[Vlad Alekš]

Смиља Аврамов тврди, а то је писала и у Геополитици да је Анте Павелић био официр или у служби МИ 6 још од 1926. године позивајући се на архиву Ватикана.

Ја сам била запрепашћена када сам писала прво издање књиге о геноциду над српским народом. Радила сам најпре у римском војном архиву, па после у Британском и немачком. Најпре сам узела нашу грађу и документа која је наша емигрантска Влада упућивала британској Влади, молила, преклињала, кумила да се бомбардују пруге које воде у концентрационе логоре Јасеновац, Јадовно, у Херцеговини и другде где их је било. Ништа није учињено. Апсолутно ништа. Одједаред ми дође до руку документ... запрепастила сам се! Документ у којем стоји да је Анте Павелић, највећи ратни злочинац на свету, био члан британске обавештајне службе од 1926. године. Видите, ја и овде имам књигу, посредством те књиге сам дошла до тог документа. Кад сам прочитала ту књигу отишла сам поново у Лондон и тражила сам тај досје и питала директора ''Славик департмент-а'' да ли је то фалсификат? Он се насмејао и одговорио: ''... како можете предпоставити да у британском архиву може бити фалсификат?''

Део интегралног текста разговора са проф др Смиљом Аврамов за филм ''Срби - народ који нестаје'' који се односи на геноцид над српским народом у Другом светском рату

Draži se pripisuje rečenica:
"Da nema Engleza, Nemci bi bili najgori narod."

[Николај]

BEOGRADSKE PRIČE
Beograd spajao Torino i Bukurešt

Pre Drugog svetskog rata imali smo razvijene vazduhoplovne linije sa Evropom. U maju 1938. godine putnički avioni sa lakoćom savladavali ovu distancu, na Beogradski aerodrom dnevno sletalo po 15 putničkih aviona sa oko 200 putnika




DANAS nestvarno izgleda da smo još pre Drugog svetskog rata imali dovoljno razvijen avio-saobraćaj pa smo sa lakoćom povezivali važne inostrane gradove sa Beogradom.

Neke od novinskih priča i reportaža tako nas vraćaju u prve dane maja 1938. godine, kada je naš glavni grad dobio „vazdušni most“ sa Torinom i Bukureštom. Tako je ustanovljena još jedna važna evropska avio-linija.

List „Vreme“ od 3. maja te godine piše o tome kako je dan pre toga, italijanski avion kompanije „Avioline“ održao probno putovanje na liniji Torino - Milano - Venecija - Zagreb - Beograd - Bukurešt i natrag.

„Aeroput“ u akciji

- OVO je nova avio-linija na kojoj će ove sezone saobraćati naizmenice avioni „Aeroputa“ (tadašnjeg jugoslovenskog avioprevoznika), italijanskog društva „Avioline“ i rumunskog društva „Lares“ - beleže tadašnji izveštači. - Posle jednog sata zadržavanja u Beogradu avion je nastavio let za Bukurešt.

Tadašnja vazduhoplovna elita dočekala je avion na probnom letu, a na čelu „Aeroputa“ bio je legendarni Tadija Sondermajer.

Samo jednu nedelju kasnije reporter „Vremena“ leti iz Torina celom novoustanovljenom trasom, praveći reportažu o tome. Novinar potpisan prezimenom Stevanović piše o detaljima putovanja avionom, na koji očigledno nije navikao, ali zadovoljno opisuje momente uzletanja.



- Dok se vi lepo ispružite u kabini avionske kabine, mašina kreće - beleži Stevanović. - Ona se kotrlja dugo po travom obraslom tlu.

(Važno je podsetiti da su aerodromska uzletišta tada uglavnom bila travnata, a da tek kasnije, brzi vojni avioni iziskuju besprekorno ravne betonske piste.)

Novinar nastavlja opisivanje detalja leta tako što beleži kako „...se dobija utisak da avion neće moći da pređe živu ogradu na ivici aerodroma. Ipak se on najzad odvoji od zemlje. Vi ste u vazduhu.“

Zatim slede ushićeni opisi planinskih oblasti i reka koje putnik vidi kroz avionski prozor, kao i umirujuće reči kapetana kako „je avion mnogo bezbedniji od železnice, i da je putovanje na ovaj način najsigurnije“.

Kada se letelica prizemljila na Beogradski aerodrom, to je bilo u oblasti gde se danas nalazi centralni novobeogradski deo, u blizini Ulice omladinskih brigada. Posle rata Beograđani su ga zvali i „Stari aerodrom“, sve dok nije prestao da postoji osim u sećanju onih koji su odatle nekada leteli, a Surčin i Batajnica postali sinonim za današnje vazduhoplovstvo.



Na kraju, novinar zaključuje kako „nije ni potrebno ni govoriti o udobnosti i sigurnosti aviona na liniji između Bukurešta i Torina“.
- A što se tiče sigurnosti, o tome nema ni reči - zaključuje novopečeni putnik Stevanović.

- Na ovom avionu sve je žrtvovano faktoru bezbednosti.

Međunarodno iskustvo

ISTE godine beogradska štampa piše o podacima vezanim za broj putničkih aviona koji svakodnevno posete naš aerodrom. Tokom 1938. godine novinari beleže kako „je iznad Evrope razapeta gusta, nevidljiva mreža aeroplanskih linija, a desetine hiljada putnika svakodnevno lete iznad zemaljske kugle“.

Novinari pokušavaju da definišu „ciljnu grupu“ onih kojima je vazduhoplov neophodan i redom nabrajaju kako avionima putuju „trgovci, ministri, umetnici, diplomate, sveštenici, radnički vođi, ljudi različitih profesija, narodnosti i doba starosti“.

- Časne sestre, američki milioneri, azijski maharadže i bogate Kanađanke mogu se videti na Beogradskom aerodromu odakle svakodnevno uzleti i sleti 15 velikih aviona koji prevezu oko 200 putnika dnevno.
Pripadnici sedme sile ipak se iščuđavaju nekim, za njih neobičnim pojavama:

- Preko Beogradskog aerodroma prešao je veliki broj osamdestogodišnjih žena i muškaraca - iznenađen je dopisnik „Vremena“. - Jednoga dana stiglo je i trogodišnje dete bez roditelja, koga su iz daleke severne zemlje poslali u Beograd.Bilo je predato pilotu, kao što se predaju stvari: na reveru od kaputa bila je zakačena etiketa sa mestom prispeća, kao što se stavlja na kofere. Dete je prevalilo put do svojih roditelja u Beogradu među potpuno nepoznatim putnicima.

Tako se letelo u Beograd i iz njega još davne 1938. godine.





MILANKOVIĆEV HANGAR

HANGARI u kojima su se čuvale letelice, i koji su se nalazili na nekadašnjem Starom aerodromu imali su dvojnu namenu - vojnu i civilnu.

Danas je pored mesta gde je nekada bila pista postavljen spomen-avion pored „Erport sitija“, poslovnog centra koji krasi ovaj deo Novog Beograda.

Modernim Beograđanima manje je poznato da su hangari koji su se nalazili pored letelišta bili delo besmrtnog naučnika Milutina Milankovića. Pored njegovog neprikosnovenog doprinosa u astronomiji, ovaj naučnik je bio sjajan građevinski inženjer.

Do danas je samo jedan hangar pošteđen od bombarodovanja u Drugom svetskom ratu i nalazi se pod zaštitom države.

PRIJATAN LET

AVION kojim je otvoren probni let bio je italijanske prozivodnje „fijat G-18“. Novinar piše i kako u kabini postoji 14 putničkih mesta.

Na kraju leta reporter zaključuje kako su za pet sati prevalili 1.500 kilometara, „bez teškoća i prijatno“.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.h...i-Bukurest

[Николај]

[Романија]

Туђманов рад на ћирилици 1936. у школи на тему "Наш разред".

“У нашем разреду имаде 47 ућеника (ћ подвучено као грешка). Соба нам је свијетла и зрачна. Из ње имадемо лијеп видик у природу. Ми смо сви сложни и марљиви. Да се може што узорније обављати рад, подељени смо у четири вода. Учимо сви доста добро. Но има и слабијих ђака. Међусобно се волимо и помажемо један другоме. Имаде нас сиромашних и имучнијих (ч подвучено као грешка), али (л написано латиницом) међу нама нема разлика. Наш разред је један од најбољих у нашој школи”.

Он је добио четворку за граматику, четворку за композицију, и чисту петицу за рукопис

СРБИН.ИНФО

[Вукашин Петковић]

Златно доба Лесковца

Златно доба Лесковца био је период од краја Првог светског рата до почетка Другог. То је време напретка, градитељског, индустријског, трговачког и банкарског заноса, када је српски Манчестер био један од водећих градова тадашње Југославије.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/...D0%B0.html

[Бранке]

АУТОМОБИЛОМ НА ЈУГОИСТОК – AУТОМОБИЛИ КАО СРЕДСТВО НЕМАЧКОГ ПРОДОРА У КРАЉЕВИНУ ЈУГОСЛАВИЈУ

http://www.academia.edu/4134433/Automobi...ugoslaviju

[Бранке]

Одбрамбена привреда Краљевине Југославије

https://www.academia.edu/9973449/Branko_...taken=true

[Николај]

Из једног Зборника научних радова:


Управо пореско питање било је велика јабука раздора између “пречана” и “Србијанаца”. Док су први указивали на драматичну експлоатацију западних области земље кроз систем пореске неједнакости, други су упозоравали на нетачност те тврдње, доказујући чак потпуно супротно – да су Србија и Црна Гора оптерећене порезима више од осталих крајева.

Према наводима београдске Политике процентуално учешће Хрватске и Славоније у периоду од почетка 1919. до средине 1928. године износило је 20,9% од укупне суме плаћених пореза; Босна и Херцеговина учествовале су са 12,9%, Војводина са 25,2%, Словенија са 13,9% а Далмација са 2,9%; у истом периоду Србија и Црна Гора, пак, платиле су 23,9% пореза. При томе, пореско оптерећење је од 1925/26. почело да опада за све поменуте покрајине, осим за Србију и Црну Гору, које су из године у годину бивале све оптерећеније. 108

Да нема ни говора о експлоатацији Хрватске од стране Србије доказивао је и Драгиша Лапчевић. Према његовим сазнањима, ни десет година по завршетку рата Србија није обновила нити 60% у рату порушених индустријских предузећа; принуђена стога да набавља фабрикате из Хрватске, допринела је просперитету хрватске индустрије, која је, да би сачувала свој повлашћени положај, опструирала ревитализацију фабричких постројења у Србији. Лапчевић је, такође, констатовао да је и трговина у Србији у сталном опадању, што се манифестује кроз огроман број банкротстава, већи од укупног броја банкротстава у целој земљи. 109

И на малициозну примедбу да се у Београду, захваљујући новцу из пречанских крајева, подижу велелепне грађевине, Лапчевић је имао одговор: многе од тих палата граде богати грађани из “прека”. 110
На крају, Драгиша Лапчевић је изнео податке из којих се види да Загреб има већи увоз робе од Београда, иако снабдева мању територију, с мање становништва. 111

...

Ипак, све до државног удара краља Александра Карађорђевића, односно до завођења диктатуре (6. јануара 1929. године), којом је суспендован парламентарни живот у Краљевини СХС, део Срба из Хрватске и даље је, попут Срђана Будисављевића (Славонска Пожега, 1884 – Загреб, 1968), у јавности пласирао циничну формулу: да “’Велика Србија’ не значи ништа друго него ‘велика пљачка’” 130 или, попут Стојана Прибићевића (Загреб, 1905 – Њујорк, 1976): да је немали број “србијанских” политичара и интелектуалаца захватила – “великосрбијанска психоза”. 131
Чињенице, као што су оне на које је указивала београдска Политика, на пример да је Краљевина за првих десет година имала 123 министра, од којих је 60 било из Србије а 63 (дакле већина) из “прека”, да је Хрватска дала 20 а Далмација осам министара итд., 132 дакле чињенице које су аргументовано обарале стереотипе – нису уважаване. Уместо да акцентује све оне елементе који су есенцијално повезивали два дела српског националног бића, група српских интелектуалаца и политичара из Хрватске упорно је, под плаштом борбе против великосрпске хегемоније, наглашавала све оно што их је раздвајало.
То се, међутим, тицало не само Срба, већ је, in ultima linea, додатно угрожавало већ ионако озбиљно пољуљане темеље саме државе.

___________________________________________

108 Др. М., “Пореско оптерећење и неједнакост”, Политика, бр. 7267, 25. VII 1928, стр. 5. Уп.: Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1988: tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1988, str. 283. Богдан Прица је, десетак година касније, поновио ове податке, према којима су, у периоду од 1918. до 1929. године, Хрватска и Далмација платиле мањи порез него што би требало, с обзиром на број становника: 26,7% њихових житеља, колики је био удео ових покрајина у укупном броју становника Краљевине СХС, платило је само 23,8% пореза. (Истина о економској подлози хрватског питања: одговор г. др. Бићанићу, Београд, 1940, стр. 48)

109 Новија истраживања показују да је број стечајева привредних предузећа у Србији заиста био већи него у свим другим покрајинама. Године 1926. је на територији Београдске радничке коморе, на пример, пало под стечај 356 предузећа, од тога скоро половина у Београду. (Dr Milica Milenković, “Specifi čnosti privrednog razvoja Srbije 1918–1929”, Tokovi istorije, br. 3–4, 2000, str. 15)

110 Зна се да је за време Првог светског рата у Београду потпуно уништено 600 кућа, тј. око 10% стамбеног фонда, а да је велики број осталих кућа, које су окупатори користили за свој смештај или чак као штале, упропашћен. Затим су српска и француска војска реквирирале многе станове. У престоницу су се после рата вратили избегли Београђани, а дошло је и до великог прилива народа из целе државе. Све то проузроковало је велики недостатак стамбеног простора и подстакло изградњу. (Peđa J. Marković, Beograd i Evropa 1918–1941: evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd, 1992, str. 95)

111 Драгиша Лапчевић, “Београд и Загреб”, Политика, бр. 7258, 16. VII 1928, стр. 3. Касније је Богдан Прица (поред других аналитичара из Србије), одговарајући на Бићанићев памфлет који је требало да докаже експлоатацију пречанских крајева (Rudolf Bićanić, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb, 1938) заступао исту тезу као и Драгиша Лапчевић – да је Србија, de facto, експлоатисана на рачун Хрватске: “г. Бићанић својим бројкама о непосредним порезима у вези са његовим бројкама о привредној снази хрватских крајева није успео да докаже да су ти крајеви ‘израбљени’, него, баш напротив, да се с њима праведно поступало и чак да су били у извесним правцима протежирани, и то све у доба потпуног политичког апстинирања из Београда”. (Истина о економској подлози хрватског питања: одговор г. др. Бићанићу, Београд, 1940, стр. 54. Видети и: Dr. Bogdan Prica, Hrvatsko pitanje i brojke (jesu li Hrvati stvarno zapostavljeni od strane države?), Beograd, 1937)

130 “Iz SD koalicije”, Riječ, br. 269, 21. XI 1928, str. 4.
131 Stojan Pribićević, “Odabrane velikosrbijanske teorije”, Riječ, br. 297, 25. XII 1928, str. 10.
132 “Сто двадесет и три југословенска министра”, Политика, бр. 7273, 31. VII 1928, стр. 5.

[Николај]

Још речитије је то поновљено на Првој месној партијској конференцији Београда одржаној почетком марта 1945. године. Тада је београдским комунистима постављен задатак да окупљају стручњаке, јер, како се наглашавало: “Откуда ћемо их добити? Нема их. Не можемо их избацити из јединица.” 18

С друге стране, довољно је поменути да је Партија све време имала проблем са недостатком не само образованијих кадрова већ и са недостатком кадрова које је одликовала елементарна писменост. Према подацима из 1948. године, када је у Партију ушао знатан број образованијих људи, без школе и са основном школом било је више од 62% чланова, а у Србији чак 74,6%. 19
Будући да су чланови Партије били распоређени на све функције у државном и привредном апарату, образовна структура је показивала да је 65,4% службеника имало мање од основног, само основно образовање или непотпуно средње образовање. 20

...

У социјалној структури КПЈ преовлађивало је сељаштво, сходно аграрној структури друштва. Број припадника интелектуалног слоја је, услед подозривости, био мали али се временом повећао у складу са повећањем њиховог броја у друштву. Интелектуалци су пред ослобођење чинили тек 5-6% чланства, да би се тај проценат повећао у време Петог конгреса КПЈ на 14,28%.
Истовремено њихов број у социјалној структури Комунистичке партије Србије износи 19% (интелектуалци, ђаци и студенти). Важно је напоменути да су интелектуалци више били заступљени у руководству странке а мање у чланству. У руководству КПЈ 1948. године интелектуалци су чинили око 50% чланова. Наравно, револуционарна дефиниција интелигенције је под интелигенцијом подразумевала учитеље, ђаке, студенте, интелектуалце који су се политички и идеолошки образовали и васпитавали на партијским курсевима и школама. Основну литературу чинили су Историја СКП (б), класици марксизма-лењинизма, говори руководећих југословенских комуниста. 48

_____________________________________________

18 АС, Централни комитет Савеза комуниста Србије (ЦК СКС), Организационо-инструкторска управа, к-146, Материјали са Прве месне партијске конференције Београда одржане 4. марта 1945
19 V конгрес Комунистичке партије Југославије 21–28. јул 1948, Београд 1949, стр. 165, Реферат Александра Ранковића о организационом раду; АС, ЦК СКС, Други конгрес КПС, ф-3, Статистички преглед партијске организације Србије. Од Првог до Другог конгреса КП Србије мај 1945 – јануар 1949.
20 M. Milić, Revolucija i socijalna struktura, Beograd, 1978, str. 133.
48 V конгрес Комунистичке партије Југославије 21–28. јул 1948, Београд, 1949, стр. 846–865; Списак кандидата за чланове ЦК КПЈ, Извештај изборне комисије о резултатима избора за чланове ЦК КПЈ. Партијски извештај са оснивачког конгреса КП Србије доноси састав ЦК КПС према којем је од 43 члана било и 19 интелектуалаца. Уколико се детаљније погледа састав, види се да је само 7 чланова имало завршен факултет (Оснивачки конгрес КП Србије (9–12. мај 1945), Београд, 1972, стр. 229–233).


...
У судство је нова југословенска власт увела лаички елеменат и на њему је инсистирала пошто је сматрала да само они који су произашли из народа могу чинити “народни суд” и најбоље могу применити “народну правду”. Међутим, убрзо је нова власт схватила да мора да се ослони и на правнике и судије пошто су лаици били, признавало се, не само “нестручни” и “пасивни”, већ да “не разумеју посао и траже објашњења од стручњака”.
Изгледа да је било доста случајева у којима су сељаци одбијали да суде у граду па чак уопште и да се прихвате таквих дужности. То је утицало да нови органи власти разреше ситуацију ангажовањем стручних лица (АС, Президијум Народне Скупштине НРС, ф-1, бр. 15, Записник са 11 (ванредне) седнице Председништва АСНОС-а од 17. марта 1945).

Према подацима М. Бјелајца после повратка из заробљеништва у редове нове војске примљено је одмах 733 официра бивше Југословенске војске, а потом 1946. и 1947. године је примљено још 1.283 официра међу којима и 12 генерала. Недостатак образованих официра омогућио је да се прихваћени официри запосле у наставним установама и обуци где је њихово познавање војних вештина било искоришћено (M. Bjelajac, Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918–1991, Beograd, 1999, str. 48).

[Милан Грујић]

По мени, друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године представља класичан државни удар. Свима је јасно да су се комунисти борили за власт после рата не водећи рачуна о народу. ЦРВЕНИ БАБУНИ

[Павле]

Југославија 1918 – 2003. Велика опомена

Срби су је последњи видели и поздравили, практично нам је искрварила на рукама.. храбра, лепа..слободољубива, Југославија.

Оно што многи заборављају јесте да су Срби до последњег момента били уз Југославију, ми нисмо бомбардовани од нато пакта под именом Србија или Србија и Црна Гора, већ као Југославија. Кога ће стићи клетва химне “Хеј Словени“ и речи “проклет био издајица своје домовине!“ то нас не треба да брине.

Краљевина Југославија односно СФРЈ односно СРЈ имала је само један верни народ, Србе.

Љубавни загрљај Срба и Југославије је пробудио завист и мржњу света већу него према нацистичкој Немачкој, таква количина љубоморе и пакости је невероватна, и то траје и дан данас. Југославије више нема, али Срби још постоје.

Штета која је учињена Србима кроз пројекат Југославије не може да се измери а последице су несагледиве, међутим на моралном плану као људи, Југославија, па макар била само идеја може Србима једино да искаже захвалност и поштовање уз дубоки наклон.

Зна се ко је привремено профитирао из ове трагичне љубави, а на штету Срба.. они који никада нису имали државу ни у најлуђим сновима, Словенци, Хрвати, Бошњаци, па чак и Шиптари.. они као бивши Срби, покатоличени или потурчени, никада нису доживљавали Југославију као своју домовину и чекали су згодан моменат да јој забоду нож у леђа.

Ту су им помогли такође дубоко искомплексирани Немци и Еглези посебно, највећи мрзитељи Срба и Православља уопште.

Срби као једини наследници Југославије (ови други су се ње одрекли са гнушањем ) су једини листом протерани из исте, а имају пре свега морално право па и свако друго и без те чињенице да су до последњег момента били уз њу, да једнога дана врате сваки педаљ, камен, циглу, књигу, слово, тамо где је било њихово, да буде опет.

Само што сад нећемо направити исту грешку као у првом светском рату, да нам изгине трећина становништва (на радост Енглеза) па да ослободимо Југославију и Европу а да републике поделимо губитницима, Словенцима, Хрватима и овим осталим забадачима ножа у леђа.

Југославија је умрла насилном смрћу, убили су је они који су желели да сакрију своје злочине од раније, они исти који су подржали фашизам у Југославији а данас подржавају фашизам у Украјини.

Југославија 1991. је разбијена у тренутку своје највеће славе и успона, и културно и економски и у спорту и војно, у сваком смислу.. коме је то сметало ?

Југославија је мртва, спаљена и попљувана. Зашто?

Нормалног одговора нема, то су болесни умови.

Србија и Срби су једва преживели до сад, и колико толико сачували виталне делове државе и народа.

Идеја уласка поново у унију са истим тим крвницима, фашистима и сатанистима познатијим као Евро Унијати је практично чин самоубиства, и наравно неопростив грех.

Срби узмите се у памет.

Аутор: Стојан Маливук
Сликовест

[Брада]

[Громовник]

http://clubvonneumann.blogspot.rs/2011/1...i-deo.html

Самарџићу, јел истина ово у вези наших "савезника" Француза?

[Милослав Самарџић]

http://clubvonneumann.blogspot.rs/2011/1...i-deo.html

Самарџићу, јел истина ово у вези наших "савезника" Француза?

Изгледа да јесте...