22-10-2020, 01:16 AM
(21-10-2020, 10:05 PM)Уставобранитељ Пише:Милослав Самарџић је питао зашто је Ћоровић додао епитет мудар уз име књаза Милоша.(21-10-2020, 09:02 PM)Милослав Самарџић Пише:(21-10-2020, 08:43 PM)Уставобранитељ Пише: Књаз Михаило је заправо утро стазу Милановој и Александровој несрећи која је уследила и угасила Обреновиће.
Како то?
Разабирајући догађаје из наше новије историје, увек полазим од стеченог уверења да је Кнежевина Србија, из неког и даље неутврђеног разлога, изабрана да буде светло на Балкану. Не само светло Србима, већ светло свим балканским народима, што у унутрашњим што у спољашњим дешавањима. Није то био ни мађарски народ, ни румунски, бугарски или грчки. Можда је управо то чувени слободарски дух српског народа и најдубље усађено обележје наше нације.
Елем, прва територија источно од Рајне где су фактички држаоци поседа постали и власници истих. Та сама чињеница је дефинисала потребу народне улоге у решавању битних па и свакодневних ствари у руковођењу кнежевином и краљевином. Ту наилазимо на једну константу наше модерне историје - сукоба апсолутизма и "јавне ствари". Од Карађорђа и Милоша наша територија је прокламована као "јавна ствар", како год владао вожд или кнез. И сама смисао вожда или кнеза као јаког владара, који контролише све остале гране власти је нестала када су турски војници напустили Србију једном заувек. Србија је земља слободних сељака, трговаца и занатлија. Они морају добити бар неке гаранције да њихова воља може бити нешто више а не само (зло)употребљена.
Књаз Михаило се волео играти и са Скупштином и са владом током своје владавине и како је време пролазило све више и више је желео да стави апсолутно све под своје окриље и није показивао знаке одустајање од тих идеја ни после одласка Турака.
Краљ Милан и краљ Александар су својим деловањем у унутрашњој политици само екстремизовали свој положај у коме нису могли изаћи као победници. Срби то нису имали разлога да дозволе и због тога је један умро као пијаница и коцкар у Бечу, док је други морао бити убијен у свом двору. Нису схватали да је то време када си могао владати апсолутно окончано. На њихову жалост, књаз Михаило који им је могао (и требао) дати пример у право време, није то урадио.
То сигурно није било због његове унутрашње политике, јер нико нормалан, па чак ни век касније, не би подржао самовлашће и убијање скоро свих политичких противника, од којих су многи били веома заслужне историјске личности из периода Првог српског устанка.
Зато сам свој одговор на Милослављево питање базирао на питању Милошевог вођења спољне политике. Да не понављам шта сам већ написао о томе, додаћу само да је код већине најпознатијих и најважнијих српских политичара друге половине 19 и почетком 20 века, остао дубок траг у схватању спољне политике Србије у односу на велике силе, на готово исти начин као што је то радио и Милош Обреновић. Опрез је свима њима била прва особина. Некима и једина, додуше, али хоћу да нагласим да је то последица што се у време њиховог одрастања много о Милошу Обреновићу причало као добром политичару, чак и највећем у новијој српској историји, па није чудно што су се том водом напојили.
Дуга је прича, а мислим да баш и није овде за тему, па можемо и на другом месту. Овде да оставимо места за друга питања из српске историје.