05-07-2017, 11:08 PM
9. ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА
Реч "Југославија" први је рекао бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), водећа личност католичке цркве у Хрватској. Средином прошлог века југословенство је дошло као замена забрањеном и напуштеном илирству.
Између југословенског и илирског покрета нема битних разлика; Штросмајер је мање-више само продужио Гајеву политику. И код њега је основно подручје деловања била култура, посебно језик. "Њихов је (Југословена) циљ био да унаприједе уједињавање јужнославенских говора (по илирском обрасцу), и да Загреб претворе у средиште заједничких јужнославенских умјетности, хуманистичких и природно-знанствених истраживања те одгојних установа". Тако каже Иво Банац, међутим, јасно је да и у овом случају важе речи Ферда Шишића о илирском покрету: "Практично је политика илирског покрета била чисто хрватска - не југословенска - то више, што се она оснивала искључиво на хрватском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све хрватске земље унутар граница Хабсбуршке монархије, а од чести још и неке крајеве тадашње Турске..." Такође, важе и Шишићеве речи да је у културном погледу илиризам - па тако и Штросмајеров југословенски покрет - имао југословенски карактер, "с идеалном тежњом да око Загреба окупи, под окриљем класичног илирског имена (код Штросмајера југословенског), све умне и духовне силе Јужног Словенства у једно коло на основу једног књижевног језика, штокавштине Хрвата и Срба". При томе је од посебног значаја следећи Шишићев закључак: "За овај смјер (културни) треба казати и то, да је имао служити као средство оном политичком смјеру о коме се није гласно и јавно смјело говорити..."
Дакле, и илирска и југословенска идеја служиле су Хрватима за ширење имена и територија. Загреб као центар хрватске, и Загреб као центар југословенске културе, две су сасвим различите ствари. Друга варијанта пружа могућност културног уједињења знатно већег подручја, као и разнороднијег становништва. Ако та подручја и то становништво једном прихвате Загреб за свој духовни центар, онда ће прихватити и предвиђено преименовање. Када илирски центар постане хрватски, Илири ће постати Хрвати, и следствено томе, када се југословенски центар претвори у хрватски и Југословени ће се претворити у Хрвате. Био је то начин за ширење хрватског имена на нехрватско, посебно српско становништво, који се показао веома ефикасним.
Тешко је разумети чињеницу да свих ових година српски историчари у Гају и Штросмајеру виде родоначелнике "братства и јединства наших народа и народности". Они се и данас сматрају заслужнима за српски народ, у тој мери да улице српских градова носе њихова имена. Наиме, није никаква тајна да је и Штросмајер био присталица средњевековне идеје о хрватском "политичком народу". Чак и Банац признаје да је та идеја терала Србе од југословенства:
"Главни разлог због којега се идеологија југословенства није могла свидјети присташама српске државне идеје био је у томе што су Штросмајер и Рачки, попут Старчевића и Кватерника, дубоко прионули уз доктрину о хрватском 'политичком народу"', каже он.
Све главне хрватске политичке снаге XIX века, Гајево илирство, Штросмајерово југословенство и Старчевићево отворено хрватство, у основи се нису разликовале. Полазиште за све је Витезовићево "хрватско државно право", према коме на "хрватској земљи" постоји само један "политички народ", Хрвати. Разлика је само што Старчевић то саопштава директно, док Гај и Штросмајер траже странпутице. Старчевић није имао обзира јер уопште није рачунао на савезништво других народа. Он је први истакао идеју да Велика Хрватска може да се створи само ослонцем на своје снаге, чак и без аустријске потпоре, што је Гају и Штросмајеру било незамисливо. Зато Старчевић оштро наступа и према Србима и према Аустрији, док Гај и Штросмајер настоје да искористе аустријску политику асимиловања Срба.
Међутим, ни хрватски Југословени нису били доследни, боље рећи довољно опрезни. Тако је каноник Фрањо Рачки (1828-1894), најближи Штросмајеров сарадник, писао да "има и народ хрватски за законито и неостарело право својине на сав простор од Бојане до Дрине и Дунава". Године 1931. у Загребу је објављена "Коресподенција Рачки-Штросмајер". Међу осталом, занимљива је преписка ове двојице у вези откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 1893. године. Штросмајер је 13. јуна писао Рачком да су Срби узели иницијативу у вези с прославом, и да ће хрватска акција бити "само сјена онога сјаја којим се српство у опреци према хрватству обасија". Рачки га обавештава да је прослава "носила посвема хрватски значај" (што наравно није тачно: тада је дубровачка општина била у рукама Срба; манифестацијом су доминирале српске заставе). У следећем писму Штросмајер је срећан што је све испало "у прилог нашој хрватској идеји". Тако, у приватној преписци два прва Југословена нема говора о "братству и јединству" са Србима; напротив, они се договарају о отимању српских територија.
Штросмајер није као Старчевић директно порицао постојање Срба и Словенаца. Старчевић је сматрао да су они Хрвати, и да на Балкану постоје само два народа: Хрвати и Бугари. Штросмајер, по угледу на Гаја, иде заобилазно, признајући Србима и Словенцима тзв. родословну националност. То значи да они имају своје посебне народне особине, али пошто са Хрватима чине један "политички народ", те њихове посебности нису битне. Обавеза Срба и Словенаца је да подрже "хрватску политичку народност", као "форму народног развитка". Разуме се, реч је о "народном развитку" Хрвата. Постоји и "српска политичка народност", али само у Кнежевини Србији. "Њезино би се ширење могло прихватити само у оквиру њезиних властитих оквира", сматрао је Штросмајер. Било је то пре Берлинског конгреса 1878. године, када је Србију чинио практично само бивши Београдски пашалук. С друге стране, Југословени су спремали ширење Хрватске далеко "ван њезиних властитих оквира". Њихова замишљена Југославија, са Загребом као престоницом, обухватала би простор од Италије до Београдског пашалука и Црне Горе од пре 1878. године, с тим што би касније могла да припоји и ове две мале области. Замена југословенског имена хрватским ствар је погодног тренутка.
Реч "Југославија" први је рекао бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), водећа личност католичке цркве у Хрватској. Средином прошлог века југословенство је дошло као замена забрањеном и напуштеном илирству.
Између југословенског и илирског покрета нема битних разлика; Штросмајер је мање-више само продужио Гајеву политику. И код њега је основно подручје деловања била култура, посебно језик. "Њихов је (Југословена) циљ био да унаприједе уједињавање јужнославенских говора (по илирском обрасцу), и да Загреб претворе у средиште заједничких јужнославенских умјетности, хуманистичких и природно-знанствених истраживања те одгојних установа". Тако каже Иво Банац, међутим, јасно је да и у овом случају важе речи Ферда Шишића о илирском покрету: "Практично је политика илирског покрета била чисто хрватска - не југословенска - то више, што се она оснивала искључиво на хрватском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све хрватске земље унутар граница Хабсбуршке монархије, а од чести још и неке крајеве тадашње Турске..." Такође, важе и Шишићеве речи да је у културном погледу илиризам - па тако и Штросмајеров југословенски покрет - имао југословенски карактер, "с идеалном тежњом да око Загреба окупи, под окриљем класичног илирског имена (код Штросмајера југословенског), све умне и духовне силе Јужног Словенства у једно коло на основу једног књижевног језика, штокавштине Хрвата и Срба". При томе је од посебног значаја следећи Шишићев закључак: "За овај смјер (културни) треба казати и то, да је имао служити као средство оном политичком смјеру о коме се није гласно и јавно смјело говорити..."
Дакле, и илирска и југословенска идеја служиле су Хрватима за ширење имена и територија. Загреб као центар хрватске, и Загреб као центар југословенске културе, две су сасвим различите ствари. Друга варијанта пружа могућност културног уједињења знатно већег подручја, као и разнороднијег становништва. Ако та подручја и то становништво једном прихвате Загреб за свој духовни центар, онда ће прихватити и предвиђено преименовање. Када илирски центар постане хрватски, Илири ће постати Хрвати, и следствено томе, када се југословенски центар претвори у хрватски и Југословени ће се претворити у Хрвате. Био је то начин за ширење хрватског имена на нехрватско, посебно српско становништво, који се показао веома ефикасним.
Тешко је разумети чињеницу да свих ових година српски историчари у Гају и Штросмајеру виде родоначелнике "братства и јединства наших народа и народности". Они се и данас сматрају заслужнима за српски народ, у тој мери да улице српских градова носе њихова имена. Наиме, није никаква тајна да је и Штросмајер био присталица средњевековне идеје о хрватском "политичком народу". Чак и Банац признаје да је та идеја терала Србе од југословенства:
"Главни разлог због којега се идеологија југословенства није могла свидјети присташама српске државне идеје био је у томе што су Штросмајер и Рачки, попут Старчевића и Кватерника, дубоко прионули уз доктрину о хрватском 'политичком народу"', каже он.
Све главне хрватске политичке снаге XIX века, Гајево илирство, Штросмајерово југословенство и Старчевићево отворено хрватство, у основи се нису разликовале. Полазиште за све је Витезовићево "хрватско државно право", према коме на "хрватској земљи" постоји само један "политички народ", Хрвати. Разлика је само што Старчевић то саопштава директно, док Гај и Штросмајер траже странпутице. Старчевић није имао обзира јер уопште није рачунао на савезништво других народа. Он је први истакао идеју да Велика Хрватска може да се створи само ослонцем на своје снаге, чак и без аустријске потпоре, што је Гају и Штросмајеру било незамисливо. Зато Старчевић оштро наступа и према Србима и према Аустрији, док Гај и Штросмајер настоје да искористе аустријску политику асимиловања Срба.
Међутим, ни хрватски Југословени нису били доследни, боље рећи довољно опрезни. Тако је каноник Фрањо Рачки (1828-1894), најближи Штросмајеров сарадник, писао да "има и народ хрватски за законито и неостарело право својине на сав простор од Бојане до Дрине и Дунава". Године 1931. у Загребу је објављена "Коресподенција Рачки-Штросмајер". Међу осталом, занимљива је преписка ове двојице у вези откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 1893. године. Штросмајер је 13. јуна писао Рачком да су Срби узели иницијативу у вези с прославом, и да ће хрватска акција бити "само сјена онога сјаја којим се српство у опреци према хрватству обасија". Рачки га обавештава да је прослава "носила посвема хрватски значај" (што наравно није тачно: тада је дубровачка општина била у рукама Срба; манифестацијом су доминирале српске заставе). У следећем писму Штросмајер је срећан што је све испало "у прилог нашој хрватској идеји". Тако, у приватној преписци два прва Југословена нема говора о "братству и јединству" са Србима; напротив, они се договарају о отимању српских територија.
Штросмајер није као Старчевић директно порицао постојање Срба и Словенаца. Старчевић је сматрао да су они Хрвати, и да на Балкану постоје само два народа: Хрвати и Бугари. Штросмајер, по угледу на Гаја, иде заобилазно, признајући Србима и Словенцима тзв. родословну националност. То значи да они имају своје посебне народне особине, али пошто са Хрватима чине један "политички народ", те њихове посебности нису битне. Обавеза Срба и Словенаца је да подрже "хрватску политичку народност", као "форму народног развитка". Разуме се, реч је о "народном развитку" Хрвата. Постоји и "српска политичка народност", али само у Кнежевини Србији. "Њезино би се ширење могло прихватити само у оквиру њезиних властитих оквира", сматрао је Штросмајер. Било је то пре Берлинског конгреса 1878. године, када је Србију чинио практично само бивши Београдски пашалук. С друге стране, Југословени су спремали ширење Хрватске далеко "ван њезиних властитих оквира". Њихова замишљена Југославија, са Загребом као престоницом, обухватала би простор од Италије до Београдског пашалука и Црне Горе од пре 1878. године, с тим што би касније могла да припоји и ове две мале области. Замена југословенског имена хрватским ствар је погодног тренутка.