11-10-2017, 11:52 AM
Оде постављач питања да сређује филм.
Вуле, ајде да ти дам шлагворт за ново питање. А може, наравно, да одговори ко жели.
Након триптиха о томе шта нам је лоше дошло из Европе, па триптиха о томе шта нам је добро дошло из Европе, следи нови- шта смо то ми добро дали Европи. Прво питање:
Легенда је легитимни део историје једног народа. Ова прича никад није доказана, а била је урбана легенда Београда неку деценију након Другог светског рата.
Аутор овог списа био је присутан на годишњој прослави-слави ( не сећам се више) једног занатског удружења у Београду. При крају прославе, кад су се редови разредили, а приче и алкохол згуснули, нађох се у друштву најстаријег члана овог струковног удружења. Почела је прича о животу предратног Београда, Априлског рата, заробљеништва... Корак по корак, стигли смо и до последње године рата. У том немачком селу наш јунак и неколико његове сабратије, остали су без мушких немачких глава које су један по један, сви отишли на Источни фронт. У селу су остали само старци, многобројне жене и њихова деца. Казна за заробљенике била је јасна, ако се "спанђају" са Швабицом, биће стрељани пред свима, а она ће бити послата у логор. Довитљиви Немци довели су велики број жена са окупираних подручја Источне Европе, а нарочито Совјетског Савеза да раде у фабрикама и на селу. Оне су требале да буду жене које ће се дружити са заробљеницима.
Међутим, љубав је као вода. Прође где нико не види. Међу заробљеницима налазио се један Србин, сељак из околине Мале Крсне, " леп као Аполон", како рече стари мајстор и сабрат овог јунака. Тај сељак је радио на имању једне породице где су били старији домаћин, његова супруга и млада снаха чији је супруг био на Источном фронту. Мало по мало, " ма шта, било је на прву лопту", родила се љубав. Налазили су се лако, и тајно, по многобројним објектима свог и туђих газдинстава. Трајало је то, готово читаву годину. Стари домаћин је , одмах видео о чему се ради. Стављајући ноћима на тас шта да ради, одлучио је да ћути. Снаху у кућу није довела држава, него његов син, па је неће држава ни истерати одатле, него он, кад се врати. Ако се врати. А ако се не врати, онда више није ни важно. Овог Србина из далеке земље, није он , нити његов син довео на имање, него држава, а оставила је њему старом и уморном да о њему брине. И плату му је давао. Не тржишну, нити озбиљну, ал боље да никад није ни дошао, а да му је син код куће. Стари домаћин одлучио је да ћути, до повратка сина. А можда и тад.
Али....
Из велике љубави поче и стомак да расте. Шок. Село ћути , држава и војска у тоталном расулу... И онда крај. Бивши заробљеник, Аполон, без речи једног јутра је нестао. Приповедач рече да га је нашао на неком вашару у Малој Крсни, двадесетак година касније. Било је лако препознати га , спадао је у оне људе " који никад не старе". Ниједном речју нису споменули заробљеништво, као да се тамо нису упознали, као да то обојици није једини период живота где су им се путеви укрстили. Сељак из Мале Крсне већ је био деда и о Швабици са којом се ваљао по слами и трави више од годину дана, није рекао ни реч. Ни о њеном увећаном стомаку. А знао је добро како се та породица зове и презива и из ког су села. А тамо се млади домаћин вратио из рата, жив и мало мање здрав. Затекао је дете у дворишту. Дете које је истог момента постало његово. То је било решење које је одабрао.
То дете је порасло и почело да се бави једним спортом. Био је , још као млад , најбољи у округу, па убрзо у читавој Немачкој. Затим у Европи, па и на свету. Данас се сматра једном од икона светског спорта у 20 веку.
И он има сина. Тај његов син је хтео да успе у спорту у коме је успео и његов отац. За почетак своје каријере изабрао је баш Србију. Отац је полудео, и више је пута долазио да га одведе. Дечак је био упоран и није га слушао. Онда се отац досетио и нашао се са српском легендом у том спорту и замолио га да отера његовог сина из Србије. Овај је пристао и учинио му ту услугу.
Не сећам се да је неко некад у писаном облику пренео ову причу, али могуће да се варам.
Ко је великан светског спорта, који је , по овој причи, генетски Србин?
Вуле, ајде да ти дам шлагворт за ново питање. А може, наравно, да одговори ко жели.
Након триптиха о томе шта нам је лоше дошло из Европе, па триптиха о томе шта нам је добро дошло из Европе, следи нови- шта смо то ми добро дали Европи. Прво питање:
Легенда је легитимни део историје једног народа. Ова прича никад није доказана, а била је урбана легенда Београда неку деценију након Другог светског рата.
Аутор овог списа био је присутан на годишњој прослави-слави ( не сећам се више) једног занатског удружења у Београду. При крају прославе, кад су се редови разредили, а приче и алкохол згуснули, нађох се у друштву најстаријег члана овог струковног удружења. Почела је прича о животу предратног Београда, Априлског рата, заробљеништва... Корак по корак, стигли смо и до последње године рата. У том немачком селу наш јунак и неколико његове сабратије, остали су без мушких немачких глава које су један по један, сви отишли на Источни фронт. У селу су остали само старци, многобројне жене и њихова деца. Казна за заробљенике била је јасна, ако се "спанђају" са Швабицом, биће стрељани пред свима, а она ће бити послата у логор. Довитљиви Немци довели су велики број жена са окупираних подручја Источне Европе, а нарочито Совјетског Савеза да раде у фабрикама и на селу. Оне су требале да буду жене које ће се дружити са заробљеницима.
Међутим, љубав је као вода. Прође где нико не види. Међу заробљеницима налазио се један Србин, сељак из околине Мале Крсне, " леп као Аполон", како рече стари мајстор и сабрат овог јунака. Тај сељак је радио на имању једне породице где су били старији домаћин, његова супруга и млада снаха чији је супруг био на Источном фронту. Мало по мало, " ма шта, било је на прву лопту", родила се љубав. Налазили су се лако, и тајно, по многобројним објектима свог и туђих газдинстава. Трајало је то, готово читаву годину. Стари домаћин је , одмах видео о чему се ради. Стављајући ноћима на тас шта да ради, одлучио је да ћути. Снаху у кућу није довела држава, него његов син, па је неће држава ни истерати одатле, него он, кад се врати. Ако се врати. А ако се не врати, онда више није ни важно. Овог Србина из далеке земље, није он , нити његов син довео на имање, него држава, а оставила је њему старом и уморном да о њему брине. И плату му је давао. Не тржишну, нити озбиљну, ал боље да никад није ни дошао, а да му је син код куће. Стари домаћин одлучио је да ћути, до повратка сина. А можда и тад.
Али....
Из велике љубави поче и стомак да расте. Шок. Село ћути , држава и војска у тоталном расулу... И онда крај. Бивши заробљеник, Аполон, без речи једног јутра је нестао. Приповедач рече да га је нашао на неком вашару у Малој Крсни, двадесетак година касније. Било је лако препознати га , спадао је у оне људе " који никад не старе". Ниједном речју нису споменули заробљеништво, као да се тамо нису упознали, као да то обојици није једини период живота где су им се путеви укрстили. Сељак из Мале Крсне већ је био деда и о Швабици са којом се ваљао по слами и трави више од годину дана, није рекао ни реч. Ни о њеном увећаном стомаку. А знао је добро како се та породица зове и презива и из ког су села. А тамо се млади домаћин вратио из рата, жив и мало мање здрав. Затекао је дете у дворишту. Дете које је истог момента постало његово. То је било решење које је одабрао.
То дете је порасло и почело да се бави једним спортом. Био је , још као млад , најбољи у округу, па убрзо у читавој Немачкој. Затим у Европи, па и на свету. Данас се сматра једном од икона светског спорта у 20 веку.
И он има сина. Тај његов син је хтео да успе у спорту у коме је успео и његов отац. За почетак своје каријере изабрао је баш Србију. Отац је полудео, и више је пута долазио да га одведе. Дечак је био упоран и није га слушао. Онда се отац досетио и нашао се са српском легендом у том спорту и замолио га да отера његовог сина из Србије. Овај је пристао и учинио му ту услугу.
Не сећам се да је неко некад у писаном облику пренео ову причу, али могуће да се варам.
Ко је великан светског спорта, који је , по овој причи, генетски Србин?