Људима се на крају смучи. Ауторска, уметничка или популарно-филмска вредност српских „уметничких остварења“ креће се од ђубрета до свињарије. У главном се ради о аутошовинистичким изливима. Ова „дела“ наших филмаџија (па и театарских и ТВ стваралаца), у синергији са једнако отвореном пропагандом коју би Гебелс као професионалац вероватно одбацио као примитивну и глупаву, у виду филмова из најужег окружења па до холивудских „акционих драма“ у којима звезде показују само беду сопственог духа, требало је да промене свест просечне Србадије, али су доживела крах.
Отворено се побунио Живорад Ајдачић, редитељ, генерални секретар Културно-просветне заједнице, уз подршку Радослава Павловића, Саветника за културу председника Републике. Он је поменуо неколико филмова које је сматрао да су јасно анти-српски, уз то финансирани више или мање из државног буџета, дакле о трошку свих нас:
1. "Ако зрно не умре" Синише Драгина - Филм говори о томе како српски поп продаје проститутке по Косову Кфору и Еулексу.
2. "Мамарош" Моме Мрдаковића
3. "Караула" Рајка Грлића
4. "Подунавске Швабе" - Филм говори како су Руси и Срби убијали јадне Швабе у Банату
5. "Српски филм" - јер говори о томе како отац силује своје дете испод слике где се виде кнез Лазар и Милош Обилић
6. "Шишање" - филм приказује младог Србина који убија Роме по Београду
7. "Турнеја" Горана Марковића - прича о српским глумцима који играју у Босни где у монологу Гордан Кичић казује како српски народ терорише цео Балкан
8. "Свети Георгије убива аждаху" Срђана Драгојевића - Глумац Бранислав Лечић говори:"Срби иду да ратују јер су манијаци"...
Камо среће да је списак тако кратак. Ево свих наших филмова од кад постојимо као „нова“ држава, па можете освежити сећање колико је таквог ђубрета направљено.
http://sr.wikipedia.org/sr/Списак_српски...их_филмова
Дакако, одмах су се избечили културни раденици и „невладници“, а понајжешће филмаџије од прашка разбућканог мозга и разваљених ануса, којима је од сопствене личности остао само још Тито у срцу и души.
![[Слика: 335665_goran-markovic01rasfoto-goran-srd...1366836328]](http://www.blic.rs/data/images/2013-04-24/335665_goran-markovic01rasfoto-goran-srdanov_f.jpg?ver=1366836328)
(Г. Трифуновић је ставио погрешну капицу. Не оптужује њега нико за антисемитизам, већ за усташлук, па је стога за прилику одговарајући наглавак могао позајмити од својих хрватских духовних братственика.)
Ајдачић је, констатоваше, „маргиналац“, за разлику од њих. Сергеј Трифуновић, бард нашег србомрзачког глумишта тврди да не зна ни ко је Жика Ајдачић. За Горана Марковића „Ајдачић је хуља“. Прискочили су и Воја Брајовић, Јована Ћирилова и небројени други башибозлук...
Тако, Национални савет подсећа „да је шездесетих година прошлог века српски филм доживео врхунац успеха у свету, да су дела Александра Петровића, Душана Макавејева, Живојина Павловића и других аутора освајала значајна признања на свим великим међународним филмским фестивалима, и да је српски филм био препознатљив по друштвеној критичности и слободи филмског израза.“
Као небитно, неће бити поменуто да је „српски филм који је шездесетих врхунац успеха у свету“, као обавезни уметнички клише садржао сцене ваљања по блату. Што више блата и гована, то више тапшања по рамену. То је тзв Црни талас, у коме се нису, мада увек опрезни политички апаратчици бојали да талас не крене на ту страну, по блату батргали комунистички функционери и народни хероји, већ Срби и/или Цигани. Оно што је зашло у заиста политичке воде завршавало је у „бункерима“, те никако није могло доносити славу српском филму.
Поред свег труда, нису могли оспорити је да њихово ђубре више неће нико да гледа. Кад је филм Анђелине Жоли „У земљи крви и меда“ доживео фијаско код публике, мада је упорно тврдила да њен филм "није уопште усмерен против Срба јер она нема такав став" (што може да прича баби својој), како су тек могли проћи наши уметнички НАТО-гмизавци?
Не спори ову чињеницу ни друг Сирогојно. Бјела се у интервјуу хрватском „Националу“ жали да је дошло дотле да је неки словеначки филм једно време био најгледанији у Србији. То је зато, објашњава Бјела, што „Кад се мали народи, као што су наши с простора бивше Југославије, врате у повијест, обично се дохвате великог и важног догађаја, неке пресудне битке, револуције, изнимне повијесне личности, а ријетко си приуште луксуз да се баве малом темом“. Међутим, кад погледате списак српске продукције, прво што видите да таквих наших филмова скоро нема, а оно што има изгледа као да су их правили Хрвати.
Ствар је покушао да уравнотежи споља и изнутра гњецави
Димитрије Војинов, дописивач сценарија за „Монтевидео 2“. Он је изјаву Живорада Ајдачића „културног радника превасходно ангажованог у домену естраде“ оценио „прилично некомпетентном“. Да би се приказао као непристрасни посматрач, реакције које су уследиле оценио је као „хистеричне“, што му је добро место. Такође, признаје да „грађани који све ово посматрају са стране су у приличној мери стали на Ајдачићеву страну“. Е, даље Војинов у наративу прелази у офанзивну одбрану свога друштва. Дискретно скреће пажњу на жртву Срђана Алексића: „О њему је снимљен филм "Кругови" Срдана Голубовића, који ни са једне идеолошке позиције у овом сукобу није наишао на оспоравање. Његова жртва је проистекла из хуманости, и лишена је политичког садржаја, што је без сумње чини чистом и узорном.“
(Сведоци догађаја, међутим, говоре да се „чистота и узор“ односе заправо на несрећни сукоб полу-дрогираних шверцера фармерицама на бувљој пијаци, који је по холивудском моделу медијске манипулације претворен у херојски отпор српском националистичком лудилу).
Војинов натукњује да је „Мој рођак са села“ „провокативна националистичка и и антихашка пропаганда“. У „српске-патриотске“ пројекте убраја „Монтевидео“, за који смо показали да је идеолошки фалсификат, али и „Војну академију“, која нема благе везе са патриотизмом, већ са поправљањем имиџа једне трећеразредне натоидне регименте. У ВС свакако има патриота, али се они ништа не питају и ништа не значе. У „патриотска“ дела Војинов је уврстио и „Шешир професора Вујића“ и тиме се несвесно али прилично јасно сврстао на страну хрватских неоусташких филмских критичара. Када би се тави критеријуми Војинова доследно спровели, могли бисмо у патриотске/националистичке ТВ серије убројати и „Рањени орао" Мир-Јам, јер је и ту реч о храбрим војним пилотима.
Главна теза Војинова је, да је „последњих неколико година филм је почео да губи на својој друштвеној релевантности услед пада гледаности, и на нивоу резултата на благајнама можемо да говоримо само о неколико наслова који су уопште допрли до шире публике.“
Дакле, имамо класичну замену теза, јер није наша филмска продукција изгубила релевантност због пада гледаности, већ је гледаност падала у сразмери са релевантношћу продукције.
Добро су филмаџије разумели поруку гледалаца. И, уследила је реакција: Два највећа и најскупља подухвата последњих година су изразито патриотском тематиком – „Равна Гора“ и „Монтевидео“. Али, иако су хијене промениле ћурак, нарав свакако нису. Бестидни фалсификати у „Равној Гори“ су и у уџбеник ушли, па се наручиоци посла колебају да ли да наставе кад је ствар тако пропала. Са „Монтевидеом“ је друга прича јер је тема питкија, а ангажовани продуцентски тим нису дилетанти као породична задруга Бајић. Несумњиво је да су оба ова пројекта тактике исте стратегије, плаћене државним парама.
Да се није ништа променило у аутошовинистичкој политици нашег јавног сектора може се судити по документарним остварењима „Тежина ланца“ Малагурског и великом пројекту „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ М. Самарџића и „Погледа“, који наилазе на зид одбијања наших „националних" ТВ станица. Такође, РТС годинама одбија да емитује троделни филм „Валдхајм - Скривено зло“ аутора Данка Васовића, који говори о страдању српског, јеврејског и ромског народа у поменутом логору, иако су га сами наручили.
Да је једно дело у питању, могли би тумачити да је квалитет незадовољавајући. Овако, једини одговор је да је у питању стара опробана идеолошка цензура.
КАКО истиче редитељ Горан Паскаљевић, члан Националног савета за културу, постоји бојазан да се период „црног таласа“ понавља:
- Одговор из каквих се побуда поједина филмска дела етикетирају као „антисрпска“, можда најбоље даје Јован Цвијић. Он је говорио да „нема ништа некорисније и грешније од оне простачке сујете, која гони људе да се иживе, и да нешто привидно и привремено значе“. Изгледа да је код нас на делу стварање партијских нација. Заборављамо чињеницу да је само добро уметничко дело истовремено и српско, и светско. Лоше дело је искључиво индивидуално, и не би га требало национално генерализовати.
Све што треба да ураде Горан Паскаљевић и остали из те „плејаде“ је да мисао Јована Цвијића поставе са главе на ноге и примене је на себе.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
![[Слика: kapica.jpg]](http://www.nur-islam.com/images/stories/clanci/kapica.jpg)