30-12-2020, 01:16 AM
Фјодор Јевдокимович Махин, ђенералштабни пуковник руске Императорске војске, генерал-лајтнант ЈНА, војни историчар и аналитичар.
Рођен је у Иркутску у Царској Русији, 15.04.1882, а умро под сумњивим околностима, 02.06.1945. године у Београду.
У Првом светском рату био је начелник штаба Треће пешадијске дивизије Руске царске војске и одељења у штабу Команданта Армија Југо-западног фронта. Био је задужен, између осталог, за организовање снабдевања Српске добровољачке дивизије у Одеси. Због овога је и добио Орден Белог орла са мачевима, од ђенералштаба и краља Србије.
Био је убеђени присталица Есера (Социјалистичке Револуционарне партије Русије). Још 1917. године постао је њихов члан. Био је на челу војног крила ове партије. Дакле, подржао је Фебруарску револуцију, али је био велики и заклети противник Октобарске револуције. Нејасно је његово учешће у грађанском рату у Русији између бољшевика и Белих. Углавном, зна се да је отишао у Јапан, одатле у Париз, а 1923. године настанио се у Београду. Овде поново треба нагласити да је краљ Александар Карађорђевић не само пружио уточиште руским избеглицама од бољшевика, него су овде добили пуну слободу за појединачно и удружено деловање, били су пуноправни поданици и самим тим имали су иста права као и сви други држављани Југославије. С обзиром да је међу њима био огроман број изузетно образованих људи, није било чудо што су се брзо наметнули у многим струкама и оставили, за свега деценију и по, неизбрисив траг у историји српског народа.
Махин је руководио београдским одељењем есеровске организације Земгор (Заједнички комитет Земског и Градског савеза), која је била основана у Русији још 1915. године. Земгор је дистрибуирао различите врсте помоћи белој емиграцији. Упоредо, бавио се истраживањем војне историје, објављивао коментаре и анализе војне стратегије и оперативе. Објављивао је у више часописа, а хонорарно и у Политици, па кога интересује може да потражи његове текстове. Био је познаваоц совјетских оружаних снага, врхунски је процењивао њихове могућности и остао упамћен по томе што је проценио лоше изгледе Црвене армије у Зимском рату, када је Црвена армија напала Финску, последњег дана новембра месеца 1939. године. Имао је левичарске политичке погледе. Позитивно је оцењивао индустријски развој СССР тридесетих година прошлог века. Због тога је у десним круговима Белих Руса сматран бољшевичким агентом. Гонио га је и њихов усуд "Свој међ' туђима, туђ' међ' својима", како је то дефинисао А. Гањин.
Почетком окупације Краљевине Југославије, нашао се у четницима Драже Михаиловића. Врло вероватно као агент НКВД-а. Махин јесте био симпатизер КПЈ, али не може се узети здраво за готово да је био члан од 1939. године, а што су нашкрабали југословенски историчари комунистичке провинијенције после Другог светског рата. Познато је, наиме, да је између 1937. и 1940. године, КПЈ била у растројству, па се сва чланства у њој морају тумачити крајње конзервативно.
Оно што је познато је да је у партизанске одреде прешао у јесен 1941. године. Одмах га је Броз узео у врхушку и дао му слободу у пропагандном одељењу Врховног штаба. Тешко да је ово Броз ово урадио без мига из Москве. У том одељењу Махин је сачињавао недељне прегледе стања на југословенском и совјетском ратишту, па касније припремао билтене који су читани на "Слободној Југославији", и уопште ширио брозовско-комунистичку пропаганду.
Колико је био важан ЈБТ говори и следећи податак: када је Броз 1943. године одлучио да подели чинове у својој војсци, онако офрље гађајући се еполетама, ипак није био велики број оних који су добили тада највиши чин, изузимајући маршалски, а то је чин генерал-лајтнант. Тај чин добило је свега њих неколико до краја рата: Коча Поповић, Арсо Јовановић, Пеко Дапчевић, али и Фјодор Махин, иако није водио никакву војну јединицу.
По завршетку Другог светског рата, односно одмах по уласку комуниста у Београд, Махин је добио задатак да оформи Историјско одељење Генералштаба ЈНА, чији је и био први начелник. Ово одељење убрзо ће се спојити са војним архивом предратне ВКЈ и још пре Српске војске, што ће се преточити у јединствену АВИИ са Војним музејом у Београду, или данас у две посебне установе Војни архив и Војни музеј.
У пролеће 1945. године, одлучено је да путује у СССР, како би добио инструкције како је Црвена армија конституисала свој Војни архив. Непосредно по повратку са тог службеног пута, напрасно се разболео и умро. Многи су сматрали да није умро природном смрћу.
Написао је и објавио:"Кина у пламену - савремени проблеми Далеког Истока" (1939); "Русија - њено привредно богатство и индустријски развитак" (1940); "Наша регуларна војска"(1944); затим брошуру "Јуриш на Немачку" и слично; а био је и оснивач српско-руског месечника "Руски архив", који је излазио између 1928 и 1937. године, а био је посвећен политици, култури и привреди Русије.
Сахрањен је у Алеји "народних хероја Југославије" на Новом гробљу у Београду. Једна улица у општини Стари град носила је његово име до 2004. године. Његов лик, вероватно на Брозов савет, појављује се у понеком партизанским филму, али под другим именом.
На више места код комунистичких историчара помиње се да му је Дража Михаиловић у лето 41 доделио на команду неку већу јединицу, али за то нема историјске потврде. Несумњиво је да је био на Равној Гори, али да је Дража Михаиловић знао за његов предратни "бекраунд" и да га је држао на леду.
Махин је човек који је вероватно послат код Драже Михаиловића како би Совјети имали утицај на тада једину војну антиосовинску формацију у Европи. Пошто то није успео, а појавила се и друга војна формација под контролом мање-више Стаљина, Махин је искористио ратне прилике и пребегао код њих. Као врло опасан и једини сведок да је Стаљин желео, у магновењу због Хитлерове преваре и кршења Споразума Рибентроп-Молотов, да подржи било кога ко је против Немаца, Махин је после рата морао бити уклоњен.
Ето, то је једна епизода Другог светског рата у Краљевини Југославији.
Рођен је у Иркутску у Царској Русији, 15.04.1882, а умро под сумњивим околностима, 02.06.1945. године у Београду.
У Првом светском рату био је начелник штаба Треће пешадијске дивизије Руске царске војске и одељења у штабу Команданта Армија Југо-западног фронта. Био је задужен, између осталог, за организовање снабдевања Српске добровољачке дивизије у Одеси. Због овога је и добио Орден Белог орла са мачевима, од ђенералштаба и краља Србије.
Био је убеђени присталица Есера (Социјалистичке Револуционарне партије Русије). Још 1917. године постао је њихов члан. Био је на челу војног крила ове партије. Дакле, подржао је Фебруарску револуцију, али је био велики и заклети противник Октобарске револуције. Нејасно је његово учешће у грађанском рату у Русији између бољшевика и Белих. Углавном, зна се да је отишао у Јапан, одатле у Париз, а 1923. године настанио се у Београду. Овде поново треба нагласити да је краљ Александар Карађорђевић не само пружио уточиште руским избеглицама од бољшевика, него су овде добили пуну слободу за појединачно и удружено деловање, били су пуноправни поданици и самим тим имали су иста права као и сви други држављани Југославије. С обзиром да је међу њима био огроман број изузетно образованих људи, није било чудо што су се брзо наметнули у многим струкама и оставили, за свега деценију и по, неизбрисив траг у историји српског народа.
Махин је руководио београдским одељењем есеровске организације Земгор (Заједнички комитет Земског и Градског савеза), која је била основана у Русији још 1915. године. Земгор је дистрибуирао различите врсте помоћи белој емиграцији. Упоредо, бавио се истраживањем војне историје, објављивао коментаре и анализе војне стратегије и оперативе. Објављивао је у више часописа, а хонорарно и у Политици, па кога интересује може да потражи његове текстове. Био је познаваоц совјетских оружаних снага, врхунски је процењивао њихове могућности и остао упамћен по томе што је проценио лоше изгледе Црвене армије у Зимском рату, када је Црвена армија напала Финску, последњег дана новембра месеца 1939. године. Имао је левичарске политичке погледе. Позитивно је оцењивао индустријски развој СССР тридесетих година прошлог века. Због тога је у десним круговима Белих Руса сматран бољшевичким агентом. Гонио га је и њихов усуд "Свој међ' туђима, туђ' међ' својима", како је то дефинисао А. Гањин.
Почетком окупације Краљевине Југославије, нашао се у четницима Драже Михаиловића. Врло вероватно као агент НКВД-а. Махин јесте био симпатизер КПЈ, али не може се узети здраво за готово да је био члан од 1939. године, а што су нашкрабали југословенски историчари комунистичке провинијенције после Другог светског рата. Познато је, наиме, да је између 1937. и 1940. године, КПЈ била у растројству, па се сва чланства у њој морају тумачити крајње конзервативно.
Оно што је познато је да је у партизанске одреде прешао у јесен 1941. године. Одмах га је Броз узео у врхушку и дао му слободу у пропагандном одељењу Врховног штаба. Тешко да је ово Броз ово урадио без мига из Москве. У том одељењу Махин је сачињавао недељне прегледе стања на југословенском и совјетском ратишту, па касније припремао билтене који су читани на "Слободној Југославији", и уопште ширио брозовско-комунистичку пропаганду.
Колико је био важан ЈБТ говори и следећи податак: када је Броз 1943. године одлучио да подели чинове у својој војсци, онако офрље гађајући се еполетама, ипак није био велики број оних који су добили тада највиши чин, изузимајући маршалски, а то је чин генерал-лајтнант. Тај чин добило је свега њих неколико до краја рата: Коча Поповић, Арсо Јовановић, Пеко Дапчевић, али и Фјодор Махин, иако није водио никакву војну јединицу.
По завршетку Другог светског рата, односно одмах по уласку комуниста у Београд, Махин је добио задатак да оформи Историјско одељење Генералштаба ЈНА, чији је и био први начелник. Ово одељење убрзо ће се спојити са војним архивом предратне ВКЈ и још пре Српске војске, што ће се преточити у јединствену АВИИ са Војним музејом у Београду, или данас у две посебне установе Војни архив и Војни музеј.
У пролеће 1945. године, одлучено је да путује у СССР, како би добио инструкције како је Црвена армија конституисала свој Војни архив. Непосредно по повратку са тог службеног пута, напрасно се разболео и умро. Многи су сматрали да није умро природном смрћу.
Написао је и објавио:"Кина у пламену - савремени проблеми Далеког Истока" (1939); "Русија - њено привредно богатство и индустријски развитак" (1940); "Наша регуларна војска"(1944); затим брошуру "Јуриш на Немачку" и слично; а био је и оснивач српско-руског месечника "Руски архив", који је излазио између 1928 и 1937. године, а био је посвећен политици, култури и привреди Русије.
Сахрањен је у Алеји "народних хероја Југославије" на Новом гробљу у Београду. Једна улица у општини Стари град носила је његово име до 2004. године. Његов лик, вероватно на Брозов савет, појављује се у понеком партизанским филму, али под другим именом.
На више места код комунистичких историчара помиње се да му је Дража Михаиловић у лето 41 доделио на команду неку већу јединицу, али за то нема историјске потврде. Несумњиво је да је био на Равној Гори, али да је Дража Михаиловић знао за његов предратни "бекраунд" и да га је држао на леду.
Махин је човек који је вероватно послат код Драже Михаиловића како би Совјети имали утицај на тада једину војну антиосовинску формацију у Европи. Пошто то није успео, а појавила се и друга војна формација под контролом мање-више Стаљина, Махин је искористио ратне прилике и пребегао код њих. Као врло опасан и једини сведок да је Стаљин желео, у магновењу због Хитлерове преваре и кршења Споразума Рибентроп-Молотов, да подржи било кога ко је против Немаца, Махин је после рата морао бити уклоњен.
Ето, то је једна епизода Другог светског рата у Краљевини Југославији.