09-02-2022, 12:04 PM
Тачно је да је изузетно тешко рангирати, па самим тим и одговорити на ово питање. Изузетно је велики број задужбинара између краја 18 века и доласка комуниста на власт 1944. године, који су оставили материјална средства, зграде или друге објекте, или новац којим су изграђиване различите установе, финансирани студенти, школе, сиротиња.... Много би било важно да један тим историчара систематизује та сазнања, која су углавном позната, не да би нечији прилог био приказан мањим од другог, него да би показали све оно што су Срби, најчешће својом чистом и слободном вољом, оставили свом народу и Отаџбини.
Прва два или чак четири места не смем ни да напишем, да се не би повела општа расправа овде, јер су ипак резервисана за владаре. Оба та владара су двојица најомиљенијих, а још чешће нсјомраженији српски владари модерне историје Срба. Зато их историчари у овом смислу и прескачу, како би афирмисали сећање на задужбинарство и подсетили Србе на људе од којих су неки целокупан свој иметак оставили Отечеству. Зато ћу и ја овог пута њих прескочити.
Покојни професор Драгољуб Живојиновић је био међу првима који је то приметио, па је сакупио историјску грађу и написао књигу, која на жалост, није објављена о животу једног човека који је највећи задужбинар српског народа. Професор Милош Ковић искористио је ову заоставштину професора Живојиновића и афирмисао сећање на тог човека. На жалост, захваљујући утицају Ковића, ту се умешала једна опскурна женска особа, која је гледала само да себе афирмише, па су многе београдске бабе помислиле да је та жена све то оставила Србима, а не један Велики Србин.
Ради се, наравно, о броју 1. у српском цивилном задужбинарству:
1. Михајло Пупин
тешко је набројати шта је све учинио за Србију и шта је све оставио у материјалном погледу. Свакако се ради о огромном новцу, који се и по тадашњој вредности мерио стотинама милиона долара, АКО НЕ И ЗНАТНО ВИШЕ.
Сви други који следе иза њега боре се за друго место. Поменућемо само највеће: Илија Милосављевић -Коларац, Сава Текелија, Миша Анастасијевић, Сима Игуманов, Лука Ћеловић, Никола Спасић, Милош Савчић, брачни пар Кики, браћа Теокаревић и још стотине других...
Србија заслужује једну велику синтезу о животу и задужбинарству ових великана.
Од деведесетих наовамо имамо пар задужбинара који су покушали да врате у традицију Срба тај изузетно леп обичај... Занимљиво је, ипак, да се још нико није појавио ко би по величини задужбинарства ушао макар међу првих 20 на некој замишљеној листи. Можда ни међу 50.
Ту се посебно издваја фондација престолонаследника Александра Карађорђевића и принцезе Катарине, који су сигурно највећи појединачни задужбинари у ових тридесетак година после званичног пада комунизма са власти.
Новаку Ђоковићу пружа се та шанса, јер је добро и паметно кренуо у том правцу. Морао би, ипак, да се угледа на ове старе и схвати шта су они све урадили. За то има довољно средстава, а и добру организацију која носи његово име.
Прва два или чак четири места не смем ни да напишем, да се не би повела општа расправа овде, јер су ипак резервисана за владаре. Оба та владара су двојица најомиљенијих, а још чешће нсјомраженији српски владари модерне историје Срба. Зато их историчари у овом смислу и прескачу, како би афирмисали сећање на задужбинарство и подсетили Србе на људе од којих су неки целокупан свој иметак оставили Отечеству. Зато ћу и ја овог пута њих прескочити.
Покојни професор Драгољуб Живојиновић је био међу првима који је то приметио, па је сакупио историјску грађу и написао књигу, која на жалост, није објављена о животу једног човека који је највећи задужбинар српског народа. Професор Милош Ковић искористио је ову заоставштину професора Живојиновића и афирмисао сећање на тог човека. На жалост, захваљујући утицају Ковића, ту се умешала једна опскурна женска особа, која је гледала само да себе афирмише, па су многе београдске бабе помислиле да је та жена све то оставила Србима, а не један Велики Србин.
Ради се, наравно, о броју 1. у српском цивилном задужбинарству:
1. Михајло Пупин
тешко је набројати шта је све учинио за Србију и шта је све оставио у материјалном погледу. Свакако се ради о огромном новцу, који се и по тадашњој вредности мерио стотинама милиона долара, АКО НЕ И ЗНАТНО ВИШЕ.
Сви други који следе иза њега боре се за друго место. Поменућемо само највеће: Илија Милосављевић -Коларац, Сава Текелија, Миша Анастасијевић, Сима Игуманов, Лука Ћеловић, Никола Спасић, Милош Савчић, брачни пар Кики, браћа Теокаревић и још стотине других...
Србија заслужује једну велику синтезу о животу и задужбинарству ових великана.
Од деведесетих наовамо имамо пар задужбинара који су покушали да врате у традицију Срба тај изузетно леп обичај... Занимљиво је, ипак, да се још нико није појавио ко би по величини задужбинарства ушао макар међу првих 20 на некој замишљеној листи. Можда ни међу 50.
Ту се посебно издваја фондација престолонаследника Александра Карађорђевића и принцезе Катарине, који су сигурно највећи појединачни задужбинари у ових тридесетак година после званичног пада комунизма са власти.
Новаку Ђоковићу пружа се та шанса, јер је добро и паметно кренуо у том правцу. Морао би, ипак, да се угледа на ове старе и схвати шта су они све урадили. За то има довољно средстава, а и добру организацију која носи његово име.