09-08-2013, 07:07 PM
Србија не добија позив од Европске уније на вечеру, већ је она на тој вечери јеловник, као и Грчка, Италија, Шпанија, Португалија, Словенија, Хрватска...
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Политичари широм света одавно користе правило: важније је оно што маса мисли да јесте, него оно што заиста јесте. У нашем случају, већи део грађана је убеђен како би евентуалним уласком у Европску унију Србија имала финансијску корист, мада је лако израчунати да би у ствари финансијска штета тог чина била огромна.
Прецизније речено, већ и јесте огромна. На ''путу без алтернативе'' Србија је укинула или драстично смањила царине према ЕУ, чиме је изазвана директна штета од више стотина милиона евра годишње, али и немерљива индиректна штета, кроз уништење читавих грана привреде, које су на овај начин остављене без заштите.
Србија је, на истом путу, уништила и сопствено банкарство, дозволивши страним банкама да парама однетим одавде чак покривају губитке у сопственим земљама. А о иоле озбиљнијем коришћењу банкарства у развоју привреде, више не може бити говора.
Још горе, на том ''путу без алтернативе'' није ни предвиђен развој српске привреде. На њему је Србија само средство за изградњу привреда западних земаља. То најбоље показује пример ''Фијата''. Производња у ''Фијатовој'' фабрици у Крагујевцу сада је у пуном јеку, прави се око 500 аутомобила дневно. Готово сви аутомобили се извозе, па ће ''Фијатов'' извоз из Крагујевца ускоро доћи до милијарде евра на годишњем нивоу.
Шта, дакле, у овом конкретном случају јавност мисли да јесте, а шта стварно јесте?
Јавност мисли не само да је извоз Србије драстично порастао, већ и да је Србија зарадила ту милијарду евра. А тако мисли јер то медији непрекидно саопштавају. Примера ради, ево једне изјаве Млађана Динкића од 4. августа 2013, коју преносимо са сајта Министарства финансија и привреде:
''На листи 15 највећих српских извозника, у периоду од првих седам месеци ове године, фабрика Фијат аутомобили Србија је на првом месту са чак 840 милиона евра извоза. Пре четири-пет година многи су били скептици да ће икада та фабрика бити и реконструисана, да ће икада тај модел аутомобила бити лансиран, а да не кажем како су ми се смејали када сам рекао да ће од Фијата ове године стићи између 1,3 милијарде и 1,6 милијарде евра прихода од извоза. Према до сада оствареним приходима, само ова фабрика ће нашој земљи донети у овој години милијарду и 600 милиона евра прихода од извоза''.
Дакле, Динкић јасно говори о приходу, а не о промету. Ма како лош економиста он био, разлика између прихода и промета мора му бити позната. Уосталом, свако зна да је приход оно што се ставља у џеп, а промет оно што пролази кроз руке - што би народ рекао, то је пазар. И баш зато што свако зна шта је зарада а шта пазар, овакве изјаве изазивају поменути ефекат: јавност мисли да је Србија у овом послу зарадила милијарду евра - то јест 1,6 милијарди, у следећој изјави биће две милијарде, и тако редом - јер се то непрекидно понавља у медијима.
На жалост, у маси се слабо прати стручна литература, па тако и сајт Макроекономија.орг. Овај сајт пише да је током прва четири месеца 2013. године извоз Србије повећан за 636 милиона евра, чему је највише - са 56,5 посто, односно 354 милиона евра - допринео извоз аутомобила. Али, истовремено је повећан увоз ауто делова, и то за 321 милион евра, ''тако да нема смисла рачунати допринос'', закључује ''Макроекономија''.
Нешто више може се сазнати поређењем наведених података са цифрама саопштеним од стране Републичког завода за статистику: за прва четири месеца 2013. године, Србија је извезла у Италију робе за 688 милиона долара, али је истовремено из Италије увезла робе за 709 милиона долара.
Наравно, у питању није само ''Фијат'', али он ту убедљиво доминира. Другим речима, ова италијанска компанија допрема делове у Србију и ту склапа аутомобиле, због јефтине радне снаге. У Торину су плаћали радницима око 800 евра, у Пољској око 550, а у Србији сада плаћају свега око 285 евра месечно. То све Динкића не занима: нити плате које наше људе претварају у робље, нити онај други део рачунице, о увозу ауто делова из Италије. Он рачуна само извоз, и то тако што га преименује у приход.
Али, колико је заиста до сада Србија приходовала од извоза аутомобила? Политичари се размећу милијардама, али економисти знају тачну суму. Група економиста је чак и саопштила ту суму у једној емисији Другог програма Радио Београда, који, наравно, има слабу слушаност.
Тачна сума је: 0 (нула).
Чак је и извозно повећање фиктивно. ''Фијат'' је, кажу економисти, италијанска компанија и његов извоз се књижи на конто Италије. То што исти извоз неко рачуна и као извоз Србије, практично не значи ништа.
''Фијат аутомобили Србија'' ће ове године ''стићи између 1,3 милијарде и 1,6 милијарде евра прихода од извоза'', рече Динкић. Мада је то опште познато, да поновимо: у стварности, није реч о приходу, већ о промету. Приход је оно што остане када се одбију трошкови. А обрачун трошкова је у рукама ''Фијатових'' стручњака, који ће поступити као и сви већински власници: настојаће да прикажу што веће трошкове, како би мањински власник добио што мање профита. Мањински власник, са 30 посто, је Србија. Конкретно, ако ''Фијатово'' рачуноводство на крају године изнесе да је ''приход од извоза'' био 1,6 милијарди, а трошкови производње 1,5 милијарди, за поделу ће остати 100 милиона евра, од којих ће Србији припасти 30 милиона евра.
Ако пак изнесу да су трошкови били већи од прихода, Србија ће покрити 30 посто губитака.
Економиста мр Предраг Митровић показао је недавно како стране компаније у Србији избегавају не само плаћање профита мањинском власнику, већ и плаћање пореза. Митровић пише:
''Да би избегле порезе, готово све стране компаније приказују губитке фалсификовањем документације. Систем је једноставан и Министарству финансија добро познат, али оно ипак не примењује међународне књиговодствене стандарде да би то осујетило, чак ни у случају компанија којима је Србија платила 10.000 евра по отвореном радном месту''.
На челу Министарства финансија је, наравно, Млађан Динкић. Додуше, недавно је отеран, али ево и даље даје саопштења отуда.
На жалост, ова Митровићева анализа се ни не односи на ''Фијат'', јер су њему у старту и Република Србија и Град Крагујевац опростили порезе, с образложењем да је само тако било могуће привући ''страног инвеститора''. Притом нису поменули како су из куповине Фабрике аутомобила искључили Русију, и како су, још раније, одбили Јужну Кореју, ''јер се то не би допало Европској унији''.
Зато је економиста Владимир Умељић све ово сажео у једну реченицу: Србија се у Европску унију не позива на вечеру - већ на јеловник.
Умељић пореди Европску унију са акваријумом, у коме се налази једна Велика бела ајкула, пар Бик или Тигар ајкула, доста сардина и неколико гирица. У некој врсти отвореног писма српским политичарима, Умељић каже како и не жели да им поставља тешка питања етичке природе, попут овог: зашто хрлити некоме ко нас је толико клеветао, изгладњивао, сиромашио, бомбардовао и распарчавао? Уместо тога, он им поставља крајње једноставно, такорећи банално питање: шта ће српска гирица у акваријуму ајкула?
Да, тамо су већ отишле две бивше југословенске гирице. Словенија је у међувремену схватила, а Хрватска ће схватити ускоро. Али, прво, шта се то нас тиче, и друго, ове две земље су биле германски поданици 800 година, тј. током највећег дела своје историје, тако да је у ствари дошло само до њиховог повратка у ту позицију.
Она Велика бела ајкула, према Умељићевој анализи, је наравно Немачка. Њен најефикаснији механизам за једење сардина и гирица зове се јединствена валута - евро. ''Кад год би финансијски притисак германског економског гиганта постао исувише велики, вредност лире или драхме, пезете или ескуда би била коригована на доле. Тиме су се државни дугови Италије, Грчке, Шпаније или Португала смањивали, њихови продукти постајали јефтинији и привлачнији за тржиште, док је немачка роба поскупљивала и њени профити се унеколико смањивали'' - пише Умељић о ситуацији пре увођења евра у ове државе.
Када је евро заменио лире, драхме, пезете и ескуда, ове четири земље су аутоматски лишене вођења сопствене монетарне политике, тј. њихове привреде су остале и без овог елемента заштите. Тако су се - да још једном употребимо метафору са боксерима - борци перо, лаке или бантам категорије, нашли у истом рингу са тешкашима. Пораз је био неминован.
Нокаутирани боксери су онда почели да траже помоћ - кредит за кредитом, наравно од Немачке. То се овом тешкашу допало, па је почео још више да изгладњује оне ионако жгољаве боксере, условљавајући давање кредита мерама штедње.
Теорија о штедњи као услову привредног раста у (пре)задуженим земљама постала је популарна и ван Европске уније, јер је принцип исти. Теорију је 2010. године потврдио у свом раду професор Харварда Кенет Рогоф, који је, игром случаја, и шеф Економског одељења Међународног монетарног фонда. А онда је један обичан студент економије, са Универзитета Амхерст у Масачусетсу - који је за разлику од Харварда тотални анонимус - доказао да теорија професора Рогофа није тачна. Професор Харварда је погрешио у најобичнијим рачунским операцијама!
Да ли је погрешио, да ли он заиста не познаје математику за основце?
Што каже она реклама, свеједно! Теорија је и даље на снази, откиће оног студента никог не занима.
А на снази је јер боксери тешкаши од ње имају користи. Немачка зарађује милијарде на каматама, али још више на даљем развоју своје привреде, као и на приливу мозгова. Из Италије, Грчке, Шпаније и Португалије сваке године се у Немачку досели на десетине хиљада високообразованих особа. ''Ти људи би требало да стално остану, и раде код нас, а заузврат би ми требало да чешће летујемо у јужној Европи'', рекао је шеф немачке Привредне и индустријске коморе, Мартин Ванзелбен.
Али, жртвама се ни најмање не допада овај Ванзелбенов цинизам. Број незапослених младих људи у Шпанији достигао је рекордних 60 посто. Привредна ситуација у овој и у остале три најсиромашније земље ЕУ (не рачунајући наш комшилук) постала је ужасна и тамо се народ све више буни. За разлику од српске елите, тј. ''елите'', у њима се грађанима дају тачне информације. Ево шта је, примера ради, о Европској унији, а посебно о Немачкој, написао португалски аналитичар Сороменто Маркез, у дневном листу „Диарио де Нотисиас“ 25. маја 2012:
''Немачки диктат штедње терорише задужене државе! Ова ситуација је и зато скандалозна, јер је немачка терористичка привредна политика главни узрок панике у финансијским центрима, која пак повратно омогућава Немачкој невероватно повољне кредите за саму себе.
То је једно стање, у коме се ово разбојништво за Немачку и даље исплати, у најмању руку док евро-зона коначно не имплодира. Наш председник владе се при томе тако понизно и послушнички понаша, као да је Португал најзападнија провинција Пруске“.
(Слобода, Чикаго, 10. август 2013.)
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Политичари широм света одавно користе правило: важније је оно што маса мисли да јесте, него оно што заиста јесте. У нашем случају, већи део грађана је убеђен како би евентуалним уласком у Европску унију Србија имала финансијску корист, мада је лако израчунати да би у ствари финансијска штета тог чина била огромна.
Прецизније речено, већ и јесте огромна. На ''путу без алтернативе'' Србија је укинула или драстично смањила царине према ЕУ, чиме је изазвана директна штета од више стотина милиона евра годишње, али и немерљива индиректна штета, кроз уништење читавих грана привреде, које су на овај начин остављене без заштите.
Србија је, на истом путу, уништила и сопствено банкарство, дозволивши страним банкама да парама однетим одавде чак покривају губитке у сопственим земљама. А о иоле озбиљнијем коришћењу банкарства у развоју привреде, више не може бити говора.
Још горе, на том ''путу без алтернативе'' није ни предвиђен развој српске привреде. На њему је Србија само средство за изградњу привреда западних земаља. То најбоље показује пример ''Фијата''. Производња у ''Фијатовој'' фабрици у Крагујевцу сада је у пуном јеку, прави се око 500 аутомобила дневно. Готово сви аутомобили се извозе, па ће ''Фијатов'' извоз из Крагујевца ускоро доћи до милијарде евра на годишњем нивоу.
Шта, дакле, у овом конкретном случају јавност мисли да јесте, а шта стварно јесте?
Јавност мисли не само да је извоз Србије драстично порастао, већ и да је Србија зарадила ту милијарду евра. А тако мисли јер то медији непрекидно саопштавају. Примера ради, ево једне изјаве Млађана Динкића од 4. августа 2013, коју преносимо са сајта Министарства финансија и привреде:
''На листи 15 највећих српских извозника, у периоду од првих седам месеци ове године, фабрика Фијат аутомобили Србија је на првом месту са чак 840 милиона евра извоза. Пре четири-пет година многи су били скептици да ће икада та фабрика бити и реконструисана, да ће икада тај модел аутомобила бити лансиран, а да не кажем како су ми се смејали када сам рекао да ће од Фијата ове године стићи између 1,3 милијарде и 1,6 милијарде евра прихода од извоза. Према до сада оствареним приходима, само ова фабрика ће нашој земљи донети у овој години милијарду и 600 милиона евра прихода од извоза''.
Дакле, Динкић јасно говори о приходу, а не о промету. Ма како лош економиста он био, разлика између прихода и промета мора му бити позната. Уосталом, свако зна да је приход оно што се ставља у џеп, а промет оно што пролази кроз руке - што би народ рекао, то је пазар. И баш зато што свако зна шта је зарада а шта пазар, овакве изјаве изазивају поменути ефекат: јавност мисли да је Србија у овом послу зарадила милијарду евра - то јест 1,6 милијарди, у следећој изјави биће две милијарде, и тако редом - јер се то непрекидно понавља у медијима.
На жалост, у маси се слабо прати стручна литература, па тако и сајт Макроекономија.орг. Овај сајт пише да је током прва четири месеца 2013. године извоз Србије повећан за 636 милиона евра, чему је највише - са 56,5 посто, односно 354 милиона евра - допринео извоз аутомобила. Али, истовремено је повећан увоз ауто делова, и то за 321 милион евра, ''тако да нема смисла рачунати допринос'', закључује ''Макроекономија''.
Нешто више може се сазнати поређењем наведених података са цифрама саопштеним од стране Републичког завода за статистику: за прва четири месеца 2013. године, Србија је извезла у Италију робе за 688 милиона долара, али је истовремено из Италије увезла робе за 709 милиона долара.
Наравно, у питању није само ''Фијат'', али он ту убедљиво доминира. Другим речима, ова италијанска компанија допрема делове у Србију и ту склапа аутомобиле, због јефтине радне снаге. У Торину су плаћали радницима око 800 евра, у Пољској око 550, а у Србији сада плаћају свега око 285 евра месечно. То све Динкића не занима: нити плате које наше људе претварају у робље, нити онај други део рачунице, о увозу ауто делова из Италије. Он рачуна само извоз, и то тако што га преименује у приход.
Али, колико је заиста до сада Србија приходовала од извоза аутомобила? Политичари се размећу милијардама, али економисти знају тачну суму. Група економиста је чак и саопштила ту суму у једној емисији Другог програма Радио Београда, који, наравно, има слабу слушаност.
Тачна сума је: 0 (нула).
Чак је и извозно повећање фиктивно. ''Фијат'' је, кажу економисти, италијанска компанија и његов извоз се књижи на конто Италије. То што исти извоз неко рачуна и као извоз Србије, практично не значи ништа.
''Фијат аутомобили Србија'' ће ове године ''стићи између 1,3 милијарде и 1,6 милијарде евра прихода од извоза'', рече Динкић. Мада је то опште познато, да поновимо: у стварности, није реч о приходу, већ о промету. Приход је оно што остане када се одбију трошкови. А обрачун трошкова је у рукама ''Фијатових'' стручњака, који ће поступити као и сви већински власници: настојаће да прикажу што веће трошкове, како би мањински власник добио што мање профита. Мањински власник, са 30 посто, је Србија. Конкретно, ако ''Фијатово'' рачуноводство на крају године изнесе да је ''приход од извоза'' био 1,6 милијарди, а трошкови производње 1,5 милијарди, за поделу ће остати 100 милиона евра, од којих ће Србији припасти 30 милиона евра.
Ако пак изнесу да су трошкови били већи од прихода, Србија ће покрити 30 посто губитака.
Економиста мр Предраг Митровић показао је недавно како стране компаније у Србији избегавају не само плаћање профита мањинском власнику, већ и плаћање пореза. Митровић пише:
''Да би избегле порезе, готово све стране компаније приказују губитке фалсификовањем документације. Систем је једноставан и Министарству финансија добро познат, али оно ипак не примењује међународне књиговодствене стандарде да би то осујетило, чак ни у случају компанија којима је Србија платила 10.000 евра по отвореном радном месту''.
На челу Министарства финансија је, наравно, Млађан Динкић. Додуше, недавно је отеран, али ево и даље даје саопштења отуда.
На жалост, ова Митровићева анализа се ни не односи на ''Фијат'', јер су њему у старту и Република Србија и Град Крагујевац опростили порезе, с образложењем да је само тако било могуће привући ''страног инвеститора''. Притом нису поменули како су из куповине Фабрике аутомобила искључили Русију, и како су, још раније, одбили Јужну Кореју, ''јер се то не би допало Европској унији''.
Зато је економиста Владимир Умељић све ово сажео у једну реченицу: Србија се у Европску унију не позива на вечеру - већ на јеловник.
Умељић пореди Европску унију са акваријумом, у коме се налази једна Велика бела ајкула, пар Бик или Тигар ајкула, доста сардина и неколико гирица. У некој врсти отвореног писма српским политичарима, Умељић каже како и не жели да им поставља тешка питања етичке природе, попут овог: зашто хрлити некоме ко нас је толико клеветао, изгладњивао, сиромашио, бомбардовао и распарчавао? Уместо тога, он им поставља крајње једноставно, такорећи банално питање: шта ће српска гирица у акваријуму ајкула?
Да, тамо су већ отишле две бивше југословенске гирице. Словенија је у међувремену схватила, а Хрватска ће схватити ускоро. Али, прво, шта се то нас тиче, и друго, ове две земље су биле германски поданици 800 година, тј. током највећег дела своје историје, тако да је у ствари дошло само до њиховог повратка у ту позицију.
Она Велика бела ајкула, према Умељићевој анализи, је наравно Немачка. Њен најефикаснији механизам за једење сардина и гирица зове се јединствена валута - евро. ''Кад год би финансијски притисак германског економског гиганта постао исувише велики, вредност лире или драхме, пезете или ескуда би била коригована на доле. Тиме су се државни дугови Италије, Грчке, Шпаније или Португала смањивали, њихови продукти постајали јефтинији и привлачнији за тржиште, док је немачка роба поскупљивала и њени профити се унеколико смањивали'' - пише Умељић о ситуацији пре увођења евра у ове државе.
Када је евро заменио лире, драхме, пезете и ескуда, ове четири земље су аутоматски лишене вођења сопствене монетарне политике, тј. њихове привреде су остале и без овог елемента заштите. Тако су се - да још једном употребимо метафору са боксерима - борци перо, лаке или бантам категорије, нашли у истом рингу са тешкашима. Пораз је био неминован.
Нокаутирани боксери су онда почели да траже помоћ - кредит за кредитом, наравно од Немачке. То се овом тешкашу допало, па је почео још више да изгладњује оне ионако жгољаве боксере, условљавајући давање кредита мерама штедње.
Теорија о штедњи као услову привредног раста у (пре)задуженим земљама постала је популарна и ван Европске уније, јер је принцип исти. Теорију је 2010. године потврдио у свом раду професор Харварда Кенет Рогоф, који је, игром случаја, и шеф Економског одељења Међународног монетарног фонда. А онда је један обичан студент економије, са Универзитета Амхерст у Масачусетсу - који је за разлику од Харварда тотални анонимус - доказао да теорија професора Рогофа није тачна. Професор Харварда је погрешио у најобичнијим рачунским операцијама!
Да ли је погрешио, да ли он заиста не познаје математику за основце?
Што каже она реклама, свеједно! Теорија је и даље на снази, откиће оног студента никог не занима.
А на снази је јер боксери тешкаши од ње имају користи. Немачка зарађује милијарде на каматама, али још више на даљем развоју своје привреде, као и на приливу мозгова. Из Италије, Грчке, Шпаније и Португалије сваке године се у Немачку досели на десетине хиљада високообразованих особа. ''Ти људи би требало да стално остану, и раде код нас, а заузврат би ми требало да чешће летујемо у јужној Европи'', рекао је шеф немачке Привредне и индустријске коморе, Мартин Ванзелбен.
Али, жртвама се ни најмање не допада овај Ванзелбенов цинизам. Број незапослених младих људи у Шпанији достигао је рекордних 60 посто. Привредна ситуација у овој и у остале три најсиромашније земље ЕУ (не рачунајући наш комшилук) постала је ужасна и тамо се народ све више буни. За разлику од српске елите, тј. ''елите'', у њима се грађанима дају тачне информације. Ево шта је, примера ради, о Европској унији, а посебно о Немачкој, написао португалски аналитичар Сороменто Маркез, у дневном листу „Диарио де Нотисиас“ 25. маја 2012:
''Немачки диктат штедње терорише задужене државе! Ова ситуација је и зато скандалозна, јер је немачка терористичка привредна политика главни узрок панике у финансијским центрима, која пак повратно омогућава Немачкој невероватно повољне кредите за саму себе.
То је једно стање, у коме се ово разбојништво за Немачку и даље исплати, у најмању руку док евро-зона коначно не имплодира. Наш председник владе се при томе тако понизно и послушнички понаша, као да је Португал најзападнија провинција Пруске“.
(Слобода, Чикаго, 10. август 2013.)
