[Захумље]

Ваша РТС је ништа друго него је геноцидна!

У Недељи имамо
Београд вечити....нова софистикантна манипулација

У Недељу
Монтивидео....где се Комунизам...сублимачно уваља у серију у неком позитивног светла.....где је као прихваћен у неким елитним круговима...итд!

Добијамо интервју слично као Латинке Перовић...али посећање на КОМУНИСТИЧКА ДОБА
http://www.youtube.com/watch?v=lAAmlkitDFk

Добијамо Данас.... у истом серији.неку "Ћетковић", ко је отац био интернационалац у Спанској револуцији.....и поглашен као народних

Добијамо данас.....Независну Државу Хрватску 1

Сутра добијамо.....Независну Државу Хрватску 2

МАШ!

[Милослав Самарџић]

Марш!
Да, у праву си.

[Захумље]

Бивши шеф ЦИА и један од челника америчке компаније ККР Дејвид Петреус разговарао је с Александром Вучићем о телевизији Н1, док немачки Ханделсблат критикује Владу Србије што телевизија Нова није добила фреквенцију

Када је бивши амерички амбасадор у Београду Камерон Мантер пре годину дана постао саветник борда директора СББ-а, избегао је да одговори на питање „Политике” да ли му је план да на Балкан доведе Си-Ен-Ен. Ограничио се на то да каже како „Јунајтед група”, чији је СББ део,„стално развија нову понуду програма”.

Данас је све спремно за почетак рада телевизије Н1, која је у власништву „Јунајтед групе” и чији је партнер Си-Ен-Ен. Телевизија ће имати три регионална центра – у Београду, Загребу и Сарајеву – а за директора је постављен Брент Садлер, бивши дописник Си-Ен-Ена из Београда за време бомбардовања НАТО-а и београдски зет.

Мантер није једини бивши амерички званичник чије се име помиње у вези с пословима СББ-а и „Јунајтед групе”. На челу Глобалног института америчке инвестиционе компаније ККР, која је у октобру прошле године купила већински део СББ-а, налази се Дејвид Петреус, бивши шеф америчке ЦИА. Петреус се пре два дана сусрео с Александром Вучићем, првим потпредседником Владе, како би разговарали о инвестирању у Србију. Како „Политика” сазнаје, то није њихов први сусрет, а пре неколико дана су и вечерали заједно, мада таблоиди већ неко време спекулишу како се нова телевизија Н1 отвара како би рушила Вучића и како је процена америчких моћника да „с тако јаким политичарем на сцени више неће моћи да контролишу Србију на начин како су то радили у претходних петнаестак година”. И пре писања таблоида, Вучић је једном приликом новинарима поверио како верује да америчка телевизија долази како би га „рушила”.

Телевизија Н1 још није ни почела с радом, а не зна се ни каква ће бити њена програмска шема, па је прерано да се закључи да ли је то истина или спин. Будући став ове телевизије према властима многи пројектују на основу тога што је њен програмски директор за Србију Југослав Ћосић, бивши новинар Б92, за кога се не може рећи да је наклоњен Српској напредној странци.

Истовремено с Петреусовом посетом Београду, озбиљан немачки пословни лист „Ханделсблат” објавио је текст у којем се наводи да је „на Балкану, заборављеном делу Европе, слобода медија заиста угрожена, а посебан пример је Србија”. У овом тексту, они то објашњавају тиме што Дејан Јоцић, некадашњи директор телевизије Прва, не успева да добије националну фреквенцију за своју телевизију Нова.

– Нова има независне информативне емисије, у којима често поставља питање: „Има ли Србија опозицију?” Ова телевизија говори и о цензури медија у тој земљи и напада политички естаблишмент. Али не добија дозволу да свој програм емитује и преко антенског система и за сада може да се гледа само у кабловској мрежи – отворено овај немачки лист држи страну телевизији Нова и закључује да Немачка не би требало да гледа у страну, јер су „независно и критично новинарство предуслов за демократију”.

И док се Н1 задовољила дистрибуцијом сигнала преко кабловске мреже, Нова, сада потпомогнута и текстовима у немачкој штампи, жели националну фреквенцију коју не успева да добије и за коју конкурише и телевизија Коперникус.

– За разлику од Нове, телевизији Н1 национална фреквенција и не треба јер ће бити регионална телевизија и већ има обезбеђено место у понуди оператера у саставу „Јунајтед групе” – каже наш саговорник из света телекомуникација.

А да у борби за медијски простор није реч само о утицају и промовисању нечијих интереса, показује и податак да оглашивачи у Србији на телевизијске рекламе потроше 90 милиона евра годишње. За део тог колача боре се националне, регионалне и кабловске телевизије.

Шта је ККР, а шта „Јунајтед група”

„Колберг Кравис Робертс” (ККР) је америчка инвестициона компанија основана 1976. године и једна је од највећих на свету. Према подацима из јуна прошле године, имала је имовину у вредности од 83,5 милијарди долара. Од фонда „Мид Европа партнерс” у другој половини прошле године купила је већински део „Јунајтед групе”, док је мањински остао у власништву Европске банке за обнову и развој. А чланице „Јунајтед групе” су СББ у Србији, „Телемах” у Словенији и Босни и Херцеговини, као и „Тотал ТВ”, који послује у свих шест земаља бивше Југославије. Тиме је амерички ККР постао већински власник регионалног бизниса, који у земљама бивше Југославије има око 1,7 милиона корисника кабловске телевизије и претплатника за сателитску телевизију, интернет, фиксну и мобилну телефонију. Колико је овај посао коштао ККР, није објављено, али како је писао „Фајненшел тајмс”, то није могло да буде више од 1,73 милијарде долара, колико је ККР-у остало за инвестиције у 2013.

Што се СББ-а тиче, он је пре продаје био регистрован у Холандији. СББ је у Србији један од 94 кабловска дистрибутера колико их је, према подацима Ратела, у Србији било на крају 2012. године. Од укупно 1,44 милиона корисника, СББ је имао тржишно учешће од 52,5 одсто, што је готово 750.000 корисника кабловске телевизије. Детаље за 2013. годину Рател ће саопштити половином ове године.

Ко је Дејвид Петреус

Пре него што је дошао у ККР, Дејвид Петреус је био шеф ЦИА, од септембра 2011. до новембра 2012. године, а пре тога командант међународних снага у Авганистану. Оно по чему је у јавности остао упамћен јесте и кампања који је против њега водила антиратна невладина организација „Мув он”, за коју се спекулише да је финансира Џорџ Сорос. Слоган и наслов текстова које су објављивали био је „Генерал Петреус или генерал који нас је издао”. То је био одговор ове организације на његов извештај у Конгресу о рату у Ираку.

Ко је Дејан Јоцић

Јоцић је до пре годину дана био генерални директор телевизије Прва, а сада се налази на челу телевизије Нова, која је почела да се емитује на кабловској мрежи крајем прошле године. Својој бившој кући преотео је популарну турску серију „Сулејман Величанствени”, коју је престао на приказује на ТВ Нова када није успео да добије фреквенцију некадашње националне телевизије Авала.

Јоцић се у Србији појавио након што је 2008. под околностима које нису до краја расветљене добио отказ у немачкој фирми „Сиријус”, која се бавила ТВ правима за спортске догађаје. Морао је при том да исплати велику суму новца бившој фирми, а водећи немачки медији нашироко су писали о овом случају, износећи сумње да је Јоцић, радећи за „Сиријус”, склапао послове и за сопствени рачун.

Аутор Стефан Деспотовић
http://www.standard.rs/index.php/zeljko-...1%98%D0%B5

[Захумље]

Данас на РТС.....
Око Магазин
Костолац и Титова Музеј

[Захумље]

Још се даље гаји митологија и култ КОМУНИСТИЧКИ УБИЦА твз ЈОСИП БРОЗ ТИТО!

[Захумље]

Сад каква је то државна ТВ.....што гађа култ ТИТО?

Поготово кад ти имаш један ГУЛАГ као ГОЛИ ОТОК....

Ма јеби ту државу и тај народ ко то неможе да види.....

Да се нешто мора да се препороди.....нешто мора да умире.....

Или држава.....или КОМУНИЗАМ...РТС.....или лично вас!

Сад бирајте!

[Громовник]

Сад каква је то државна ТВ.....што гађа култ ТИТО?

У потпуности у складу са државним законима који су на снази...

[Захумље]

МАРКИЗА ДЕ САД


ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Као што данас рецепте за економију најгласније прописују они који су је уништили, тако и медије спасавају они новинари који су им дошли главе

„Овде новинарство више не постоји“, каже Бранкица Станковић, поносна добитница једне од америчких награда за новинарску храброст и осталих огледалаца и ђинђува какве се већ уручују урођеничким новинарима и овде и широм света који су препознали ко је газда.

Да није било ове несреће са поплавама, вероватно би Бранкица и нешто њене журналистичке сабраће наставили да ходају по телевизијама вапијући како је новинарство и, наравно, тражећи кривца за то. Али, исто као што данас рецепте за српску економију најгласније прописују они који су је уништили, тако и српско новинарство спасавају они новинари који су му дошли главе. Није то непозната чињеница из света каузалности криминалистичких романа, где је врло често убица онај који највише кука и највише се упире да поправи стање. Осим по тој великој бризи, препознаћемо их и по томе што говоре о „таблоидизацији“ медија, па и Србије саме, где су таблоиди, истина, прилично одвратни гнојни пликови на телу овдашњег журнализма, али се процеси одвијају много дубље у његовом телу. Оне који те процесе обављају препознајемо по бројним наградама које једни другима додељују, по поштовању којим једни друге обасипају, уверени да ће такав утисак стећи и публика. Препознаћемо их и по томе што додели њихових награда, ако им је већ није дододелио, обавезно присуствује и понеки страни амбасадор, указујући тако достојну пажњу чињеници да нико од лауреата – а лаурети су данас најзабринутији за пропаст српског новинарства – никада и ни под којим условима није западне странце видео као кривце за било шта у Србији – ни за бомбардовање, ни за комадање земље, ни за ову колонијалну беду која влада, баш низашта.



ЗАШТО НЕ СМЕЈУ ДА ПРИТИСКАЈУ БРАНКИЦУ

Хајде зато да видимо шта нам Бранкица, један од лауреата, каже зашто је новинарство мртво? Зато што су га, каже, убили сами новинари јер су подлегли притисцима разних моћника из света политике, бизниса и криминала. А како је успела да преживи Бранкица? Њу, каже, нико не зове да би је притискао.

Не смеју? Плаше се? Ваљда оне полиције која Бранкицу већ годинама чува? Наравно, то што ће мало који „непостојећи“ новинар у Србији реаговати на Бранкицину увреду, којом га исписује из реда живих и постојећих само је још један доказ да је она у праву и да новинарство заиста више не постоји.

Па ипак, има ту једна ствар која не би требало да прође незапажено. Верујем Бранкици да не сме да је позове ниједан политичар, тајкун и криминалац. Хајде сада да видимо ко може да вас поуздано заштити од те три групе моћног света у Србији. Веран Матић? Хајде да се уозбиљимо. Вучић? А што не заштити себе кад Б92 и Блиц почну да га растурају? Дакле неко виши од Вучића. Бог? Не бих рекао да је надлежан. Дакле ко је овде између Вучића и Бога? Вруће... Да, баш они.

Елем, видели смо овде медијске кампање против разних правих и набеђених криминалаца, видели смо их и против пословних људи и против политичара. Једино за последњих десет година нисмо имали медијску кампању против, рецимо, неког страног амбасадора, наравно, под условом да није руски. Хајде да се манемо кампања, да ли се овде за то време неки meinstream медиј уопште усудио да оспори неки страни интерес, чак и онај који је тако директно био уперен против Србије, па и против писаца многих текстова и аутора телевизијских прилога? Није.

КОРИШЋЕЊЕ И АКАЊЕ МЕДИЈА

И то ће заправо рећи одакле почиње та дуга нит Бранкицине професионалне храбрости и још дужа нит њене ароганције. Кад си добар са странцима, ниједан политичар не сме да те назове, јер би и он желео да буде добар с њима, о тајкунима и криминалцима да не говорим. Наравно, и они би желели да буду добри. Уосталом питајте Шарића колико је био добар док је посао ишао добро и колико више није био добар кад је посао стао. Није полиција уз Бранкицу ни због једне од тих група, већ због криминалних маргиналаца (навијачи и сл.), који нису толико чврсто увезани у ту хијерархију моћи и уз њу су, наравно, да би политичари амбасадорима могли да гарантују да се Бранкици неће догодити ништа.

Овдашње медије дакле контролишу странци, а не политичари, и то је прва и темељна лаж Бранкице Станковић, и не само ње, после које и понека истина коју је изговорила изгледа уверљиво као победник Евросонга. Наравно, странци, свет са искуством у коришћењу медија, познају разлику између коришћења и акања. А то ће рећи да медије користе само онда кад им заиста требају, што ће рећи само онда кад треба формирати јавно мнење о некој стрвари, кад неког домаћег политичара треба упозорити да превише мисли својом главом, или кад заборави на неко обећање које је дао некој од амбасада. Или кад Бранкициним Инсајдером неком треба оборити рејтинг, а то су редовно они који мање хају за амбасаде, па то и скупо плаћају. Наравно, то да домаћи политичари забораве на своје обавезе према амбасадама данас се дешава толико ретко да странци могу да контролишу медије готово се и не мешајући у њихов рад јер све ради само и подмазано.

Да се вратимо акању: док странци немају примедби, па дакле ни потреба да интервенишу Бранкицом или неким другим медијским маљем, медији су предати на коришћење политичарима. А они их толико акају да преузимају на себе сву кривицу за мешање и успут скривајући странце као праве власнике из народног видокруга, чинећи им тако бар двоструку корист. (Да се не лажемо, исто тако акају и Србију, и зато је овде готово свакоме највише крив Милошевић, Коштуница, Тадић, Вучић, а никоме они у чију визију се Србија већ деценију и по претвара.

Елем, тако то ради Бранкица. Што се мене тиче, немам примедбе, неко у Србији мора да пече хлеб, неко да чисти септичке јаме, а неко да буде Бранкица. Проблема су, међутим, само два: први, што српском новинарству неко заиста треба да одржи предавање о моралу и којечему, и, други, што то предавање држи она, која на то последња има право. Осим ако се то право не додељује у западним амбасадама.

Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским



Јелена • 5 hours ago
По танкој жици плешете, г-дине Цвијановићу. Зато Вам Бранкицини шефови обарају сајт свако мало. Браво за храброст!
30 • Odgovor•Podeli ›

na.dunavu Јелена • 4 hours ago
Јелка моја, та жица је дебља него све што се може замислити, лепа, дебела, најдебља и једина по којој се уопште може и ићи, и плесати, већ виђено и за овог мог овоземаљског живота - НЕМА ОПАСНОСТИ, ВЕРУЈТЕ! Све друго је: погибија! Верујте ми. (Видела...).
Поздрав
Љубица
11 • Odgovor•Podeli ›

Зоран Драгановић • 6 hours ago
Прилично је незгодно када ти је колега лажов и издајник. Хвала Богу, бар тога сам спашен.
Један од милион доказа за теорију да су американци власници медија у Србији (теорија, зато што нема материјалних доказа), је недавна изјава америчког амбасадора о неопходности одржавања геј-параде, у јеку поплава.
Више су медији напали Његову Светост Патријарха Српског, због позива на молебан и покајање, што није ни чудо будући се плаше крста.
Пробајте (чисто као менталну вежбу) да упоредите ова два примера из претходних пар дана, па ћете видети колико нам је свима испран мозак, и колико амери одлично раде свој посао.
>> Амбасадор Кирби позива Србе на геј-параду.
>> Патријарх Иринеј позива Србе на молебан.
29 • Odgovor•Podeli ›

babro • 4 hours ago
To su ljudi i žene koji uzjašu neki talas i na njemu surfuju dok ga ima.Neki dan čujem Vesnu Pešić kako drži lekciju Vučiću da je splačina od političara jer je pucao penal i promašio,a mogao je kao Milo nekad o Miloševiću da kaže kako je Putin prevaziđen političar i Zapad bi ga slavio.Uzjašio bi,a s njim i svi mi neki talas koji kad splasne negde na pučini svi se podavimo,ali na to Braknica i Vesna ne misle.
17 • Odgovor•Podeli ›

пегепет • 4 hours ago
Неко је ово морао да каже и не знам зашто ме нимало не чуди да је то баш Цвијановић. Плашим се одјека. Мислим, да га неће бити, јер ко ће ово да шири, фејсбук? А и један коментариста паметно рече, да се припремимо за ново обарање сајта... О Новинама Новосадским нећу, никада их нисам имао у рукама. А ви?

У сваком случају, храброст, искреност и поштење, као моралне категорије, међу Србљима су готово искорењене, па није никакво чудо што је тако и међу новинарима. Тим пре, све похвале за овај текст нашег "порталног гуруа". И нека се свако од нас појединачно потруди да га шири даље...
11 • Odgovor•Podeli ›

Milan • 4 hours ago
Prilozena slika je fenomenalna,kao i tekst..Bravo!
7 • Odgovor•Podeli ›

срђан цонић • 3 hours ago
Иако се о такозваном новинару Бранкици Станковић скоро све зна ипак овакве анализе врло битне да би се изнова разоткривала лаж и моћ лажова. Шездесетих седамдсетих осамдесетих година новинари су били чланови партије писали су говоре политичарима били су политички комесари били су цензори али су били писмени знали су шта и о чему пишу знали какву и коју идеологију да промовишу читали су брошуре памфлете али су читали. Деведесетих година преобучени комесари постали су демократе за добар новац а други су остали у служби државе. Тада је хтео то неко да призна или не а то се сада показује тачним постојало патриотско новинарство које је промовисало државне интересе и такозвано опозиционо новинарство које је у Милошевићу и његовом систему видело једини проблем. Неко је ту свесно радио за стране интересе потпуно супротне и непријатељске интересима Србије а неко је можда и био свестан али је мислио да ће странцима после Милошевића доскочити. Али о томе сигурно више зна Жељко о чему ће можда некад и писати. Елем после две хиљадите године стратешки намерно испливао је сав друштвени па и новинарски шљам па је и нормално да пајаци као што је персона попут Бранкице добија на значају па чак и полицијску заштиту. Али ова катастрофална поплава градовима Србије је донела муљ али друштву прилику да се избистри. Муљ у коме је Бранкица херој ускоро ће бити почишћен без обзира на стране амбасадоре
6 • Odgovor•Podeli ›

Bole • 2 hours ago
Lepo kaze izreka 'Ako hoćeš da saznaš ko je najmoćniji u nekoj zemlji raspitaj se koga ne smeš da kritikuješ'.
4 • Odgovor•Podeli ›

беснаСрбкиња • 25 minutes ago
Жељко, да нисте ништа друго написали у животу од овог именовања дотичне, били бисте незаборавни и велики новинар. Једном сјајном синтагмом дали сте морални лик свих бескрупулозних типова друге Србије. Браво, мајсторе.
2 • Odgovor•Podeli ›

banev • 2 hours ago
Sve je verovatno pocelo naivno (daj da se uradi nesto sa korupcijom u Srbiji). Pruzena je sansa (ali izgleda od djavola) mladim i pametnim novinarima. Ne mogu da verujem da je mlad covek toliko "pametan-pokvaren" da pravi u napred takve "nekakve planove". Za ovaj pocetak svaka im cast!
Na sto je sve izaslo, vidimo.
1 • Odgovor•Podeli ›
−

телетабис • 2 hours ago
Дајте ми полицијску пратњу, онако чисто из шале ради, кола са ротацијом па да се провозам по Београду и кроз Србију. Без озира што ми то не треба, као најобичнијем незапосленом Србину, сви који би ме видели у службеном мерцедесу са дискретно замраченим стаклима почели би причу о мени.

Јадно је што у овој Србији, а није на жалост само код нас, довољно мало икебане и Ви сте одмах човек за све. Ви делите памет свима, ако још Вас неко плати да блатите некога, што наш дивни језик даје бескрајне могућности, постајете Фаца, сви се интересују за Вас.

Искрено да дотичну особу сретнем на улици не верујем да бих је препознао а још мање да бих са њом било шта причао. Она само ради оно зашта је неко плаћа као и ови други који јој омугућавају присутност на медиској сцени. Ови други су заправо много опаснији јер Бранкице можете да мењате сваки дан док ове богами не можете ни попреко да погледате, па чак ни транспарентно.

[Захумље]

Још једна серија на РТС од ТИТА.....

Па ви плаћате државних сервис....њихова постојање не постојих без ваше паре.....

А оних праве оваке ТВ програме....

Ко носи одговорност за нарућивање ове серије?

[Чеда]

Шта тачно није у реду са серијалом Београд вечити град?

[Захумље]

Желим да питам колико укупне минуте...је двено подељено или повезано са ТИТО, КОМУНИЗАМ, ПАРТИЗАНЕ, ЦРВЕНА ЗВЕЗДА, ПРОЛЕТЕР, СОЦИЈАЛИЗАМ?

Колико минута можемо да набројимо преко свим ТВ канала Србије, али поготово РТС.

Коликих % ТИТО, КОМУНИЗАМ, ПАРТИТАНЕ, ЦРВЕНА ЗВЕЗДА, ПРОЛЕТЕР, СОЦИЈАЛИЗАМ....је престављено истинито, независно, аналитично или критично?

Живимо у 2014....ако се рачуна титпична државна тајна траје 30 година.....што бих значило све тајне пре 1974 године бих требало да буду на видело?

А овај процес се драстично измењује кад нека твз ИСКРЕНА СЛОБОДА стиже у друшства или у држави.......је тајне једне ДИКТАТУРЕ БУДУ ПУСТЕНА ДА ЈЕ СВИ ВИДЕ!

Док АРХИВЕ СУ НАМЕРНО ЗАБРАЊЕНИХ.....Како може био ко да прави ТВ програме на овим предметима....?

Данац смо видилих да је овај Симић се појавио на ОКО......

[Захумље]

РТС.....Обреновачка аналогија......

Ма почетак ове недеље смо виделих нестнка РТС сателит на целом западном Европом...

И то без једне изјаве.....то без икакве објасњење......

Овде имају компаније ко продавају сателитски пакет програма купалаца.....ако једну централна канал недостаје на том пакету......онда ту куповац тражи да му се врати остету......за време колико је сервис нестао.......

Да спекулирам........

Кад један сервис нестане у једном тренутал без икалве изјава.....ту нешто има.....

Изгледа да је сателиска компанија досадило непрата што стиже од РТС......тако да су оних укинилих
Сателит.......

Занимљиво да се то није чуло у Српским медијама по интернет у понедељак?

Ја бих слао сервис банане .......али на IQ тестирање мајмуне су прошли боље од студенти!

А верујем у Божије казне!

[Захумље]

ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ

Публика, кад је о страном серијском и филмском програму РТС реч, више нема право да каже како нема шта да гледа

Годинама су се слаби биоскопски резултати правдали тиме што је грађанима доступан огроман број филмских канала. Потом су се српски канали за слабу гледаност филмских програма правдали тиме што су преко кабловских оператера доступне телевизије из региона које нису платиле права за Србију. На крају су сви заједно почели да се правдају тиме што ниједна скупа телевизијска премијера више не успева да постигне очекивани резултат некакве „ексклузиве“ јер је филм већ илегалним путем постао доступан гледаоцима.

Потом се проблем илегалне набавке проширио и на серије, и одједном су и оне почеле да губе своје премијерне капацитете. Доба када су филмови и серије били основно погонско гориво телевизије је неумитно прошло.

Међутим, телевизије и даље морају да приказују стране филмове и серије и да са њима остварују какву-такву гледаност. Уредници су се тада нашли пред два пута. Један је био утабана стаза куповине скупих холивудских блокбастера, који се могу громогласно најављивати, и нада да ће магнетизам тих често врло квалитетних филмова задржати публику пред екраном, или друга ризичнија стаза креативнијег уређивања програма.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ НОВИМ ОКОЛНОСТИМА

Наравно, телевизије које иду насигурно већ су имале искуство са откривањем културе латиноамеричких теленовела, затим турских серија и коначно бизарних индијских сапуница, и то се испоставило као својеврсни „златни падобран“ њихове гледаности који је врло често, нарочито у случају турских серија, наилазио и на неоправдан културрасизам. С друге стране, латиноамеричке серије су полако изчезле из главних термина јер су постале пресофистициране за нашу публику, која им се раније подсмевала. Очигледно да је јужноамерички Други свет отишао неколико корака даље од наше илузије да смо део Првог света.

Пионирске кораке у погледу креативног и квалитетног прилагођавања новим околностима, начинио је Јавни сервис Војводине а донекле и београдски Јавни сервис Студио Б, разбијајући хегемонију англоамеричког серијског програма, тиме што се није приклонио латиноамеричком, турском и индијском популистичком програму већ је кренуо да увози квалитетан скандинавски и француски односно популистичкији италијански и шпански серијски програм.

Ако имамо у виду да је успон скандинавског и француског серијског програма несумњиво проистекао из глобалних околности у којима су они схватили да америчке серије имају планетарни домет и утицај на популарну културу, али захваљујући интернету долазе до публике раније него путем регуларних канала, одговорили су својим квалитетним и изазовсним садржајима. Тим индустријама придружиле су се и друге, нарочито, рецимо, руска, која нуди врло широк жанровски опсег играног програма.

Богата британска продукција такође остаје врло свежа јер нуди квалитет, а не бива толико демистификована кроз интернет. Већина енглеских серија се, рецимо, не може наћи код уличних продаваца, а њихов стил радиционално привлачи пажњу гледалаца када се појави на малом екрану.

НОВИ КОРАЦИ НА РТС

Најдинамичнија реакција на ове изазове, чије смо импулсе видели на јавним сервисима Војводине и Београда, стигла је са најмање очекиваног места, са РТС. Под вођством уредника Николе Попевића РТС је формулисао програм који успева да се итекако носи са изазовима нових технологија кроз сјајан избор висококвалитетног неамеричког серијског и филмског програма, који у комбинацији са потврђеним англоамеричким вредностима збиља може да привуче пажњу чак и најокорелијих интернет-филмофила.

Није питање да ли су програми које Попевић бира доступни на интернету – свакако јесу. Ствар је у томе да су квалитетни, а да интернетом нису демистификовани. Затим, промене друштвених формација на Западу, нарочито у САД, учинио је тамошњи начин живота прилично неприступачним нашој публици. За серијски програм је изузетно важно да у себи носи простор за гледаочеву идентификацију. Иако америчке серије имају велику глобалну популарност, велико је питање да ли су оне масовно гледане само међу онима чији се глас чује у медијима или и међу „обичном“ публиком која генерише рејтинг.

Утицај америчког независног филма, чија је основна карактеристика увођење локалних америчких заједница мимо већ глобално прихваћених Њујорка и Лос Анђелеса/Сан Франциска, додатно је дистанцирао ширу публику од серија. С друге стране, начини живота које приказују нпр. данске или шведске серије врло је сличан нашем – то су светови у којима људи живе у проширеним заједницама, високо су социјализовани, уосталом тамо су нека решења из СФРЈ сматрана узором пре само неколико деценија, и на неки начин њихова садашњост дугује много више нашим илузијама од онога како ми сада живимо.

Попевић је стога систематски кроз вешто комбиновање класике са новим садржајима произвео програмски концепт уз помоћ ког телевизија може да узврати ударац и одоли искушењима која пред њу постављају нови медији.

Пад гледаности телевизије није искључиво везан за страни филмски и серијски програм, уосталом то можемо видети по новом обичају да се у статистикама гледаности више помиње шер него рејтинг, односно више се помиње колико оних који у одређеном тренутку гледа телевизију гледа нешто него колико оних који имају телевизор ишта гледају. Стога, гледаност ће се мењати у складу са разним трендовима. Важно је само да публика, кад је о страном серијском и филмском програму РТС реч, више нема право да каже како на телевизији нема шта да гледа.

(Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским)

Александар92 • 16 days ago
Не знам када је Попевић постао уредник, али знам да није никаква новина да на РТС-у америчка филмска индустрија нема монопол као на b92 рецимо који никада ништа друго нису пустили. Те неке ситнице сам и имао на уму када сам се свађао са људима овде, додуше давно, да РТС и b92 нису исто, иако често дувају у исти рог када је реч о информативном програму.

https://www.youtube.com/watch?v=DSsDA6KwmzM#t=10

• Odgovor•Podeli ›

Зоран Драгановић • 16 days ago
Ма јел оно Бећковић на првој слици у средини )
7 • Odgovor•Podeli ›

gagom • 14 days ago
Хвала Богу да сам и то доживео.Просећни руски филм (па и европски!),много је квалитетнији од холивудских тричарија које су,иначе,све на исти калуп ...насиље,псовке,обавезна америчка застава и на крају,хепиенд ...али само на филму!
6 • Odgovor•Podeli ›
−

FORum LIvii • 15 days ago
Kolika je moc Holivuda , mogao sam da se uverim prateci italijansku TV , zadnjih 15 godina.
Italija ima veliku filmsku i TV produkciju.I pored toga , u udarnom vecernjem terminu , od 20 TV kanala , na 15 se prikazuju holivudski proizvodi.I talo svake veceri.Retki su kanali koji imaju izlete u druge produkcije.
Da li je to stvar opredeljenja , kulturoloski profil , umetnicki zahtevi , ekomomski parametri ili nesto deveto ali stvari tako stoje.
Stariji deo moje porodice , opredeljuje se uglavnom za italijansku i ostalu evropsku produkciju.
Mladji su u trendu svoje generacije.

[Захумље]

ЗОРАН АВРАМОВИЋ: СЛОБОДА У МЕДИЈИМА И ОКО МЕДИЈА
Овде се некако уврежило мишљење да слобода медија важи само за оне који раде у медијима, односно за новинаре

У књигама, уставима и законима, конвенцијама о слободи као водећој вредности друштвеног и индивидуалног живота нема се више шта додати. Њене муке настају када се нађе у жрвњу политичке и друштвене стварности и када се увери да је од слова до дела много предела.

Издвојимо два стална проблема теоријске и практичне природе – 1) где су границе индивидуалне и групне слободе и 2) како спречити да се слобода не користи као покриће за промовисање страшних облика егоизма и нихилизма. Одговор на прво питање остављамо филозофским расправама, али није на одмет подсетити учеснике дебате на реченицу једног јунака из романа Зли дуси да „апсолутна слобода води у апсолутну тиранију”. Говор о слободи морао би да обрати пажњу и на последице апсолутизације ове вредности.

За српске прилике важнија је расправа о другом проблему – не о слободи апстрактно већ о практичној слободи, и то слободи медија. За унутрашње и спољашње чуваре српских медијских слобода ово је џокер-тема. Као она карта која може да замени било коју другу у игри за округлим столом, под јарким светлом сијалице, тако наши чувари слободе, када треба повући уши Србији, дохвате проблеме с медијским слободама, тачније затрубе да су ове слободе угрожене. Очекивано. Између слободе речи и дела много је предела. Увек ће бити мањка слободе. А то треба искористити кад затреба.

Погледајмо ствари изблиза. Форсира се у нашој јавности да је проблем слободе медија у ограничавањима која долазе изван медија. Углавном је то релација државна власт – независни медији. Овај стереотип је толико пустио корен да се проблем слободе медија аутоматски пребацује на власт у држави. Као и сваки други ванискуствени образац мишљења тако и овај олако прелази друга ограничења као што су власништво, домаће и инострано, личност новинара, уређивачка политика, маркетиншки послови привредних организација. Нема никакве сумње да сви ови друштвени актери снажно утичу на слободу медијског изражавања у Србији баш као и у другим демократским државама. Овим се хоће рећи да мрежу око практичне слободе медија плету разне интересне организације и појединци.

Позив да се „поштују слобода медија и да се дозволи новинарима да постављају питања” властима који долази изнутра и споља, ваља испитати са још једног становишта. Слобода медија? Шта то заправо значи? Да ли то треба разумети као слободу за оне који своју делатност обављају у медију или и за оне који користе медијске производе, дакле публику. Овде се некако уврежило мишљење да слобода медија важи само за оне који раде у медијима, односно за новинаре.

Зашто је важно да ову ствар распетљамо? Ако је слобода медија само за медије онда ова вредност има инструментални карактер. Они у медију могу слободу да користе на десет различитих (не)критичких начина – од истине, објективности, етичности до лажи, увреда, мржње. Јединствена је прилика запослених у медијима да користе ово средство на начин своје слободе. У том случају морамо да одговоримо на питање – а шта је са онима изван медија, читаоцима и гледаоцима. Где је њихова слобода критике медија? Ту смо, дакле. Критика медија је критика имена и презимена новинара који слободу професије користи за јавно изражавање свог виђења ствари о којој извештава. То виђење може да критикује особа или установа изван медија. Ако се то деси није реч о критици медија, већ о једном гледишту које је пласирано штампаним или електронским средствима. Исто то важи и када је реч о представницима државне власти.

Ако запослени у медију изрази неистину или клевету на рачун представника власти, све с позивањем на слободу мишљења, ту исту слободу може да користи и представник власти да упути своју критику речи запосленог у медију. То би неки дочекали као угрожавање медијских слобода. Опет замена теза. Било би угрожавање слобода ако би се законом уредила ова врста зависности медија. Али ако запослени у медију користе слободу да изнесу виђење ствари на свој начин, исту слободу могу да користе и представници власти да би одбранили своје виђење ствари. И онима у медијима и онима изван медија припада једнако право на заштиту личног достојанства и утврђивање истинитости, а том праву служи слобода.

Социолог, научни саветник

Извор Полиитка, 17. 06. 2014.

Има широк домет та реч СЛОБОДА....поготово кад је у питање МЕДИЈЕ....

А СЛОБОДА исто не значи да једна етничка (без обзира коме она припада) група може да купи све медије, само зашто има новац да то уради.....и кројити СЛОБОДУ како одговара њима!