[Бенито]

Тако је.. Ово у Београду је кућа Саве Ђекића, родом из села Криваче, официра Краљеве Гарде, који је тешко повређен при атентату на краља Александра, у Цетињској улици у Београду, 1931. године. Због инвалидности од 70% после овог рањавања, Сава Ђекић је пензионисан. Имао је велику пензију. Поделио се са братом у Драгачеву и продао 8 хектара земље. Купио је тада неугледан и неуређен плац на Дедињу, испод Румунске улице. Подигао је кредит и сазидао кућу. Имао је нешто више од 30 година, жену и сина и ћерку. Радио је хонорарне послове како би исплаћивао кредите. У Другом светском рату, помогао је комшији да одведе пар младића "у шуму". У ствари, то је био партијац који га је преварио, и те младиће одвео у партизане на Космају. Специјална полиција је сазнала за ово и Саво је ухапшен и спроведен на Бањицу. Једне вечери је, са више лица, изведен и камионом су кренули ка Јајинцима. Међутим, неки су се на камионима отргнули и напали двојицу стражара. Тада је искочио и Саво Ђекић. То је било негде код Трошарине на Бањици. Целу ноћ, преко ливада и њива, ишао је у супротном правцу од куће. Пред јутро је стигао на ободе Врчина. Тада је срео неке домаћине и испричао им да је из Босне, да бежи од усташа, и да су му побијени сви чланови породице. Замолио их је да га не пријаве, а да ће им он помагати на имању за храну и коначиште. Код тих људи остао је до краја рата. После рата, вратио се кући. Све је било у реду док његова кћерка није била верена за једног младог комунисту Таталовића,  који је живео и радио у Брозовој дипломатији у Лондону. Приликом једног његовог повратка у Београд, ухапсила га је Удба и одвела на Голи Оток. Тамо је провео 4 године. Без икаквог образложења, једне ноћи је у кућу Саве Ђекића упала удба и једноставно иселила њега и његову породицу и преселила их у неку вешерницу на Бањици. Причало се да је око на ту кућу бацио Брозов генерал Пекић, кога памтим као заменика председника СУБНОР-а, почетком деведесетих година прошлог века. 
Углавном, после "хиљаду" судских рочишта, кућа је правно враћена наследницима Саве Ђекића, односно његовом сину и ћерки.
Али, авај...
У  међувремену, кућа је била у власништву државе и користили су је различити функционери док су боравили у Београду. Између осталих, Месић и Дрновшек. После једног убиства на Студентском тргу у Београду, које се десило испред кафића на самом улазу у зграду где је био стан Зорана Ђинђића, припадници ДБ тражили су од Ђинђића да се пресели на локацију коју могу лакше да штите. Тако је Зоран Ђинђић, председник Владе Србије, стигао са породицом у кућу Саве Ђекића. Годину и по доцније, 12. марта 2003. године, убијен је Зоран Ђинђић. Није прошло ни месец дана, када је на иницијативу Војислава Коштунице, Савезна влада донела одлуку да ту кућу препише на име Ружице Ђинђић, удове покојног Зорана Ђинђића.
Ову одлуку су донели, иако су знали да постоји правоснажна судска одлука да кућа припада наследницима Саве Ђекића. Ружица Ђинђић и данас живи у тој кући, иако зна да кућа правоснажном пресудом припада наследницима Саве Ђекића.
Суд ни до данас није дао наредбу полицији да омогући да се пресуда изврши. Полиција се прави блесава.
Сви се праве блесави...
А да... И обавезно причају о демократији и "западним вредностима"....