22-07-2019, 08:39 PM
Поставићу по моме мишљењу најзанимљивије делове из рукописа Стевана Мољевића, писаног за време тамновања у затвору у Сремској Митровици. По замисли Мољевићевој дело под називом „Равна гора у светлу и магли“ требало је да се састоји из три књиге. Замишљено је амбициозно, али је до нас дошао само рукопис који је у ствари нешто као непотпун концепт. Многе ствари смо изгубили за ових 70 година под комунизмом и његовим наслеђем, једна од ствари је и ова књига.
Ове године навршава се и 60 година од смрти Стевана Мољевића, тачније 15. новембра.
Постоји информација да је Стеван Мољевић сахрањен на Новом гробљу у Београду. Уколико неко зна тачно место било би лепо да објасни где је локација.
Прочитајте, занимљиви су текстови, и молим да размислите пре него што оставите коментар. Мислим да не би било лепо да омаловажавате Мољевићев труд, чињен у тако немогућим условима. А због упорне одбране онога који је издао.
И КРАЉ ЋЕ ДОЋИ ...
Некако око Ускрса Дража ми рече да је добио обавештење да ће и Краљ доћи да и лично учествује у борби за ослобођење земље чим дође час за општи устанак. Не каза ми да ли је то обавештење добио од самог Краља или из његове околине. Вели ми да о томе у штабу зна још само пуковник Балетић. Ја то рекао и Ђури Виловићу с тим да вест не иде даље.
Размишљао сам: Краљ Александар (Карађорђевић) почео беше своју владавину под најбољим ауспицијама. Већ као наследник престола беше учесник у два победоносна рата, у остварењу вековног сна српског народа - освети Косова и ослобођењу Душанова Скопља. У Светски рат ушао је као регент да славу стечену у ранијим ратовима крунише уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, остварењем сна свих напредних синова словенскога југа. На ту висину не беше се уздигао још ни један од владалаца ни на српском ни на хрватском престолу.
Његово учешће у три ослободилачка рата везало га је тесно с ратницима - домаћинима, са српским сељаком - с народом и донело му љубав народну. Његов ауторитет био је у народу и неоспоран, и многима је сметао.
Истрошеност политичких странака, њихове међусобне борбе и све низе спуштање нашег јавног живота стаде да повлачи и Краља и да крњи и његов ауторитет. Он се ангажује, најпре помало, а онда све јаче али и све више на штету свога ауторитета.
Погрешно је мислити да је сести јануар (1929) дошао сам по себи, Краљевом вољом, и наједном. Пре би се могло реци да је он само последица, готово неминовна, нездравих политичких прилика у земљи које су настале размирицама И расулом у великим српским политичким странкама. То је расуло почело најпре у радикалној странци - најјачој српској странци још за живота њеног великог вође Николе Пашића, да по његовој смрти дође до пуног изражаја. Шест влада Николе Узуновића и ,,тврди град" Љубе Давидовића - влада Вукићевић – Маринковић биле су предигра ономе што је убрзо дошло, а може бити и морало доћи.
За шести јануар опозиција је сву одговорност бацила на Краља Александра. Мислим да то није право, и да одговорност за шести јануар сносе сви политички чиниоци у земљи, нарочито политичке странке, а да лављи део припада опозицији, И поред тога што га се она упорно одриче. Требало је да дође до данашњег грађанског рата па да се види колико је нас јавни живот био болестан, колико су политичке странке биле једне истрошене и труле, а друге инфилтриране разорним елементима - хрватске више усташким, а српске комунистичким. Краљ Александар је, пре би се могло реци, одговоран за неуспех шестог јануара и за оно што је после дошло, него за само његово стварање. Грешка као да је би ла највише у томе што је краљ хтео да преко својих људи, управо оних који су били по највише одговорни за оно нездраво стање у земљи, препороди нас јавни живот, па у труле старе бачве утоци ново вино, и што је то такво стање одржао врло дуго - до краја свога живота.
И док је Краљ Александар почео своју владавину под најповољнијим ауспицијама, није под тако сретним оставио своме малолетном сину краљу Петру. Краљ Петар II је своју владавину отпочео у приликама које би биле тешке и за најискуснијег владаоца.
У земљи тешко стање. Држава се и дотле држала више ауторитетом погинулог Краља него својом унутрашњом снагом. Српско-хрватски спор је био на врхунцу своје заоштрености, тако да је хрватско лево крило већ кренуло путем издаје и наслона на непријатеље Југославије и приступило терористичкој акцији којој је жртвом пао и сам Краљ. Политичке странке су и даље наставиле своју игру и борбу за власт. Краљ - дете, тек навршио једанаесту годину када је ступио на престо, имао је само два искрена пријатеља - мајку и народ. Краљица - мајка уз једног снажна владаоца, никад није ни помислила да утиче на државне послове и њихов ток - то је било на срећу и њену и земље - сва се била посветила деци и дому. Народ опет, лишен слободе и основних грађанских и политичких права, није могао да дође до речи ни да помогне ни себи самом а камоли нејакоме краљу. Краљевску власт вршило је намесништво. Кажу да је Слободан Јовановић рекао да то намесништво цине кнез намесник и два присутна грађанина, да домало и ту дефиницију замени новом: кнез намесник и два одсутна грађанина. Иако у фали, Слободан Јовановић као да је дао најбоље обележје овога бедног намесништва.
Па да је бар тај кнез намесник био нека снажнија личност и да је био пријатељ краљев, већ ни једно ни друго.
Кад сам по погибији Краља Александра дошао професору д-ру Бози Марковићу и питао га шта мисли о даљем развијању политичких прилика у земљи и нарочито шта мисли о кнезу намеснику, он ми забринуто рече: Нико још не зна којим ће смером прилике кренути. О кнезу нико ништа не зна. Ми чак не знамо ни да ли је националан човек. Ослободилачки ратови бисе и прођоше, а он кроз седам година у земљу и не наврати. Да се бар ставио на цело Црвеног крста, већ ни то. И шта сад можемо од њега да очекујемо?
И тај такав кнез веле да је тежио чак и за престолом. Његова диктатура са д-ром Миланом Стојадиновићем, а после Драгишом Цветковићем, на целу, и потписивање Тројног пакта остаће као сраман покушај и пример како и слаби руковаоци каткад имају смелост нарочито за рђаве ствари, како је један бедни кнез хтео да промени цео историјски пут једног слободног народа. 27. март учини тој срамоти крај и краљевску власт предаде краљу који беше тек у осамнаестој години.
Десети дан посто млади краљ прими краљевску власт, Југославија би споља нападнута од две велике осовинске силе - Немачке и Италије - и друга два суседа - Мађарске и Бугарске - с којима беше склопила пакт о вечитом пријатељству. Изнутра беше издана - велик број Хрвата придружи се д-ру Анти Павелићу и левом крилу хрватском, које Мусолини и Хитлер држаху у приправности пуних дванаест година да га сад доведу на власт и да му на рушевинама Југославије створе Независну државу Хрватску, у коју укључише и српске земље до Дрине и Саве, и да јој зајамче живот опстанак доклегод буде трајала и њихова владавина.
Десети дан рата млади Краљ мораде да са својом владом напусти земљу у коју се сручише армије Немаца, Италијана, Мађара и Бугара и ставише је под удар својих закона - огња и мача.
И док се млади краљ премештао из Палестине у Египат, а из Египта у Енглеску, у земљи је један његов ђенералштабни пуковник, не признајући капитулације и не хтијући ни на час да прекине наметнути нам рат, окупљао и организовао народне снаге. Он настави борбу и отпор против окупатора, да је онда прими и против комуниста који тек по нападу Немачке на Совјетски Савез морадоше да безе у шуму, да би се домогли власти, загазише и у грађански рат док је земља крвавила под окупацијом, следећи пример Лењина и Троцког у Русији 1917. године.
Три године је тако млади Краљ био провео у иностранству, далеко од своје земљи и свога народа. Три године је у његовој земљи вођена крвава борба. Дража Михаиловић мораде, поред борбе с окупаторима и са усташама, да прими борбу и да све више ангажује своје снаге у борби против комуниста који су се борили на смрт и на живот за то да се домогну власти и да заведу своје комунистичко државно, друштвено, економско и културно уређење и поредак истоветан као и у совјетској Русији - стварно да присаједине нашу земљу совјетској Русији и да јој на тај начин омогуће преко наше земље и Балкана да изађе на Средоземно море и заузме залеђе Цариграда и Дарданела. Знајући да су српски народ и монархија најснажније запреке томе комунистичком надирању на Балканско полуострво, развише бесомучну пропаганду и у земљи и у иностранству, нарочито преко радио - емисионе станице ,,Слободна Југославија" која беше инсталирана и диригована у совјетској Русији у Тифлису, против повратка краља и владе у отаџбину.
Краљ беше ушао у двадесет и прву годину живота, опасао се снагом. Куд ће лепше године и куд боља прилика да, попут својих предака, и он прихвати за оружје, да дође у наше слободне планине и да залози своје младалачке снаге у борби за ослобођење земље од освајача и у одбрани наше државне независности и слободе, у одбрани народне нам прошлости и свих великих тековина српског народа, извојеваних у толиким борбама, прегнућима и сталним стремљењима читавих поколења, у одбрани великих духовних блага и народне нам културе. Све што је српски народ столећима стицао на свим пољима народног живота, све је било дошло у опасност да буде изгубљено. Краљ беше по освештаном схватању српскога народа први и највиши чувар тога народнога блага и свих његових тековина.
Најмлађега Карађорђевића на престољу очекиваше заиста узвишен задатак, достојан једног народног владаоца. Ето прилике да и он већ у првим данима своје мушкости и своје владавине обезбеди потребни му ауторитет, да својом руком отвори широко врата у будућност своме народу, себи и свом потомству. Куд ће боља прилика да на једном тако узвишеном националном делу доказе да и у његовим жилама тече Вождова крв.
Препуштао сам се тако маштању: На Светосавском конгресу ја сам, по излагању наше равногорске идеологије, наших погледа на преуређење државе и друштва, наших тежња и стремљења, своја излагања завршио речима: да Равногорски покрет има сигурно јамство да ће своје идеје овај пут и остварити - то јемство да даје стотину и једна хиљада наоружаних бораца (по подацима које Врховна команда беше прикупила било је у појединим јединицама 96.000 регистрованих пушака и 5.000 аутоматских оружја) који су на то заклетву положили, који су за те мисли заједно с нама своје главе и своје животе заложили, за овима да стоји још пет стотина хиљада бораца, али на жалост наоружаних само мушком снагом и одлучном вољом да на овом судбоносном путу до краја истрају, ас њима и за њима да је цео српски народ, сви напредни Хрвати и сви Словенци.
Конгрес је с одушевљењем ову вест примио. Да сам тада могао још да кажем да ће на челу тих снага у датом часу да се нађе и сам млади краљ, да је одлучио да великом делу које је почето под Вождом Карађорђем, а завршено под његовим оцем, даде коначни облик, сву унутрашњу садржину и да удари печат Карађорђевића; да је одлучио да на програм нашег државног и друштвеног уређења и живота који је народ у ове три тешке године својом крви писао и исписао стави и свој краљевски потпис; да се заклео да своју судбину и судбину свога дома никад и ни на час не одвоји од судбине свога народа – својих добрих, кротких и тешко напаћених, али и јуначких сељака и домаћина; да је одлучио да само њихово добро сматра својим добром и њихову срећу својом срећом.
Размишљао сам о томе и знао да Краљ неће и не може доћи сам, а да га велики нам западни Савезници и пријатељи не могу и неће пустити да голим рукама ослободи земљу. С њиме имају да дођу и сви они што с њим и одоше да сачувају проблеме наше државности, наше државне независности и наше слободе. А савезници ће му без сумње дати потребну помоћ у спреми и оружју да опреми и оних пет стотина хиљада бораца што, оборужаних својом мушком снагом, својом вољом и својом непоколебљивом вером у своје воћство и у победу истине и правде, очекиваху одлучни час. Тим мојим маштањима супротстави се теска сумња, основана на искуству стеченом кроз муцне три године проведене у слободним планинама, где се много шта може да науци што се у граду никад не би научило, где се дише друкче него у граду, где се друкче и мисли.
Размишљао сам: ако би млади Краљ дошао у земљу, Југославија би дигла својих шестотина хиљада бораца организованих у Равногорском покрету, пробудили би се и придружили и други, пренуо би се и био за нама повучен и цео национални Балкан, па и Подунавље Дража је на томе радио и припремао још од почетка. Све би то плануло у једном часу, окупацији Балканског полуострва био би учињен крај. Али крај би био учињен и совјетско-комунистичком сну о задунајској губернији односно о новој великој совјетској федерацији од Прута па до Јадранског и Јегејског мора, подељеној на неколико ситних совјетских република од којих би свакој, па и најмањој било омогућено и обезбеђено да задржи своје име, а неко време и свој језик за унутрашње потребе, али и ништа више. Све би то било учлањено у великом СССР.
И зар да Совјети остану равнодушни према доласку младога Краља у његову земљу? А Немци исто тако? - Зар та опасност по једне - окупаторе – који се још држе на Балкану, и по друге који једва чекају да их замене, али не на кратко и привремено док се рат не сврси, већ занавек, неће отворити очи и једнима и другима? Зар их та очита опасност по опстанак једних, а по тежње других, не би могла приближити и довести на тако блиску мисао о сепаратном миру. И једни и други - и Немци и Совјети су тако завршили и у прошлом светском рату, па што не би и у другом? А у овоме рату били су савезници у почетку, па зашто не би били и на завршетку? Најпосле и њихове идеологије, на око тако супротне, зар нису у односу једна према другој као лице и наличје једне исте медаље?
Не! Краљ неће, краљ не може доћи. Она гвоздена рука у којој као да је сажета сва воља и сва снага западних демократија задржаће га; затражиће још једну нову надчовечанску жртву од српског народа и још једну највећу ваљда жртву од младога Краља и од дома Карађорђевића, жртву на свеопшту корист и самог Запада и западних демократија.
Не! Краљ неће доћи и о тој његовој младалачкој замисли, о жељи најмлађега Карађорђевића на престољу да пође путем својих предака, да у борби на целу свога народа удари темељ своме личном ауторитету у земљи и народу, да учврсти нове основе Краљевине Југославије, о тој замисли и томе младалачком сну не сме нико у земљи ништа знати, јер се та замисао неће не може остварити, јер није у складу са великим политичким линијама великога Винстона Черчила.
ОДЛАЗАК НАШЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ У ИТАЛИЈУ
Некако у другој половини јула (1944) јави ми Дража да ће доћи амерички авион и да могу два члана Централног националног комитета кренути у Италију као наши делегати, па да их одмах упутим на нас аеродром у Прањане. Како је о тој делегацији већ раније било реци на заседању у Рошцима, то одмах позвах д-ра Владимира Белајчића и Адама Прибићевића, ас њима упутих и Ивана Ковача, уверен да ће се и он моћи сместити. Четврти члан о коме је било говора у Рошцима не беше стигао из Београда. Као војног представника Дража посла команданта Првог равногорског корпуса Звонка Вучковића у смислу мога ранијег предлога. Делегацију смо овако саставили с ових разлога:
Д-р Владимир Белајчић био је познат у ротаријанским круговима, нарочито у Америци куда је ишао као делегат и гувернер југословенског ротара-дистрикта а познат је био исто тако и у масонским круговима, нарочито после његове одбране масонства кад д-р Корошец запрети прогоном. У шуми се беше у Равногорском покрету сабрало толико масона да основаше масонски венчић Равна Гора и о томе би извештен масонски савет. У земљи, као и међу словенским народима д-р Белајчић беше познат као културни радник и подстарешина Југословенског соколског савеза. У нашем покрету он беше пуномоћник четрнаест националних културних и витешких организација.
Адам Прибићевић, у својој земљи, а и у иностранству, познат још од 1907. године кад је у загребачком велеиздајничком процесу са братом Валеријаном стајао на челу оптужених педесет и тројице Срба у Хрватској. Кроз дуги низ година био је уредник ,,Српског кола", касније ,,Сељачког кола". Одмах после првог светског рата оде на Косово, у Вучитрн, да ту проведе двадесет година радећи о земљи и осети све тешкоће мучног сељачког живота. По смрти брата му Светозара био је изабран за председника Самосталне демократске странке, али видећи онај вртлог и беспућа којим је нас јавни живот пошао, повуче се и би изабран за почасног председника странке. И име и појава Адама Прибићевића речито говоре о његовом сељачко-демократском схватању нашег државног и друштвеног проблема. Прошлог рата је његов брат Милан ишао као пуковник српске војске да окупи наше исељенике у Америци за борбу за наше народно ослобођење и уједињење, а данас на тај пут пође Адам Прибићевић да тим истим исељеницима и свој америчкој јавности каже како и на којим основама желимо да ослобођену земљу организујемо и уредимо - да желимо да пођемо примером Америке и њене демократије. Нико за то од Адама Прибићевића није био ни позванији ни прикладнији да то Америци каже.
Трећи делегат Словенац Иван Ковач беше раније васпитач младог краља. Ако ико, он је могао најбоље да му каже и објасни стање у земљи. Ако икоме, Ивану Ковачу је млади краљ могао да верује.
Звонко Вучковић командант Првог равногорског корпуса, по рођењу Хрват а по одгоју и васпитању Србин, у суштини Југословен, млад и ведар, био један од оне тројице коњичких официра што на дан потписа пакта, не знајући да се припрема 27. март напустише војску и кренуше пут Грчке, али их догађаји на путу затекоше. Звонко Вучковић од тада па до свог одласка у Италију, оста стално у борби на подручју Равне Горе. Чим је Дража дошао на Равну Гору, Звонко Вучковић му се придружио и био један од његових првих команданата. А кад је Дража 1942. године отишао у Црну Гору, Вучковић је остао на подручју Равне Горе, у таковском срезу и код њега је Дража оставио на чувању главну благајну организације. Лепо васпитан, наочит и симпатичан, а врло интелигентан, Вучковић је заиста могао да достојно представља у иностранству нас покрет.
Пред полазак припремим и предам д-ру Белајчићу и Прибићевићу: два дела Ђуре Виловића - ,,Крваву цркву на енглеском" и ,,Далматинске дедове" на српском, оба у рукопису. Седам књига записника о саслушању избеглица са подручја НДХ, састављеним у комесаријату за избеглице, а у којима су била приказана усташка зверства почињена над српским народом; два албума фотографисаних српских лешева које су донеле Сава и Дунав; књигу ,,Црне букве" о неделима комуниста у Словенији; омладинску брошуру штаба бр. 501 о комунистима у Југославији; комплет листа ,,Равна Гора" и још неколико наших шумских листова.
Д-рн Белајчићу и Адаму Прибићевићу испостависмо и нарочита пуномоћства да заступају нашу организацију у иностранству. Како су и д-р Белајчић и Адам Прибићевић већ били потпуно ушли у тежње и рад покрета и како су и један и други били потпредседници ЦНК, није им требало давати никаквих упутстава. Исто тако Звонко Вучковић познаваше војничко стање.
Шаљући ову овако састављену делегацију, ми смо дали најбоље што смо имали, па ипак се с обзиром на спољну ситуацију, нисмо много надали. Али нисмо се надали ни ономе што се десило - да делегација буде одмах у Италији конфинирана и да нам д-р Живко Топаловић јави као свој успех што је делегација могла да промени место свога боравка и да пређе у Рим.
САСТАНАК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА И МИЛАНА НЕДИЋА
Мишљења о улози генерала Милана Недића у овоме рату - управо о његовој улози као председника Српске владе под окупацијом - била су у нашој јавности подељена у току рата, а остаће и после рата. Но, ако одбацимо оне који бранећи Милана Недића бране сами себе и своје држање, мало ће их остати који ће правдати Недићев поступак, а не знам да ли ће се наћи и како ће га моћи оправдати. Јер, тешко је за иста оправдати генерала коме су краљ и народ поверили одбрану земље и дали групу армија да с њима иде против непријатеља, а он, само неколико месеци касније, из руку тога истог непријатеља, без знања и одобрења краљева, примио мандат и саставио владу.
До тада су политички људи, којима по народном схватању може у образ стати много сто шта сто генералу не може, примали мандат од свога Краља и састављали владе, а онда с том владом полагали заклетву. А сад? Сад је, не политичар, већ Краљев генерал Милан Недић, примио мандат из руку непријатеља окупатора, па њему ваљда, ако не заклетву, а оно реч дао да ће радити по његовим директивама.
Сви смо се у чуду питали: Зашто је то учинио Милан Недић? Зашто ту част није оставио и даље политичарима - Милану Аћимовићу и сличнима? Зато, веле, што су Немци тражили личност од ауторитета. Тражили Немци? Верујем. Али, да ли је то тражио и српски народ? И, ако је то требало Немцима, да ли је требало и српском народу? Сигурно не! Држава је била срушена, земља прегажена и окупирана, а народ понижен. И шта је сад српском народу требало још и то понижење?
Иако нисам дозволио да се у равногорској штампи напада Милан Недић, иако сам одбио сарадњу у емисионој станици ,,Карађорђе" у Каиру и сагласио се и са тим да се њене емисије обуставе баш ради неукусних напада на Милана Недића и његов приватни живот, никад нисам ни помислио да се Недићу може његов поступак опростити. Ја сам само сматрао да није ни време ни прилика да се те ствари расправљају, а нарочито да се наше прљаво рубље пере пред страним светом.
Милан Недић је, по моме мишљењу, починио две крупне грешке: Прва је грешка што се примио да под окупацијом и из руку окупатора добива мандат за састав владе. Та грешка могла се опростити свакоме другом пре него њему који је, не једном, био министар војни и словио као узданица наше војске. Милан Недић је био први министар војни у нашој историји који је мандат за састав владе примио из руку непријатеља, а не свога Краља.
Друга грешка Милана Недића је што оним часом кад СУ Немци почели да по Србији стрељају српски народ - стрељања у Мачви, Крагујевцу, Краљеву и другим местима - није одмах поднео оставку и отишао у заробљенички логор, већ остао на свом положају да са крвницима српског народа дели одговорност.
У Србији је, особито у Београду, под окупацијом стваран један опортунистички дух и један квислиншки морал. Његов носилац није био само Димитрије Љотић већ и Милан Недић. О томе духу и о томе моралу, који је ширен нарочито међу официрима и међу омладином, и који се мазе слободно крстити недићевским духом и недићевским моралом, ево два карактеристична примера:
Један број активних југословенских официра беше се склонио у службу тзв. националног рада. Била је то Недићева ,,организација ТОТ". У зиму 1943. дође нам на Пашине Равне неки професор Маричић, сеф те службе, са два или три своја официра. Дошли да расправе који би од њихових могли изићи на терен да се распореде у поједине крајеве. Јер сви говораху да су наши. На списку и беше, колико се сећам, двадесет и два. Кад узеше да с Дражом претресају једног по једног, једва их се нађе седам или осам који би могли доћи у обзир за теренску службу, за све друге нађе неко оправдање и изговор. Кад свршисмо посао и Дража предаде ађутанту списак ради евиденције, ја се дигох и рекох да је то срамота почео официрски кор да сељак сноси сав терет данашње борбе, да сељаци воде чете и батаљоне, а да активни официри седе у жицама и служе окупатору, место да дођу у своје слободне планине, међу свој народ, да с њим деле судбину и да га предводе. Дража се трже, нареди да се списак врати и поново га прегледаше. Сад над још један на терен могу изићи тридесет и тројица. То је било у 1943, а тек у августу 1944. изиђоше у шуму, не сећам се да ли тројица или петорица од двадесет и два. Ето шта је учинио тај опортунистички и квислиншки дух - од двадесет и два југословенска официра створио једва десети два окупаторска пандура, јер страх живот у образ каља цесто!
Монтескије у свом делу ,,Дух закона" каже да је прво и основно својство које се тражи од војника - част. Дух Недићеве војске, управо Недићевих официра, као да је овај услов ставио на последње место.
Други случај је био са омладином. У лето 1944. после бомбардовања Београда, дође нам на Добрњу једна група омладинаца-тотоваца (у ,,националној служби"). Дража оста с њима дуго у разговору, а кад позва мене да им проговорим, ја тешко изговорих неколико реци.
Била су то претежно деца београдских јавних богаташа која су после бомбардовања Београда дошла, попут многих старијих, да виде Дражу и да се упишу у Равногорски покрет за сваки случај ... Посматрао сам ту омладину без идеала и самопрегора, без вере и полета, омладину која је остарела пре него ли је и одрасла. Тек што су им очеви изишли из опанака, а они већ декаденти. И да нисам знао за ону насу дивну омладину по омладинским штабовима што већ три године проводи живот по селима и по планинама, која ништа не тражи, а даје све од себе, па и себе, па и овима овде што се сетише да дођу тек у четвртој години рата посумњао бих у будућност српског народа. Кад се с Дражом повукох у његову собу, оте ми се из уста теска реч: дегенерици! Решили смо да их упутимо у омладински штаб 501 међу њихове вршњаке. Сумњао сам да ће и омладински штаб моћи и шта од њих учинити. Беху тешко заражени и требало им је дуго лечење. Није ту било ни кућног ни школског васпитања. Деца су била од раних дана запуштена, а кад је дошао час да се определе, да одаберу свој пут, она су одабрала онај лакши удобнији којим су ишли и утрли га и родитељи и средина у којој су се кретала. Тај лакши пут и њима је отворио и на њу казивао Милан Недић - отац Србије.
Пред српским народом су се после слома Југославије, отворила два пута: један који је отворио Дража Михаиловић и којим је почасна га српског народа сељак, најбољи део војске и омладине, а на који је гледало и у граду. Све што је ваљало и интелектуалац, и чиновник, и трговац, и радник - очекујући крај својим мукама и понашањима која су морали подносити ради спаса голог живота и породице. И други који је отворио Милан Аћимовић, а онда воћство уступио Милану Недићу - пут опортунизма и безусловне покорности окупатору - крвнику.
И Дража Михаиловић и Милан Недић су висе од три године ишли сваки својим путем да се никад не сретну. Искључивали су се. Па ипак у четвртој години су се срели. На 18 августа 1944. у ноћи састали су се у селу Ражањ, у црногорском срезу Дража Михаиловић и Милан Недић.
Зашто? У коју сврху? ... И како је Дража Михаиловић могао да оде на тај састанак који је био у штету и његову и Равногорског покрета?
Сав је народ знао колико је Милан Недић код западних Савезника био дискредитован својим опредељењем за Немце, стварањем Српске владе, својом посетом Хитлеру и својим непромишљеним говорима против западних савезника, нарочито Енглеза. А сад су све оци биле упрте у западне Савезнике и они хоће спас.
Сва је земља знала какав се политички олош био окупио око генерала Милана Недића, иза њега Милан Аћимовић, а уза њ Димитрије Љотић, Драги Јовановић, Таса Динић и сл. А сад је сав нас род очекивао свој препород и ослобођење од овог олоша у нашем јавном животу. И шта је сад требало Дражи Михаиловићу то друштво које је још пре рата, а нарочито у току рата, своју судбину везало не само за Немце, него и за самог Фирера, а сад, после више од три године, кад је видело да немачки брод нагло тоне, а Фирерова звезда да је зашла, тражи Дражу Михаиловића да се он беси и добије легитимацију којом ће се пред западним савезницима и пред народом оправдати? Све је то, као много шта друго, необјашњено.
Није, мислим, без разлога било што је састанак одржан бас у време кад сам се ја са др-ом Ђуром Ђуровићем налазио у трнавском срезу, најпре на конгресу православних свестеника, а онда на конгресу подземне штампе, далеко и од Драже и од штаба ВК. Није без разлога ни то да ми Дража, који преда мном, како рече на топчидерском суђењу, није имао тајни и да је у мене имао пуно поверење, о томе састанку никад ништа не рече. То сто је састанак одржан у моме одсуству и скривен од мене може да знаци да је одржан на иницијативу и по зељи Милана Недића, односно оних који су стајали иза Недића, а који су морали знати како ја гледам и на Недића и на оне иза њега.
Није случајно ни то да је на састанку у Недићевој пратњи дошао и Драги Јовановић. То открива намеру актера да на Равногорском покрету широко отворе врата свима од Милана Недића па до Драгог Јовановића.
Дража је на топчидерском суђењу рекао да су га на тај састанак одвукли Никола Калабић и М. Рачић. Верујем. Али ко је био иза Калабића и иза Рачића? Ко опет иза Милана Недића и Драгог Јовановића? Мислим да је иза једних и иза других стајао исти актер - Милан Аћимовић. Он делује од часа доласка д-ра Зивка Топаловића у штаб ВК, он ће да делује и до краја, до успона Дражина на Голготу.
Питање је да ли је Дража могао да се опре наваљивању својих команданата - Калабића и Рачића. Мислим да јесте. Али Дража је био сложен. У њему су била и борила се често један против другог два човека - један војник и борац, а други апостол и мученик. У ово време још је превлађивао војник, коме је пред очима била само једна мисао - мисао на победу на војничком пољу.
И та мисао на војничку победу и веровање да о тој победи овиси све и покрет, и живот, и будућност српског народа и судбина Југославије, превладала је. Та мисао потисла је у његовој глави све друго, па и помисао на улогу Милана Недића и његове тешке и неопростиве погрешке. Али само начас. Одведен је, како изгледа, на препад, у часу слабости. Али кад је дошао на састанак и у Недићевој пратњи видео Драгог Јовановића, изгледа да му је пукло пред очима. То га је толико поразило да је и на суђењу дуго порицао да је на састанку био и Драги Јовановић. Тргао се пред страшном опасности и провалијом у коју је могао да се сруши и он и Равногорски покрет. Требало је, истина, још много времена док је савладан војник-борац који је само у војничкој победи видео спас народа и отаџбине али ипак је савладан - победио је Дража апостол и мученик.
ЗАСЕДАЊЕ ПЛЕНУМА ЦНК-а У МИЛИЋЕВЦИМА – ПРЕЛАЗ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ДУНАВА И СМРТ МИХ. КУЈУНЏИЋА
Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.
Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.
Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.
На дневном је реду било неколико ствари:
- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;
- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;
- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;
- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;
- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.
Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.
У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.
Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.
Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?
Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.
На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.
С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.
Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.
Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.
По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.
Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.
Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Лјубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.
Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак с
Ове године навршава се и 60 година од смрти Стевана Мољевића, тачније 15. новембра.
Постоји информација да је Стеван Мољевић сахрањен на Новом гробљу у Београду. Уколико неко зна тачно место било би лепо да објасни где је локација.
Прочитајте, занимљиви су текстови, и молим да размислите пре него што оставите коментар. Мислим да не би било лепо да омаловажавате Мољевићев труд, чињен у тако немогућим условима. А због упорне одбране онога који је издао.
И КРАЉ ЋЕ ДОЋИ ...
Некако око Ускрса Дража ми рече да је добио обавештење да ће и Краљ доћи да и лично учествује у борби за ослобођење земље чим дође час за општи устанак. Не каза ми да ли је то обавештење добио од самог Краља или из његове околине. Вели ми да о томе у штабу зна још само пуковник Балетић. Ја то рекао и Ђури Виловићу с тим да вест не иде даље.
Размишљао сам: Краљ Александар (Карађорђевић) почео беше своју владавину под најбољим ауспицијама. Већ као наследник престола беше учесник у два победоносна рата, у остварењу вековног сна српског народа - освети Косова и ослобођењу Душанова Скопља. У Светски рат ушао је као регент да славу стечену у ранијим ратовима крунише уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, остварењем сна свих напредних синова словенскога југа. На ту висину не беше се уздигао још ни један од владалаца ни на српском ни на хрватском престолу.
Његово учешће у три ослободилачка рата везало га је тесно с ратницима - домаћинима, са српским сељаком - с народом и донело му љубав народну. Његов ауторитет био је у народу и неоспоран, и многима је сметао.
Истрошеност политичких странака, њихове међусобне борбе и све низе спуштање нашег јавног живота стаде да повлачи и Краља и да крњи и његов ауторитет. Он се ангажује, најпре помало, а онда све јаче али и све више на штету свога ауторитета.
Погрешно је мислити да је сести јануар (1929) дошао сам по себи, Краљевом вољом, и наједном. Пре би се могло реци да је он само последица, готово неминовна, нездравих политичких прилика у земљи које су настале размирицама И расулом у великим српским политичким странкама. То је расуло почело најпре у радикалној странци - најјачој српској странци још за живота њеног великог вође Николе Пашића, да по његовој смрти дође до пуног изражаја. Шест влада Николе Узуновића и ,,тврди град" Љубе Давидовића - влада Вукићевић – Маринковић биле су предигра ономе што је убрзо дошло, а може бити и морало доћи.
За шести јануар опозиција је сву одговорност бацила на Краља Александра. Мислим да то није право, и да одговорност за шести јануар сносе сви политички чиниоци у земљи, нарочито политичке странке, а да лављи део припада опозицији, И поред тога што га се она упорно одриче. Требало је да дође до данашњег грађанског рата па да се види колико је нас јавни живот био болестан, колико су политичке странке биле једне истрошене и труле, а друге инфилтриране разорним елементима - хрватске више усташким, а српске комунистичким. Краљ Александар је, пре би се могло реци, одговоран за неуспех шестог јануара и за оно што је после дошло, него за само његово стварање. Грешка као да је би ла највише у томе што је краљ хтео да преко својих људи, управо оних који су били по највише одговорни за оно нездраво стање у земљи, препороди нас јавни живот, па у труле старе бачве утоци ново вино, и што је то такво стање одржао врло дуго - до краја свога живота.
И док је Краљ Александар почео своју владавину под најповољнијим ауспицијама, није под тако сретним оставио своме малолетном сину краљу Петру. Краљ Петар II је своју владавину отпочео у приликама које би биле тешке и за најискуснијег владаоца.
У земљи тешко стање. Држава се и дотле држала више ауторитетом погинулог Краља него својом унутрашњом снагом. Српско-хрватски спор је био на врхунцу своје заоштрености, тако да је хрватско лево крило већ кренуло путем издаје и наслона на непријатеље Југославије и приступило терористичкој акцији којој је жртвом пао и сам Краљ. Политичке странке су и даље наставиле своју игру и борбу за власт. Краљ - дете, тек навршио једанаесту годину када је ступио на престо, имао је само два искрена пријатеља - мајку и народ. Краљица - мајка уз једног снажна владаоца, никад није ни помислила да утиче на државне послове и њихов ток - то је било на срећу и њену и земље - сва се била посветила деци и дому. Народ опет, лишен слободе и основних грађанских и политичких права, није могао да дође до речи ни да помогне ни себи самом а камоли нејакоме краљу. Краљевску власт вршило је намесништво. Кажу да је Слободан Јовановић рекао да то намесништво цине кнез намесник и два присутна грађанина, да домало и ту дефиницију замени новом: кнез намесник и два одсутна грађанина. Иако у фали, Слободан Јовановић као да је дао најбоље обележје овога бедног намесништва.
Па да је бар тај кнез намесник био нека снажнија личност и да је био пријатељ краљев, већ ни једно ни друго.
Кад сам по погибији Краља Александра дошао професору д-ру Бози Марковићу и питао га шта мисли о даљем развијању политичких прилика у земљи и нарочито шта мисли о кнезу намеснику, он ми забринуто рече: Нико још не зна којим ће смером прилике кренути. О кнезу нико ништа не зна. Ми чак не знамо ни да ли је националан човек. Ослободилачки ратови бисе и прођоше, а он кроз седам година у земљу и не наврати. Да се бар ставио на цело Црвеног крста, већ ни то. И шта сад можемо од њега да очекујемо?
И тај такав кнез веле да је тежио чак и за престолом. Његова диктатура са д-ром Миланом Стојадиновићем, а после Драгишом Цветковићем, на целу, и потписивање Тројног пакта остаће као сраман покушај и пример како и слаби руковаоци каткад имају смелост нарочито за рђаве ствари, како је један бедни кнез хтео да промени цео историјски пут једног слободног народа. 27. март учини тој срамоти крај и краљевску власт предаде краљу који беше тек у осамнаестој години.
Десети дан посто млади краљ прими краљевску власт, Југославија би споља нападнута од две велике осовинске силе - Немачке и Италије - и друга два суседа - Мађарске и Бугарске - с којима беше склопила пакт о вечитом пријатељству. Изнутра беше издана - велик број Хрвата придружи се д-ру Анти Павелићу и левом крилу хрватском, које Мусолини и Хитлер држаху у приправности пуних дванаест година да га сад доведу на власт и да му на рушевинама Југославије створе Независну државу Хрватску, у коју укључише и српске земље до Дрине и Саве, и да јој зајамче живот опстанак доклегод буде трајала и њихова владавина.
Десети дан рата млади Краљ мораде да са својом владом напусти земљу у коју се сручише армије Немаца, Италијана, Мађара и Бугара и ставише је под удар својих закона - огња и мача.
И док се млади краљ премештао из Палестине у Египат, а из Египта у Енглеску, у земљи је један његов ђенералштабни пуковник, не признајући капитулације и не хтијући ни на час да прекине наметнути нам рат, окупљао и организовао народне снаге. Он настави борбу и отпор против окупатора, да је онда прими и против комуниста који тек по нападу Немачке на Совјетски Савез морадоше да безе у шуму, да би се домогли власти, загазише и у грађански рат док је земља крвавила под окупацијом, следећи пример Лењина и Троцког у Русији 1917. године.
Три године је тако млади Краљ био провео у иностранству, далеко од своје земљи и свога народа. Три године је у његовој земљи вођена крвава борба. Дража Михаиловић мораде, поред борбе с окупаторима и са усташама, да прими борбу и да све више ангажује своје снаге у борби против комуниста који су се борили на смрт и на живот за то да се домогну власти и да заведу своје комунистичко државно, друштвено, економско и културно уређење и поредак истоветан као и у совјетској Русији - стварно да присаједине нашу земљу совјетској Русији и да јој на тај начин омогуће преко наше земље и Балкана да изађе на Средоземно море и заузме залеђе Цариграда и Дарданела. Знајући да су српски народ и монархија најснажније запреке томе комунистичком надирању на Балканско полуострво, развише бесомучну пропаганду и у земљи и у иностранству, нарочито преко радио - емисионе станице ,,Слободна Југославија" која беше инсталирана и диригована у совјетској Русији у Тифлису, против повратка краља и владе у отаџбину.
Краљ беше ушао у двадесет и прву годину живота, опасао се снагом. Куд ће лепше године и куд боља прилика да, попут својих предака, и он прихвати за оружје, да дође у наше слободне планине и да залози своје младалачке снаге у борби за ослобођење земље од освајача и у одбрани наше државне независности и слободе, у одбрани народне нам прошлости и свих великих тековина српског народа, извојеваних у толиким борбама, прегнућима и сталним стремљењима читавих поколења, у одбрани великих духовних блага и народне нам културе. Све што је српски народ столећима стицао на свим пољима народног живота, све је било дошло у опасност да буде изгубљено. Краљ беше по освештаном схватању српскога народа први и највиши чувар тога народнога блага и свих његових тековина.
Најмлађега Карађорђевића на престољу очекиваше заиста узвишен задатак, достојан једног народног владаоца. Ето прилике да и он већ у првим данима своје мушкости и своје владавине обезбеди потребни му ауторитет, да својом руком отвори широко врата у будућност своме народу, себи и свом потомству. Куд ће боља прилика да на једном тако узвишеном националном делу доказе да и у његовим жилама тече Вождова крв.
Препуштао сам се тако маштању: На Светосавском конгресу ја сам, по излагању наше равногорске идеологије, наших погледа на преуређење државе и друштва, наших тежња и стремљења, своја излагања завршио речима: да Равногорски покрет има сигурно јамство да ће своје идеје овај пут и остварити - то јемство да даје стотину и једна хиљада наоружаних бораца (по подацима које Врховна команда беше прикупила било је у појединим јединицама 96.000 регистрованих пушака и 5.000 аутоматских оружја) који су на то заклетву положили, који су за те мисли заједно с нама своје главе и своје животе заложили, за овима да стоји још пет стотина хиљада бораца, али на жалост наоружаних само мушком снагом и одлучном вољом да на овом судбоносном путу до краја истрају, ас њима и за њима да је цео српски народ, сви напредни Хрвати и сви Словенци.
Конгрес је с одушевљењем ову вест примио. Да сам тада могао још да кажем да ће на челу тих снага у датом часу да се нађе и сам млади краљ, да је одлучио да великом делу које је почето под Вождом Карађорђем, а завршено под његовим оцем, даде коначни облик, сву унутрашњу садржину и да удари печат Карађорђевића; да је одлучио да на програм нашег државног и друштвеног уређења и живота који је народ у ове три тешке године својом крви писао и исписао стави и свој краљевски потпис; да се заклео да своју судбину и судбину свога дома никад и ни на час не одвоји од судбине свога народа – својих добрих, кротких и тешко напаћених, али и јуначких сељака и домаћина; да је одлучио да само њихово добро сматра својим добром и њихову срећу својом срећом.
Размишљао сам о томе и знао да Краљ неће и не може доћи сам, а да га велики нам западни Савезници и пријатељи не могу и неће пустити да голим рукама ослободи земљу. С њиме имају да дођу и сви они што с њим и одоше да сачувају проблеме наше државности, наше државне независности и наше слободе. А савезници ће му без сумње дати потребну помоћ у спреми и оружју да опреми и оних пет стотина хиљада бораца што, оборужаних својом мушком снагом, својом вољом и својом непоколебљивом вером у своје воћство и у победу истине и правде, очекиваху одлучни час. Тим мојим маштањима супротстави се теска сумња, основана на искуству стеченом кроз муцне три године проведене у слободним планинама, где се много шта може да науци што се у граду никад не би научило, где се дише друкче него у граду, где се друкче и мисли.
Размишљао сам: ако би млади Краљ дошао у земљу, Југославија би дигла својих шестотина хиљада бораца организованих у Равногорском покрету, пробудили би се и придружили и други, пренуо би се и био за нама повучен и цео национални Балкан, па и Подунавље Дража је на томе радио и припремао још од почетка. Све би то плануло у једном часу, окупацији Балканског полуострва био би учињен крај. Али крај би био учињен и совјетско-комунистичком сну о задунајској губернији односно о новој великој совјетској федерацији од Прута па до Јадранског и Јегејског мора, подељеној на неколико ситних совјетских република од којих би свакој, па и најмањој било омогућено и обезбеђено да задржи своје име, а неко време и свој језик за унутрашње потребе, али и ништа више. Све би то било учлањено у великом СССР.
И зар да Совјети остану равнодушни према доласку младога Краља у његову земљу? А Немци исто тако? - Зар та опасност по једне - окупаторе – који се још држе на Балкану, и по друге који једва чекају да их замене, али не на кратко и привремено док се рат не сврси, већ занавек, неће отворити очи и једнима и другима? Зар их та очита опасност по опстанак једних, а по тежње других, не би могла приближити и довести на тако блиску мисао о сепаратном миру. И једни и други - и Немци и Совјети су тако завршили и у прошлом светском рату, па што не би и у другом? А у овоме рату били су савезници у почетку, па зашто не би били и на завршетку? Најпосле и њихове идеологије, на око тако супротне, зар нису у односу једна према другој као лице и наличје једне исте медаље?
Не! Краљ неће, краљ не може доћи. Она гвоздена рука у којој као да је сажета сва воља и сва снага западних демократија задржаће га; затражиће још једну нову надчовечанску жртву од српског народа и још једну највећу ваљда жртву од младога Краља и од дома Карађорђевића, жртву на свеопшту корист и самог Запада и западних демократија.
Не! Краљ неће доћи и о тој његовој младалачкој замисли, о жељи најмлађега Карађорђевића на престољу да пође путем својих предака, да у борби на целу свога народа удари темељ своме личном ауторитету у земљи и народу, да учврсти нове основе Краљевине Југославије, о тој замисли и томе младалачком сну не сме нико у земљи ништа знати, јер се та замисао неће не може остварити, јер није у складу са великим политичким линијама великога Винстона Черчила.
ОДЛАЗАК НАШЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ У ИТАЛИЈУ
Некако у другој половини јула (1944) јави ми Дража да ће доћи амерички авион и да могу два члана Централног националног комитета кренути у Италију као наши делегати, па да их одмах упутим на нас аеродром у Прањане. Како је о тој делегацији већ раније било реци на заседању у Рошцима, то одмах позвах д-ра Владимира Белајчића и Адама Прибићевића, ас њима упутих и Ивана Ковача, уверен да ће се и он моћи сместити. Четврти члан о коме је било говора у Рошцима не беше стигао из Београда. Као војног представника Дража посла команданта Првог равногорског корпуса Звонка Вучковића у смислу мога ранијег предлога. Делегацију смо овако саставили с ових разлога:
Д-р Владимир Белајчић био је познат у ротаријанским круговима, нарочито у Америци куда је ишао као делегат и гувернер југословенског ротара-дистрикта а познат је био исто тако и у масонским круговима, нарочито после његове одбране масонства кад д-р Корошец запрети прогоном. У шуми се беше у Равногорском покрету сабрало толико масона да основаше масонски венчић Равна Гора и о томе би извештен масонски савет. У земљи, као и међу словенским народима д-р Белајчић беше познат као културни радник и подстарешина Југословенског соколског савеза. У нашем покрету он беше пуномоћник четрнаест националних културних и витешких организација.
Адам Прибићевић, у својој земљи, а и у иностранству, познат још од 1907. године кад је у загребачком велеиздајничком процесу са братом Валеријаном стајао на челу оптужених педесет и тројице Срба у Хрватској. Кроз дуги низ година био је уредник ,,Српског кола", касније ,,Сељачког кола". Одмах после првог светског рата оде на Косово, у Вучитрн, да ту проведе двадесет година радећи о земљи и осети све тешкоће мучног сељачког живота. По смрти брата му Светозара био је изабран за председника Самосталне демократске странке, али видећи онај вртлог и беспућа којим је нас јавни живот пошао, повуче се и би изабран за почасног председника странке. И име и појава Адама Прибићевића речито говоре о његовом сељачко-демократском схватању нашег државног и друштвеног проблема. Прошлог рата је његов брат Милан ишао као пуковник српске војске да окупи наше исељенике у Америци за борбу за наше народно ослобођење и уједињење, а данас на тај пут пође Адам Прибићевић да тим истим исељеницима и свој америчкој јавности каже како и на којим основама желимо да ослобођену земљу организујемо и уредимо - да желимо да пођемо примером Америке и њене демократије. Нико за то од Адама Прибићевића није био ни позванији ни прикладнији да то Америци каже.
Трећи делегат Словенац Иван Ковач беше раније васпитач младог краља. Ако ико, он је могао најбоље да му каже и објасни стање у земљи. Ако икоме, Ивану Ковачу је млади краљ могао да верује.
Звонко Вучковић командант Првог равногорског корпуса, по рођењу Хрват а по одгоју и васпитању Србин, у суштини Југословен, млад и ведар, био један од оне тројице коњичких официра што на дан потписа пакта, не знајући да се припрема 27. март напустише војску и кренуше пут Грчке, али их догађаји на путу затекоше. Звонко Вучковић од тада па до свог одласка у Италију, оста стално у борби на подручју Равне Горе. Чим је Дража дошао на Равну Гору, Звонко Вучковић му се придружио и био један од његових првих команданата. А кад је Дража 1942. године отишао у Црну Гору, Вучковић је остао на подручју Равне Горе, у таковском срезу и код њега је Дража оставио на чувању главну благајну организације. Лепо васпитан, наочит и симпатичан, а врло интелигентан, Вучковић је заиста могао да достојно представља у иностранству нас покрет.
Пред полазак припремим и предам д-ру Белајчићу и Прибићевићу: два дела Ђуре Виловића - ,,Крваву цркву на енглеском" и ,,Далматинске дедове" на српском, оба у рукопису. Седам књига записника о саслушању избеглица са подручја НДХ, састављеним у комесаријату за избеглице, а у којима су била приказана усташка зверства почињена над српским народом; два албума фотографисаних српских лешева које су донеле Сава и Дунав; књигу ,,Црне букве" о неделима комуниста у Словенији; омладинску брошуру штаба бр. 501 о комунистима у Југославији; комплет листа ,,Равна Гора" и још неколико наших шумских листова.
Д-рн Белајчићу и Адаму Прибићевићу испостависмо и нарочита пуномоћства да заступају нашу организацију у иностранству. Како су и д-р Белајчић и Адам Прибићевић већ били потпуно ушли у тежње и рад покрета и како су и један и други били потпредседници ЦНК, није им требало давати никаквих упутстава. Исто тако Звонко Вучковић познаваше војничко стање.
Шаљући ову овако састављену делегацију, ми смо дали најбоље што смо имали, па ипак се с обзиром на спољну ситуацију, нисмо много надали. Али нисмо се надали ни ономе што се десило - да делегација буде одмах у Италији конфинирана и да нам д-р Живко Топаловић јави као свој успех што је делегација могла да промени место свога боравка и да пређе у Рим.
САСТАНАК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА И МИЛАНА НЕДИЋА
Мишљења о улози генерала Милана Недића у овоме рату - управо о његовој улози као председника Српске владе под окупацијом - била су у нашој јавности подељена у току рата, а остаће и после рата. Но, ако одбацимо оне који бранећи Милана Недића бране сами себе и своје држање, мало ће их остати који ће правдати Недићев поступак, а не знам да ли ће се наћи и како ће га моћи оправдати. Јер, тешко је за иста оправдати генерала коме су краљ и народ поверили одбрану земље и дали групу армија да с њима иде против непријатеља, а он, само неколико месеци касније, из руку тога истог непријатеља, без знања и одобрења краљева, примио мандат и саставио владу.
До тада су политички људи, којима по народном схватању може у образ стати много сто шта сто генералу не може, примали мандат од свога Краља и састављали владе, а онда с том владом полагали заклетву. А сад? Сад је, не политичар, већ Краљев генерал Милан Недић, примио мандат из руку непријатеља окупатора, па њему ваљда, ако не заклетву, а оно реч дао да ће радити по његовим директивама.
Сви смо се у чуду питали: Зашто је то учинио Милан Недић? Зашто ту част није оставио и даље политичарима - Милану Аћимовићу и сличнима? Зато, веле, што су Немци тражили личност од ауторитета. Тражили Немци? Верујем. Али, да ли је то тражио и српски народ? И, ако је то требало Немцима, да ли је требало и српском народу? Сигурно не! Држава је била срушена, земља прегажена и окупирана, а народ понижен. И шта је сад српском народу требало још и то понижење?
Иако нисам дозволио да се у равногорској штампи напада Милан Недић, иако сам одбио сарадњу у емисионој станици ,,Карађорђе" у Каиру и сагласио се и са тим да се њене емисије обуставе баш ради неукусних напада на Милана Недића и његов приватни живот, никад нисам ни помислио да се Недићу може његов поступак опростити. Ја сам само сматрао да није ни време ни прилика да се те ствари расправљају, а нарочито да се наше прљаво рубље пере пред страним светом.
Милан Недић је, по моме мишљењу, починио две крупне грешке: Прва је грешка што се примио да под окупацијом и из руку окупатора добива мандат за састав владе. Та грешка могла се опростити свакоме другом пре него њему који је, не једном, био министар војни и словио као узданица наше војске. Милан Недић је био први министар војни у нашој историји који је мандат за састав владе примио из руку непријатеља, а не свога Краља.
Друга грешка Милана Недића је што оним часом кад СУ Немци почели да по Србији стрељају српски народ - стрељања у Мачви, Крагујевцу, Краљеву и другим местима - није одмах поднео оставку и отишао у заробљенички логор, већ остао на свом положају да са крвницима српског народа дели одговорност.
У Србији је, особито у Београду, под окупацијом стваран један опортунистички дух и један квислиншки морал. Његов носилац није био само Димитрије Љотић већ и Милан Недић. О томе духу и о томе моралу, који је ширен нарочито међу официрима и међу омладином, и који се мазе слободно крстити недићевским духом и недићевским моралом, ево два карактеристична примера:
Један број активних југословенских официра беше се склонио у службу тзв. националног рада. Била је то Недићева ,,организација ТОТ". У зиму 1943. дође нам на Пашине Равне неки професор Маричић, сеф те службе, са два или три своја официра. Дошли да расправе који би од њихових могли изићи на терен да се распореде у поједине крајеве. Јер сви говораху да су наши. На списку и беше, колико се сећам, двадесет и два. Кад узеше да с Дражом претресају једног по једног, једва их се нађе седам или осам који би могли доћи у обзир за теренску службу, за све друге нађе неко оправдање и изговор. Кад свршисмо посао и Дража предаде ађутанту списак ради евиденције, ја се дигох и рекох да је то срамота почео официрски кор да сељак сноси сав терет данашње борбе, да сељаци воде чете и батаљоне, а да активни официри седе у жицама и служе окупатору, место да дођу у своје слободне планине, међу свој народ, да с њим деле судбину и да га предводе. Дража се трже, нареди да се списак врати и поново га прегледаше. Сад над још један на терен могу изићи тридесет и тројица. То је било у 1943, а тек у августу 1944. изиђоше у шуму, не сећам се да ли тројица или петорица од двадесет и два. Ето шта је учинио тај опортунистички и квислиншки дух - од двадесет и два југословенска официра створио једва десети два окупаторска пандура, јер страх живот у образ каља цесто!
Монтескије у свом делу ,,Дух закона" каже да је прво и основно својство које се тражи од војника - част. Дух Недићеве војске, управо Недићевих официра, као да је овај услов ставио на последње место.
Други случај је био са омладином. У лето 1944. после бомбардовања Београда, дође нам на Добрњу једна група омладинаца-тотоваца (у ,,националној служби"). Дража оста с њима дуго у разговору, а кад позва мене да им проговорим, ја тешко изговорих неколико реци.
Била су то претежно деца београдских јавних богаташа која су после бомбардовања Београда дошла, попут многих старијих, да виде Дражу и да се упишу у Равногорски покрет за сваки случај ... Посматрао сам ту омладину без идеала и самопрегора, без вере и полета, омладину која је остарела пре него ли је и одрасла. Тек што су им очеви изишли из опанака, а они већ декаденти. И да нисам знао за ону насу дивну омладину по омладинским штабовима што већ три године проводи живот по селима и по планинама, која ништа не тражи, а даје све од себе, па и себе, па и овима овде што се сетише да дођу тек у четвртој години рата посумњао бих у будућност српског народа. Кад се с Дражом повукох у његову собу, оте ми се из уста теска реч: дегенерици! Решили смо да их упутимо у омладински штаб 501 међу њихове вршњаке. Сумњао сам да ће и омладински штаб моћи и шта од њих учинити. Беху тешко заражени и требало им је дуго лечење. Није ту било ни кућног ни школског васпитања. Деца су била од раних дана запуштена, а кад је дошао час да се определе, да одаберу свој пут, она су одабрала онај лакши удобнији којим су ишли и утрли га и родитељи и средина у којој су се кретала. Тај лакши пут и њима је отворио и на њу казивао Милан Недић - отац Србије.
Пред српским народом су се после слома Југославије, отворила два пута: један који је отворио Дража Михаиловић и којим је почасна га српског народа сељак, најбољи део војске и омладине, а на који је гледало и у граду. Све што је ваљало и интелектуалац, и чиновник, и трговац, и радник - очекујући крај својим мукама и понашањима која су морали подносити ради спаса голог живота и породице. И други који је отворио Милан Аћимовић, а онда воћство уступио Милану Недићу - пут опортунизма и безусловне покорности окупатору - крвнику.
И Дража Михаиловић и Милан Недић су висе од три године ишли сваки својим путем да се никад не сретну. Искључивали су се. Па ипак у четвртој години су се срели. На 18 августа 1944. у ноћи састали су се у селу Ражањ, у црногорском срезу Дража Михаиловић и Милан Недић.
Зашто? У коју сврху? ... И како је Дража Михаиловић могао да оде на тај састанак који је био у штету и његову и Равногорског покрета?
Сав је народ знао колико је Милан Недић код западних Савезника био дискредитован својим опредељењем за Немце, стварањем Српске владе, својом посетом Хитлеру и својим непромишљеним говорима против западних савезника, нарочито Енглеза. А сад су све оци биле упрте у западне Савезнике и они хоће спас.
Сва је земља знала какав се политички олош био окупио око генерала Милана Недића, иза њега Милан Аћимовић, а уза њ Димитрије Љотић, Драги Јовановић, Таса Динић и сл. А сад је сав нас род очекивао свој препород и ослобођење од овог олоша у нашем јавном животу. И шта је сад требало Дражи Михаиловићу то друштво које је још пре рата, а нарочито у току рата, своју судбину везало не само за Немце, него и за самог Фирера, а сад, после више од три године, кад је видело да немачки брод нагло тоне, а Фирерова звезда да је зашла, тражи Дражу Михаиловића да се он беси и добије легитимацију којом ће се пред западним савезницима и пред народом оправдати? Све је то, као много шта друго, необјашњено.
Није, мислим, без разлога било што је састанак одржан бас у време кад сам се ја са др-ом Ђуром Ђуровићем налазио у трнавском срезу, најпре на конгресу православних свестеника, а онда на конгресу подземне штампе, далеко и од Драже и од штаба ВК. Није без разлога ни то да ми Дража, који преда мном, како рече на топчидерском суђењу, није имао тајни и да је у мене имао пуно поверење, о томе састанку никад ништа не рече. То сто је састанак одржан у моме одсуству и скривен од мене може да знаци да је одржан на иницијативу и по зељи Милана Недића, односно оних који су стајали иза Недића, а који су морали знати како ја гледам и на Недића и на оне иза њега.
Није случајно ни то да је на састанку у Недићевој пратњи дошао и Драги Јовановић. То открива намеру актера да на Равногорском покрету широко отворе врата свима од Милана Недића па до Драгог Јовановића.
Дража је на топчидерском суђењу рекао да су га на тај састанак одвукли Никола Калабић и М. Рачић. Верујем. Али ко је био иза Калабића и иза Рачића? Ко опет иза Милана Недића и Драгог Јовановића? Мислим да је иза једних и иза других стајао исти актер - Милан Аћимовић. Он делује од часа доласка д-ра Зивка Топаловића у штаб ВК, он ће да делује и до краја, до успона Дражина на Голготу.
Питање је да ли је Дража могао да се опре наваљивању својих команданата - Калабића и Рачића. Мислим да јесте. Али Дража је био сложен. У њему су била и борила се често један против другог два човека - један војник и борац, а други апостол и мученик. У ово време још је превлађивао војник, коме је пред очима била само једна мисао - мисао на победу на војничком пољу.
И та мисао на војничку победу и веровање да о тој победи овиси све и покрет, и живот, и будућност српског народа и судбина Југославије, превладала је. Та мисао потисла је у његовој глави све друго, па и помисао на улогу Милана Недића и његове тешке и неопростиве погрешке. Али само начас. Одведен је, како изгледа, на препад, у часу слабости. Али кад је дошао на састанак и у Недићевој пратњи видео Драгог Јовановића, изгледа да му је пукло пред очима. То га је толико поразило да је и на суђењу дуго порицао да је на састанку био и Драги Јовановић. Тргао се пред страшном опасности и провалијом у коју је могао да се сруши и он и Равногорски покрет. Требало је, истина, још много времена док је савладан војник-борац који је само у војничкој победи видео спас народа и отаџбине али ипак је савладан - победио је Дража апостол и мученик.
ЗАСЕДАЊЕ ПЛЕНУМА ЦНК-а У МИЛИЋЕВЦИМА – ПРЕЛАЗ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО ДУНАВА И СМРТ МИХ. КУЈУНЏИЋА
Са Јеремића Орница кренух са д-ром Ђуром Ђуровићем и Ацом Аксентијевићем пут Милићеваца, где ће се држати треће заседање Централног националног комитета. Мислим да је био 5. септембар. Још пред нас полазак стигоше из Београда проф. универзитета д-р Драг. Страњаковић и управник Савеза набављачких задруга Трајковић, оба чланови ранијег ЦНК, а сад воћства Равногорског покрета. У часу кад смо излазили из дворишта приспеше и пет-шест неких виших официра. Сви на добрим коњима и сви добро - мирнодопски изгледаху. Ни једног не познадох. По томе што ни кога не познадох и по њихову добром изгледу закључих да нису наши - равногорци. Међу њима беше и један много стар, и по униформи и по држању приметих да је Рус. Зачудих се шта ће и тај ту.
Не сећам се да ли у Милићевцима затекосмо Михајла Кујунџића или он дође одмах иза нас. Рекоше нам да је довезен на воловским колима. С њиме беше госпођа му, зет, апотекар и секретар. Сместише се у учитељичин стан у школи где ће комитет да заседа.
Кујунџић отвори заседање. Био је већ упола мртав, прибираше још последњу снагу. На заседање дођоше не мало сви чланови који се беху расули – отишли кућама да се припреме и да сад остану на терену. На то заседање дођоше и нови чланови: д-р Божидар Попадић као представник задругарства и Стева Станковић, заменик д-р Н. Копше као други представник радикалне странке.
На дневном је реду било неколико ствари:
- предлог изврсног одбора ЦНК да се Централни национални комитет прошири тако да у њ уђе од сваке странке и групе још по шест представника, а сразмерно томе и од Равногорског покрета - са сугестијом да се као представници упуте људи из унутрашњости земље, да буду све области заступљене и да у Комитет уђе што висе сељака;
- Извештај изврсног одбора о конгресу свестеника православне цркве, о обавештењима из иностранства о политичкој ситуацији и нашем положају и о доласку америчке мисије;
- Извештај Ђуре Виловића о конгресу подземне штампе;
- Саопштење Аце Аксентијевића о поруци Драже Михајловића и сугестији пуковника Мек Даула;
- Питање Аце Павловића о ставу Комитета према НАРОП-у (народном радничком покрету) итд.
Мислим да већ првог дана заседања стиже вест да је руска војска стигла на Дунав.
У току другог дана заседања стиже курир Драже Михаиловића и донесе депешу којом командант односног подручја, мислим пуковник Пилетић јављаше да је руска војска код Кладова прешла Дунав.
Кујунџић, коме дадосмо депешу, прочита је и стави на сто. Д-р Ђуровић ми је касније причао да је Кујунџић том приликом њему добацио: Е, мој Ђуро, видиш ли ти ове, сви ће они побећи комунистима, само ћемо ја и ти остати.
Иако се то могло очекивати, ипак је та вест на нас све деловала као тежак удар. Некад су Руси на том истом Кладову прелазили Дунав и дочекивани и поздрављани као пријатељи и савезници, дочекивао их је с радошћу сав српски народ. А данас?
Првог и другог дана заседања, док не стиже поменута депеша били смо примили наве чланове у комитет, усвојили предлог за проширење Централног националног комитета, саслушани су били и примљени извештаји изврсног одбора.
На саопштење поруке Драже Михаиловића ја бејах дао изјаву - да смо захвални пуковнику Мек Даулу на његовој тежњи да нам помогне, али да сматрамо да за образовање владе у земљи није подесан час, па ако се указе потреба да би могли образовати национални одбор од неколико чланова који би могао вршити исте функције као и влада и ступити у везу са савезницима.
С овим се схватањем сагласише сви и преко тога питања се пређе без дискусије. Али како је Аца Аксентијевић од свих странака тражио по пет кандидата између којих би Дража и Комитет изабрали по једног, он је то затражио и од Михајла Кујунџића још док смо били у Рошцима. И Михајло Кујунџић, не знајући још ни да ли је други представник Демократске странке Брана Ивковић дошао из Београда и да ли ће доћи, беше дао Аксентијевићу лист са пет имена, међу којима је било и име његовога зета. То као да сад даде повода Брани Ивковићу да у пленуму иступи против Кујунџића.
Између Кујунџића и Ивковића дође до објашњавања. Ја у тај мах бејаху изашао у предсобље кад неко из сале у којој се одржавала седница пленума истрча тражећи лекара, јер је, вели, Кујунџић пао. Кад уђох у собу, Кујунџић већ беше мртав. Иза стола за којим је стајао беше пао наузнак. Неко ми рече, мислим Мустафа Мулалић, који је до њега седео, да су му последње реци биле: ,,Нека те, Брано, нека! Хвала ти!" После тих реци вели да је пао.
Иако је Михајло Кујунџић био тешки болесник то се само његовом снажном телесном саставу има приписати даје издржао оно кратко заседање на Субјелу и ово од непуна два дана, ипак долазак Руса у Србију би обележен његовом смрћу.
По сахрани Кујунџићевој пленум и не настави своје заседање. У изврсном одбору посвршавамо најпрече послове: одредисмо делегацију која ће отићи у сусрет руској војсци да је поздрави, и израдисмо неко овлашћење које садржаваше и модалитете сарадње. Као делегате одредисмо, заједно с Дражом, пуковника В. Пилетића, Анту (?) Антића, инж. Бору Раденковића и мислим, Николу Распоповића. Касније на путу сретоше ме у Коцељеви инж. Раденковић и Владимир Туцовић и донесоше набачено неколико ствари које би требало разрадити, стилизовати и унети у нова овлашћење у које би наместо Антића био унесен Владимир Туцовић. То беше порука наших из Београда. Остадох у Коцељеви те израдих нова овлаштење са седам или девет тачака које потписах и ударих печат комитета, а Туцовић и Раденковић осташе те сачекаше Дражу да и он потписе. Али ни та делегација не оде Русима у сусрет.
Затим дадосмо црногорским делегатима Душану Влаховићу и Стеву Јововићу - који беху дошли у штаб ВК, писана упутства за организацију власти и одобрисмо листу Обласног комитета за Црну Гору, учинивши извесне измене.
Неки чланови комитета одоше у Београд - инж. Бора Раденковић, д-р Александар Поповић, Брана Ивковић, Никола Распоповић, д-р Божидар Попадић и, мислим, инж. Глигорије Вукчевић, Александар Павловић оде у Горијевицу у болницу, где доктор Смиљанић беше пренео свој санаториј, а Лјубиша Трифуновић оде у Гор. Милановац. Др Ђуро Ђуровић беше отишао у своје село.
Десетог септембра пре подне стиже наређење из ВК за покрет преко Брајића на Равну Гору. Тако треће заседање Централног националног комитета би на дуже време прекинуто, да се у Србији више и не настави. Па ипак с
