28-01-2019, 12:11 AM
Нормално да не верујем Турцима, по њиховим тумачењима из тога времена исламска војска не може да изгуби рат.
Мурат је у бици настрадао а Лазар ухваћен после боја, то је верзија у коју ја верујем,мада је већина мојих извора о томе такође секундарна, да не наводим редом Орбинија и друге.
Не верујем ни да је Вукашин Мрњавчевић погинуо у бици на Марици,али то је нека друга прича. Као ни Угљеша.
Погледаћу кад нађем времена неке списе са Косова који су код мене већ 20 година и више а никада их отворио нисам.
Мурат је у бици настрадао а Лазар ухваћен после боја, то је верзија у коју ја верујем,мада је већина мојих извора о томе такође секундарна, да не наводим редом Орбинија и друге.
Не верујем ни да је Вукашин Мрњавчевић погинуо у бици на Марици,али то је нека друга прича. Као ни Угљеша.
Погледаћу кад нађем времена неке списе са Косова који су код мене већ 20 година и више а никада их отворио нисам.
Цитат:Први помен Косовске битке налазимо у Житију деспота Стефана Лазаревића (1433−1439), казивању Константина Филозофа који овим делом отпочиње стварање српске световне биографије. Будући да је живео на српском двору од 1410. године, Константин Филозоф је био добро упознат са чињеницама и историјом. Ипак, у свом делу он нам пружа поетску интерпретацију догађаја. Овај биограф је први српски писац који помиње Милошев подвиг. Он нам представља мотив оклеветаног јунака, али не бележи његово име. О Муратовом убици каже:
„Међу војницима који су се борили пред војском, беше неко веома благородан, кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је прибеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.”
Цитат:За разлику од хришћанских извора, насталих у години сукоба или непосредно после њега, турски извори су знатно каснијег настанка. Готово сви турски историјски радови настали у ранијем периоду писани су углавном за религиозне сврхе. Зато су они пуни верског фанатизма и хипербола које казивање удаљавају од историјских чињеница и њихове изворне вредности. Турски писци сукобу на Косову приступају чешће као тумачи него као неутрални хроничари. Ипак, ова тумачења пружају значајне информације о државној идеологији Османског царства и начину владања Бајазитових наследника.
Код турског историчара Уруџ-бин Адила, око 1450. године налазимо податак о томе да је цар Мурат довео на Косово турску војску, а цар Лазар српску. У његовом казивању поменуте су и значајне информације о распореду турске војске. И за српску и за турску страну било је веома важно да у епским биографијама своје цареве покажу у што бољем светлу, посебно када је реч о времену погибије. О тренутку Муратове смрти, Уруџ казује следеће:
„Шта се има дакле по Вишњој одлуци догодити, то се свагда и догађало. Смрт, кажу, брзо је дошла у напред већ одређено место. Према исправности (арапске пословице): „Кад долази рок, слепо је око (мудрости), нико га не може уклонити. Тако и тај безверник, дошавши с врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари падишаха, који је седео на коњу.”
Цитат:Први сувремени споменици (а то су упутство млетачког већа цариградском посланику од
23. јула 1389, писмо флорентинске општине Твртку од 20 октобра 1389, и путопис ђакона Игњатија
у Цариград 1389) знају само да су у том боју од уторника 15 јуна 1389 два цара погинула, а о томе
ко је Мурата убио, прва два од поменутих споменика не спомињу ништа, трећи прича о завереној
чети дванаесторици велможда који себи мачем отворише пут и продреше у Шатор Муратов”, те га
један од њих уби а тек четврти приписује убиство „верном слузи Лазаревом, именом Милошу”.
Павле Поповић,
Преглед српске књижевности
, 1919, стр. 70.
Цитат:У
Пећком летопису
(између 1402. и 1405) важан моменат је издаја, као и
небеске прилике које указују на предстојеће догађаје:
„... И на крају боја тога, не знам шта право да кажем о кнезу, да ли га изда-
де неко од његове страже, или се зби суд божји – у руке његове паде и после
многих мука сам му часну и богобојажљиву главу отсече. И потом узе све по-
дручнике његове.
А пре смрти његове, у лето треће, сунце се у таму претвори тако да се и
звезде у подне појавише и крвав месец, показујући несрећу која ће доћи од си-
нова Исмаиљевих...”