10-08-2022, 09:54 PM
(10-08-2022, 08:25 PM)Бенито Пише: Реши тако др Владан Ђорђевић, изузетно занимљива личност наше историје, да оснује један часопис и тако етаблира своје име у главној српској вароши и још међународно непризнатој Кнежевини Србији. Направио је концепт, сакупио сараднике, обезбедио штампу... Једино је још фалило име часописа и да се попуни прва страница "Прве књиге" свеска 1...Сјајно! Свака част г. Бенито!
А ту насловницу Ђорђевић је оставио за песму коју је требало да напише Ђура Јакшић. Ђура је тада радио у Државној штампарији, већ озбиљно нагриженог здравља, како због сиромаштва и сталног сељакања, тако и због нередовног живота коме је био склон.
Обећа Ђура Јакшић да ће написати песму за прву страну првог броја и Владан Ђорђевић му уплати аконтацију, знајући за његово здравствено стање и велику породицу.
Дани су пролазили, цео часопис већ је данима био спреман, али од песме ни трага. Дошао је и последњи тренутак за штампу и претило је да ће цео посао пропасти зато што Ђура Јакшић није доставио песму.
Кренуо је др Владан, то предвече у пролеће 1875. године, да га тражи. Прво код куће, а када га тамо није нашао, по београдским кафанама.... Нашао га је, већ помало пијаног, тек те вечери како седи у друштву, испред кафане "Српска круна".
Крену др Владан у свађу са Ђуром:"Једини ја сам Ти у животу обезбедио место које заслужујеш, али не вреди...." Др Владан је само сипао тираде, ко зна више одакле, не заустављајући се ниједног секунда... Не само гости "Српске круне", него и шетачи са "штрафте" пришли су и слушали и гледали уживо представу која није имала унапред написан сценарио.
Ђура Јакшић је ћутао и слушао говорника, а онда је тихо рекао:" Седи, Владане..." Др Владан је сео за астал на једвите јаде, не престајући да кука над својом "злехудом судбином".
Ђура Јакшић га је гледао и слушао. Неколико гостију "Српске круне", такође познатих људи у вароши, добацивало је др Владану да се смири и поручивали су му пиће, окрећући целу ситуацију на шалу.... Није било вајде. Др Владан је непрестано причао и причао: " Ма, какво пиће, људи?! Ој Владане, ој камене...!!!" Више пута је себе упоредио са каменом.
Ђура затражи од келнера салвету, а оне су тада од платна ланеног биле, погледа Владана још једном, и записа први стих:
"И овај камен земље Србије..."
Др Владан не види шта он ради, већ окренут мрклој ноћи кука над својом судбином... Ђура само настави:
"Што претећ' Сунцу дере кроз облак..."
Др Владан и даље заокупљен својом пропашћу... А Ђура наставља:
"Суморног чела, мрачним бојама,
О вековечности прича далекој..."
Др Владан ућута у својој немоћи, на самој ивици нервног слома... А ту Ђура настави:
"Показујући немом мимиком,
образа свога, бразде дубоке..."
И тако наста прва строфа, а и Ђура Јакшић схвати да није писао о човеку испред себе, наручиоцу његове песме, него о Србији коју је толико волео и којој је посветио читав свој живот... Само написа изнад прве строфе ОТАЏБИНА.
И баци салвету др Владану у крило. И настави да пије рујно вино. Др Владан Ђорђевић погледа у салвету, прочита стихове и немо устаде... Пољуби Ђуру и наручи пиће за све госте "Српске круне". Друштво се одмах развесели, и док су гости певали и грлили др Владана, Ђура Јакшић узе ону салвету и исписа песму до краја.
Тако је настала једна од најчувенијих српских родољубивих романтичарских песама, инспирисана ликом др Владана Ђорђевића.
Настаде песма "ОТАЏБИНА", а др Владан Ђорђевић исте ноћи доби и прву страницу и назив свог часописа "ОТАЏБИНА".
Др Владан Ђорђевић, када Ђура Јакшић заврши песму, извади последња два златника из џепа и плати Ђури за ову песму. Тако је "ОТАЏБИНА" Ђуре Јакшића постала најбоље плаћена песма у историји српске поезије.
ПС три године доцније преминуо је Ђура Јакшић. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. У међувремену, др Владан Ђорђевић је постао председник општине Београдске. Много је великих ствари урадио за Београд. Између осталог, изместио је старо гробље са Ташмајдана на нову локацију и тада је настало Ново гробље. Др Владан Ђорђевић није заборавио ни свог Ђуру Јакшића и обезбедио му је на Новом гробљу једну од "престижних" локација. Тада су и премештени земни остаци Ђуре Јакшића на Ново гробље, где се и данас налазе.