокус на одржавање унутрашње стабилности. Дошло би до повратка на интересне сфере, са Кином која покушава да доминира у свом региону, што би вероватно резултовало обрачунима са другим регионалним силама какве су Индија, Јапан и Вијетнам (које би вероватно кренуле да гомилају своје конвенционалне, па можда и нуклеарне снаге).

Нови демократски поредак базиран на правилима који би предводиле средње силе из Европе и Азије, као и Канада, колико год атрактиван био као концепт, једноставно не би имао војни капацитет и домаћу политичку вољу за крупније кораке. Извеснија алтернатива је свет са сасвим мало реда, односно свет још дубљег нереда. Протекционизам, национализам и популизам би били на добитку, а демократија би била на губитку. Конфликт унутар и преко граница би постао учесталији, а ривалство између великих сила би се увећало. Сарадња на глобалним изазовима била би искључена. Ако ово звучи познато, то је зато што наш данашњи свет све више одговара овом опису.


Председник САД Доналд Трамп на 73. заседању Генералне скупштине Уједињених нација држи говор који је гласно исмејан од стране присутних, 25. септембар 2018.

Опадање светског поретка може да покрене процесе који воде ка катастрофи. Први светски рат је избио неких 60 година након што се Европски концерт практично распао на Криму. Оно што данас видимо асоцира на средину 19. века у неколико важних аспеката: послератни (мисли се на Други светски рат, прим. прев.) и постхладноратовски поредак се не могу вратити, али свет још увек није на ивици системске кризе. Сада је тренутак да се постарамо да се она никада и не догоди, било збох погоршања америчко-кинеских односа, сукоба са Русијом, ескалације на Блиском истоку или кумулативних ефеката климатских промена. Добра вест је то што је далеко од неизбежног да ће свет склизнути у катастрофу. Лоша је што је далеко од сигурног да неће.

Ричард Хас је амерички дипломата, бивши директор Савета за планирање политике у Стејт департменту и дугогодишњи председник Савета за спољне односе

Извор Foreign Affairs

Превео Војислав Гавриловић