Оцена Теме:
  • 5 Гласов(а) - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА

Одслужена прва Литургија у катакомби Св. Влкм. Георгија у Републици Српској!

Са благословом Његовог Преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу Г. Г. Артемија, у недељу, 22. јуна/5. јула текуће године, одслужена је прва Литургија у новооснованој катакомби – манастиру Светог Великомученика Георгија недалеко од Бања Луке. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г. Г. Николај уз саслужење протосинђела Иринеја и јерођакона Партенија. Литургији је присуствовало педесетак верника из разних крајева Републике Српске и мањи број верника из Србије. Многи од њих су се на Литургији причестили пречистим и животворним Христовим Тајнама.
У својој надахнутој архипастирској беседи Владика Николај је говорио на тему недељног јеванђеља о два гергесинска бесомучника. На крају своје беседе Владика је монасима манастира и верном народу пожелео сретан и Богом благословен почетак молитвених саборовању у новој светосавској богомољи.

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави за све присутне.

Ово ново светосавско огњиште налази се у селу Доња Јошавка (општина Челинац), на 22 км од центра Бања Луке. Манастир је плод велике жеље и труда светосаваца из Бања Луке и околине да у свом крају имају чист извор живе воде Православља, непомућен отровима екуменизма и глобализма.

За духовне потребе верног народа у овој катакомби одређен је јеромонах Платон (Бабић) (контакт телефон: +387 66 932 556).

На многаја љета!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

[Слика: nz61v.jpg]

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори

О РАСКОЛНИЦИМА И ЈЕРЕТИЦИМА!

Припадам псеудозилотима или зурлотима по непотпуној класификацији епископа Атанасија Јевтића. Уствари, православним хришћанима који подржавају епископа Артемија Радосављевића и припадају Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у изгнанству. По струци сам машински инжењер тако да је моје богословско образовање мало и аматерско. Ипак се усуђујем да о неким богословским питањима расудим јер је Господ рекао да срце тражи, а не фарисејски суд споља чист, а унутра од гордости преиспуњен нечистоћама.

Са Божијом помоћу на неколико следећих питања бих покушао да одговорим:

Где се налази трон Светог Саве испитујући тврђење господина Жељка Жугића Которанина?
Да ли смо се стрмоглавили у раскол на челу са нашим владиком по речима еп. Атанасија?
О слову „е“ и „и“ (екуменизам и икуменизам по еп. Атанасију) следећи народну изреку: „слово иже али сирца ниже“
Шта нам ваља чинити да поправимо стање расцепа у Српској православној цркви?
О страху јудејском велике већине епископа СПЦ.
У вези са првим питањем, рече г. Жугић у својој поруци молитвеном светосавском сабору2015 године на планини Јелици у порти манастира Светог Николаја у Лозници код Чачка да трон није више у Београду и да се узалуд труде два Иринеја (засада без аустралијског) да га један другом преотму. Тврдња је смела и, рекло би се, претерана. Са друге стране, епископ Григорије захумско-херцеговачки (кога још зову бискуп Гргур јер сам изјави да је бискуп и прочита вјерују са филиокве) дочека са 54 свештеника папо-рукољубаца папу Франциска речима: „благословен који долази у име Господње…“. Заиста потресне речи које су припадале само Господу Исусу Христу све док се поменути полу-епископ а полу-бискуп не усуди да их припише смртном човеку и то папи који је архијеретик по званичном учењу васељенске православне цркве и светих отаца. Овоме епископу-бискупу нико од владика српских званичног Сабора СПЦ за овакве речи не приговори. Или се са тиме слажу, или их то не интересује, или се плаше од страшног еп. Атанасија (духовног оца и заштитника Григоријевог), или за српски православни народ не хају, или… Да папи није кориснији у Требињу заслужио би чак два прстена, доста златника (уместо сребрњака) и кардиналски положај за овакву изјаву. Заиста поразно. Уместо да буде одстрањен из Српске Православне Цркве, он је после овог „подвига“ изабран у комисију за преговоре са „Македонском Православном Црквом“ као што се види из дела извештаја са овогодишње седнице Сабора СПЦ. Дакле, заслужено унапређење.

Пошто је испуњен услов за обнављање дијалога са представницима „Македонске Православне Цркве“, – а то је било ослобођење неправедно утамниченог архиепископа охридског г. Јована, – Сабор је одлучио да позитивно одговори на предлог архиепископа г. Стефана о наставку дијалога у циљу превазилажења црквеног раскола и васпостављања канонског поретка у Републици Македонији. Српску Православну Цркву у дијалогу ће представљати митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и епископи бачки г. Иринеј и захумско-херцеговачки г. Григорије, а уз њих ће, као представник канонске Охридске Архиепископије, бити и епископ стобијски г. Давид.

Поред тога,

изјаве патријарха да је екумениста,
паљење хануке два Иринеја (борца за трон) у синагоги,
неканонско свргавање прво епископа Артемија,
а затим епископа Константина, Георгија, Филарета (непотпуна листа која се развија),
тесно прегласавање у Сабору СПЦ којим се решавала судбина епископа Филарета,
прошлогодишња огромна поплава непосредно после Сабора СПЦ (нарочито у парохијама чији су свештеници предвођени еп. Лаврентијем љубили руку папи Војтили),
земљотрес само дан последана Светог Артемија 2010 године у којој се одигра изгнанство владике Артемија,
страшно невреме само у блиској околини Фекетића (епархија једног од бораца за трон – еп. Иринеја Бачког) после тамошњег сечења славског колача са муслиманима и јеретичким римокатолицима
као и двоструко пролажење Синода СПЦ при посети римокатоличкој загребачкој надбискупији поред Јасеновца без очитане молитве за неизмерно мноштво светих мученика,
уклањање иконостаса у манастиру Студеница и другде,
јеретичко учење еп. Игњатија на теолошком факултету Београду (избацивањем Догматике Светог Авве Јустина Ћелијског),
потписивање првенства папе и Равени (чувени потписници Иринеј Бачки и Игњатије Мидић)
као и много других недела управе СПЦ јасно говоре да је трон Светог Саве и благослов Светог Духа одавно напустио Београдску патријаршију. Толико и укратко о првом питању.

Одговор на друго питање је сасвим јасан после ове анализе посвећене првом питтању. У механици се свако кретање посматра у координатном систему везаном за посматрача. Ако се еп. Атанасије својом гордошћу и бесом према неистомишљеницима стрмоглављује онда у његовим очима изгледа као да се цели свет стрмоглављује иако овај свет уствари мирно стоји док његова столица пада огромном брзином.Лудачком (псеудо)логиком лудак каже да су сви луди док је само он паметан. Из те стрмоглаве столице можда и изгледа да смо у расколу. Да ли јесмо у том расколу? Та плашећа реч значи цепање и раздвајање. Заиста, од те стрмоглаве столице која јури ка архијеретику папи смо, хвала Богу, одвојени али од свете Српске Православне Цркве Светог Саве нисмо. Просто речено, ако би управа Београдске патријаршије била као у време патријарха Павла а ми били одвојени, тада би се могло рећи да јесмо у расколу. Сада, од кога смо одвојени? Од патријарха екуменисте (поречима Св. Авве Ћелијског) свејеретика, од бискупа који архијеретика папу дочекује речима Христове добродошлице, од махнитог епископа бившег који инквизиторски веша каноне мачку о реп, од потписника Равенске декларације, од рушитеља иконостаса, од писаца наказних догматика… Њихова немоћним бесом праћена недела и смиреност (по угледу на Спаситеља) владике Артемија јасно говоре ко се узда у Господа а ко у своју гордост и архијеретика папу.

Треће питање заслужује малени одговор. Лукавством уведено слово „и“ тврдњом да је Св. Авва Ћелијски проповедао икуменизам служи да лаковерне одврати од громогласне осуде екуменизма Светог Оца Јустина. Да поновимо грмљавину из манастира Ћелија: екуменизам је свејерес. Зашто? Јер, лукаво користе речи Спаситеља да треба љубити све па и своје непријатеље. Да, треба их љубити али њихово лукавство којим вуку православни народ у бездан (све)јереси треба мрзити и против њега се борити свим силама.

Како поправити овакво стање и шта чинити. Одговор је дао преосвештени Артемије: да радимо оно што смо и до сада радили. Да се молимо Богу и чврсто чувамо науку Светог Саве, дечицу рађамо и Бога не псујемо. Ко има снаге нека се моли и за ове прогонитеље јер нас они терају ка Христу својим непријатељством.

На крају, шта рећи о страху јудејском велике већине епископа СПЦ. Ако су згрешили па их осиона управа Београдске патријаршије уцењује, нека се свом народу исповеде. Народ ће разумети и пригрлити. Нека се обрате Христу са вапајем и молитвом. По речима хорепископа Николаја – кога ћемо се плашити ако смо чврсто уз Господа? Њихово садашње ћутање и дрхтање од поменуте управе је бедно и жалосно.

О Петровом дану, 2015 Проф. Др. Милан Мићуновић

Крагујевац

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Јако сунце ових дана и хладан туш из Ватикана!

Док дилетантска, режимска и прорежимска штампа журе да фабрикују још понеки текст у коме улепшавају и представљају Ватикан као сарадника Срба и Српске цркве, римокатолици настављају са својим напором да одузму сваки педаљ Косова од државе Србије. Лицемерна политика Ватикана која свуда подстиче признање Косова, али га сама званично не признаје, заснива се на математици римокатолика, по којој је тренутно вођство Патријаршије у Београду изузетно корумпирано и тиме погодно за успостављање уније са Римом. Услед тога, Ватикан званично не признаје Косово, рачунајући да поједе много већи колач – Српску православну цркву. Због психолошког утиска на Србе, није добар стратешки тренутак да се односи оптерећују било каквом додатном затегнутошћу.

Са друге стране, у строгом уређењу папске верске заједнице, на основу које је створена и хијерархија у диктаторским системима попут нацизма, фашизма и комунизма, било би немогуће да се једна нижа инстанца бори против ставова папе, тј. врха Ватикана. Ипак, римокатоличко свештенство на Косову је у борби за отцепљење централне српске покрајине често екстремније од исламиста. Они имају од почетка сукоба још један простор деловања, а то су историјске кривотворине по којима целокупно духовно наслеђе православних Срба приписују себи, говорећи да су Срби узурпирали римокатоличке илирске цркве и претворили их у православне.

Истовремено, лаж да ће Ватикан радити на одбрани ставова СПЦ по којима у УНЕСКО може да буде само Србија, лансирао је недавно познати екумениста епископ бачки Иринеј Буловић, и поред јасно дефинисане лицемерне политике Ватикана (погледајте линк – Јахјага о Ватикану). Нашто такве дилетантске изјаве? Није ли августовско сунце ударило у главу Иринеја, или испада да су највећи непријатељи Српске Цркве управо српски епископи екуменисти, а не римски папа?

Лидери шиптарских верских заједница на Косову удружили су у борби за чланство нелегалне „Републике Косово“ у Организацији Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО). Они су послали заједничко писмо генералној директорки УНЕСКО-а, Ирини Боковој, генералном секретару УН, Бан Ки-Муну, и делегацијама земаља чланица УНЕСКО-а.

Писмо су потписали муфтија Наим Трнава, поглавар Исламске заједнике Косова, Др. Дон Луш Ђерђи, генерални викар Католичке цркве на Косову, пастор Дритон Краснићи, вођа Протестантске-евангелистичке цркве Косова, шех Луљзим Шеху, Савез Суфи тариката Косова, Баба Мумин Лама из дервишког реда Бекташија, и Вотим Демири, председник Јеврејске заједнице на Косову.

У наставку преносимо у целини писмо лидера верских заједница на Косову.

Поштована госпођо генерална директорко УНЕСКО,

Обраћамо Вам се у име огромне већине свих верских заједница на Косову, што представља 96 % укупног становништва Косова. Молимо вас да размотрите ово писмо као додатни аргумент за вашу подршку чланству Косова у УНЕСКО.

Косово је увек било раскрсница цивилизација, царстава и религија. И дан данас, иако већина популације сматрају себе сунитским муслиманима, снажно историјско присуство православне хришћанске заједнице, католичке заједнице, муслиманске бекташијанске заједнице, суфи муслиманске заједнице, протестантско-евангелистичке заједнице, јеврејске заједнице и других заједница обогаћује нашу заједничку државу коју ми зовемо Косово. Сматрамо да смо заиста благословени овим благом.

Ми негујемо историјски међуверски склад и сарадњу, иако је сурови рат уништио нашу земљу пре само 16 година. Косово је место где се млада девојка по имену Гонџе Бојаџиу по први пут заложила да постане Мајка Тереза целог човечанства и где су племените албанско муслиманске породице скривале Јевреје и спасиле их током холокауста.

Ово богатство и разноликост се морају чувати и штитити.

Велики део нашег наслеђа је изгубљен кроз историју, нарочито у последњих неколико деценија. Светиње морају остати нетакнуте и да послуже као светионик за будуће генерације. Границе царства долазе и одлазе, али богомоље свих људи морају остати нетакнуте. У ери у којој живимо верске заједнице на Косову су дале велики допринос изградњи мирног и толерантног друштва где можемо живети заједно и да подржавамо једни друге, без обзира на нашу националну или верску припадност. Ови напори верских заједница на Косову су део извештаја Генералног секретара УН, Бан Ки Муна.

Ово је разлог зашто снажно подржавамо чланство Косова у УНЕСКО.

Ми нисмо политичари ни представници политичких заједница. Верујемо да би секуларне власти Косова треба да имају сва средства на располагању, правна, техничка и финансијска, за заштиту нашег заједничког наслеђа – и да ми, као верске заједнице, треба такође да имамо сва средства на распологању да вршимо притисак на данашњу и будуће владе Косова тако да буду свесне и да се посвете заштити светиња, наших традиција, и нематеријалне и материјалне баштине.

Надамо се да ћете дати све од себе да подржите чланство Косова у УНЕСКО. Остављање наших грађана изолованим и без директног приступа УНЕСКО-а неће допринети нашем идеалу у заштити нашег заједничког наслеђа, међуверском дијалогу и свеобухватном приступу свих људи широм света који негују мир. Ви такође треба да узмете у обзир да је становништво Косова веома младо и потребно му је добро образовање, приступ науци и повезивање са светском културом.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

„Философијa симулације“ и црквени илузионисти
АУТОР - Архимандрит Максим

Савремена епоха је надахнута и заквашена тзв. „Философијом симулације“, чија је суштинска потка појам звани „релативизам“ и она убира своје антихришћанске плодове у виду својих присталица, чак и у редовима високог клира Српске православне цркве. Сходно овој философији, као пропасти и коначног „краја друштва“ (по оценама многих савремених философа, социолога и антрополога) и крајњег стадијума западњачког нихилизма у коме се Запад дави вековима, симулација и привид представљају основу живота савременог човека.
У тој философији „знакови и објекти преузимају доминацију над субјектом“(што је једна од дефиниција ове философије), тј. савремено друштво свет преобликује у скуп форми без суштине. У том свету, заправо, живот није живот, већ симулација истога, кроз виртуелни свет интернета; кроз брзу храну, која само личи на храну, а притом више штети организму него што га храни; кроз лажну и испразну срећу потрошачког друштва, у коме се гомила материја, а тиме заправо троши сам човек и његов живот – троши, а не изграђује – самим тим што пролази у промашеном смеру материјализма.

Оваква философија удара на саму суштину света, човека и свега постојећег, управо зато што удара на суштински појам, на појам истине као апсолутне датости, која је у оваквој философији најугроженија категорија, јер представља нешто што требa достићи као компромис између две крајности; нешто што није апсолутно дато, већ нешто што је плод односа два и више субјеката, и од тих субјеката она и зависи. Дакле, по овој философији, истина не постоји сама по себи, већ је она, савременим речником казано, плод дијалога. Она, уосталом, само треба да изгледа као истина и да задовољи интересе оних којима је у датом моменту потребна искључиво као инструмент за достизање неких тренутних, јефтиних земаљских циљева. Зато заправо није ни битно да ли је истина – истина, довољно је да служи тој сврси задовољења потрошачко-самоугађачког живота и да има образину истине, тј. да има привид истине. Речју, да постане адекватно оруђе у служби савремене јереси над јересима, савремене стоглаве философско-духовне аждаје, зване хуманизам. Иза овога јасно стоји савремна хуманистичко-нихилистичка хомомензура, дакле, пали, огреховљени и тиме ојађени човек, скупа са својом палошћу, несталношћу, са својим палим жељама, похотом и острашћеношћу представља једино „апсолутно мерило“ у односу на шта треба одређивати све остало, па и истину. Ово са собом носи и антитеистичку тврдњу по којој ни Бог заправо не постоји, као осуштаствљење саме истине, која постоји кроз конкретну личност -Личност оваплоћеног Бога Логоса. Већ, у оваквој философији Он постаје само неки философско-теолошки појам који служи за интелектуално иживљавање и поигравање теолозима и религиозним философима, и тиме остаје као предмет телогије искључиво као науке у најсувопарнијем академско-схоластичком смислу. И таква сувопарна теологија, као какав сурогат, намеће се од стране њених твораца као аутентични израз Светог Православља, као аутентични израз Цркве. Дакле, видимо да је основа ове философије потпуно антихришћанска. Јер, насупрот њој, по речима духовника и богослова наших дана оца Рафаила Карелина: „Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот“.

Теологија звана литургијско и екуменистичко богословље као двоједно зло представља теолошку еманацију, тј. представља плод утицаја и (не)богословску пројекцију у свету актуелне „Философије симулације“. Заправо, ова појава оваквог утицаја философије и духа овога света на човечански елемент од кога је, поред божанског, Црква састављена, није ништа ново у Цркви; све јереси кроз историју Цркве настајале су управо као продукт срозавања богочовечанске истине спасења, протеривањем оног божанског у њој, на ниво људске науке, људског разума, људског схватања, људске логике. Сувишно је напомињати да људска иловачна, смртна логика сама по себи разбогочовечује човека, авај, покушава да разбогочовечи и саму богочовечанску, еванђелску истину Цркве, релативизује је, хуманизује је, детеизира је чим се ње дотакне и на тај начин порађа јерес. Дакле, јереси настају када еванђелску Истину Цркве прилагодимо философији по човеку, философији овога света који у злу лежи, када је не очувавамо исповеднички, већ је човекоугоднички прилагођавамо овоме свету и мудровању светском, тиме идући „низ матицу“, тј. линијом мањег отпора, како не би долазили у конфронтацију са светом и силама овога света. Савремена, на овај начин и ових деценија настала јерес о којој је реч, зове се екуменизам, а утемељена је и пропагира се путем тзв. литургијског – обновљенског, тачније новотарског богословља, као и лажно утемељеног «дијалога љубави» са јеретицима и у саставу тога молитвеног, чак литургијског општења са њима. То лажно литургијско богословље управо порађа и намеће симулацију црквености, црквеног живота првих векова па самим тим и симулацију Цркве, те том лажном црквеношћу, лажном литургичношћу, из Цркве изгони Духа Светога, а самим тим и Господа Христа. Јер, Дух Свети, који саздаје Цркву на темељу који се зове Христос, јесте увек Дух Истине, никада дух лажи, релативизма, симулације, преваре, обмане, глуматања и лицемерне, археолошке, „литургијске побожности“ и „евхаристијског благочешћа“. Та симулација светоотачког богословља, та лажна црквеност, лажна, фарисејска, садукејска, књижевничка молитвеност и побожност језиком истинске побожности назива се прелест, тј. сатанска, духовна обмана у којој заражени њоме константно пребива свим својим бићем. Из храмова у којима се овако богослужи овај релативизам се лако шири на све сфере црквеног живота и богословља, па чак и на богословско образовање, па чак и на само поимање, тј. релативистичко и девијантно схватање основа православне вере – светих догмата.

Када нема истинске црквености, када ишчезава истинска црквеност утемељена на православном предању, када једна људска заједница захваљујући релативистичком приступу догматима, канонима и предању Цркве, постане симулација Цркве, тј. лажна црква, тада је за ту заједницу принцип уједињења у јединству различитости, и то догматској(!),потпуно прихватљив. О томе колико је тај принцип уједињења какав пропагира савремени екуменистички покрет унутар Православља потпуно стран светоотачком предању, сувишно је напомињати. Отуда та повезаност литургијског, релативистичког богословља са екуменизмом. Лажној цркви, тј. симулираној цркви, предањски-догматски неутемељеној, је свакако врло лако да у своје општење прими исто тако лажну цркву, каква је римокатоличка, или, пак, било какво друго јеретичко сабрање. Зато је листом за сваког литургијског, новотарског богослова овакав концепт екуменизма и екуменистичког уједињења сасвим прихватљив, јер у литургијском богословљу не постоји здраво црквено, православно, еклисиолошко утемељење, утемељење на светим догматима, којима литургијски богослови приступају подједнако релативистички, као и литургијском предању. Зато не постоји ни ревност зарад очувања истог, већ само нездрава екуменистичка широкогрудост, и лажна екуменистичка љубав, која пропагира литургијско јединство са свим и сваким, без обзира на догматско исповедање свих и свакога. Ова широкогрудост престаје само кад испред оваквих прелесних вођа „дијалога љубави“ са свим и сваким, стане неко православан и супродстави се том лажном богословљу, том неправославно реформаторству, таквог су спремни физички да уклоне, што се из дана у дан и очигледно показује у Српској цркви. Литургијско богословље, тиме што на место обожавања Богочовека и служења, поклањања Њему, као савршеном Богу и савршеном човеку, једином Спаситељу рода људског, као неко ново божанство ставља литургију. Да је ово богословље само још један од горких плодова хуманизирано-атеизираног Запада показује и само схватање литургије, као искључиво заједнице и то пре свега људи, па тек онда људи и Бога. Дакле, уместо да се клањамо Богу, новотарски богослови нас уче да се клањамо литургијској, тј. људској заједници.

Шта је ово – до најочигледнији папизам, тј. „оправослављено“ човекопоклонство?

Једина је разлика што је овог пута развијен до сатанских крајности, али не на протестантски начин – самовољним и индивидуланим тумачењем вере, већ на „православни“ начин, тако да се овим путем не клањамо једноме човеку, тј. папи, већ заједници људи, па и нама самима, што је у суштини такође хуманистичко човекопоклонство. Дакле „опет и опет“, клањамо се човеку, а не Богочовеку, служимо човеку, а не Богочовеку. Ето, ово је хуманизам у најсатанскијем свом облику, и као такав, прогони све оно богочовечанско из Цркве, из људи, све оно што је једино спасоносно. У овом богословљу лутургијска-људска заједница, узета у неправославном интелектуално-социолошком смислу, намеће се као мера свега у Православљу, и Цркве и Бога и спасења. Експанзија овог духовно-отпадничког, морално-декадентног богословља (будући да на све начине релативизује и полако гура у страну појам греха, грешности и, самим тим, потребу за борбом против греха и за покајањем) објашњава крајњу нетрпељивост највећег богослова двадесетог века, преподобног Јустина Ћелијског, према хуманизму. Будући да је литургијско богословље, скупа са екуменизмом, од врха до дна хуманистичко, без трага ичега суштински богочовечанског, светоотачког, еванђелског и предањског у њима, јасно је да оно нема упоришта ни у богословском предању које нам је отац Јустин оставио. Преподобни Јустин је још тада прозрео сву опасност хуманизма, који се као што видимо врло подмукло увукао у редове савремног богословља у Православљу, наравно, савременог неправославног богословља, које се на жалост дрско пропагира и намеће широј црквеној јавности.
Иза овог евхаристијско-екуменистичког богословља, дакле, чучи као и увек сатански хуманизам, који је у својој суштини антихуманизам, јер одвајајући собом човека од Бога, самог човека лишава спасења и вечног живота. Отац Јустин је говорио: „Ми смо за Богочовека, јер смо за човека“; наравно, човека савршеног, у мери раста пуноте Христове“(Еф. 4,14), човека у коме је до максимума развијен и искоришћен сав потенцијал у њему смештен, иако је затрпан грехом и палошћу, али са позивом на покајање, потенцијал који једино човека чини иконом Божјом, иконом Творца свеколике твари. Зато је сваки хуманизам у свом одвајању и удаљавању човека од Бога, само још један сатански пројекат у коме се људима на лак, неспасоносан начин опет нуди да буду „као богови“(уп. 1.Мојс. 3,5), дакле, лажни богови, а не богови усиновљењем (уп.Јн. 10,34-35; Еф.1,5) и благодаћу, за шта је човек предодређен и од Бога призван.

Ипак, потребно је напоменути да је лажна, хуманизирана, извештачена љубав главни теолошки флуид који повезује све сегменте евхаристијско-екуменистичке јереси, тј. литургију (пренаглашавањем истргнуту из интегралног предања Цркве), заједницу, екуменизам. Ова љубав, потпуно прелесна, утемељена је искључиво на човеку без Христа, на земљи, на праху и пепелу западњачког, европског, антихришћанског хуманизма.

Из овако изопачене, детеизиране и хуманизиране духовности ових дана у градини светог Саве, у Српској православној цркви, ничу хибридни духовни изданци и израслине, као печурке после кише. Овде је реч о киши поменутог литургијско-екуменског богословља која залива Српску православну цркву већ деценијама уздуж и попреко. Данас убирамо горке плодове те и такве „киселе кише“ која прети да сатре све здраво у градини светога Саве и да запати и прорасте само духовно дегенерисане, духовно модификоване саднице.

Навешћемо само неколико актуелних пројава лажне љубави о којој је реч, порођене из лажне литургијско-екуменистичке теологије и лажне црквености.
Архијерејски сабор Српске православне цркве апелује на власти у Бившој Југословенској Републици Македонији да обустави правни прогон преко ноћи накалемљеног охридског архепископа Јована, новотарско-екуменистичке перјанице у Српској цркви, а који је поглавар једне прилично фиктивне, више историјске – него савремене, више административне – него фактичке црквене творевине зване Охридска архиепископија. Треба указати на то да је овај, по свему судећи неуспели експеримент, Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића, звани Охридска архиепископија, неколико пута мања по броју клирика, монаха и верника од рецимо наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, и већине епархија Српске православне цркве, ово наводимо како би свима било јасно да администратвино калемљење и признање не саздаје Цркву Божју, не сабира је, већ њу саздаје и сабира Дух Свети, „Дух Истине, Који од Оца исходи“(Јн. 15,26). Дакле њу саздаје и сабира Сам Бог благодаћу својом и утемељује је на Истини Својој, зато је Црква увек тамо где је Бог, а Бог је само тамо где је Његова Истина јављена Сином Божјим, Исусом Христом, откривена у Светом Еванђељу, а садржана у Светом Предању.

Напоменућемо да је стварањем Охридске архиепископије, изазвано цепање Српске цркве, јер тиме је устројена још једна ‚’македонска“ јерархија, овај пут са веома јаким бугарашким кадром, а од Срба и Српске цркве у Повардарској, тј. Старој Србији, лажно названој Македонији, није остало ништа, ни у име немањићких светиња разасутих по читавом поменутом крају, нити у име хиљада Срба-хероја из Скопске Црне Горе, који се храбро и дан данас одупиру бугаризацији и македонизацији.

Упркос свему наведном, и ми оштро осуђујемо прогон архиепископа Јована, спровођен од стране македонског државно-црквеног конгломерата, али ништа мање осуђујемо и прогон епископа Артемија од стране сличног конгломерата у Србији. За разлику од Архијерејског сабора, боље рећи Иринеја Буловића, који на перфидан начин, као портпарол архијерејског Синода и Сабора себе поставља и промовише за састављача свих званичних саопштења Српске цркве, и јединог лиценцираног тумача саборских, синодских и одлука свих управних иснтитуција у администрацији Српске цркве. Он тиме, на један неприличан и подмукао начин, постиже наметање своје воље и тј. себе самог у одлучивању о свим крупнијим питањима у функционисању Српске православне цркве. Због тога, Иринеја Буловића с правом можемо назвати егзекутором саборности у управљању Српском православном црквом, као и истинске саборности у целокупном животу наше Помесне цркве, рушитељем канонског поретка и газитељем светих догмата. Зато осуђујемо и прогон владике Артемија скупа са лицемерјем једног од његових главних прогонитеља епископа бачког Иринеја. Иринеј осуђује прогон архиепископа Јована и његовог клира, а исте такве подмукле начине и методе прогона епископа Артемија, његовог клира и монаштва Иринеј спроводи, користећи своје политичке полуге и полуге власти државе Србије.

Као још један зрео плод новотарско-екуменистичке „љубави“ наводимо и скорашњи физички обрачун жичког свештенства са монахињама Вазнесењске обитељи. Ови свештеници су као јуришници и хајдуци на команду свог – да ли епископа или атамана – Хризостома, упали у манастир, избацивши на најбестиднији и најгрубљи начин монахиње и вернике. У питању су верници који су тамо дошли да монахињама дају подршку у њиховој одлуци да приступе Епархији рашко-прозренској и косовско-метохијској како би тиме показали верност Светом Предању коме су научене.

Да овде не постоји ни елементарна људска пристојност и васпитање, а о хришћанској љубави да и не говоримо, јасно је. У противном, зар епископ Хризостом не би показао барем мало пастирске тактичности и стрпљења, ако већ не одобрава одлуку монахиња и не поштује избор њихове слободне воље и савести? А имао би пастирског слуха и одговорног поступања када би показао барем део стрпљења и љубави коју према јеретицима, папистима имају Иринеј бачки и патријарх Иринеј, од којих овај први већ деценијама стрпљиво и упорно екуменише и моли се и води „дијалог љубави“ са јеретицама, папистима и осталима и то на начин потпуно стран светоотачком наслеђу и мимо свих канона и отачког предња.

Како је у греху све бесмислено, замршено и недоследно, хаотично, тако је очигледно и у Српској цркви у коју се највећи грех јереси убрзано зацарује, све бесмислено, смушено и смућено. Тако српски архијереји: једне осуђују због прогона, а друге на исти начин прогоне; једне осуђују због раскола, глумећи канонски пуританизам и доследност, а друге, који вековима почивају у латинској и другим јересима и догматском скретању, називају браћом и моле се са њима.

Остала је добра нада у Господа, који неће Цркву Своју оставити на подсмех најамницима и лажним пастирима – екуменистима и новотарцима, реформистима; остала је добра нада у молитве светога Саве за своју Помесну цркву. Плод тих молитава јесте једно духовно острво благодати и истине, оне јеванђелске, светосавске, острво које се шири и разраста у праву духовну оазу која ће у тешким временима, која су настала и која долазе, бити залог очувања Српске православне цркве и вере православне, као и залог спасења истинских духовних чада у тору светога Саве Српског, а то је Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у прогонству.

Архимандрит Максим

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

(08-04-2015, 03:19 PM)Шумадинац Пише:  .

Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.

У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.

Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.

За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих. Антиекуменизам
се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога. Међутим, не учествовати у екуменском
дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе. Ако добро разумем Православље
и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница. Показивање
љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.

Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.

Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима. Циљ и тежња Православних
је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла. Екуменизам и верска
толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.

ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ
Подсетник православног поимања Екуменизма!

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори

Шимееееееееееееееееее!!!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

(16-08-2015, 12:38 PM)смедерево Пише:  Шимееееееееееееееееее!!!

Чујем, 'немо' се дереш! Јок

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори

Православна генијалност Владике Николаја и јеретички дух Јована Зизиуласа!!!

Наш саговорник није било ко, него један од највећих православних богослова на Западу данас, доктор философије и теологије, стручњак за богословље Светог Максима Исповедника, уредник у области византијске светоотачке литературе у чувеној издавачкој кући „Серф“ у Паризу, аутор низа књига, од којих су неке преведене и на српски („Пут Истина Живот“, „Теологија тела“, „За једну етику рађања“, итд ). О њему владика Атанасије Јевтић пише као о „ретко дубоком мислиоцу, писцу и богослову“, у чијим делима читалац може осетити „мудрост и духовно искуство православног личног и саборно-црквеног живота“. Недавно се, у издању Међународног центра за православне студије из Ниша, појавила његова књига „Личност и природа/ Православна критика персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизјуласа“, што је и био повод за овај разговор, кога не би било без свесрдне преводилачке помоћи г. Бернара Ле Кароа, па му овом приликом срдачно благодаримо.

О ПУТОВАЊУ ДО ПРАВОСЛАВЉА

1. Господине Ларше, Ви сте православни богослов и припадник Српске Цркве. Како је текло Ваше путовање ка Цркви од Истока?

ОДГОВОР: Било је, пре свега, теолошко. На крају студија философије требало је да одбраним дисертацију о Дионисију Ареопагиту, што ме је навело да читам дела грчких Светих Отаца, као и православних теолога који су их тумачили. Тада сам установио да православна теологија, како формално, тако и суштински, представља наставак духа Светих Отаца и исконске хришћанске вере, док се западна теологија, коју сам иначе добро познавао, удаљује од ње још од почетка средњег века. Истовременно сам и открио православну духовност, и био сам задивљен тиме што она наставља на жив начин традицију утемељену у опиту пустињских Отаца из IV и V века, показујући се такође потпуно верна изворима хришћанства.

КАКО ЈЕ СРУШЕНО ЈЕДИНСТВО ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ?

2. Црква је, у првом миленијуму, била једна. Који је, по Вама, кључни узрок западног отпадања од Саборне Цркве?

ОДГОВОР: Сматрам да има више разлога за еволуцију Римске цркве. Ту су разлози теолошки (развој појма папског првенства који је био туђ концепцији која је преовладавала у првим вековима), као и литургијски (употреба бесквасног хлеба – азима – који носи читаву симболику, различиту од предањске симболике). Менталитети (Истока и Запада, нап.В.Д.) су се такође отуђивали један од другог.

Сматрам да је прави разлог разлаза политичке природе, и он се догодио крајем VIII века: желећи да постане император Запада, Карло Велики је морао да се зато успротиви византијском цару (који је носио титулу Ромејског цара – владара Римљана, нап. В. Д.). Зато се послужио постојећим напетостима које је преувеличао и које су му послужиле као разлог разлаза. На пример, он је сазвао сабор у Франкфурту 794-те године, на коме је одбацио поштовање икона, као и сабор у Ахену 809-те године да би наметнуо Filioque. Он је такође допринео претварању ауторитета папе у политичку власт. Почев од тада, несугласице су се увећане, да би се завршиле коначним разлазом 1054. године. У следећим вековима, Римска црква је увела све више новотарења у разним областима, све до догме папске непогрешивости и безгрешног зачећа пред крај XIX века.

ШТА БИ БИЛО ДА СЕ НИЈЕ ДЕСИЛО?

3. Данас је популарно бавити се писањем „паралелних историја“. Шта би, рецимо, било да јединство хришћанског Истока и Запада није нарушено папским претензијама?

ОДГОВОР:Тешко је рећи шта би била Европа да се тај расцеп није догодио. Истина је да је римокатолицизам у свом поимању Христове личности постепено изгубио смисао равнотеже између човечанске и Божанске природе. На западу, Христос је постојао све више ”човечански”, у религиозној уметности је завладао натурализам, у духовности – сентиментализам, док су теологија и схоластика, фасциниране аристотелизмом, дале предност људском разуму, постајући тиме концептуалне, апстрактне и спекулативне. Паралелно са тим папство je све више постајало политичка и световна власт. Римокатоличка црква се, великим делом, везала за хуманизам и рационализам, чија је синтеза дала Просветитељство у XVIII веку, а то је било и основа за атеизам XIX века, са Ничеом, Фојербахом, Марксом, Дарвином, Фројдом... Атеизам је мање представљао побуну против Бога, а више одбацивање представе Бога коју је створила западна теологија, са њеним психологистичким приступом. Губљење смисла трансцеденције и секуларизација Римокатоличке цркве (које је Други ватикански концил још више појачао, са изговором aggiornamento-а - осавремењавања) су, без сумње, најодговорнији за масовну дехришћанизацију која постоји на Западу већ неколико деценија.

ЕВРОПА ДАНАС – « БЕЛА ДЕМОНИЈА“?

4.Отац Јустин, кога сте Ви знали, је говорио да се Европа без Христа креће ка канибализму, а Владика Николај, о чијој сте "Касијани" изврсно писали, да је Европа без Христа Бела Демонија. Шта се дешава са Европом, која је, како рече Алексеј Хомјаков, православном Истоку често изгледала као "земља светих чуда"? Куда она иде?

ОДГОВОР: Упркос разним девијацијама, католицизам је ипак проповедао хришћанске вредности: шта је добро, праведно, у складу са природом и шта није – а то је у хришћанској Европи углавном било прихваћено од стране држава и народâ. Масовна дехришћанизација је довела до губљења тих основних вредности. Стварање супра-националне Европе са владом анонимних бирократа у Бриселу, нестајање граница, не само географских, већ и културних и верских, слободно кретање не само људи, већ и обичаја и схватања, је довело до ”глобализације”, то јест униформизације и општег релативизма. Све је усмерено према либералном хуманизму на штету хришћанских вредности (за пример се може узети политика Брисела која подржава хомосексуализам, вештачку оплодњу, еутаназију, итд).

Зачуђујуће је то што, упркос очигледој верској и моралној декаденцији, Запад и даље изазива дивљење на православном Истоку - и то поред огромног губљења верника у последњим деценијама, што представља знак пастирског неуспеха (тог истог Запада, нап. В.Д.). Римска црква још увек делује фасцинантно на извесне православне јерархе, између осталог и у Србији. То се углавном може објаснити комплексом инфериорности православног Истока према Западу, који траје већ неколико векова и који је повезан са погрешним схватањем и прецењивањем појмова прогреса и развоја. Кад би били свесни да су прави развој и прави напредак народâ духовни а не технолошки и економски, ни научни, не би дошли у ову ситуацију. Надам се да ће Србија извући поруку из свега што је се догодило у Грчкој (коју је Европа уништила економски и морално), и да ће се одупрети европским сиренским позивима. Европа привлачи друге земље разним субвенцијама, које затим треба вратити, жртвујући се економски, и што је још горе, продајући своју душу. Треба се сетити и применити изреку из Вергилијеве „Енеиде“ – „Чувај се Данајаца и кад дарове доносе“. Ја се плашим Европљана највише када дају дарове, а постоји и руска изрека: ”Чије паре, тога и музика”.

БОГОТРАЖИТЕЉИ НА ЗАПАДУ И ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

5.Упркос свему, на Западу има искрених људи који траже Бога. Да ли Православна Црква у наше време може да одговори на жеђ данашњег човека за Христом? Какво је њено сведочење у ери глобализма?

ОДГОВОР: Сматрам да међу западњацима заиста постоји жеђ за духовношћу. Она се, на жалост, не може утолити ни у католицизму, ни у протестантизму који су секуларизовани, тако да се људи често обраћају далекоисточним религијама, нарочито будизму или њиховим дериватима.

Православље би могло да одигра своју улогу, јер оно има изузетно богату духовност засновану на исихастичкој традицији. За то би такође била потребна воља православних Цркава. Ове су, нажалост, на Западу, потпуно окренуте према својим сународцима и имају етноцентричко схватање своје функције. Оне, авај, немају никакву апостолску ни мисионарску делатност у земљама где се налазе. Када наступају изван својих заједница, то бива или на екуменистичним скуповима, где се све хришћанске конфесије и све вере налазе на истом нивоу и релативизиране су, или у званичним социјалним оквирима, где дају конформистичке изјаве, плитке и празне, без соли коју је Христос тражио да ставимо у своје речи. Православне Цркве у дијаспори врло ретко служе на језику земље домаћина, и тиме скоро потпуно онемогућују сваки приступ домаћег становиштва, док је порука Педесетнице да иду и проповедују Јеванђеље народима на њиховом сопственом језику…

КАКО МИСИОНАРИТИ НА ЗАПАДУ?

6. Како Ви мислите да би се та ситуација могла поправити, да би људи Запада упознали Цркву од Истока?

ОДГОВОР:Да би имала утицаја, од великог је значаја то да Православна Црква изрази свој специфични идентитет представљањем своје духовности и својих вредности, свуда тамо где је ”глобализација” све учинила релативним и плитким и где људима недостају јасне и сигурне одреднице. У време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас константујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансцанденција, а не оно што срећу у свакодневном свету. Првобитни хришћани су такође живели у свету чије вредности су биле у супротности са онима које су они проповедали. Они су ишли у сусрет свету и превели га у Хришћанство говорећи незнабошцима: ”Ми мислимо другачије него ви, ми живимо другачије него ви; видите нашу веру, наше вредности, наш начин живота, који су за нас тако суштински да смо спремни да умремо да бисмо их очували !” Али, да бисмо убедили друге, морамо бити убеђени и ми сами, а пре свега морамо бити примери које други желе да подражавају. Нажалост, православни често дају свету тужну слику међусобних ривалитета и амбиција, који су у супротности са љубављу и смирењем, које су основне врлине хришћанства.

ЗАПАДНА ФИЛОЗОФИЈА МАСКИРАНА У ПРАВОСЛАВЉЕ

7. Недавно се, после низа Ваших књига, на српском језику појавила и Ваша студија "Личност и природа", у којој се бавите филозофијом титуларног митрополита пергамског Јована Зизјуласа и његовог истомишљеника Христа Јанараса, који су, нарочито Зизјулас, веома популарни међу теолозима СПЦ, што Ви у предговору своје студије истичете. После озбиљних истраживања и увида, закључили сте да је њихово учење суштински туђе Светом Предању. Шта су основне тезе Ваше књиге?

ОДГОВОР:

Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине,есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва.

ПОСЛЕДИЦЕ ПО ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ

8. Какве ово последице има по православно богословље и морал?

ОДГОВОР:Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.

ВЕЛИЧИНА СРБСКИХ БОГОСЛОВА

9. Добар сте познавалац и српског богословља, нарочито дела Светих Николаја и Јустина. Какав је, по Вашем мишљењу, њихов допринос православној теологији данас?

ОДГОВОР:

Главна карактеристика великих православних теолога је у изражавању непроменљивог садржаја православног предања, у складу са њиховим личним искуством, и у односу на теолошке и духовне неопходности њихове епохе. Преп. Јустин је посебно познат по двама монументалним делима: то су Догматика и Житија Светих. У првом делу, он је дао нашој епохи синтезу православне вере, која је потпуна утемељена на предању Светих Отаца и која се такође изражава у њиховом стилу, чији приступ није интелектуалан, већ опитни, у смислу да је теологија тесно повезана са духовним искуством доживљеним у Цркви, коју изражава.

Догматика преп. Јустина даје централно место Христу кога најчешће назива Богочовек, чиме наглашава да је Његово човечанство нераздвојиво од Божанства, као што је Његово Божанство нераздвојиво од Његовог човечанства, имајући нарочито у виду искушење хуманизма (кога преп. Јустин назива, у једном од својих списа ”аријанизмом модерног европског човека”). У свом делу Житија Светих он наглашава да је светост позив за човека и да би га постигао, хришћанима је потребан пример светих који су за њих узори. Својим конкретним и упечатљивим карактеристикама Житија Светих играју несумњиво већу улогу у приказивању људима нашег времена истине Христових обећања него што ту улогу остварају догматска дела.

Свети Николај Велимировић - чија дело добро познајем, с обзиром да се бавим издавањем његових књига на француском језику - је апсолутни геније. Он има дар да може да говори o разним видовима хришћанства на један дубок и леп начин, непрестано обнављајући своје теме. И у данашње време његове поуке садрже велику пастирску снагу и моћ уверавања захваљујући, између осталог, изузетној лепоти његовог стила и дубини његовог личног искуства као и чињеници да га је његово образовање – нарочито на Западу – упознало са извесним тенденцијама модерне филозофије и духовности. На пример, његово ремек -дело Молитве на језеру представља моћну антитезу Ничеовом делу Тако је говорио Заратустра и његовој теорији о надчовеку и о негирању морала, који су утицали на модерно мисао, што се осећа до данас. Он је један од ретких православних теолога који је, у неколико својих дела (каква су, на пример, Индијска писма) одбацио истоњачку духовност инспирисану индуизмом и будизмом, која се одражава у покрету New Age који је утицао на модерну духовност – духовност без Бога и у сваком случају без Христа – и која, баш због тога, најављује епоху Апокалипсе. Са те тачке гледишта Свети Николај Велимировић је пророк, од кога имамо још пуно да научимо.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Разговор објављен у „Печату“ 14. августа 2015.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Од господина Момира Лазића, уредника угледног часописа „Збиља“, који ове године слави четврт века постојања, добили смо ексклузивно право да објавимо одломке из обраћања смењеног владике Филарета СА Синоду СПЦ, да би наши читаоци видели како ради модерна инквизиција. Господину Лазићу захваљујемо од свег срца на уступљеном материјалу, који објављујемо у наставку.


Како ради модерна инквизиција или случај владике Филарета!!


ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА

ЕПИСКОПА МИЛЕШЕВСКОГ ГОСПОДИНА ФИЛАРЕТА

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Београд, 22. мај 2015. године



Ваша Светости

Браћо Архијереји

Захваљујем Вама и Светом архијерејском Сабору Српске православне цркве што сте ми омогућили да присуствујем данашњем заседању и изнесем одбрану по оптужници која ме неправедно терети. Чули сте наводе комисије Светог архијерејског синода, а сада вас молим за пажњу и стрпљене да саслушате и мој одговор и моје аргументе којима побијам наводе Синодске комисије.

Радовао сам се својевремено доласку комисије Светог архијерејског синода и очекивао сам да ће ми указати на све евентуалне пропусте и грешке и помоћи ми да их отклоним. Обећали су да ће написати записник о затеченом стању у Милешевској епархији, да ћемо записник потписати сви, а да ће један примерак бити уручен мени.

Комисија је радила 2. и 3. марта 2015. године. Када је комисија после два дана рада у Владичанском двору и у Манастиру Милешева завршила посао, чланови комисије отишли су на Златибор. Од обећаног записника није било ништа. Чланови комисије у канцеларији епархијског Управног одбора обратили су се протођакону Дејану Марковићу и проти Слободану и тражили од њих да им одговоре где су паре и где је каса. Ја сам седео у другој соби са владикама. У холу Владичанског двора седела је једна група свештеника и са њима отац Велибор Џомић, који је иначе често долазио код њих у хол и говорио им да ће владика бити смењен.

Пред Двор су долазили неки људи у цивилу. Један од њих је Небојша Свичевић и он је свештеницима рекао: „Сад ћете видети владика ће отићи, биће смењен, мени нико не може ништа, јер сам овде рођен“. Са тим Небојшом прота Џомић је ишао у кафић, док је комисија радила у Владичанском двору. Џомић је неколико пута излазио у двориште пред Двор и шетао са разним цивилима. Тада се увелико почело причати по Пријепољу да ћу ја бити смењен. Имам девет писаних и потписаних изјава сведока који су потврдили да их је прота Велибор Џомић позивао и тражио од њих да кажу ако имају нешто против владике, да то слободно ураде, јер ће владика ускоро бити смењен.

Иначе, дан, два пре доласка комисије по Пријепољу се пронела вест да некакав поп позива људе, народ, да ако имају нешто да кажу против владике Филарета, нека то слободно кажу, јер ће владика бити смењен.

Другог дана рада комисије владике Хризостом и Теодосије, као и прота Џомић, радили су у Манастиру Милешева. Прота Џомић је у договору са свештеником Јовом Анданом позивао одређену групу свештеника на информативни разговор у Милешеву код владика и да дају своје изјаве. То су исти они свештеници који су још 2012. године правили групашење по епархији. Владике Хризостом и Теодосије су седели са протом Џомићем у малом салону, а ја сам седео у великом салону. Свештеници су били испред. По њих, једног по једног, је излазио прота Џомић и уводио их код владика. Џомић им је говорио: „Немојте ништа да се плашите, слободно кажите шта имате против владике, јер ће владика бити смењен“. Свештеници су спремни да ово посведоче, али само у случају ако се ја вратим у милешевску епархију. Другачије не смеју, јер се плаше за себе.

Интересантно је и веома симпоматично да су тих седам свештеника који су сведочили против мене говорили о свакој теми која је интересовала чланове комисије. Како је могуће да они знају све о свему?

Када је комисија после ручка завршила рад, мени записник нису прочитали, а камоли дали да га потпишем да бих знао шта су нашли, а шта нису.

Напомињем, ми смо били спреми да комисију примимо као домаћини, као свој свога. Имамо лепе апартмане у двору у Пријепољу, са купатилима, а тако и у манастирима. Понудио сам им смештај.

Када је стигла комисија пред двор у Пријепољу ја сам их са свештеницима домаћински дочекао и замолио да одмах понесу ствари како би били смештени у апартмане.

Владика Хризостом је рекао да неће ту спавати. Када смо ушли у велики салон рекли су да неће код мене спавати, јер су се већ сместили. Касније сам сазнао да су одсели у луксузном хотелу „Мона“ на Златибору, успут буди речено комисија је неоправдано направила за два дана рачун од 245.000,00 динара. Ако већ нису хтели да спавају код мене, чудим се зашто нису отишли да спавају у хотеле на Златару или Бистрици, који су довољно луксузни, али значајно јефтинији и ближи Пријепољу.

Желим и то да кажем, опростите на овоме, ја сам за чланове комисије спремио и поклоне, што је основни домаћински ред. Спремио сам им Зборник 800 година Милешеве, по једну икону Белог анђела и по десет килограма хељдиног брашна. Нисам намеравао да их подмитим, већ је то добар обичај Милешевског владике.

У току рада комисије молио сам и владику Теодосија и владику Хризостома да ми помогну да ме мимоиђе чаша горчине која ми се спрема, говорио сам да се у Пријепољу увелико прича да ћу бити смењен и тражио сам и очекивао братску помоћ и разумевање.

Напомињем да рачун за хотел Мона ја нисам платио већ сам га предао Његовој светости патријарху српском Иринеју. Позван сам 10. марта на седницу Светог архијерејског Синода, седници су присуствовали његова светост господин Иринеј, епископи зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије, и секретар Синода Саво Јовић. Очекивао сам да ме Синод позива да ми дају записник и да ми укажу на грешке, да ми помогну, да се поправи и исправи шта није било добро. Понудили су ми акт о разрешењу са епархије, који је већ био припремљен и чекао ме на столу. Рекли су и да је администратор већ постављен. Ја сам одбио да примим тај акт и тражио сам записник комисије Светог архијерејског синода. Његова светост патријарх Иринеј је држао у рукама записник и рекао да не може да ми га да и додао: „по овоме ће ти се судити“.

Неколико пута су тражили да поднесем оставку, ја сам одбијао. Наглашавам да седница Светог архијерјског Синода тада није заседала у пуном саставу. На седници није био владика шабачки Лаврентије и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Напомињем, да је један од чланова комисије причао по Патријаршији да код Филарета нема великих финансијских проблема.

Увече, када сам дошао у епархију у Пријепоље затекао сам акт послат из канцеларије Светог Синода о мом разрешавању и постављењу администратора до заседања Светог архијерејског Сабора. У том акту је писало да ће се примопредаја извршити у суботу 14. марта.

Ја сам позвао сараднике и казао да морамо поштовати одлуку Синода, иако је било другачијих предлога од мојих сарадника.

Дана 14. марта сачекао сам комисију са мојим сарадницима и извршио одлуку Светог архијерејског Синода. Договорили смо се да останем у Владичанском двору до седнице Светог синода (19. марта), а да ће Синод решити где ћу ја да идем.

У недељу, 15. марта требало је да сви заједно служимо свету литургију у Манастиру Милешева.

Сматрам да је важно да напоменем да су чланови комисије отишли на вечеру и спавање у Манастир Милешева.

Ујутру, 15. марта нисам могао да служим литургију јер сам целу ноћ има болове у желуцу и повраћао сам. Јавио сам да ја не могу да служим.

У понедељак, 16. марта администратор Епархије милешевске г. Јоаникије, дошао је око 9 часова у Владичански двор. Попили смо кафу и он ми је саопштио да морам напустити Двор и Милешеву и да могу да изаберем манастир у који хоћу и да идем.

Одлуком Синода број 1206/724 од 31. маја 2001. године, наглашено је „Узети на знање одлуку Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Г. Филарета којом је, на основу одлуке Светог архијерејског сабора АС бр. 60 од 21. јуна 1989. године, манастир Вазнесења Господњег-Милешеву, прогласио за свој ставропигијални манастир“.

Замолио сам владику Јоаникија да ми да комби да ме одвезе у Манастир Светих бесребреника Козме и Дамјана, у Воденој пољани на Златару и да ми да једног радника да ми помогне око ствари. Владика је то благословио и тако је урађено.

Дошао сам у манастир, смесио се и у желуцу су ми се јавили све јачи и јачи болови и шећер је достигао ниво од 24 јединице. Нисам имао лекова па је мој кум др Душан Јовановић, који је сазнао шта се дешава са мном, интервенисао код министра здравља.

Министар је организовао да хитна помоћ из Нове вароши дође по мене и да ме возе на ВМА. Од висине снега кола су се једва пробила, то је било 18. марта.

Пошли смо на ВМА. Одмах сам јавио мом ђакону Дејану Марковићу да обавести Владику Јоаникија да сам пребачен на лечење на ВМА. Ту сам лечен од 18. марта до 8. априла.

Дана 8. априла отишао сам на додатно лечење у Врњачку бању због високог шећера. У току лечења прешао сам на инсулин.

Захваљујем Његовој светости патријарху Иринеју што се интересовао за моје здравље као и појединим архијерејима који су ме посетили.

У Врњачкој бањи наставио сам инсулинску терапију и лечење бањском водом.

Дана 1. маја поподне (мислим да је био 1. мај) звали су ме на мобилни телефон из канцеларије Синода и питали где се налазим да би ми уручили неку пошту. Рекао сам да сам на лечењу, а да ћу бити у Патријаршији у уторак или среду и да тада могу то да ми уруче.

Пошто нисам имао превоз, а из бање су упутили да идем на ВМА ради контроле, чекао сам 7. мај када сам имао обезбеђен превоз за Београд. Напомињем, после тог позива службеника из Синода непрестано су ме звали новинари, јер су очигледно имали некакве информације. Ја сам искључио мобилни телефон да не бих имао контакт са новинарима, а службеник Светог синода који ме је звао 1. маја, поново је звао и опет питао где се налазим да ми неко донесе пошту. Рекао сам да ћу пошту примити када дођем у Патријаршију.

Чуди ме да се нико није сетио да пита где ће владика Филарет провести васкршње празнике, али због уручивања неке поште су били упорни. Од 7. до 13. маја био сам поново на ВМА. Отпусне листе сам предао Његовој светости патријарху српском Иринеју.

Ваша светости, браћо архијереји, тек сам пре два дана сазнао за шта ме све нападају и оптужују. Записник нисам добио па нисам могао пре да одговорим.

Прота Џомић је, чујем, још два дана после синодске комисије био у Пријепољу и причао да ће владика бити смењен, што се десило. Никада нећу рећи да није било пропуста у мом раду. Радило се како се знало, могло и умело. Увек може бити боље и лепше, зато молим Његову светост и свети архијерејски Сабор да ми опросте на свим слабостима и учињеним грешкама.

Ја сам свестан да лоше стојим са администрацијом и да су могуће административне грешке у вођењу епархијских послова, али Бог ми је сведок, никада нисам урадио ништа из зле намере или користољубља. За 16 година, колико сам на челу Епархије милешевске, а уз помоћ благочестивог народа, обновљено је 14 манастира које су још Турци порушили. Остало је да се обнове три манастира: Свете тројице (Мили) код Бродарева, Заступ и Житина.

Да би се обновио манастир Свете тројице и дошло до зидина морали смо правити мост преко реке Лим, да би се превезао грађевински материјал.

На левој обали Лима направили смо бетонску стопу коју је извођачу радова платио Горан Варатевић из Пријепоља, који живи у Канади. Остаје да се направи бетонска стопа на десној страни Лима како би се направио мост и са мало људи и новца манастир се може обновити.

Што се тиче манастира Заступ и Житина, они су близу Пријепоља. Они се тренутно не могу обновити зато што су потребна велика финансијска средства за археолошка истраживања, пројекат и зидање.

Изграђено је и 36 нових цркава, шест је још у изградњи. Направљен је и сређен Владичански двор и 12 манастирских конака, а основали смо и радио станицу Радио Милешева.

У име патријаршијског Управног одбора комисија је у Милешевску епархију долазила три пута. Два пута је долазио Марко Павловић и протођакон Зоран Николић, а једанпут Стојадин Павловић и правник Милан Андрић. Никада нису ставили крупније и озбиљније примедбе, што, разуме се, не оправдава ни мене ни моје службенике због пропуста којих је било, али је требало да нас поуче и да исправимо евентуалне грешке.

Тренутно се у Милешеви припрема обележавање 800 година Манастира Милешеве и раде се мокри чворови и велика чесма на паркингу, ако да Бог и Свети Сава у јулу треба да почну радови на Дому Светог Саве.

Желим да нагласим да су све непријатности које сам доживео (смена, болест, разрешење) били уз часни пост.

Писао сам патријаршијском Управном одбору и молио да пошаљу стручњаке до обуче свештенике за администрацију за вођењу књига. Одговора до дана данашњег није било.
Обраћање је у целини (42 куцане стране) објављено у часопису, који се може наручити на 064/2293402.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Одговори


Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори


Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори


Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним