[Исток]

ЧАСНОМ СВЕШТЕНСТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ

ХРОНОЛОГИЈА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА

Поштована господо свештеници и угледни чланови Цркве православне,
Обраћам вам се после 5 година ћутања, поводом посебне врсте тортуре, којој сам током целог мог радног века био подвргнут, од стране свима нама добро познатог Епископа британско-скандинавског Доситеја, која је на крају кулминирала мојим избацивањем на улицу, после 35 година рада у цркви.
Решио сам да овим писмом прекинем моје дугогодишње, мукотрпно ћутање, и вама, који сте вероватно упознати са неким од тих немилих догађаја из разних, мање-више необавештених, углавном нетачних а често и недобронамерних извора, пружим на увид преглед главних дешавања из прве руке, која су претходила том неуобичајном чину пројаве мржње, изопачености и злоупотребе положаја, горе поменутог Владике.
„Добро дело је чудо, које два срца чине срећним. Зло дело је одсуство чуда, које два срца суши. Гле, нико не говори о чуду, када се трава суши, а сви говоре о чуду, када трава расте...“ (Свети Николај Велимировић).
Овом мојом исповешћу бих направио изузетак и проговорио о чуду или боље рећи-његовом одсуству, када се чине зла дела и суше срца, као траву што суше ХААРП антене. Не мислим да ћу тиме нити спречити а ни излечити зло; оно је, на жалост, већ учињено, оставивши непоправљивог трага на бројна људска срца, и од како је света и века, никад се не може до краја искоренити. Покушаћу бар да га именујем, редом како се то одвијало пред мојим очима свих ових минулих година, надајући се у дубини душе да ћесе моћи назрети бар зрнце смисла у свом том страдању. Узалуд, до данас не схватам, а тешко да ћу икад разумети, пориве, мотиве и истрајност у чињењу зла, што ми опет не даје право да никада не проговорим о њему.
Почећу од 1991. године, када сам се, по позиву Владике Доситеја, обрео у Малме-у, у новооснованој Епархији британско-скандинавској, након чега постајем болно свестан неспособности Епископа Доситеја да управља Епархијом, потпуне незаинтересованости за добробит цркве, његовог свеприсутног цинизма и одсуства сваког хтења, жеље и воље за иоле пристојном сарадњом са подређеним му свештенством. Уместо разумевања стварних проблема са којима сам се непрекидно суочавао и подршке на решавању истих, био сам изложен његовом непрекидном кињењу и омаловажавању, па чак и необјашњивом подсмеху, а то све због мог преданог рада на парохији, због чега нисам био подобан ни представницима тадашњег владајућег прокомунистичког режима, запосленим у Југословенском конзулату у Малме-у. Наиме, поред мојих свакодневних, уобичајених, а за њих проблематичних активности на оживљавању умртвљене парохије, сметало им је изнад свега моје залагање за покретање рада првог и јединог црквеног радија у Скандинавији.
Уместо да препозна значај тог информативног медија у тим смутним временима, где се глас цркве по први пут слушао и у Данској, као и у јужној Шведској, имајући значајан допринос како у информисању, тако и у подизању духовности и буђењу верске и националне свести нашег народа, наш врли Владика Доситеј све чини да удовољи жељи Конзулата да ме протера из те парохије у неку другу. Убрзо сам, уместо похвале за рад, кажњен премештајем из Малме-а у Јенћепинг. Није било довољно ни то што сам за само шест месеци рада на парохији у Малме-у, колико је то кратко време дозвољавало, успео да, од затеченог расула, доведем парохију у ред, са рeдовним богослужењима, веронауком и информативним програмом на црквеном радију.
Током три године боравка у Јенћепингу, успео сам да парохију оспособим за нормално функционисање, кроз организацију седам нових богослужбених места. У раду на парохији ми несебично помаже тадашњи председник ЦО господин Слободан Радојичић-Рашо, који поред својих бројних обавеза, успева да својим радом и залагањем купи храм и парохијски дом у Биарум-у. Не лези враже, Конзулату сам, не желећи да одустанем од свог свештеничког рада, нити да сарађујем са њима по мери њихове политичке подобности, а против својих личних убеђења и интереса властитог народа, као такав сметао и у Јенћепинг-у. Притисак нада мном није престајао, безбожни Конзулат се није заустављао са политиком мог смишљеног прогона, са циљем протеривања чак до Нанси-ја, а све то по знању, одобравању и у сарадњи са Владиком Доситејем. Док су службеници у Конзулату увелико славили моје даље протеривање у Нанси, сам Бог ми је дао снагу да се изборим против тога и останем на парохији у Јенћепинг-у.
Жалосно је да ме Владика Доситеј поново премешта, овај пут у Стокхолм, где сам живео од плате епархијског секретара у износу од 7.000:- круна, не дозволивши ми притом рад на некој од упражњених парохија, а било их је тада две.
Шокирало ме је сазнање до којег сам дошао тих дана о блискости Доситеја и Велише и о мучеништву оца Владе Рафаиловића кроз које је прошао, заједно са својом породицом, спречавајући Владику Доситеја да рукоположи Велишу за ђакона. Тада нисам у потпуности разумевао о чему се заправо ту радило, па самим тим нисам ни показивао наклоност ниједној од тих, у сукобу супротстављених страна, што није спречило Владику Доситеја да ме поново премести - овога пута у Хелсингборг, а оца Љубу Кудрића на моје место у Стокхолм. Тај потез је Доситеј образложио његовом потребом за одлучнијим присталицом од мене у његовој тадашњој борби против оца Владе и Мише Ћулафића који нису могли да сваре све оно мучно што су видели. Круна Владикине „љубави, разумевања и осећаја за потребе цркве“ је било Велишино произвођење до највишег свештеничког чина и давање му на управу скандинавског дела Епархије.
Да ли има потребе посебно објашњавати ко је заправо Велиша, човек који је и за Холивудска мерила остварио вртоглав успон у каријери, узнапредовавши, без икаквог знања, припреме и образовања, али уз велику количину љубави према новцу и средствима и особама преко којих до њега долази, од јајаре и сеоског шанера, до, ни мање ни више, свештеника који управља скандинавским троном Епархије?!? Чињеница је, ипак, да нико од нас, колико год били свесни „громаде његове импозантне личности и осебујног карактера“ и нема ништа са тим несрећним Велишом, све док он сам ужива пуну подршку свог Владике.
Чудне су околности под којима је Велиша постао ђакон па свештеник. Поставља се питање шта се хтело постићи тиме што га други Епископ рукополаже за ђакона у Хелсингборг-у а не надлежни? Ваљда камуфлирање стварних актера у тој трагикомедији, ради избегавања одговорности, или нешто треће...?!? Буди Бог с нама!
Интересантно је напоменути да је исти тај Велиша пре седам месеци истукао Душку Петровић из Хелсингборг-а, тукући је 40 минута у мистичним одајама њиховог имања- скоро до смрти, након чега је Доситеј ишао до Душке и нудио јој 10.000:- круна да повуче тужбу. А још интересантније, да је Доситеј примио на имање Јагодинку Кevo, као искушеницу, представљајући њихово имање као манастир и пошто јој је узео све паре, па чак и од њеног продатог стана, лично је избацио и отерао у Олофстрем а потом на улицу. Њиховом злу нема краја.
Убрзо по доласку у Хелсингборг, купили смо храм са станом и пратећим просторијама на домак строгог центра града, што је било довољно да поново разбесни особље Конзулата и доведе их до лудила, до те мере да су ангажовали полицајца да ме прати и прави проблеме на сваком кораку. Његово име ми до данас није познато, знам само да је дотични радио у обезбеђењу Конзулата и да је свој задатак схватао до те мере озбиљно да је све чинио да направи што већу збрку и проблеме међу Србима у Хелсингборг-у, (од којих су неки били за а неки против цркве), а пре свега-мени лично, што му је и добрим делом и полазило за руком. Упркос том, а и бројним осталим проблемимa са којима смо се непрекидно суочавали у реновирању храмa, успели смо да пројекат приведемо крају.
Преморен, или боље речено-исцрпљен свим тим дешавањима, одлазим у Београд у јесен 1998. године, где остајем до августа 2005. У међувремену сам добио благослов од Владике Доситеја да идем на постдипломске студије у Грчку. Међутим, не лези враже.
У мају 2005. у Београду, бивам позван од Доситеја да привремено дођем у Олофстрем, док се не види где сам потребнији: у парохији Седертелје или у Данској. У Олофстрем долазим августа исте године и организујем богослужења и парохијски живот како се може са петнаестак породица. После неколико месеци обраћам се Владици са питањем шта да радим, јер немам средстава за живот, на што он цинично одговара: „Снађи се.“ Хришћански, нема шта.
Бивајући притешњен оскудицом, обраћам се за социјалну помоћ и бивам одбијен, уз безочно исмејавање службенице у Социјалном уреду. Међутим, дешава се чудо: преживљавам захваљујући двојици лутеранских свештеника у Киркулт-у у близини Олофстрем-а: Per-Magnus Möller-u i Sven Röstin-u, од којих сазнајем о исмејавању Српске цркве и свештенства од стране горе поменуте социјалне раднице, која је, игром случаја, била члан њиховог Црквеног одбора. Наравно, не може се очекивати од тих људи да разумеју да је свештеник било које, па и Православне цркве, принуђен да тражи социјалну помоћ због хира једног Епископа.
Не налазећи ни једно друго решење, одлазим у Хелсингборг и похађам Шведску гимназију, јер је то био једини начин да дођем до средстава за живот, односно да позајмљујем новац , (који и данас дугујем), да бих се издржавао током свих тих година. Међутим, Владика је имао друго мишљење, наиме, по њему сам се требао „стрпети само неколико година“, радећи без плате на парохији у Олофстрему, за све то време живети од ваздуха и чекати на запослење од пола радног времена у BIA (Организација за доделу помоћи).
Коначно, првог јануара 2008. године, преузео сам парохију у Данској од оца Радмила Стокића. Убрзо након тога открива се афера око злоупотребе новца за школу, који је годинама стизао од Министарства просвете из Београда на рачун Цркве у Копенхагену. Школа се на крају затворила, постоје писмени докази у Српској амбасади у Копенхагену о разлозима њеног затварања, са свим појединостима: ко је и на који начин узимао тај новац. На истом том месту су наведени и разлози зашто су чланови Црквеног одбора поднели оставке. О свему томе је, наравно, благовремено обавештен Доситеј.
Једини од чланова претходног Одбора који остаје, и то на ,, функцији председника”, је Славко Лабовић, пријатељ и верни пратилац Доситејев. Дотични је био шеф чувеног клана ,,Српска браћа”, на чијем је челу као духовни вођа био сам отац Радмило. Нисам желео да Лабовић остане као председник, из простог разлога јер му ту ни по чему није било место, што сам му и одмах јасно ставио до знања, а што се њему никако није допало. Шта је он после Доситеју рекао, никада нисам сазнао, убрзо после чега, маја месеца 2008. године, истог тог Доситеја доводи да ме избаци на улицу, без да ме је ишта питао, нити дао било какву могућност да се одбраним, ако су сматрали да сам за било шта био крив. Народ се окупио да ме брани, успева у томе и ја остајем на парохији и настављам са радом.
Владика је тиме изазвао непотребну збрку, смутњу и неповерње, и у том хаосу се бира нови Одбор од људи који никакве везе немају са црквом. Међу њима је било чак и некрштених, ситних рачунџија, као и отворених противника српства и православља - вукова у јагњећим кожама, који нису презали од свих средстава да ме спрече у мом даљем раду и остварењу мог сна - изградње Српског православног храма у Данској. Ови последњи су знали како да изманипулишу- како Доситеја, тако и ,,крстоносног и богоумилног,, проту Велишу, са којим је, уместо језика љубави и поштовања, довољно општити језиком новца и интереса.
У међувремену сам, по први пут од постојања парохије, регистровао цркву у Пореској управи 1. октобра 2008. године и доставио Владици копију регистрације. Црква није била регистрована ни после 10 година од боравка оца Радмила на парохији, за којег је иначе Владика Доситеј увек имао само речи хвале, а није тешко погодити и зашто.
Горе поменути одборници, којима ништа није било свето осим рушења цркве, а сачињавали су мање од половине одбора, обратили су се Владици писмом, у којем износе неистине, тј. њихову ,,истину” о мени, са јединим циљем да ме компромитују до те мере, да буде доведен у питање мој опстанак на парохији, и на тај начин спрече изградњу храма.
Владика, опет без икаквог обраћања мени, са задовољством, као да је само то чекао, излази им у сусрет, и коначно, 7. фебруара 2009. године, злочиначки ме избацује на улицу, после 35 година рада у цркви.
Требало ми је дуго времена да се повратим од шока, тачније речено, један живот је прекратак да бих се повратио од тога.
Исте године је одржан и састанак Епархијског савета, на којем је Доситеј изнео ноторне лажи, са намером да оправда свој злочин, између осталог и једну такву небулозу: да сам ја сам себи повисио чин!?!
Верници су, организовано и појединачно, бројним писмима и позивима, апеловали на разговор, на шта се он редовно оглушивао. Амбасадорка Србије, госпођа Вида Огњеновић, такође интервенише, али без успеха. Доситеј истрајава у злу.
Као врхунац коначног обрачуна са мном, Доситеј ми шаље Акт о протеривању са парохије, у којем јасно стоји да нађем себи другу Епархију, што сам и учинио, али претходно тражећи од њега Отпуст на који ми, у његовом стилу, никад није одговорио. После је коментарисао: како је он мислио на неку Епархију Српске цркве. Очито је да он једно мисли, друго каже а треће пише. То је он.
Налазећи се поново, али овог пута дефинитивно на улици, без посла, примања и било какве могућности за жалбу и не видећи друго решење, обраћам се за пријем у свезу клира у Епархију Руске православне цркве за западну Европу, са седиштем у Паризу. Архиепископ Гаврило- честит, уман, просветљен, какав само Епископ може а и треба да буде, сушта супротност Владици Доситеју, упућује три писма Доситеју, и ни на једно не добија одговор. Затим му два пута телефонира, али безуспешно, Доситеј се није удостојио нити једном одазвати. О томе свему је Архиепископ Гаврило подробно причао на састанку у Стокхолму.
Назвати такве поступке Доситејеве непрофесионалним је ублажавање онога што би се требало назвати правим именом - некултурним, дрским, примитивним и пре свега - нехришћанским. Турци би са радошћу ускликнули: „Аферим Владико!”
Уместо цивилизованих, лепих манира и потребе за било каквим дијалогом, Доситеј непрекидно наставља са пропагандом против мене, делећи народу у Данској писма са лажима о мени. На томе се није зауставио- послао је допис свим епархијама и парохијама у Скандинавији, у којем им сугерише да не саслужују са мном, пошто сам ја, наводно, ,, под његовом забраном свештенодејства и као такав немам право да служим.”
Круна тог злочиначгог подухвата и истовремено његов бисер без преседана је црквени календар, у којем већ две године стоји, да сам ја под његовим црквеним судом. Ако је тако, зашто за све то време нисам добио позив на тај суд?
Да није трагично, било би комично, чиме је све у стању да се служи, да би оправдао све зло које ми је учинио, уображавајући да је он- Велики Судија Васељене.
Док Доситеј прети његовим судом, ја сам предао тужбу грађанском суду у Копенхагену, са свим валидним доказима против њега. Није ни то место било поштеђено његових гнусних лажи. Изјавио је, између осталог, да ме је избацио зато што нисам становао у парохији, што је апсолутно нетачно, као и све остале његове измишљотине. Бизарно је да му садашњи свештеник за Данску не живи у парохији у Данској, а то њему очито нимало не смета, као што му је наводно код мене својевремено сметало.
Суд доноси пресуду у моју корист, образлажући је тиме да су оптужбе против мене неосноване, јер се заснивају на рекла – казала, и налаже Одбору исплату плата које ми дугују.
Али ја се на томе нећу зауставити, како правда зна да буде спора али и достижна, њено задовољење тражићу на свим овдашњим, а ако треба и међународним правним институцијама, и нећу се зауставити док то не постигнем, па макар остатак живота посветио томе.
Последице таквог једног управљања Епархијом од стране Владике Доситеја су, на жалост, далекосежне и погубне за његове епархиоте.
Не зна се броја људима који су прешли у Јеховине сведоке, Пентикосталце и друге секте, а највећи је број оних који су решили, након мог протеривања, да са црквом немају никакве везе. О свему томе је Доситеј благовремено обавештен, на шта се изнова оглушио, не показујући никакву забринутост нити жељу и потребу да нарасле проблеме решава.
Владика Доситеј се Бога не боји, нити стиди од народа.
На жалост, мој случај није усамљен. На улицу су избачени и отац Вајко и отац Тимотеј, а он опет у календару бестидно правда свој злочин пишући како су они на боловању!? Још једна од потврда колико њему људски животи ништа не значе, када се тако лако поиграва са њима. Постоје писмени докази, које је Велиша послао оцу Тимотеју, у којима му: ,,Они прете да ће га уништити, ако буде подржавао оца Вајка.” Иако не би чудило да Велиша сам себе персира, више је вероватно да под ,,они” подразумева себе и Доситеја, исто као и у случају док прекида саговорнике са: ,,Знамо ми то”, док Владика прећутно одобрава његове ,,смислене” упадице.
После тога Владика Доситеј нормално служи Литургију, причешћује се и проповеда верном народу, како да овоземаљским доброчинствима заслуже Царство Небеско. Има ли ту елементарне савести, страха Божјег, о милосрђу да не причамо?
Доказ, колико као Епископ познаје своју Епархију, је изјава Доситејева да не зна да ли сам, после две деценије, уопште клирик његове Епархије. Очито је превише преокупиран са ,,својим ближњим.”
На састанку у Јенћепинг-у је ,,прозорљиво” изјавио, како је мислио да ћу да се придружим Миражу Дедејићу у Црној Гори, не скривајући, несрећник, колико то заправо и жели. Ваљда се надао да ћу то на крају и да урадим, како би он оправдао свој злочин пред собом и другима, што сведочи о понору његове савести, ако би је тако нешто могло умирити.
У последњем Шематизму је само моје име изоставио, што опет показује његову, благо речено, нетрпељивост и злурадост, исправније – патолошку мржњу према мени, што није ни чудо, када су таква осећања саставни део његовог бића. „ Али лаже себи у очи, мјесто да призна своје безакоње и омрзне на њ. Ријечи су уста њиховијех неправда и лукавство, неће да се опамети да твори добро.“ ( Пс 36,2-3 ).
Разликовати добро од зла припада срцу, а шта и ко је у његовом срцу, то само Бог зна.
Владика Доситеј је, бежећи од људи, побегао из Стокхолма и сакрио се на своје имање, које је назвао,, манастиром“, а на којем живе само он и Велиша, не схватајући, мученик, да од Бога и своје ћуди не може побећи, заборављајући на речи псалмопевца Давида: „Куда бих отишао од духа Твојега, и од лица Твојега куда бих отишао? Да изађем на небо, Ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си... Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене. Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело.” (Пс.139,7-8,11-12).
Моје дугогодишње ћутање не значи, да сам и једног јединог момента од тада до сада, престао да мислим о томе шта ми је Доситеј урадио. Напротив, превртао сам све ове године у мислима сваку појединост мог досадашњег рада у служби Богу и народу, али нисам могао наћи одговор на питање: где су корени Доситејеве мржње према мени.
Иако сам изнео чињенице које са свим материјалним доказима могу да посведочим пред Богом и народом, и на свим црквеним, грађанским па и међународним судовима, и у свакој другој прилици, ја не могу бити то што јесам, а да не признам самом себи, а овде и вама, да не могу себе да схватим, нити себи самом да опростим, зашто сам дозволио да деценије моје свештеничке службе, проведем под палицом једног таквог лика као што је Доситеј.
Грешан сам, али не могу да се не питам којим то гресима задобих у удео битисање у овом свету у сенци Доситејевој, који је, мученик, мислећи да буде истински Апостолски наследник на само њему својствен начин, заказао у основном: заборавио је бити човек.
Требаће ми још доста времена, а и снаге, да се суочим са бесмислом таквог рада и живота, где сам, колико год свим срцем и душом својом, волео свој свештенички позив и сагарао у њему, изнова и изнова ударао у зидове Доситејевог безумља, изопачености и унакажености.
Вапио сам Господу: „Немој ме дати на вољу непријатељима мојим; јер усташе наме лажни свједоци; али злоба говори сама против себе.” ( Пс 27,12).
Молим Бога да због тога не зачињем клицу мржње и освете у свом срцу, бивајући свестан погубности тога; сам Господ ми је сведок колико сам Доситеја жалио и оплакивао таквог какав је, молећи се непрестано за њега , а и за све остале који су ми толико зла нанели, и заједно са њим у том злу огрезли, непрекидно истрајавајући у њему.
Бити неспособан за мржњу је сам дар од Бога на којем сам му бескрајно благодаран, али то не значи да имам право на пасивност и препуштање колотечини. Напротив, моја је дужност и обавеза да се истином, како смо од Христа научени, борим против зла у свим његовим облицима.
Зло треба зауставити и у корену сасећи, не само да би се појединачно рехабилитовали и уздигли после нанесених удараца, него да би и спречили његово ширење, често на недужне и оне најбезазленије.
Жао ми је, после свега, да Владика Доситеј не жели, или можда нема снаге, да призна да је погрешио. Много горе и вероватније од тога, била би његова потпуна предаја греху до огрезлости у њему, услед немогућности разумног увида у такво стање у којем се он налази. Таква изгубљеност једне овчице у Божјем стаду, била би превише и за једног парохијана, а не за једног Владику: ,,...Заведеног у беспутну пустињу која се зове лаж, мржња и злочин.” (Св. Владика Николај Српски).
Да ли ће икада Владика Доситеј наћи излаз из његове пустиње – Бог једини зна.
Ја му од срца, без обзира на све што ми је учинио, желим добро здравље и дуг животни век.
За себе – „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота својега, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву његову.” ( Пс 27,4 ). „И мој ће језик казивати правду твоју, и хвалу теби сваки дан.“ ( Пс 35,28 ).
Молим се и за све оне који су, поред Владике Доситеја, показали несхватљиву истрајност у безумљу, пакости и злој вољи, коју ни до данас не престају да испољавају према мени, а да чак и добар део њих и не зна зашто то заправо чини, јер: „Као пријатељ, као брат поступах,...“ ( Пс 35,14 ).
„ Нека се постиде и посраме који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће.“ (Пс 35,4). „Јер ни за што затријеше мрежом јаму за мене, ни за што ископаше јаму души мојој. (Пс 35,7). „ Нек се постиде и посраме сви који се радују злу мојему, нек се обуку у стид и срам који се размећу нада мном.“ (Пс 35, 26). „ Јер они не говоре о миру, него на мирне на земљи измишљају лажне свари.“ ( Пс 35, 20 ).
Нека и њима Бог помогне и нека их упути на прави пут.
Иако их је све мање, на срећу још увек постоје и дивне, племените и богоудне душе, којима се са надом на крају обраћам, и због којих ипак мислим да, поред свега проживљеног, имам част и привилегију да, служећи Богу и њима, обављам најузвишенију службу на свету.
„Нека се радују и веселе који ми желе правду, и говоре једнако: велик Господ, који жели мира слуги својему!“ ( Пс 35, 27 ).
Све нас Господ Исус Христос Богомладенац да обрадује, измири и изведе на прави пут Божји!
Свима вама честитам празник Рођења Богомладенца, уз радостан поздрав:
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
На дан св. мученика Евстратија и св. свештеномученика Гаврила, Патријарха српског, 13/26 децембра 2013. године,
Хелсингборг,
Игуман Емилијан, парох у Данској,
Епархије Руске православне цркве за западну Европу, са седиштем у Паризу, а под јурисдикцијом цариградског и васељенског Патријарха Вартоломеја.

Исповест оца Емилијана могу посведочити у сваком тренутку пошто сам више година био председник црквеног одбора за Данску, те сам тако упућен у догађаје које о. Емилијан описује.