[Милослав Самарџић]

Одличан интервју:
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...kih-knjiga

[Бенито]

Добар је историчар, а чујем и предавач. Књига о краљу Милутину, коју је написао је одлична.
Интервју ми није јасан. Ко њему брани да пише књиге? Или је ово спиновање да се промени окоштала атмосфера на факултету или тражи новац да би писао књигу.
Катедра за средњи век јесте најгора, гора и од катедре за историју Југославије.

[Лепи Бора]

И из титовских "књига", шиптарских, енглеских, усташких, крмокатољичких, муџахединских, секташких, ...

Само не из правих, јер нису ни штампане (у велком тиражу), или уопште.

Тема за 10+

Преносим сам цео текст са линка (да не нестане):
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...kih-knjiga

Vlada Stanković: Istoriju još učimo iz austrougarskih knjiga
Boris Subašić 28. decembar 2013. 21:20

Istoričar govori za Novosti o moralnoj bedi srpske nauke, duhovnom izumiranju, važnosti tradicije i moći uverenja: Voleli bismo našu prošlost samo da je dovoljno poznajemo. Omalovažavanje srpske baštine počinje od 1918.



SRBI vole svoju istoriju, ali je ne poznaju. Naši ugledni istoričari od 1945. do danas nisu uspeli da napišu knjigu jednostavnog imena Istorija Srba. Zato učimo o svojoj prošlosti iz knjiga koje su nam napisali strani stručnjaci, često nenaklonjeni. Srbi se danas lako odriču identiteta i pretapaju u druge narode jer ne znaju ko su, pa i nemaju utisak da nešto gube. Srpski narod je izgubio samosvest i omalovažava svoju prošlost jer je ne poznaje, a i ono malo činjenica koje zna - ne razume. A bez razumevanja nacionalne istorije ne mogu ni da shvate ni da prežive sadašnjost, kaže istoričar-vizantolog prof. dr Vlada Stanković, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

- Za duhovno izumiranje Srba odgovorne su generacije srpskih istoričara koje su kukavički prihvatile da se nikom ne zameraju i ne bave svojim poslom. Sve zarad lične udobnosti i privilegija. Najprivilegovaniji se još uvek bave srpskom srednjovekovnom istorijom kao u Jugoslaviji, štrpkaju sporedne teme i izbegavaju po svaku cenu proučavanje i postavljanje novih pitanja o državi koju je još Konstantin Porfirogenit u 10. veku zvao današnjim imenom - Srbija. Susedni narodi slične veličine, Bugari i Hrvati, svake godine izdaju na destine novih knjiga na maternjem i engleskom jeziku, u kojima se bave istraživanjima nacionalne istorije, naročito srednjovekovne. Srbi u 21. veku duhovno izumiru jer svoju istoriju uče iz knjiga koje im je početkom 20. veka napisala Austrougarska.

* Verovatno se šalite, nemoguće je da Srbi koji se toliko ponose svojom prošlošću nemaju nijednu domaću savremeno pisanu istoriju.

- To je činjenica. Poslednji koji su pokušali da zaokruže istoriju Srba bili su Stanoje Stanojević, Stojan Novaković i Vladimir Ćorović, koji su stasali početkom 20. veka. Od 1918. i ulaska u zajedničku državu počinje omalovažavanje srpske istorije, a od proglašenja Jugoslavije 1929. kreće agresivna državna ideologija jugoslovenstva koja nije ništa slabija od kasnije komunističke i marksističke. Posle 1945. zavladao je muk autocenzure. Objavljuje se samo „Istorija naroda Jugoslavije“ 1953, gde je srednjovekovna Srbija dobila isti prostor kao srednjovekovna Slovenija, koja tada nije postojala, kao ni srednjovekovni Makedonci.

E, zato su srednjovekovni srpski manastiri u BJR Makedoniji već danas makedonski spomenici. Još zanimljivija situacija nas čeka u narednim godinama, kad će srpske svetinje na Kosovu postati kosovski spomenici zato što smo se olako odnosili prema sopstvenoj istoriji. To se dešava zato što je na fakultetu još uvek glavni udžbenik za nacionalnu istoriju srednjeg veka "Istorija Srba" Konstantina Jiričeka, koji je stvarao u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.

* Zašto je Jiričekovo viđenje istorije Srba problematično ako je on bio u vrhu slovenske elite u Austrougarskoj?

- On jeste bio tada izuzetan naučnik, deo češke i slovenske duhovne elite, porodično povezan sa Šafarikom i drugim slavistima. To ne umanjuje vrednost druge činjenice - da su oni bili lojalni službenici Austrougarske. Baš zahvaljujući tom pedigreu mladi Jiriček dobija posao da piše istorije Bugara, a kasnije i Srba. Ove knjige su imale politički cilj - da upoznaju donosioce važnih političkih odluka u Beču sa tim narodima kako bi znali kako da se postave prema njima, u hegemonističkom smislu. Jiriček istoriju Srba objavljuje, na nemačkom, 1911. kad Austrija ima velike perspektive prema Balkanu i Srbiji. Ta knjiga je za to vreme fenomenalna, jer Beč nije od Jiričeka tražio politički pamflet već "uputstvo za čitanje Srba", naroda koji je od srednjeg veka živeo na ogromnom prostoru Habzburške monarhije. Sa Hrvatima nije bilo problema, oni su bili deo njihovog sistema, a s Bugarima je stvar regulisana nemačkom dinastijom. Samo je srpsko pitanje ostalo otvoreno. Jiriček zato piše srednjovekovnu istoriju Srba, pokušava da objasni fenomen "problematičnog" naroda, koji nije napisao ni shvatio sopstvenu istoriju, pa prema tome nije mogao ni da formuliše jasnu politiku.

* Zašto je Beču za politiku u 20. veku bila važna srpska srednjovekovna prošlost?

- Iz istog razloga zbog koga se srednji vek proučava i danas. Ko ne zna srednjovekovnu istoriju ne može da razmišlja ni o sadašnjosti na pravi način. Ta istorija nije mrtva, ona živi svuda oko nas. Prvi se Zapad u donošenju odluka neprestano i isključivo poziva na istoriju, počev od Amerike koja se danas predstavlja kao naslednica Rimskog carstva. Da bi to mogli da rade oni su svoju istoriju oplemenili brojnim knjigama, filmovima, legendama kroz koje je stalno ponovo proživljavaju. Zapad u našoj istoriji i danas traži neprekidne procese koji su neophodni za razumevanje Srba. Možda najvažniji kontinuum koji je opstao od srednjeg veka do danas jeste duhovna vezanost za Carigrad, čak i kad je Vizantija nestala. Od trenutka kad se Srbija pod Nemanjom svesno vezala za Vizantiju nikada je više nije napustila, uprkos raznim političkim vrludanjima. Opredeljenje za Konstantinopolj i osećanje izuzetnosti što se, makar i duhovno u sećanjima, nalazite u određenoj zajednici s Romejskim carstvom mnogo je koštalo srpski narod u nekim periodima. Ipak, to je uvek bio svestan izbor, jedna od retkih naših jasno formulisanih politika.

* Da li je onda tačna teza da naši problemi s Evropom potiču od toga što Zapad misli da se posle pada Carigrada 1453. Bosfor premestio na Drinu?

- To je posmatrajući duge istorijske procese apsolutno tačno, zapadna civilizacija od 1453. baš to misli - da se Vizantija preselila u Srbiju. Posledice su iste kao u srednjem veku: shvataju nas kao zemlju misije u kojoj šizmatike treba privesti pravoj veri. Ako vam ovo zvuči smešno, pogledajte naslove u zapadnoj štampi devedesetih, gde sve vrvi od srednjovekovnih formulacija, u kojima su Srbi pokvareni Vizantinci i orijentalci koji stoje na Drini nasuprot civilizovanoj Evropi.

Suštinski, ljudska istorija je vrlo plitka, duhovno mi nismo mnogo odmakli od vremena 8. veka kada je uspostavljena granica na Drini u crkvenom smislu. Do tada je prostor Srbije, deo Bugarske i severne Grčke pripadao nadležnosti rimskog patrijarha - pape. Onda je car iz Konstantinopolja, po rimskom zakonu Hristov namesnik na zemlji, dao ove zemlje u nadležnost carigradskog patrijarha, jer se papa nije slagao s njegovom politikom. Tada je postavljena nevidljiva granica duhovnog uticaja Rima i Konstantinopolja na Drini i počeli su sukobi Zapada i Istoka oko Balkana. O tom problemu i danas Vatikan razmišlja na isti način na koji je razmišljala Vizantija, ili Beč u doba Franca Jozefa. Da bi uspešno opstali u ponovo aktuelnoj srednjovekovnoj situaciji bilo bi dobro da znamo kako su Nemanjići vodili politiku. Nažalost, time se naši istoričari već decenijama ne bave. Niti političari od njih to traže. Iako nam je to nasušna potreba.

* Vi tvrdite da racionalni Zapad pati od onih mitomanija koje tradicionalno pripisuje Srbima?

- Naravno. Ljudi potcenjuju moć uverenja, tradicija, rituala. Setite se 1999. kad u vreme pomračenja sunca nije bilo žive duše na ulici, jer su ljudi pomislili da dolazi smak sveta. Studentima objašnjavam ulogu srednjovekovnih tradicija i rituala u savremenoj istoriji opisom sahrane austrogarskog cara Franca Jozefa 1916. godine. Veličanstvena carska procesija prošla je kroz Beč do kapucinskog manastira u kome se sahranjuju Habzburgovci. Kad je došla do njegovih zatvorenih vrta ceremonijal-majstor je zakucao, a nevidljivi kaluđer je s druge strane upitao: "Ko ide?" Odgovor je bio: "Imperator Rimskog carstva Franc Jozef", čemu je sledilo mnoštvo drugih titula. Danas su ljudi zaboravili da je autrogarski car bio i vladar "Rimskog carstva nemačke narodnosti". Ritual se nastavio na gotovo isti način kao sahrana romejskih careva u 10. veku. Samo što je ovaj igrokaz izveden u organizaciji bečkog državnog protokola u 20. veku. Ne u orijentalnoj "bizantskoj" Srbiji. To je vrsta istorije koja izmiče kad čitamo naše dosadne istorijske knjige, koje su pravljene da ljudi ne povezuju ništa. Nije važno nagomilavanje činjenica koje guše, već shvatanje istorijskih procesa. Takve knjige su nama potrebne.

* Zašto ih istoričari onda ne pišu? Zašto nas ubeđuju da je naša prošlost minorna i da su svi drugi patriotizmi dobri osim srpskog?

- To nisam umeo da objasnim ni kolegi doktorantu iz Slovačke, koji je ovde na razmeni studenata. On je dobio zadatak da predstavi dve knjige o srednjovekovnoj srpskoj istoriji koje su napisane u prethodne tri godine. Bilo mi je neprijatno da mu ponudim svoju knjigu o kralju Milutinu, ali sam ustanovio da nijedne druge nema! Da je kolega otišao u Hrvatsku ili Bugarsku mogao bi da bira između dvadestak dela u kojima se na novi način sagledava srednjovekovlje i procesi dugog trajanja koji su i danas aktuelni. Jasno je kao dan da ovakva situacija kod nas ima političku pozadinu. Srbija se, kao i u SFRJ, stidi da bude nacionalna država. Ne samo u ovom vremenu, već i u dalekoj prošlosti, u srednjem veku. To je fascinantno. Ta vrsta bojazni je neverovatna. Mi se branimo od nacionalizma koji je normalna pojava! Ne može se pisati nacionalna istorija koja je anacionalna.

PODANIČKI MENTALITET UBIJA - KAD kolege iz inostranstva pitaju za srpsku istoriju, a mi spomenemo Jiričeka, oni nas gledaju kao da smo sišli s uma. Oni žele da pročitaju knjigu koja ima manje od hiljadu stranica pisanu modernim jezikom. Zato što nemamo takve knjige mi duhovno izumiremo. Busanje u grudi praznom istorijom može da posluži samo u određenim momentima. Kad čovek zna šta ima iza sebe, onda je to potpuno drugi osećaj. Mi imamo ogromne praznine u srpskoj istoriografiji, jer je podanički mentlitet ubio srpsku nauku, a ubija i srpsku naciju.

IZDALI NAROD - NAŠI istoričari često nisu svesni koliko je njihova uloga važna, koliko je znanje o istoriji važno. Istorija ima strašnu moć, retko koji ozbiljniji govor zapadnog političara se ne oslanja na istoriju. Tamo se ljudi koji pišu govore konsultuju o raznim periodima istorije, od onih pre pet godina do onih pre pet vekova. Zato je Austrougarskoj jedan Jiriček bio vrlo važan, u njega je mnogo i ulagala i tražila, jer niko osim njega nije mogao da im objasni Srbe. A srpski istoričari to još nisu učinili za svoj narod.

Моје мишљење је да овај историчар веома СУЗДРЖАНО описује беду историјске школе, која нас погађа ДЕБЕЛО!

Стање је куд и камо горе. А јиричек само кап у мору...

Рецимо, шта овде ваља? Историја:
- после 5. октобра
- о Слобином периоду
- о титу
- о 2. рату
- између два рата
- први светски
- Балкански
- долазак Карађорђевића
- обреновићи долазак, итд
- под турцима устанци, свашта...
- пад под турцима и угарима
- Немањићи, Лазаревићи
- Средњи век
- рани средњи век
- од Христа
- пре Рима
...

Све горе од горег!
Можда је САМО и САМО историја 1. светског рата и Балканских добра, али ево данас иду ревизије...
- Ми криви за 1. рат (аписов Принцип и атентат...)!
- Ми касапили шиптаре у Балканским (па их тамо има данас ...)!

Свему томе није наравно крива АУ монархија, не бар највише и најзначајније. Ако ништа друго, зато што не постоји одавно...

Крива је наравно енглеска и њена масонерија!
Као и демократија њен појавни облик.

Када једног дана, буде могућ озбиљан разговор о свему томе, видеће се то итекако. Текст Драгољуба Живојиновић је одличан почетак, али ни овај текст није лош.

Живојиновић, кога интересује: http://www.pogledi.rs/forum/Thread-drago...rba-oduvek

[Вања]

Човек је у праву, само што ово може да иде у прилог ''Деретићевцима'' који ће то наравно извести из контекста. Иначе, све је погодио, ово је одлична критика наше историографије.

---

- од Христа
- пре Рима

Срби па Амебе.

[Бранке]

Ја и даље мислим да је принцеза Либуш пуцнула прстима и ето . . . тако одједном изненада настадоше Словени . . .

[Милослав Самарџић]

Катедра за средњи век јесте најгора, гора и од катедре за историју Југославије.

Претерујеш.
О средњем веку има доста добрих књига од Димитрија Богдановића, Кашанина, Симе Ћирковића, итд, а ту је и едиција ''Српска средњевековна књижевност'', са добрим предговорима, па рецимо ''Приватни живот у српским земљама средњег века'', итд.

[Вања]

Ја и даље мислим да је принцеза Либуш пуцнула прстима и ето . . . тако одједном изненада настадоше Словени . . .

Не него Бог створи Небо и Земљу и Србина. Па тек онда Адама и Еву. Уствари, и њих двоје су Срби.

[Лепи Бора]

Човек је у праву, само што ово може да иде у прилог ''Деретићевцима'' који ће то наравно извести из контекста. Иначе, све је погодио, ово је одлична критика наше историографије.

---

- од Христа
- пре Рима

Срби па Амебе.

Хвала на "комплименту" да сам деретићевац.
Да узвратим лечка. Понашаш се баш као прави титов историчар!
- незнање
- увреде
- етикете
...
Ево линкова, па како хоћеш:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-srpski-autohtonizam
Може и ово:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-konti...vilizacije

Паметном доста за дуги почетак (не пљувања, него учења...)

Не него Бог створи Небо и Земљу и Србина. Па тек онда Адама и Еву. Уствари, и њих двоје су Срби.

Браво мајсторе!

Само ти веруј безбројним, радићима, деретићима и осталим гребошима о државну (и другу) касу...

Жалосно је да ико овде верује да је званична историја о нпр. Дражи лаж, а нема могућности да види да су остале повјести о Србима још ГОРА лаж.
Лаж, лоповлук, издаја, завера - то је СВА историја о Србима.

А ако неко мисли, да је Српски Народ, са својим НЕВЕРОВАТНИМ богатством културног наслеђа, неки нов народ - тај је ...

Нема оваквог Народа на СВЕТУ (готово...), само то ћу рећи. А амебе нека обрађују увлаке.

[Бранке]

Ја и даље мислим да је принцеза Либуш пуцнула прстима и ето . . . тако одједном изненада настадоше Словени . . .

Не него Бог створи Небо и Земљу и Србина. Па тек онда Адама и Еву. Уствари, и њих двоје су Срби.

Видим да је на нашим катедрама за историју критичко мишљење на цени . . .

[Лепи Бора]

Видим да је на нашим катедрама за историју критичко мишљење на цени . . .

Мој Бранке, наслов објашњава све:
"Историју још учимо из аустроугарских књига"

А у Сербији, поготову ЕУ, увјек је било добријех ученика...

[Вања]

Аутор текста је заборавио да помене 10 томова историје Српског народа. То је свакако значајно дело. Ћоровићева историја Срба, Сима Ћирковић је написао једну од најбољих књига везану за историју Срба ''Срби међу европским народима''. Није све тако сиво. Али треба више улагати у науку. Што се тиче Јиречека и Јован Рајић је живео на територији АУ па је објавио добро дело ''Историја разних словенских народа''.

Основа истраживања и јесте критика. Не бавиш се историјом да би гурао неке своје тезе и селективно бирао шта ти одговара и шта иде у твој прилог већ да се створи детаљна и објективна слика догађаја. Могао је и Самарџић да седне у фотељу и крене да пише о Др. Св. рату и да каже да не иде у Архиве јер је све измишљено. Али човек зна шта су извори и шта је методологија. Прво се спремиш за утакмицу па онда истрчиш на терен!

[Бенито]

Милославе, не засмејавај ме. Да су добре књиге за средњи век за националну, не би Станковић дао овај интервју.

[Свевлад]

Ја и даље мислим да је принцеза Либуш пуцнула прстима и ето . . . тако одједном изненада настадоше Словени . . .

И ја мислим да је исто тако пуцнула и за само један век настадоше Црногорци, Македонци, Бошњаци, Косовари...

[Вања]

Милославе, не засмејавај ме. Да су добре књиге за средњи век за националну, не би Станковић дао овај интервју.

То је његово мишљење, не значи да је и чињеница.