БЕСЕДА О ДРАЖИ
(Свети владика Николај у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.)
Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, XV, 13)
Поштована Господо српска, браћо и сестре,
У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…
Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.
Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.
По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?
Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?
Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!”, „Ја и Дража!”, „Ми и Дража!”.
Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?
Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.
Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.
Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.
Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.
Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!
+ + +
ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ
Ој Србијо, небројено гробље.
Срби браћо, заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим
Из овога света небеснога
И светлости Христа спаситеља
Из сијање Небесне Србије,
Жив сам, браћо, живљи но икада
У друштву сам бољем но икада,
У близини светитеља Саве
Који сија као сто сунаца.
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова
И сва српска крстоносна војска
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу,
Око мене безбројни ускоци
Што бранише сиротињу рају
Кроз векове од турска зулума,
Павле Бекић, страшни војевода,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча капетане,
Хаџи Ђера и хаџи Рувиме,
И Авакум, дика мученика
Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово
Коџа Милош и храбра Љубица.
И све српске изгинуле војске
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Ангори и Марици реци.
Сви јунаци наши са Куманова
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и са Кајмакчалана
И босанско оковано робље
Што му Арад беше костурница
И сво српско нежидерско робље
Што изгибе с глада и помора.
Још су са мном сви моји четници
Официри, верни командири,
Што пет лета са мном четоваше
Од тирана Србију бранише
У биткама љутим изгибоше
У биткама ил’ по тамницама.
Бројеви су људски премалени
Да изброје сву небесну војску
Сву небесну Србинову војску
И вечиту светлост и красоту,
Где је моја душа узлетела
Кад ми Јуде тело умртвише,
Без опела у земљу зарише
Да се мени за гроб не дознаде.
Ал’ Бог види све скривене тајне
За луду су земље безбожничке
Небеса се њима подсмевају
Време иде и скоро ће доћи
Да Србија буде Слободија.
Ја ћу неком пријатељу своме
На сну јавит и мој гроб објавит.
Да се мени поје литурђије
Тога света као и овога.
Све неправде људске су пред Богом
Ко но плева пред вихором ветра.
Држте веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење.
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире.
Не жалите за душам умрлим
Што с’ у телу као сенке крећу
Што сатани против Христа служе
Против Христа и свога народа
Што крст ломе и слободу гњече.
Храбри будте’ ми смо с вама стално
И дан и ноћ Бога прослављамо
И сви за вас Богу се молимо.
Ми смо јачи од свих људских војски
Ми смо ваши моћни савезници.
Земља небу одолет не може
Нити ико Небесној Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке савлађује беду
И пре битке бележи победу,
Све по правди Бога Праведнога
А у славу Христа Васкрслога.
Спевао владика Николај с јесени 1946 год. у манастиру
Св. Саве у Либертивилу, Илиној.
+ + +
ДРАЖИНО ПИСМО ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ
НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ ОД 18. МАРТА 1945.
Ваше Преосвештенство,
Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебљиво стојим на становишту и видим потребу да данас цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано „Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут”.
Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.
Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.
Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале.
Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи.
Коста ме је обавестио о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим именом и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицати на оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем.
По мом мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свима странама. Мислим да за сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће доскора до тога доћи.
Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили.
Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов у нашем даљем раду.
Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу.
Босна, 18 марта 1945 г.
Ваш одани, Драг. М. Михаиловић, с. р.
ИстиноЉубље свима Вама!
