[Николај]

У двадесетом веку широм света су постојале комунистичке гериле. Неке су биле успешне, а неке не – али све су деловале, у основи, по истим принципима. О њима је написано безброј књига, међутим, аутори су углавном или сами револуционари или њихови следбеници.
Ова књига је један од ретких покушаја да се на феномен комунистичке гериле погледа са стране, пре свега на основу њихових сопствених докумената, али кроз укрштање с документима других учесника рата, од Југословенске војске (четника), преко квислиншких формација (недићевци), до осовинских (Немци, Италијани) и извора Западних савезника (Британци и Американци).
Уз обиље референци, Милослав Самарџић даје одговоре на питања: ко су били Титови партизани и њихов вођа, каква им је била идеологија, колико им је било бројно стање, ко их је наоружавао и зашто, колико су заиста убили Немаца… Ту је и анализа партизанског начина ратовања, уз поређење са Че Геварином, али и с другим герилама, укључујући и антикомунистичку герилу генерала Драже Михаиловића. А све то уз краћу историју социјализма кроз векове.


САДРЖАЈ

ПРВА ГЛАВА: ОД УТОПИЈЕ ДО ГУЛАГА

1. Историја социјализма

2. Комунистичка партија Југославије

3. КПЈ у илегали (од 1921. године)

4. Јосип Броз Тито – порекло

5. Јосип Броз Тито – успон у партији

ДРУГА ГЛАВА: ПАРТИЗАНСКА ГЛАВНИНА У СРБИЈИ

1. КПЈ од августа 1939. до 22. јуна 1941.

2. КПЈ после 22. јуна 1941.

3. Реакција српских германофила

4. Реакција пуковника Михаиловића

5. Заједничке операције партизана и четника

6. Почетак грађанског рата

7. Немачка офанзива и одмазде

ТРЕЋА ГЛАВА: ПОВЛАЧЕЊЕ ПАРТИЗАНА НА ЗАПАД

1. Неспоразуми са Коминтерном

2. „Совјетска република“ у Црној Гори

3. „Совјетска република“ у Источној Херцеговини

4. Устанак у Источној Босни

5. Устанак у Западној Босни

6. Устанак на Тромеђи

7. „Бихаћка република“

8. Немачка документа о НДХ

9. Партизанска организација крајем 1942.

10. Италијанска политика и комунистичко питање

ЧЕТВРТА ГЛАВА: ОД УСТАША И НЕМАЦА ДО БРИТАНАЦА

1. Четници против „Бихаћке републике“

2. Операција „Вајс“

3. Партизани уочи Битке на Неретви

4. Прва фаза Битке на Неретви

5. Мостови на Неретви

6. Договор комуниста и Немаца

7. Друга фаза Битке на Неретви

8. Фронт на Дрини и Лиму

9. Комунистичка верзија

10. Операција „Шварц“

11. Комунисти после Операције „Шварц“

12. Долазак британске мисије код партизана

ПЕТА ГЛАВА: КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ И ПОТОЊИ ДОГАЂАЈИ

1. Западни савезници и капитулација Италије

2. Западни савезници наоружавају комунисте

3. Комунисти и капитулација Италије

4. Хрвати мењају страну

5. Нова офанзива против четника

6. Расплет крајем 1943. године

7. Комунистичка верзија

8. Немачке операције крајем 1943. и почетком 1944. године

9. Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље

ШЕСТА ГЛАВА: САСТАВ И СВОЈСТВА КОМУНИСТИЧКИХ ФОРМАЦИЈА

1. Партизанске јединице пролећа 1944. године

2. Италијани у партизанима

3. „Хрватска војска“

4. Бројно стање и национална структура

5. Партизанке

6. Посебни казани

7. Стаљинови ђаци

8. Тоталитарни поглед на свет

9. Тањуг јавља

10. Судар са реалношћу

11. Нестручно командовање трупама

12. Страх од интелектуалаца

13. Борбена вредност

14. Наоружање и опрема

15. Партизанско ратовање

16. Партизанска болест

СЕДМА ГЛАВА: ЗА СОВЈЕТСКИМ ТЕНКОВИМА

1. Партизани у „Недићевој Србији“ 1942-43. године

2. Циљеви, ситуација, јединице

3. Битка за Србију

4. Совјетска и бугарска војска у Србији

5. Комунизам у Србији

6. Избори од 11. новембра 1945. године

ОСМА ГЛАВА: СТАТИСТИКА О ГУБИЦИМА

1. Колико Немаца су убили партизани?

2. Преко лешева до Дедиња

ИЗВОРИ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Неколико страница из књиге:

13. БОРБЕНА ВРЕДНОСТ

Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.

За борбе између партизана и Немаца – до којих је, по правилу, долазило само када Немци крену у напад а партизани не успеју на време да се склоне – карактеристичан је слом највеће комунистичке јединице, 8. корпуса. Мада су овај корпус напале само две немачке дивизије другог позива, раштркане на огромном простору, он се распао после неколико дана, не пруживши организовани отпор. Део корпуса се пред Немцима склонио на острва, а део у област Гламоча, Ливна, Дувна и Босанског Грахова. Врховни штаб почетком децембра 1943. године шаље Сретена Жујовића да преузме команду и реорганизује јединицу. Борбену вредност остатака корпуса који су потражили спас у босанским планинама Жујовић је, у извештају Врховном штабу, илустровао примером из Гламоча. Осматрач је једног дана јавио лажну вест – да иду немачки тенкови. Партизане у трену хвата паника, почињу да беже и чак спаљују храну и авио базу са јединим авионом који су имали. Жујовић пише:

„Због глупаве паничне телефонске вести помоћника команданта места Гламоч са Корићне (где је био осматрач са телефоном и мотоциклом) у Гламочу је настао хаос и паника, које наши ни војни, ни политички руководиоци нису могли савладати… Међутим, ником у Гламочу на памет није пало да ову вест провери и ако ништа, ослушне да чује хуку тенкова. Запаљени су магацини са храном (добра половина изгорела, половина спасена јер су неки партизани почели гасити), запаљен је сав бензин, запаљен је авион и зграда авио базе…“[196]

Жујовић је сматрао да се од свих јединица 8. корпуса може рачунати једино на 1. далматинску бригаду. Стари штаб корпуса тражио је да се ова бригада доведе са острва на копно, што он није дозволио, у страху да ће се прекинути линије снабдевања партизана преко Јадрана, које су створили Западни савезници.

Ради провере борбене вредности јединица 8. корпуса на копну, Жујовић им наређује напад на Ливно. Напад није успео, а он пише Брозу: „Иако сам у наредби од 15-ог то био поставио (заузимање Ливна – прим. аут), нисам мислио да ће се тај циљ постићи“.[197]

Још један упечатљив пример борбене вредности партизана је њихов напад на Зеницу, у ноћи између 10. и 11. октобра 1943. године.

Према извештају унетом у ратни дневник 369. „Вражје“ дивизије 14. октобра, Зеницу су нападали делови 5. крајишке и 12. славонске партизанске дивизије.[198]

Трећи пук 369. дивизије послао је детаљан извештај о нападу 15. октобра.[199]

Према овом извештају, у Зеници се у време напада налазило свега седам официра (од којих је један био болестан; био је командир једне од укупно три чете), затим 53 подофицира и 212 војника из састава 3. пука (међу њима је било тридесетак Немаца, док су остало људство чинили Хрвати). Зато су Немци у одбрану Зенице укључили све што су могли: 56 полицајаца, 87 чувара заробљених Италијана (било их је око 2.000), седам припадника сигурносне полиције, девет чиновника, три касапина, три чиновника из војне поште, шест службеника телефонске централе, 138 људи из штаба, једног тумача и још три водника и три особе за које се не наводе дужности.

Сем личног наоружања, Немци су имали по неколико тешких митраљеза и минобацача и једну хаубицу. У 3 часа и 30 минута ујутру 11. октобра у помоћ им је стигло једно оклопно возило. С друге стране, партизани су имали пушке и шмајсере, као и по један минобацач, митраљез и тешки митраљез.

Немци су ујутру послали извиднице, а по њиховом повратку поставили су линије одбране. То нису могли да учине како су желели, јер је постојала опасност „да хрватски војници борећи се у повлачењу ноћу не исклизну из руку вођама“. Другим речима, нису смели да шаљу Хрвате ван видокруга.

Напад је почео у 22 и 30. У 5 часова ујутру 11. октобра чули су се још само појединачни пуцњи, тј. „противник је очигледно отишао из града“, како је записано у документу.

Али, најзанимљивији је разлог неуспеха партизанског напада, упркос бројчаној надмоћности. У немачком извештају пише:

„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.

Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева. Видевши пожар у железари, они су те ноћи коментарисали: „Хвала Богу да је предузеће уништено“.

Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица (10 избројано и 80 процењено мртвих). Током читавог напада погинуо је само један Немац и 12 Хрвата.

[196] Зборник докумената, том 2, књига 11, 245-246.

[197] Зборник докумената, том 2, књига 11, 271.

[198] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128ф.

[199] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-13.

Истина о Титовим партизанима

[Милослав Самарџић]

Нова техника - дигитална штампа...
Таблет, ајфон...
На жалост, на ''Амазону'' за сада не ради ћирилица.
За сада смо поставили три књиге, ускоро ћемо још три.
Ово је линк ''Дигитална издања'':
http://www.pogledi.rs/category/knjige-o-...a-izdanja/

[Felix]

Да ли планирате да поставите и нека старија распродата издања?

[Милослав Самарџић]

Која те занимају?

[Felix]

На пример:
Од Љубљане до Равне Горе
Четници Источне Србије
Судбина српског официра
Ратни дневник 1942-1944

Наравно, папирно издање би било најбоље.

[Милослав Самарџић]

Да, имам то у плану.

Ево још једне књиге, управо је постављена. ''Борбе четника против Немаца и усташа'', сада у једном тому:
http://www.amazon.com/cetnika-protiv-Nem...135&sr=1-4

[Felix]

Одлично! Идеално би било пребацити све и на електронско издање.

[Милослав Самарџић]

Још једна:
http://www.amazon.com/Srbi-protiv-Vermah...049&sr=1-5

[ХраброСрце]

Да ли је изашла књига и да ли ће моћи да се купи у Црној Гори или Републици Српској?

[Милослав Самарџић]

Штампана није, а дигитална може да се купи из сваке земље.

[Милослав Самарџић]

Још једна дигитална књига:
http://www.amazon.com/Krvavi-Vaskrs-Milo...209&sr=1-6

[Милослав Самарџић]

Дигиталне књиге у издању НИП Погледи и ТЕА букс, за сада осам наслова:
http://www.amazon.com/s/ref=nb_sb_noss_1...%20pogledi

[Chicot]

Поверљив документ београдске специјалне полиције о Титу од 13. децембра 1943. г.

У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама се као пошиљалац наводи Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант-прималац Председништво Владе у Београду.

“Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.
Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.
Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.
Његову најужу околину поред осталих сачињавају и Јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.
Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама између Плеваља, Павиног Поља и Никшића.
Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог”.
„По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор“.

АЈ,838, LF JBT III-11/15. (Према Владислав Б. Сотировић, НА ОДРУ ТИТОГРАФИЈЕ,Printed by Lithuanian University of Educational Sciences Press „Edukologija“, Vilnius, 2012, стр 50-52)

*****************************************************

Са излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу:


„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.
Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.
Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом... Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере... Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира...“

Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (Исто, стр 89)

[Николај]

Била је тема о овом наводном Мошином говору на старом форуму. Мислим да је говор измишљен, извор за њега је четнички документ, који је највероватније служио за пропаганду.