[Дерикоња]

У једној опуштеној атмосфери приликом неких разговора о партизанима,свештеник,познатији као Поп Жућо(Војислав Чаркић) је једном изјавио,она мрцина од Дангића остаде у федерацији.Многи су се згледали на такву констатацију и схватили да свештеник нешто зна о последњим данима легендарног мајора.
Пришавши му након неколико минута,један од окпуљених га је упитао,како мислите да Дангић остаде у федерацији?
Свештеник му рече:Видиш ја сам мало старији и он је испод десне руке Радојке.

Да би појаснили ову причу,требало би знати да је именовани свештеник познат удби као сарадник под шифром "пиколо" и као такав је имао задатак од стране црвених да прати Амфилохија Радовића и Атанасију Јефтића.Речи свештеника о гробном месту мајора Дангића треба узети озбиљно,јер је управо на том месту које је "пиколо" поменуо,направљено пратизанско спомен гробље Враца које је након потписивања мировног плана у Дејтону припало федерацији муслимана и хрвата.

[Романија]

Мислиш на Враца у Сарајеву?

[Дерикоња]

Да,а где друго

[Романија]

Нисам знао да ту има партизански споменик, па зато питам

[Дерикоња]

Има и то више њих,нарочито Радојке Лакић њиховог неког хероја и конкубине

[Брада]

Писмо Јездимира Дангића хрватима:

О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом. Поделили смо се свуда на борце за слободу, за најосновнија права човека да живи под сунцем и на крволоке и издајнике. Једном се човек рађа, живи и мре. Ми то врло добро знамо, али сте то требали и ви да знате, који се борите против нас и под чијом су командом људи које водите да изгубе животе, не знајући ни само зашто се боре.
Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке.
Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође.
Убајали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.
Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ? Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у несрећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског народа кажњавају? Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском. Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских војника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима.
Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа.
Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама том новом аријевском расом.
У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту.
Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.
Мајор Јездимир С. Дангић (Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)

[Николај]

У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео.

Ово је истинит догађај. Поручник Стево Војиновић у својим мемоарима ("На служби код Дангића", стр. 44) наводи да је по доласку у Босну видео ове испечене главе у радњи трговца Пере Симића из Дрињаче (заклан у тој радњи). Лично му их је Дангић показао, ради се о две сестре Српкиње из села Лијеске код Вишеграда, које је Дангићу послао тадашњи командант опсаде Вишеграда, поручник Каменко Јефтић из 61. класе Ниже школе Војне академије. Дангић им је у тој радњи показао и два бурета над којим су усташе клале Србе, како би послале на поклон Павелићу.

И потпоручнику Душану Трбојевићу су децембра 1941. године о тим злочинима причали четници у Дрињачи, што је описао у својим ратним успоменама ("Церско-мајевичка група корпуса", стр. 51).

На крају, о овим клањима у поменутој радњи причали су лета 1941. године и комунисти Родољубу Чолаковићу, што је такође описао у својим мемоарима (нису ми при руци, па не могу да наведем страну).

[luka.luke 1]

Нисам знао да ту има партизански споменик, па зато питам

Некада је било на Врацима било неколико партзанских споменика са централним спомеником Радојке Лакић и основна школа на Врацима је носила њено име, онда је почетком осамдесетих на тој локацији изграђен цијели комплекс "Спомен парк Враца", са уклесаним именима сарајевских "жртава фашизма"

[Шумадинац]

[РежисерСтари]

У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео.

Ово је истинит догађај. Поручник Стево Војиновић у својим мемоарима ("На служби код Дангића", стр. 44) наводи да је по доласку у Босну видео ове испечене главе у радњи трговца Пере Симића из Дрињаче (заклан у тој радњи). Лично му их је Дангић показао, ради се о две сестре Српкиње из села Лијеске код Вишеграда, које је Дангићу послао тадашњи командант опсаде Вишеграда, поручник Каменко Јефтић из 61. класе Ниже школе Војне академије. Дангић им је у тој радњи показао и два бурета над којим су усташе клале Србе, како би послале на поклон Павелићу.

И потпоручнику Душану Трбојевићу су децембра 1941. године о тим злочинима причали четници у Дрињачи, што је описао у својим ратним успоменама ("Церско-мајевичка група корпуса", стр. 51).

На крају, о овим клањима у поменутој радњи причали су лета 1941. године и комунисти Родољубу Чолаковићу, што је такође описао у својим мемоарима (нису ми при руци, па не могу да наведем страну).

Нешто слично пише и Мићовић,али је реч о општини Рудо.Проверићу,па ћу написати.