[Monarhist]

Активни жандармеријски наредник Ђуро Бижић, командант Малешевачког четничког батаљона са Мајевице, био је један од најпознатијих четничких команданата на овој планини, као и у Посавини и Семберији у првој фази рата. Наредник Бижић био је родом са Кордуна. Међутим, по породичном предању, његово породица старином је била француског порекла. Наиме, његов предак био је француски трговац - један од многих који су се почетком 19. века (око 1807-1810) доселили у Далмацију и на територије које су некада припадале Србима још тада добро познатој Републици Крилатог Лава. Након повлачења француских трупа, и пропасти Наполеонове Прве Француске Империје, један део Француза, међу којима је био и Ђурин предак који се према свему судећи презивао Бизик (или Бизак), остали су на тим просторима. Временом, асимиловали су се у српски народ-примили су православље, кориговали презиме у Бижић и уопштено примили српске обичаје. Наредник Ђуро је службовао тридесетих година на Космету (где се оженио и створио породицу), а онда је прекомандован у општину Угљевик, срез Бијељински, на планину Мајевицу. 

Ту се наредник Бижић поново оженио (после развода), и службовао све до почетка Другога светскога рата. Након оснивања марионетске тзв НДХ и почетк а масовних покоља Срба, када је физички опстанак српског народа доведен у питање, наредник Бижић био је један од првих устаничких вођа на овом терену (уз Радивоја Керовића, потоњег војводу, Драгу Глигића, капетана Дамјановића и остале). Ђуро је за кратко време створио једну од најјачих формација - Малешевачки четнички батаљон који је бројао око 1.500 четника под оружјем. Свој батаљон предводио је у бројним борбама противу усташа и Шваба током 1941. и 1942. године, тако да је постао веома популаран и у својој јединици, али и у народу. 

Међутим, главна бољка Мајевице била је неслога различитих команданата батаљона током 1942. године, што је и четнике а и Бижића скупо коштало. Тако се почетком 1942. супротставио и капетану Рачићу ("Ви под својом командом имате 50 пратилаца, а ја 1.500 четника. Немојте мислити да се ја Вас плашим"), а према свему судећи није био у сјајним односима ни са војводом Керовићем. Ипак, пристао је да стане под Рачићеву команду. Када је на јесен 1942. Рачић планирао одлучну акцију за уништење осетних комунистичких снага на простору Мајевице (које су из Срема прелазиле овамо, али и партизана са стране), десном колоном, из правца Малешеваца, командовао је Бижић. Напад је требао да буде истовремен. Међутим, комунисти су путем извесних преговарача ("капетан васић" како пише ппоручник Трбојевић) успели да убеде Бижића да је Рачић послат из Србије да завади четнике и партизане, да су претходни сукоби били неспоразум и да је Рачић страни фактор на Мајевици. 

Нажалост, наредник је одложио напад за неколико дана, што је омогућило комунстима да главнину својих снага преусмере на доста слабију колону Рачића, који је био приморан да се повуче у Србију, а локални четнички батаљони били су разбијени. Након тога, комунисти су свом силином ударили на Бижића, и том приликом је дошло до крваве битке на Малешевцима. Комунисти су успели да потуку изненађене четнике, а Бижића и његову жену опколе у једној кући у самом селу. Да не падну у руке партизанима, наредник је активирао две бомбе и тако погинуо на својој Мајевици, 29. новембра 1942. Те ноћи (28/29) огорчену борбу је водио и Ударни батаљон из Пелагићева, послат као појачње Мајевици, који је ноћу, на спавању изнанадно нападнут. Том приликом доста Посаваца је пало, укључујући и командатна батаљона, оца Димитрију Стефановића, предратног пароха Горњожабарског (Пелагићево), али се успео пробити из обруча наносећи знатне губитке комунистима.

Ова кратка повест нека нас сећа на наредника Бижића и његове храбре борце. Поред горе наведених мана, народ мајевичких села упамтио га је само по добру. Хвала му за све.